Svoju strast i opsesiju filmskim i književnim hororom pretočio je u hiljade i hiljade stranica kritičkih tekstova, eseja, članaka objavljenih u stranim i domaćim časopisima, naučnih dela, studija, prevoda, kratkih priča, romana i ostalog. Doktorirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu sa temom „Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti“. Trenutno je ko-urednik edicije „Poetika strave“ u izdavačkoj kući Orfelin. Njegov blog The Cult of Ghoul veoma je popularno mesto za sve poklonike horor žanra već dvanaest godina.
Juna meseca ove godine izašao je njegov treći po redu roman pod nazivom „Prokletije“ u samostalnom izdanju. Da li zbog sedmogodišnje izdavačke pauze (prethodni roman „Zavodnik“ izašao je 2014. godine) ili zbog svih drugih stvari koje nam je Dejan Ognjanović priredio u međuvremenu, tu ponajviše mislim na ediciju „Poetika strave“ kao izdavački poduhvat od nemerljivog značaja, interesovanje za roman je toliko naraslo da je polovina tiraža već pronašla svoje mesto na policama najtvrdokornijih sledbenika kroz pretplatu i kasniju prodaju. Upravo roman „Prokletije“ je i bio povod za naš današnji razgovor, ali smo se osvrnuli i na nedavno zatvoreni Grossmann festival, kao i na nove đakonije koje se spremaju u Orfelinovoj kuhinji.
Pošto si se pre par dana vratio sa Grossmann festivala u Sloveniji, moram da te pitam kakve impresije donosiš sa ovogodišnjeg izdanja? Šta je ponajviše zavredelo tvoju pažnju?
Dejan Ognjanović: Glavno merilo uspešnosti jednog filmskog festivala jeste u tome – koliko si filmova pogledao. Odnosno, koliko nisi. Što si ih manje video, to znači da je zabava oko njih bila veća. Ove godine na Grosmanu pogledao sam samo jedan premijerni film (ispostavilo se – slab: Teddy) i nekoliko repriza (Maniac, Dead & Buried, Host, Oldboy…), ali sam se zato obilato družio sa gostima festivala, Gerijem Šermanom (čiji Dead & Buried obožavam) i Severinom Fialom, mladim, ali veoma obećavajućim i vrednim austrijskim rediteljem (Goodnight Mommy, The Lodge). Koga zanimaju detalji, uz kratki osvrt na Šermanove filmove, ima to opširnije kod mene na blogu.
Hajdemo sad na Prokletije - možeš li ukratko da nam opišeš stvaralački put od početne ideje za roman do realizacije? Šta je iniciralo ideju i zapalilo stvaralačku iskru? Koliko je vremena i truda bilo potrebno za istraživački rad, prikupljanje činjenica i građe za roman? Ko ti je sve pomagao na tom putu? Baci nam malo svetla na te stvaralačke faze.
Dejan Ognjanović: Teško je ukratko predstaviti stvaralački proces koji traje bar četvrt veka: naime, još dok sam inicijalno zamišljao In Vivo / Naživo, u leto 1995., u glavi sam imao širu pozadinu tog zapleta, a ona mi se još plastičnije ukazala i razvila tokom mog vojničkog boravka na ratnom Kosovu u proleće 1999. kojom prilikom je i važnost Kosova kao lokacije postala snažnija i osvešćenija. Mene su ratovi prilikom raspadanja zemlje u kojoj sam rođen veoma duboko pogodili, iako u njima, sve do pomenute 1999. nisam učestvovao, a kada sam poželeo da artikulišem svoj mračni svetonazor, oni su bili neizbežna zaleđina – ali, ne u smislu kulise, ukrasa, negde u pozadini: možda je bolje reći da su oni tlo iz kojeg su se rodila moja dva romana, i Naživo i, sad, eto, Prokletije.
Pošto je zaplet Prokletija zahtevao da izađem iz svoje zone komfora, i zbog likova i lokacija i iskustava koji su bili daleki od staza kojima najčešće gazim, mnogo sam dugo oklevao da se u tu avanturu upustim. Prvih tridesetak stranica Prokletija napisao sam još 2007. ali znao sam još tada da će mi trebati još mnogo knjiga, razgovora i promišljanja da tu mutnu priču uobličim na način koji ona zaslužuje… Na tom putu značajno mi je pripomogao moj stari prijatelj Dorijan, kojem je roman Prokletije posvećen, a koji se kao blago fikcionalizovan lik javlja u Naživom. On mi je diskretnim natuknicama omogućio da ceo taj kosovski horor mit u mojoj glavi, a onda i u tekstu romana, bude uobličen na prikladan i ubedljiv način.
Roman Prokletije najzad je pred čitalačkom publikom i pred sudom književne javnosti. Čini mi se da si kod svojih tvrdokornih sledbenika iščekivanja doveo do usijanja (smeh), što može da bude i mač sa dve oštrice. Promovisao si Prokletije na Grossmannu, a pre toga u Beogradu i Negotinu. Kakvo je interesovanje i kakve su reakcije za sada na roman?
Dejan Ognjanović: Ne bojim se tih iščekivanja: siguran sam da će biti barem dosegnuta, ako ne i nadmašena. Bez lažne skromnosti, ubeđen sam da su Prokletije moj Magnum Opus. A samo da naziv tog prokletog planinskog lanca nije toliko evokativan, savršeni alternativni naslov bio bi upravo: Magnum Opus. Ko pročita, shvatiće.
Što se tiče interesovanja, ono je veće nego za moje ranije romane i knjige, ali to je i razumljivo: od njih su prošle neke godine u kojima se nije uzalud sedelo nego se radilo, i plodovi tog rada vide se i u proširenoj publici koja mi je, vremenom, došla zahvaljujući knjigama koje sam radio za Orfelin. Prve reakcije su toliko superlativne da sam čak i ja pomalo zatečen time: mislio sam da će biti više kontroverze, nerazumevanja, možda i negativnih kritika. Mislim, toga će sigurno biti, pitanje je dana kad će se čuti i drugačiji tonovi, ali za sada sam čuo i video samo reakcije onih koji su bili najnestrpljiviji da do knjige dođu. U ovom trenutku ocena na Gudridsu je 4.76 na osnovu 21 glasa (a ima i pet rivjua tamo). Od toga su sve petice, jedna četvorka – i jedna jedinica od strane Bobana Kneževića, u znak osvete što sam napisao i detaljno obrazložio na mom blogu negativan osvrt na njegov nedavni roman. Ako ne računamo bedaste postupke poput ovoga, pretpostavljam da će se nakon ovog intervjua neki od mojih starih i novih neprijatelja aktivirati da prosek „popravi“. Uostalom, ovo je duboko provokativan roman i sigurno neki čitaoci, makar se smatrali i mojim dosadašnjim fanovima, neće moći da svare bilo idejni, bilo visceralni aspekt knjige, što će se odraziti i u njihovim ocenama.
Ono što je meni bila prva misao kad sam zatvorio pročitanu knjigu jeste da se ovde radi o majstorskom delu horor zanata napisanom od strane vrhunskog poznavaoca žanra u kojem su vrlo znalački objedinjene poetike različitih poznatih i priznatih majstora žanra i sve to onda provučeno kroz filter ovdašnjeg vrlo realnog ratnog horora devedesetih koji je u Prokletijama dostigao svoju punoću i stavljen u mnogo vidljiviji plan u odnosu na roman Naživo, sa mnogo više akcije i izraženim gore deskripcijama. Koliko je poznavanje tih žanrovskih poetika bitno za dobar horor roman? Ume li isto to i da se obije o glavu ponekad? Da li sebe smatraš naslednikom anglo-američkih tradicija, odnosno koliko toga novog i modernog ti kao autor smatraš da unosiš kroz ovaj roman, a onda i generalno?
Dejan Ognjanović: Dobra upućenost u žanr koji pišeš je apsolutno nezaobilazna: ako ne znaš šta su tvoji prethodnici radili, i šta kolege rade, moraćeš da „otkrivaš rupu u saksiji“ koju su drugi odavno izbušili. Ipak, moram reći da, kad pišem prozu, trudim se da prigušim kritičara u sebi, i da se vodim isključivo svojom stvaralačkom intuicijom. Sad, kad doslovno doktoriraš horor i imaš ga u malom prstu to nije baš tako lako, ali – svesno se prepuštam tome da me priča vodi, da likovi i dijalozi i motivacije budu što prirodniji, bez nametanja mojih proračuna, kalkulacija, strategija, shema… Tačnije, ja radim nacrt zapleta i dešavanja, ali jednom kad krenem da ga realizujem, ne držim se njega slepo. On mi je više oslonac nego što je alfa i omega.
Činjenica je da su moji uzori pretežno inostrani, ne samo anglo-američki, ali tu činjenicu nadam se da kompenzujem time što su moje teme apsolutno, suštinski domaće, ovdašnje. Moja nadgradnja verovatno više liči na neki strani roman nego na srpski; ali svaki čitalac lako će videti i osetiti da su moji koreni nedvosmisleno u ovom ovdašnjem, crnom i krvavom tlu.
O tome šta ja unosim ovde, da li je i koliko novo i moderno, neukusno je da ja govorim. O tome čitaoci neka sude. Kao malu fusnotu tom pitanju dodaću samo da smatram da se moje pisanje razlikuje i od trenutno dominantnog američkog horora, pa je zato pitanje koliko je ono „moderno“, budući da je izrazito politički nekorektno, provokativno i subverzivno, što moderni američki horor najčešće nije.
Od prizivanja makenovske atavističke strave, preko blekvudovske jeze iz zova divljine, pa sve do lavkraftovske i ligotijevske kosmičke strave, u krajnjog instanci do jednog egzistencijalnog straha i drhtanja; ukrštaju se u Prokletijama sve te i mnoge druge ravni. Postoji li u Prokletijama neka vrsta omaža, kao što je roman Zavodnik između ostalog bio i omaž Henriju Džejmsu i njegovom Okretaju zavrtnja, te se i za roman Naživo može reći da je između ostalog i svojevrstan omaž Kronenbergovom Videodromu?
Dejan Ognjanović: Postoji omaž, izuzetno eksplicitan, ali upućen autoru koji ne spada u sferu žanra čak ni izdaleka, pa će zato moje reference na njega, vidljive i skrivene, možda biti ezoteričnije za prosečnog čitaoca žanra, i ne samo žanra, jer i van njega taj autor ima skrajnuti, marginalni status. U pitanju je veliki francuski ludak, Antonen Arto. Ima i drugih omaža, ali oni su takođe jasno navedeni: jedan u posveti knjige, Dorijanu Nuaju, prištinsko-beogradskom ezoteriku, a drugi u tekstu knjige i u „Napomenama o citatima“ na njenom kraju.
U svim slučajevima, moram da naglasim zbog onih koji me ne znaju, radi se zaista o omažima, posvetama, čak i citatima, ali autorski obojenim, osobenim, mojim, rekontekstualizovanim: dakle, nije to epigonstvo, niti prepisivanje. Pre će biti nešto kao reimaginacija i iznovno promišljanje i domišljanje njihovih spisa.
Ono što je još novo u tvom postupku ovde jeste i esejizam dat kroz lik Orlovića i njegov esej Da se napokon svrši s ovim svijetom, koji je umetnut u roman, a čiji naslov me neodoljivo asocira na Imam poseban plan za ovaj svet Tomasa Ligotija. Šta si želeo da postigneš tim esejističkim pristupom, osim očiglednog stvaranja delića slagalice u kreiranju misterije vezano za samu priču romana?
Dejan Ognjanović: Pre svega, hteo sam da dam oduška svojoj potrebi da pružim najcrnji zamislivi filozofski intoniran tekst: nešto što bi bilo mračnije i od Siorana, i Ligotija, i Zapfea, i Lavkrafta… Taj i takav tekst spada u „crnu“, nigredo fazu ovog alhemijski osmišljenog romana… Da, ima to veze s pomenutim Ligotijevim delom, ali još i više sa njegovom knjigom Zavera protiv ljudske rase – mada stupa u dijalog i sa Artoovim delom čiji naslov parafrazira. Ali i sa Fulkanelijem, na čije poslednje (apokrifno?) delo takođe aludira… Ima tu slojeva i slojeva, i radije ne bih ljuštio baš sve. Sapienti sat…
Tematika romana potencijalno je vruć krompir koji može da ima svakojake političko-ideološke implikacije, posmatrano kroz tu neku usku socijalno-političku vizuru. Koliko te zabrinjava neminovnost takve vizure, pogotovo ako uzmemo u obzir da ovde, a bogami i šire, recimo nijedna književna nagrada ne može da prođe bez nekakve političko-ideološke ujdurme (smeh)?
Dejan Ognjanović: Svestan sam toga da se tematika ovog romana može donekle smatrati kontroverznom i problematičnom, ali skeptičan sam po pitanju toga da će ovaj svesno samoizolovani, geto roman uopšte doći do ruku onih koji će da se sablažnjavaju njegovim navodnim kontroverzama. Većina njegovih čitalaca jesu i biće ljudi koji već znaju moj minuli rad, moje stavove, vrednosti, moj smisao za humor, itd, pa zato ne očekujem neke grdne talase šoka. Osim ako, nekim putem, knjiga ne dopre do tzv. šire javnosti, iliti jadnosti…
Što se tiče književnih nagrada, ovaj roman je totalni antipod svega što bi se ovde moglo smatrati konkurentnim za natjecanje u tom smislu, pa zato nagrade ne očekujem. Dovoljno je da otvorite ovu knjigu, pročitate prvih pet-šest strana, pa da vidite da to ne da ne liči ni na šta što je dobijalo nagrade poslednjih 10-15 godina – to kao da je iz sasvim drugog svemira u odnosu na te laureate. Ipak, priznaću vam: poslaću, iz zajebancije, šest (!) primeraka NINO-vom žiriju, čisto da vidim šta će da se desi.
Hipotetičko pitanje: koji bi bili tvoji uslovi da Prokletije eventualno nekada dobiju ekranizaciju, odnosno šta bi trebalo da se dogodi pa da potencijalni scenario ne završi neslavno poput onog scenarija za roman Naživo, koji nije dobio zeleno svetlo od tebe (smeh)?
Dejan Ognjanović: Trudim se da realno sagledavam stvari, odnosno da se ne zaluđujem nerealnim maštarijama. Kao što je to npr. NINO-va nagrada. Ili film po nečemu tako pompeznom i epskom kao što su PROKLETIJE. Eventualni film morao bi da traje bar dva i po sata, i da košta više nego što bi iko u Srbiji imao da da, naročito za film tako pipave tematike, i tako eksplicitnog nasilja. Čak i u svetu bi bilo teško sakupiti dovoljno da se ovo respektabilno ekranizuje. Ali, ajde da se pravimo blesavi, načas, da bi neko dao jedno pet miliona evra za film po ovom romanu, opet dolazimo do starog problema: KO BI TO REŽIRAO? Ja ne vidim u Srbiji reditelja koji bi i mogao i hteo da dosledno sprovede sve aspekte ovog romana: ne samo akcioni i hororični, nego i idejni.
Ali, ako već maštam, čini mi se da bi idealan format za ovo bila serija: 4 epizode da pokriju NAŽIVO i još 6 za PROKLETIJE, ukupno 10. Samo, naravno, niko nije blesav da uloži toliko u seriju koja bi bila žestoka u svakom smislu, i koja nije po šablonu koji slede ove trenutne domaće kvazi-fanta-hororoidne serijice koje smo imali ili u najavi čujemo da ćemo imati.
Da li te danas drugačije posmatraju tvoje kolege profesori i pisci nakon svega što si postigao na svom putu, na kom si uspeo i da doktoriraš, ali pre svega na kom si uspeo da ostaneš dosledan i beskompromisan? Da li su danas akademska zajednica a onda i kulturna javnost malo otvorenija za horor? Ima li nekih savremenih autora na ovdašnjoj književnoj sceni koji se bave hororom, a pritom i zavređuju pominjanje?
Dejan Ognjanović: Nemam pojma kako me posmatraju moje bivše kolege jer više ni sa jednim nisam u kontaktu. Mogu da slutim, ali ne mogu da pouzdano znam.
Tzv. akademska zajednica jeste nešto otvorenija za fantastične, pa čak i horor sadržaje, ako im se ovi pametno doziraju ili upakuju u ruho koje ovi mogu da svare ili „opravdaju“, najčešće kroz nekakav sociološki, psihološki, seksološki aspekt ili vizuru… Otvorenija je i tzv. „kulturna javnost“, ali uz mnogo opreza, i ako može da se nekako drugačije horor nazove: sve može, „natprirodna proza“, „mračna fantastika“, bilo šta, samo nemojte to zvati hororom, iako ima i vampire i duhove i đavole i trista čuda, i sve može.
Ima mnogo autora ovde koji su se doticali horora – bilo u samo po jednoj ili dve svoje priče, bilo u mešavinama u kojima je horor bio samo jedan od činilaca čorbe. Pisce posvećene isključivo ili barem pretežno hororu ne vidim sada. Iskren da budem, već godinama zbog zauzetosti u Orfelinu ne stižem da ispratim najnoviju produkciju horor antologija (Čuvari zlatnog runa, Nešto diše u mojoj torti, Besan…). Možda se tu pojavio neko vredan pažnje, ali ja te zbirke još nisam uspeo da pročitam. Od starijih, vidim da se i dalje nečeg nalik hororu dotaknu Skrobonja, Ivan Nešić i Pavle Zelić, mada se njihove knjige ne prodaju kao horor jer, rekoh već, marketinški stručnjaci u pokušaju da se dodvore što većem broju čitalaca i proizvedu novi bestseler klone se te zloslutne, odbojne reči horor. Nju u Srbiji i dalje najradije rabe ne izdavači knjiga nego vlasnici tabloida, kad govore o stanju ekonomije, ili o zlodelima kriminalnih klanova ili bahatih vozača.
Znam da je nezahvalno, ali možeš li izmeriti svoj uticaj i kulturni doprinos u ovdašnjem kulturnom prostoru, a onda i šire? Osvrnimo se tu i na par filmskih ostvarenja koja su nedvosmisleno nastala pod direktnim uticajem tvog književnog stvaralaštva, a onda i na uređivanje Orfelinove edicije “Poetika strave”, i konačno na korpus tvojih kritičkih, esejističkih i teorijskih dela uključujući i “Poetiku horora” kao kapitalno delo. Osećaš li ponos zbog svega toga? Kako bi voleo da Dejan Ognjanović ostane upamćen – kao pisac, kritičar, teoretičar ili nešto četvrto?
Dejan Ognjanović: Nije nezahvalno nego neukusno. Nije na meni da to merim. Ako sam na nekoga uticao, nek sam to prizna – ili neka drugi kritičari taj navodni uticaj analiziraju. Značaj Orfelinove edicije “Poetika strave” sigurno postoji, jer ne možete ignorisati 23 knjige i reći: „pih, nije to ništa naročito.“ Ali u čemu je taj značaj, gde se vidi, na koji način se očituje – drugi nek izučavaju. Nemam vremena za paradu ponosa svojim delima: sat otkucava, a toliko još knjiga imam da napišem, priredim, prevedem…
Lično, najviše bih voleo da budem upamćen pre svega kao pisac, to je moja primarna vokacija. Ali javlja mi se da ću verovatnije većem broju ljudi biti poznatiji kao kritičar i priređivač, odnosno urednik.
Tvoje ambicije nikada nisu bile da pišeš popularni horor roman, kao što to recimo radi Stiven King, već da izdigneš horor iz popularnih žanrovskih sfera u sfere visoke umetnosti, pa takav pristup imaš i u pisanju, kritici, uređivačkoj selekciji u Orfelinovoj ediciji “Poetika strave” i sl. Bez obzira, tvoj stil je veoma dopadljiv i potencijalno komunikativan sa najširom publikom i verujem da bi većina pisaca prodalo dušu đavolu za takav stil (smeh). Šta je pisanje za tebe? Koju vrstu satisfakcije ti donosi? Kako u tvom slučaju izgledaju ti faustovski darovi i nemiri?
Dejan Ognjanović: Uh, ovo je preozbiljno, skoro filozofsko pitanje, pa još za kraj ove dugačke priče, kad su eventualni čitaoci već iznureni, jedva dospeli do kraja teksta. I sad još ja da ih, za kraj, ubijem nekom filozofijadom…
Ukratko, pisanje je za mene nužda. Potreba da se izrazim i to ostavim, kako savremenicima tako i budućim pokoljenjima, if any, kao neku poruku u boci. Ali ne poruku doslovno, u smislu: „Deco, ovako stoje stvari…“ To su pre svega priče koje imam potrebu da ispričam prvo sebi, pa onda i drugima: a šta je između njihovih redova, nek se tome dovija ko za to ima sklonosti i sposobnosti.
Hvala ti na ovom razgovoru. Možeš još da nam kažeš da li je zakazana još neka promocija romana, a onda i ponešto o planovima u narednom periodu, sa osvrtom i na nova izdanja u okviru Orfelinove “Poetike strave” koja bi trebalo da izađu do kraja godine.
Dejan Ognjanović: Dok traju avgustovske vrućine neću mrdati ispod svog klima-uređaja nigde, ni za kakve promocije. Da li će ih biti u septembru i oktobru – nadam se, i voleo bih, ali to zavisi od antivaxera i vaxoskeptika i drugih debila koji mogu, ali neće, da se vakcinišu od ove pošasti – pa ćemo, zato, izgleda, i ove jeseni imati neko zatezanje „mera“, što uključuje i redukciju javnih okupljanja… Samo od toga zavisi da li će, kada, gde i kako biti promocija. Pa čak i samog Sajma knjiga, koji volim, i gde ću svakako biti, ako se bude održao u najavljenom terminu, sredinom oktobra.
Od Orfelinovih izdanja na kojima radim ili ću raditi, ističem novu knjigu iz edicije „Crna mačka“: KNJIGA EJBONOVA, moj izbor od 21 najbolje horor priče Klarka Eštona Smita, i novu knjigu edicije „Poetika strave“ – TEATRO GROTTESCO Tomasa Ligotija. Naravno, krčkaju se još neki naslovi, ali ostavimo prostora za još neko prijatno iznenađenje u ovoj neprijatnoj i mutnoj godini.
Intervju priredio Aleksandar Petrović
