Nekoliko je razloga zašto Sajam knjiga u Beogradu smatram praznikom za dušu koliko i usudom po buđelar. Srpska manija čitanja koja se ponovo otkriva svakog oktobra među Beograđanima i cenjenim gostima prestonice, najčešće brzo zamre, pa se već drugog vikenda novembra većina vraća u kal zadovoljštine rijalitijima i novom dramatičnom situacijom na političkoj sceni. Mene ta groznica drži nešto duže, oko 364 dana godišnje, a taj jedan dan izuzetka nazivam Malodušjem. I sve je to prevashodno zahvaljujući stripovima. Oko Sajma knjiga kao da neko ludilo zađe među izdavače, te nastaje prava borba sa štamparijama i trka s vremenom da se u tih nedelju dana izbaci što više naslova.
Znam, na Sajmu knjiga se ne kupuju samo stripovi već, je'te, i knjige. I o nekima od njih će biti reči, ali ja sam ovde prevashodno zbog stripova, i moja pasija (i dijagnoza) su jasno definisani.
Ove godine sam pak imao i jednistvenu priliku da budem učesnik Sajma knjiga svih devet dana, od 10 ujutru pa sve dok se kapije ne zatvore za posetioce. I to kao jedan od vrsnih i uslužnih ljudi na štandu najstarije beogradske striparnice „Alan Ford“. Izvrsna prilika da na devet dana zađem među narod, odužim svoju karmu kontaktom sa drugim živim bićima u okruženju, ne računajući bližu porodicu, pre nego što ću se za ostatak godine zavući u svoju džangrizavu, mizantropsku ljušturu i komunicirati sa vama ostalima isključivo putem tastature, kao što upravo sada činim.
Dakle, nakon što su u subotu stotine kutija utovarene, pa istovarene, pa postavljene, krenuo je karneval. Neke od stripoljubaca sam video i pozdravio tokom tih dana, drugima verovatno u haosu nisam posvetio dovoljno pažnje pa se ovim putem izvinjavam. A posebno se zahvaljujem onima koji su mi preneli virus koji me je pokosio na desetak dana posle Sajma. Stvarno, hvala vam, kašljite i dalje u nas, nije da imamo gde da pobegnemo iz hale. Stvarno.
No, šalu na stranu, moj habitus tih dana bila je uglavnom hala 4, gde „Alan Ford“ i svima dobro poznati Marko imaju veliki štand već godinama unazad. U bliskom komšiluku su nam društvo pravili Darkwood, Čarobna knjiga i System comics. Al stiglo se i da se skokne do hale 1 i cenjenih štandova Makonda, Veselog četvrtka, Komika, Besne kobile, Modestija, Dibidusa, i onih drugih koji ne objavljuju stripove.
Prvo lojalno da pomenem kako se na „Alanu Fordu“ satiralo od posla. Što Fibra, što remitenda Ludensa, Strip agenta, što izdanja Bookglobea, ponešto na opasnim sniženjima, tako da sam i ja ugrabio neka vrsna izdanja, poput Žeželjevog poprilično retkog „Crno-belo i crveno na naslovnici“, albuma sa kratkim pričama koji je pravi praznik za oči za svakoga ko zna ko je Žeželj i zašto je jedan od najboljih crtača današnjice.
A tu su i redovna pitanja: „Šta imate od 'Naruta'?“ („To vam je na štandu Darkwooda.“) „Šta imate od Zagora od Veselog?“ („To vam je na štandu Veselog, hala 1, skrenite levo...“) I tako ukrug. Ne, sve je ok, volim ja da odgovaram više puta na ista pitanja, prodavnica „Alan Ford“ ima sve zamislivo, ali u prodavnici. Na sajmu se prodaje ono što ne možete da kupite bukvalno na susednom štandu.
No, kao što rekoh, Sajam knjiga 2018 doneo je brdo sajamskih noviteta. Neki izdavači kao da su poludeli, ali samo prvog dana doneo sam četrdesetak (brojkom 40-ak) kilograma glanc novih, tek odštampanih stripova kući.
Idemo redom.
Zemunski Makondo, vesela družina, delio je štand sa nekolicinom drugih izdavača u hali 1, tik uz Veseli četvrtak. Još za Salon stripa u SKC-u izbacili su u koprodukciji sa System comicsom „Karavađa“ Mila Manare, ali većina ih je ugrabila ovom prilikom. Ni ja nisam izuzetak. Prelep strip, zaista, i mogu samo reći „Manara is back“. Stari majstor crta kao nekada, a ko strahuje da je uradio još neku erotičnu fantaziju grdno se vara. Veoma dobro prikazan rani period života velikog italijanskog umetnika, i album vredan svake pare.
A potom, takođe od Makonda, još jedna vrhunska poslastica, ali za ljubitelje Hodorovskog, „El Topovi sinovi“ – nastavak čuvenog filma „El Topo“ u formi stripa. Za crtež je zadužen Ladron, a ko nije gledao film (a zaista bi trebalo) na prvih nekoliko strana sažet je sadržaj.
Još dragocenije izdanje jeste dugo očekivana prva knjiga sabranih dela Đorđa Lobačeva. U pet ili šest knjiga, sa očekivanim ritmom od jedne godišnje, Makondo objavljuje celokupni opus našeg čuvenog strip stvaraoca, a ova knjiga obuhvata period od 1931. do 1939. godine. A za ostale ljubitelje domaćeg stripa tu je i album „Crne besmislice“ Bama i De Lazarea i njihova satirična epopeja po ugledu na Frankenove „Crne misli“.
Susedni „Veseli četvrtak“ i Boneli vrt čudesa. Ima svega, to istina, a ljudi pitaju za „Boneli All Star “. Nema, biće, jeste najavljeno, štamparije... Ma sve je ok, ionako su ljudi došli po „Dilan Dog dnevnik“za kojim je vladala manija. Prodavao se šakom i kapom, nalik prošlogodišnjim „Majkama i očevima“, a deluje kao da će biti uvršteni u isti mitski status izdanja koja se zaista rasprodaju. Delom knjiga, delom strip. Tridesetak ispovesti Dilanovih autora, za svaku godinu postojanja po jedan, a počev od legendarnog Ticijana Sklavija, pa sve do Paole Barbato i Roberta Rekionija. I u sredini lep, kratak strip sa crtežom Montarija i Grasanija. Tu su i nova redovna izdanja Teksa, Zagora... Nova „Zlatna serija“ sa Mister Noom (uzima se retro naslovnica, naravno), i dobra priča iz ratnih dana čuvenog pilota.
Malo dalje su Komiko i Besna kobila na zajedničkom štandu. Besnu kobilu i dalje drži hajp oko Ninove nagrade dodeljene Dejanu Atanackoviću za roman „Luzitanija“, te su objavili njegovu zbirku kratkih priča „Čovek bez jezika“. A Komiko je predstavio vrhunski nacrtan SF „Khaal – Hronike galaktičkog imperatora“ Luja i Sešea kao šestu knjigu reprezentativne edicije „Visoki napon“. A tu je i brazilski strip „Tungsten“ Marsela Kintanilje, krimić, brazilsko priobalno mestašce, dileri, ljudski životi, i upečatljiv crno-beli crteć.
A u hali 1, kao i na štandu u hali 4, baškari se Darkwood sa svojom poobimnom sajamskom ponudom za sve i svakoga. Teško je i predugačko samo nabrojati izdanja, od kojih su neka stizala u talasima svakog dana Sajma. Završili su „Lilith“ Luke Enoha osamnaestom sveskom „Kraj lova“. Imali sulude popuste na starija izdanja, kao i druge akcije (koje nisam baš potpuno skapirao, da budem iskren, a nisam se ni trudio). Dovoljno je reći da sa štanda odete sa više novca nego što ste očekivali. Za mangoljupce nove mange, ali ne i dugo očekivanog „Duha u oklopu“, kažu biće posle Sajma. Za ljubitelje superherojštine, ima svega i svačega. Nova knjiga „Lige pravde“ iz NEW52 epohe, druga po redu, ponosno nosi naziv „Staza nedela“. Prijatno iznenađenje je i prva knjiga Snajderovog Betmena „Dvor sova“, sa crtežom Grega Kapula, takođe iz NEW52 epohe. Ali jedan od hvalevrednijih naslova tog perioda. Šesta knjiga Kena Parkera je izašla malo pre Sajma, ali što se kaže „ni boja se nije osušila“ pa se može smatrati sajamskim izdanjem. Takođe, dosta pažnje je privukao „Supermen – Crveni sin“ Marka Milara, alternativna priča u stilu „šta bi bilo kad bi bilo“, a tema je „šta da je Supermen pao u komunistički SSSR umesto Kanzas. Sva superherojska izdanja su dostupna u tvrdim i mekim koricama, svaka verzija sa drugačijom naslovnicom. (Betmenova HC naslovnica kida, baj d vej.) A „Crveni sin“ je pride imao i izbor u vidu ćirilice i latinice. Uzeh HC ćirilicu, конечно, товарищи, как иначе.
Elem, teško je nabrojati sve Darkwoodovo, ali dva dragulja ostavih za kraj. Prvi je „Izletnik“ Fabija Muna i Gabrijela Kaa. Zaista je teško sažeti ovaj strip a ne banalizovati ga. Jedan od onih koji vas prodrmaju do srži, na pozitivan način, i nauče vas poodosta o životu. I od hrpe sajamskih stripova to je jedini na koji se odmah upecala moja familija.
A drugi dragulj je „Miriklmen“ iliti „Čudotvorac“ u dve knjige. To je donedavno bila jedna od urbanih legendi sveta stripa i izdanje koje smo mislili da nikada nećemo dočekati, najviše zbog spora između „originalnog autora“ i izdavača (stranog, ne našeg). Kompromis je da nigde u izdanju ne sme da se pomene ime „originalnog autora“, dok je poslednju četvrtinu priče pisao Nil Gejman. Mi pak nismo izdavač, i te zabrane se ne odnose na nas, pa možemo pomenuti da je „originalni autor“ Alan Mur, i da mu je ovo jedan od najboljih stripova na vrhuncu inspiracije, kao i da je „Čudotvorac“ jedan od razloga zašto ga uopšte smatramo legendom.
Čarobna knjiga je objavila novu kompilaciju priča o Osvetnicima po uzoru na ranije objavljeni „Ja sam Dedpul“, kao i Bonelijev grafički roman „Keler“ po scenariju Luišija Minjaka. Novitet su i dve knjige „Odbrojavanje do beskrajnog smaka“ i „Beskrajni smak“, sledeći segment crisis trilogije i direktni nastavak „Smaka beskrajnih svetova“. Na stranu što je reč o veoma zabavnom i dobro strukturiranom stripu, još više raduje činjenica da bi sledeći na spisku trebao da bude Morisonov „Konačni smak“. 'Nuff said.
Na spratu hale 1 ugnezdio se relativno novi izdavač Dibidus, a uspeli su da obezbede prava za planetarno popularan i višestruko nagrađivan serijal „Monstress“, čiju su prvu knjigu objavili ovom prilikom. „Monstrumesa – Buđenje“ Mardžori Lu i Sane Takede je kitnjast, potpada u domen epske fantastike, magije i ostalih čudesa, i svakako mu treba dati šansu.
System comicsova sestrinska Lokomotiva objavila je u koprodukciji sa Phoenix pressom Bonelijev mini serijal „Ut“ Paole Barbato i Korada Roija, poznatijih po radu na Dilanu Dogu. Tačnije, objavili su prvu knjigu sa dve epizode, a ukupno će ih biti tri, čime je serijal zaokružen. Teško ga je opisati, osim rečima da se Roi dugo vremena nije ovako potrudio. Grafički, strip je impresivan. Narativno jeste zbunjujuć, i potrebno je izvesno strpljenje. Pre nekoliko godina razgovarao sam sa Barbatovom u Kragujevcu, i tada mi je pojasnila da „Ut“ ima brojne reference na muziku, film, horor, kao i interne začkoljice. A pritom reč je o priči koju je Roi smišljao od šesnaeste godine. U suštini jeste horor, i to postapokalištični, sa brojnim grozomornim detaljima, u kome će pre svega uživati ljubitelji Dilana Doga.
Lokomotiva je objavila i Vijanelov „Jadran“, a relativno nepoznat autor kod nas je zapravo veliki poštovalac Huga Prata i dobro emulira njegov narativni i crtački stil.
System comics pak je prijatno iznenadio sa nekoliko izdanja, od kojih bi izdvojio dva, veoma sličnog tipa. Tačnije, dve zbirke kratkih proznih priča o Helboju i Torpedu. Ponikli u devetoj umetnosti, ovi junaci dobili su i izdanja sa kratkim pričama raznih autora, a sve sa brojnim ilustracijama između njih. Torpedova zbirka je posebno zanimljiva jer su za nju crteže priložili i domaći umetnici, pa je sve izniklo u jednu lepu monografiju drugačijih pristupa svima omiljenom ubici Luki Toreliju.
Ja sam ipak bio ljubomoran, jer sam uvek više voleo Helboja, pa sam uljudno zamolio Mikicu da mi nacrta ovog junaka. Što je on rado prihvatio, i to na velikom formatu. Voli, kaže, dosta prostora, jer je navikao na zidove. Ne može da „crtka na toalet papirčićima“. Stavio je i par „karakondžula“, jer helboj voli da ih tamani, a tu je i Baba Jaga u njegovoj zamisli. Ja sam zadovoljan. Hvala!
Sigurno sam nešto propustio. Nadam se ne previše, ali ovo mi je ostalo u pamćenju kada je ovaj sajam u pitanju. A možda me i postsajamska temperatura slomila pa sam halucinirao, i gorko ću se razočarati kada otvorim ormar sa stripovima. Srećom, imam slike kao dokaz.
Autor: Nikola Dragomirović
Tekst i fotografije preuzete sa sajta hellycherry.com
