Ruska književnica Marija Semjonova boravila je prvi put u Srbiji i kaže da su joj se ljudi ovde veoma svideli.
Marija Semjonova je poznato ime u Rusiji, piše romane iz različitih oblasti epske fantastike, uglavnom slovenske ili nordijske. Pisala je istorijske romane o životu slovenskih plemena, pisala je i krimiće, a ukupan tiraž njenih dela do sada je premašio dva miliona primeraka.
Kod nas su objavljena četiri romana epske fantastike o Vukodavu, poslednjem ratniku iz plemena Sivog psa, i dva njena istorijska romana — Valkira i Mač mrtvih. Sada je u toku prevođenje popularne enciklopedije o svakodnevnom životu starih Slovena, pod naslovom Mi smo Sloveni!, koju je Marija Semjonova napisala još 1993. godine.
Kako biste nam opisali glavne teme Vaših književnih radova?
— Mene najviše zanimaju duša naših dalekih predaka, svetonazor, pogled na svet naših dalekih predaka. S jedne strane, da pojmim njihov pogled na svet, a kada to shvatimo, da nam to pomogne da bolje shvatimo današnji svet. S druge strane, vrlo je zanimljivo sve to razmatrati i razjašnjavati — kako su naši preci na drugi način odgovarali na razna večna pitanja, a, takođe, kako su rešavali pitanja sopstvene epohe, onog vremena u kojem su živeli. Meni je zanimljivo da to proučavam i da posle o tome pričam čitaocima, uplićući sve to u zanimljive priče.
Krajem oktobra i početkom novembra bili ste prvi put u Srbiji. Kakvi su utisci?
— Premda sam tu bila prvi put fizički, oduvek sam slušala mnogo toga o Srbiji. Srbija, to je nešto što je u duši svakog Rusa. Kada sam dospela tu — kao da sam stigla kod rođaka, kod najrođenijih, najvoljenijih rođaka koje do sada nisam videla. I taj osećaj u meni stalno narasta. U Srbiji se ne osećam kao strankinja. Vidim kako se ovde odnose prema Rusima.
Najviše me je zanimalo da li će se stvarnost poklopiti sa mojim prethodnim mišljenjima, da li će se podudariti sa onim što sam u podsvesti oduvek nosila.
Lepih gradova i lepih mesta na svetu ima mnogo i ja sama živim u najlepšem gradu, Sankt Peterburgu. Zato sam ovde najviše gledala ljude. Ljudi su mi se veoma svideli.
Bili ste na Beogradskom sajmu knjiga?
— Jako me raduje zanimanje Srba za knjigu, za čitanje. S druge strane, neprijatno me je začudila potpuna nadmoć latinice i zapadne književnosti prevedene ovde. Kao da su se Srbi odučili da ne pišu nešto svoje i kao da su zaboravili na rusku književnost. Tek kasnije sam saznala da postoji i srpska epska fantastika. Na tome rade pisci, a to ne može da me ne raduje. Ali nekako je ispalo da ja te knjige nisam videla na Sajmu. Zato sam na sve strane videla Harija Potera. Ja sam ga čitala i u originalu, na engleskom, to je dobra knjiga. Greh je da je grdimo. Ali pored Harija Potera ima i veoma mnogo drugih knjiga, pa i onih koje su Srbi pisali na temu srpske istorije i kulture. Volela bih da vidim više takvih knjiga.
Možete li da nam kažete nešto o Vašim književnim planovima?
— Sada je u toku pisanje dugačkog romana Braća. Do sada su objavljene dve knjige, sada pišem treću. Mislim da će tu knjigu Srbi moći da razumeju gotovo bez prevoda. U toj knjizi ima jako mnogo starinskih, ruskih reči.
To je knjiga epske fantastike, o narodima koji naseljavaju taj izmišljeni svet, koji su nešto poput različitih slovenskih naroda koji su živeli u ranom Srednjem veku. I taj svet doživljava udar komete. Šta je isprva bilo? Požari i zemljotresi, a potom je usledila dugogodišnja zima. U tom svetu se odvijaju sudbine mojih junaka.
Dok sam bila u Srbiji, Sava Rosić, moj prevodilac, koja je vatreni rodoljub, ispričala mi je mnogo ljudskih sudbina iz savremenog života i iz istorije srpskog naroda. Tu istoriju, naravno, nisam znala u svim pojedinostima. Njene priče su u meni iznedrile nekoliko linija sižea koje sam zabeležila i sada ću to dalje da razvijam u svom romanu. Hvala Srbiji, hvala Savi…
(A, Andrić, prevod S.Rosić, izvor: sputniknews.com)
Tekst i fotografije preuzete sa sajta art-anima.com
Нема коментара:
Постави коментар