Adrijan Čajkovski: Proširite horizonte

 

Povod za ovaj razgovor bio je novi roman Adrijana Čajkovskog koji vodi čitaoce na još jedno fantastično putovanje kroz prostor i vreme. Redakcija Lagune je izdvojila samo ona pitanja koja se odnose na teme koje su poznate iaz romana „Deca vremena“ i „Deca propasti“.

Pravi ste majstor u pronalaženju zlatne sredine između humora i horora. Kako postižete taj balans?

Hvala na komplimentu. Mislim da odgovor leži u pomalo zastrašujućoj činjenici da većina onoga što drugi smatraju strašnim mene uopšte ne plaši, ili me bar ne plaši na isti način. Interakcije ljudi i pauka u „Deci vremena“, na primer, ili neke avanturističke scene u nastavku tog romana, nisu napisane kao horor, jer su pisane iz perspektive entiteta koji izaziva strah, a ne onih koji doživljavaju tu emociju. Taj diskontinuitet obično rezultira hororom, kontradiktornost horora istovremeno rađa humor, a humor čini horor još gorim.

Osmislili ste čitavu menažeriju različitih stvorenja, velikih i malih. Šta Vas je inspirisalo?

Ako tražite neobična stvorenja, ne morate ići dalje od onoga što nam nudi istorija evolucije. Žao mi je samo što se nisam više pozabavio anomalokaridima i ostalom faunom iz vremena Kambrijske eksplozije, jer je deo inspiracije za moju priču potekao iz knjige „Wonderful Life“ Stivena Džeja Gulda, u kojoj se mogu pročitati detaljni opisi fosilnih ostataka iz tog razdoblja.

Možda bi bilo zabavno da sam otišao još dalje od nama poznate evolucije i dozvolio nekoj anonimnoj vrsti da izroni iz prošlosti u nekom kasnijem periodu i zagospodari svetom.

Vaše knjige podstiču čitaoce da razmišljaju o nepoznatom i nepredvidivom. Možemo li očekivati da će u bliskoj budućnosti doći do otkrića koja će radikalno produbiti naše razumevanje sveta?

Ako nam pođe za rukom da stvorimo stvarnu veštačku inteligenciju (a ne samo složeni algoritam koji je u stanju da nauči da imitira ljude), moći ćemo da saznamo mnogo toga o samom procesu razmišljanja, a verovatno ćemo dobiti i čitav niz korisnih ali neintuitivnih rešenja za većinu problema koji muče čovečanstvo, jer od kompjutera se drugo i ne može očekivati. Slično tome, ako najnovija otkrića na Veneri dokažu postojanje vanzemaljskog života, to bi za rezultat imalo nova saznanja o evoluciji i biologiji u uslovima koji se u velikoj meri razlikuju od onih na Zemlji.

Ako biste imali priliku da stvorite drugu Zemlju, jedinstveni raj koji bi pripadao samo Vama, kako bi ona izgledala?

Preskočiću glupu šalu o velikom broju nogu i znacima koji upozoravaju na prisustvo paukova i reći ću Vam iskreno da bih u svom savršenom raju najviše voleo da vidim mnoštvo različitih mišljenja i pogleda na svet, kompleksnost zasnovanu na različitostima. I, ako se ja pitam, jedan takav svet nikada na svojoj koži ne bi osetio posledice čudovišne, kratkovide pohlepe.

Autor: Kris Pikens

Izvor: bookpage.com

Prevod: Jelena Tanasković

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-adrijan-cajkovski-prosirite-horizonte-unos-19382.html

‘Zlatni zmaj’ Adrijanu Čajkovskom i Goranu Skrobonji

 

Britanski književnik Adrijan Čajkovski dobitnik je nagrade „Zlatni zmaj“, međunarodnog priznanja za doprinos razvoju fantastične književnosti za 2021. godinu, dok je pisac iz Srbije, Goran Skrobonja dobitnik priznanja za doprinos razvoju fantastične književnosti u regionu – objavljeno je na sajtu REFESTICON-a.

Ova priznanja biće dodeljena na 9. Regionalnom festivalu fantastične književnosti REFESTICON 21, koji se održava u Bijelom Polju od 24. do 27. juna u organizaciji Radija Bijelo Polje, suorganizaciji JU Ratkovićeve večeri poezije i partnerstvu NVO Akademije društvenih nauka.

Kako je saopšteno za nominovane književnike i promotere fantastike glasali su predstavnici organizacionog odbora REFESTICON-a, neki od prethodnih dobitnika ovog priznanja i predstavnici partnerskih festivala iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske.

U obrazloženju se navodi da „Zlatni zmaj“ za 2021. godinu pripada Adrijanu Čajkovskom višestruko nagrađivanom autoru za dela fantazije i naučne fantastike. Između ostalih dobitnik je BSFA (Britansko udruženje naučne-fantastike) nagrade za najbolji roman Deca propasti 2019. godine, Britanske nagrade za fantastiku za najbolji roman Tigar i vuk, 2017. godine, kao i britanske nagrade „Artur Klark“ za naučnofantastični roman Deca vremena, 2016. godine. Posebno je razmatran njegov doprinos koji je dao regionalnim festivalima učešćem na Sferakonu u Zagrebu i Euroconu u Rijeci.

Predstavnici REFESTICON-a su saopštili su da je „Zlatni zmaj“ za regionalni doprinos pripao Goranu Skrobonji, piscu, scenaristi, prevodiocu, uredniku i izdavaču iz Beograda. Ceneći dosadašnji doprinos, učešće i promociju fantastike u regionu, kao i brojna priznanja među kojima je i ovogodišnja nagrada „Stanislav Lem“, odlučeno je da se ovom autoru koji je sa pričama i kao član žirija učestvovao u zbirkama iz edicije crnogorskog festivala, dodeli ovo priznanje.

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta https://www.art-anima.com/zlatni-zmaj-adrijan-cajkovski-goran-skrobonja/

Vanzemaljski umovi i vanzemaljska tehnologija – Razgovor sa Adrijanom Čajkovskim

 U „Deci vremena“ plodnog pisca fantastike i naučne fantastike Adrijana Čajkovskog, daleki naslednici čovečanstva se suočavaju sa prisustvom nečeg poznatog, a ipak veoma stranog, na jednoj teraformiranoj planeti. U nastavku, romanu „Deca propasti“, jedan tim istražuje još tuđinskiju planetu – i još čudnije oblike inteligencije – još dalje od svog doma.

Oba romana su fascinantna zato što stavljaju narativni fokus na neljudske inteligencije dok opisuju ekosisteme i tehnologije koji su iznikli iz ovih čudnih pogleda na svet. Space.com je razgovarao sa Čajkovskim o novom romanu, pisanju o vanzemaljskim umovima i tehnologiji i njegovom mišljenju o tome kako se pripremiti za susret sa vanzemaljcima.

Intervju sadrži blage spojlere za premise u „Deci vremena“ i „Deci propasti“. Ako ne želite da pročitate intervju, ipak vam toplo preporučujemo da pročitate knjige!

Da li ste očekivali da ćete napisati nastavak „Dece vremena“?

Naučio sam da ne pišem ništa što ne može imati nastavak, ako se za to ukaže prilika. Ko god je pročitao prvu knjigu zna da u poslednjem poglavlju postoji nit koja može priču dalje da odvede. Pošto je knjiga prošla prilično dobro, počeo sam da dobijam ideje o tome šta bi mogao biti potencijalni nastavak. Te dve stvari su se uklopile, a sve vreme sam – dobrih nekoliko godina pošto je knjiga izašla, imao dovoljno materijala, dovoljno dobrih ideja, da pokušam da napravim podjednako dobar nastavak.

Da li postoji neki segment priče zbog koga ste se radovali što ćete nastaviti da radite dalje?

Za mene se razvoj zapleta odvija na isti način kao i neljudska civilizacija, koja je ključna tačka prve knjige, oko nje sam sve gradio. Druga tačka – naučni eksperimenti, koji se pretvaraju i u narativne eksperimente u knjizi, i radovalo me je što ću se tome vratiti i proširiti tačke gledišta. Iako izgleda da je mnogo ljudi zadovoljno tačkom gledišta paukova iz „Dece vremena“, stvarno sam se da razumem druge neljudske poglede na svet. Rekao bih da sam otišao i visoko i daleko u smislu pronalaženja neobičnih neljudskih protagonista.

A nadahnuće za barem jednu od vrsta u ovoj knjizi je jedna druga zemaljska vrsta.

Naravno, mnogi već znaju da je u „Deci vremena“ reč o paukovima. Isto tako, postoji i vrsta oktopoda za koje je predodređen prilično drugačiji put u „Deci propasti“, oni imaju bitno drugačiju putanju jer nisu tako bliski ljudima kao što su to paukovi Portidi iz prve knjige.

Obe knjige prikazuju čudnu tehnologiju koju bi stvorila neljudska svesna bića. Možete li nam reći nešto o tome?

U „Deci vremena“ se razvoj tehnologije kod paukova odvijao potpuno nezavisno od ljudske tehnologije. Pošto žive u istom univerzumu, nailaze na iste probleme kao i mi i naši preci, ali razmišljaju drugačije, tako da su njihova rešenja ovih problema bitno drugačija. U stvari, oni odlaze u svemir a da zapravo nisu izumeli vatru ili točak, zbog čega sam bio naročito ponosan. Ima nekih ideja koje su njima veoma, veoma intuitivne, dok ljudima nisu, i obratno.

Sa oktopodima je malo drugačije. Neću ulaziti u previše detalja, ali oni u poređenju sa paukovima imaju bitno drugačiju početnu poziciju. Njihova tehnologija je jednostavnija zato što su vodeni organizmi. A pošto su  vodena bića koja putuju kroz svemir, nastaje  splet ozbiljnih fizičkih problema koje treba rešiti. Da bih to postigao, u jednom trenutku sam se savetovao sa devet fizičara o tome kako bi tačno funkcionisali razni delovi knjige i putovanje kroz svemir.

Da li su se pojavile neke zanimljive ili iznenađujuće ideje u razgovorima sa naučnicima?

Da, posebno u oblasti evolucije. Zapravo sam na kraju radio na evoluciji paukova sa Prirodnjačkim muzejem u Londonu. Išao sam tamo i ćaskao sa ljudima o logističkim problemima velikih zglavkara. Stvari koje su usputno pominjali su mi  obezbedile materijal za ogromne komade dodatne priče koju sam mogao da ubacim, kao i rešenja za neke druge probleme za koje možda nisam ni znao da postoje. Slično je i sa oktopodima – pošto, nažalost, nisam poznavao nikoga kome bih mogao da oduzimam vreme na isti način, pronašao sam neverovatno korisnu knjigu „Other Minds“ Pitera Godfri-Smita u kojoj se govori o svesti oktopoda. I to mi je pomoglo da shvatim kako razmišljaju. To su neverovatno inteligentne životinje, iako nisu spoljašnjom intervencijom unapređene na bilo koji način. Koji su njihovi vidici i kakav bi bio njihov pogled na svet?

Bio sam neverovatno ponosan – jedan od istraživača paukova čiji je rad o paukovima-skakačima poslužio kao inspiracija za „Decu vremena“ nedavno se povezala sa mnom na Tviteru i prećutno odobrila ono što sam uradio sa njenim istraživanjem. U neku ruku bih i od nekog istraživača oktopoda voleo čujem koliko misli da sam blizu njegovom razmišljanju.

Vrlo se zanimljivo opisali njihovu svest, zato što je to mnogo veći skok nego sa paukovima u prethodnoj knjizi. Da li Vam je bilo teško da to učinite na razumljiv način?

Mislim da je to možda najteža stvar koju sam ikada uradio kao pisac. Uvek postoji neka, gotovo gravitaciona sila koja vas vuče u antropomorfizaciju, zato što je tako prirodno razumljivije i lakše za pisanje. I to je hod po žici, jer pišete nešto što je razumljivo čitaocima, ali isto tako nije puko maskiranje ljudske tačke gledišta. Nadam se da sam uspeo. Naravno, veoma je teško reći jer znate šta želite da kažete, ali nije uvek jasno da li ste shvaćeni.

Da li ste za to imali neku inspiraciju u naučnoj fantastici?

Jedna od velikih inspiracija, jedna od stvari koja me je ohrabrila da ovo napišem je knjiga  „What Does A Martian Look Like“ (Wiley, 2002). Striktno govoreći, nije naučnofantastična – u pitanju je spekulativna evolucija autora Iana Stjuarta i Džeka Koena. Isti ovi ljudi su odradili naučni deo u knjigama o Disksvetu. Bili su naučni savetnici za više naučnofantastičnih knjiga još od En Makafri. I napisali su knjigu u kojoj manje-više govore o tome šta treba i šta ne treba da pretpostavite kada osmišljavate i razvijate vanzemaljca. Iako, kada se radi o oktopodima, ne govorimo o nečemu istinski vanzemaljskom, pošto što su sa Zemlje, knjiga mi je bila neverovatno korisna zbog eksperimenata sa načinima razmišljanja. To mi je mnogo, mnogo pomoglo.

Radnja obe knjige je smeštena u dalekoj budućnosti, pošto je čovečanstvo gotovo uništeno. Šta vam se dopada u takvom kontekstu?

Tako sam dobio da vuk bude sit, a ovce na broju kada je u pitanju ljudski deo priče. Svakako da postoji velika opasnost kada pišete o budućnosti da može izgledati sumnjivo slična sadašnjosti. Ima mnogo naučnofantastičnih priča – naročito priča u stilu 1950-ih – gde se protagonista vraća sa napornog posla u fabrici vremeplova i žena mu stavlja večeru na sto, a živi u predgrađu u kući iz 1950-ih. A to što se dogodio toliko značajan izum nije promenilo bukvalno ništa.

Čak i kada pomislite na, recimo, vreme pre 40 godina, toliko toga postoji danas što naši roditelji tada ne bi mogli da zamisle. Ali pošto sam imao situaciju u kojoj sam jednostavno gurnuo čovečanstvo u kameno doba, a onda im dao da se polako vrate uz pomoć nađenih zapisa i relikta prethodne ljudske kulture, to je značilo da mogu imati radnju smeštenu u dalekoj budućnosti koja nije istovremeno milion kilometara udaljena od naše sadašnjosti. Zapravo, to što čovečanstvo gotovo pokorno prati šablon iz prethodnog propalog ciklusa ljudskog društva je ključna tačka u nekim delovima knjige. To mi je dalo slobodu da odaberem delove čovečanstva koje sam hteo a da ne izgleda pogrešno to što su u dalekoj budućnosti.

Mislite li da se ljudi mogu pripremiti za susret sa vanzemaljcima tako što će istraživati nama strane oblike inteligencije ovde na Zemlji?

Rekao bih da mogu, ali problem je u tome što postoje dve škole mišljenja. Jedna smatra da smo, realno, jako loši u razumevanju životinjske inteligencije, do te mere da neki poriču postojanje životinjske inteligencije, i da to ne obećava… Potpuno je moguće da se susretnemo sa vanzemaljskom inteligencijom i da je uopšte ne prepoznamo kao inteligenciju, a možda ni kao oblik života.

Druga škola mišljenja, sa kojom se takođe na neki način poigravam u knjigama, zastupa ideja da, pošto živimo u istom univerzumu i pošto je fizika konstanta, a možda je i matematika konstanta – iako sam svestan da to nije potpuno neosporna tačka u filozofiji – da bi čak i veoma, veoma stran vanzemaljac mogao doći do tačke u kojoj će deliti kontekst sa nama, čisto zato što je u poziciji da istražuje svemir, a svemir je isti. I, naravno, nikada nismo sreli vanzemaljce i jedini život koji poznajemo je na Zemlji, tako da imamo set uzoraka sastavljen od jednog člana. Teško je znati kakve bi stvari mogle da budu. Jedno je sigurno: kada bismo proširili svoje vidike, bilo bi nam svima bolje.

Imate li neke planove za buduće delove serijala?

Da, zapravo moguća je treća knjiga – na ovom serijalu radim sa posebnom pažnjom. Imam blokove ideja i svi oni se polako stapaju dok ne osetim da imam dovoljno materijala za celu knjigu. Tako da bih rekao da imam, otprilike, dve trećine potencijalne treće knjige koja se polako krčka na tihoj vatri. Nikad se ne zna.

Autor: Sara Luin

Izvor: space.com

Prevod: Borivoje Dožudić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta laguna.rs

Sukob inteligentnih paukova i ostatka ljudske vrste

U izdanju Lagune pojavio se, u odličnom prevodu Gorana Skrobonje, roman Deca vremena Adrijana Čajkovskog (1972), ovenčan prestižnom nagradom za naučnofantastični roman „Artur Klark“ za 2016. godinu. Tako je domaća publika dobila (ne tako čestu) priliku da upozna aktuelno delo iz vodeće anglosaksonske žanrovske produkcije. A u okvirima nje istovremeno postoje različiti pravci i poetike, od onih koji tragaju za novim žanrovskim prostorima do drugih koji ponavljaju obrasce iz ranijih „zlatnih“ epoha. U delima potonjeg smera podrazumeva se upotreba svekolike žanrovske ikonografije sa minimumom invencije (ili bez nje) uz imperativno poštovanje recepata kako da se takvo delo nađe na listama najprodavanijih knjiga. Adrijan Čajkovski, prevashodno znan kao korektan autor epske fantastike, učinio je Decom vremena hrabar iskorak u nepoznato na šta se ne gleda blagonaklono pošto izdavači i publika više vole da „igraju na sigurno“. Naravno, pisaca koji su paralelno pisali više fantastičkih žanrova bilo je i u ranijim decenijama (Zelazni, Lajber, King) kao i danas (Džordž R.R. Martin je najpre pisao naučnu fantastiku pa horor a sada epsku fantastiku). Da će, posle uspeha, Čajkovski nastaviti pisanje u naučnofantastičnim vodama svedoči i roman Deca ruševina (najavljen za mart 2019) koji nije nastavak Dece vremena ali se dešava u istom svemiru.

Čajkovski je u Deci vremena zapleo niz tema iz „tvrde“ naučne fantastike (utemeljene na egzaktnim naukama) odnosno „meke“ naučne fantastike (okrenute društvenim naukama). Priča se proteže na više od dva milenijuma i na dva carstva ljudske vrste koja su neslavno završila. Na zalasku prvog, pred fatalni rat dve političko-ekonomsko-filozofske frakcije, sabotažom biva uništen projekat stvaranja nove vrste na novoj planeti; preživljava samo doktorka Avrana Kern koja je projekat osmislila i koja, telom u hibernaciji a duhom u kompjuterskoj matrici, ostaje u kapsuli-čuvaru iznad planete. Sticajem okolnosti na planeti se ipak odvija proces usavršavanja jedne vrste ali ne majmuna, kako je planirano, već – paukova. Dva milenijuma kasnije do planete stiže brod-arka „Gilgameš“ u kojem je pola miliona ljudi u hibernaciji. Brod je pokušaj da se spase ljudska vrsta jer je Zemlja nepodobna za život pa su naučnici i političari drugog carsta, koje je nasledilo ostatke prvog, odlučili da krenu tragovima prethodnika i nađu pogodnu planetu na koju će se naseliti. Kapsula i Avrana ne dozvoljavaju „Gilgamešu“ spuštanje i upućuju ga do sledeće teraformirane planete što će, ispostavlja se, biti uzaludna nada. „Gilgameš“ se, trošeći poslednje resurse, vraća da naseli planetu po svaku cenu… Druga pripovedna linija prati razvoj civilizacije paukova koja se, zahvaljujući genetskom eksperimentu („pametnom“ nanovirusu), iz generacije u generaciju razvija prevazilazeći biološke datosti. Vrsta uči da se brani od najezda mrava i epidemija, da stvara gradove, komunicira na daljinu, prenosi znanja potomcima, posmatra svet i uočava pravilnosti sve do konačne mogućnosti da komunicira sa Glasnicom na nebu (kapsulom i dr Avranom) što ubrzava razvitak. Povratak džinova iz vrste-tvorca (ljudi) otvara pitanja opstanka i uništavanja opasnosti u to ime. Pauci imaju svoje rešenje tog problema, drugačije od ljudskog.

Čajkovski se opredelio za poštovanje zakonitosti po kojima „funkcioniše“ Univerzum i njihovu logičnu kauzalnu upotrebu; otuda „Gilgameš“ ne leti brzinom većom od svetlosne niti brodski bezbednjaci vitlaju svetlosnim sabljama. Ipak, bitan deo postavke su „pseudonaučne“ tehnologije, kakva je hibernacija čija upotreba je nužna kako bi junaci-ljudi ostali aktivni učesnici u putovanju koje traje milenijumima (pošto bivaju „uspavani“ i „buđeni“ tako da je njihov životni vek dug koliko i putešestvija). Osnovne ideje romana su na tragu postulata postavljenih u drugoj polovini XX veka i koje je najbolje formulisao Artur Klark tvrdnjom da čovečanstvo ima kosmičku budućnost istraživača i kolonizatora svemira. Istina, kod Čajkovskog ljudi ne odlaze sa Zemlje u potrazi za novim izazovima već beže sa nje pošto je postala nepogodna za život zbog ljudske bahatosti ili procesa koje je nemoguće zaustaviti. U „ljudskom“ delu priče dominiraju prepoznatljive situacije (trvenja u posadi, pobune i regresije u zatvorenoj zajednici, svemirske bitke) koje autor nije dograđivao tako da najintigantnija linija ovog dela priče ostaje ona o neizbežnom ponavljanju grešaka predaka. Deo romana posvećen civilizaciji paukova je inventivniji jer je pisac morao da osmisli originalna (ne-ljudska) rešenja u čemu je dobrano uspeo. „Ljudska“ priča vidno je manjkava na planu psihološkog produbljivanja ličnosti (svedenog na prepoznatljivu karakterizaciju utemeljenu na dužnostima koje likovi obavljaju; dr Kern je oličenje „ludog naučnika“ intelektualno narcisoidnog i spremnog da opstanak vrste žrtvuje uspehu svog projekta). U „paukovskom“ segmentu autor je sve potomke nazvao imenom „prvog“ pretka (od koga se nasleđuju i zanimanja-specijalnosti) što se ispostavilo kao uspešno i ubedljivo „vezivno“ rešenje.

Epske razmere priče uticale su na dužinu romana koji je, paradoksalno, ipak prekratak jer su izostala pojašnjenja određenih događaja koja bi, da su ispisana, produžila roman za par stotina stranica ali bi doživljaj drugačije stvarnosti definitivno bio impozantniji. Opšti utisak kvare i povremena nedovoljno ubedljiva rešenja a razlog njihovog „dešavanja“ je piščevo tendenciozno usmeravanje priče.

Rečju, Deca vremena su pisana „u ključu“ klasične „tvrde“ naučne fantastike, sa svim vrlinama i manama koje ona nosi. Čajkovski je ciljani model uspešno dostigao i ispunio na zadovoljstvo ljubitelja takve žanrovske literature.

Autor: Ilija Bakić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta art-anima.com

http://www.art-anima.com/c14-prikazi/adrijan-cajkovski-deca-vremena

„Deca vremena“ – Intervju sa Adrijanom Čajkovskim

Hteli smo bolje da razumemo kako Adrijan uspeva da napravi ovako dobre knjige i uspeli smo da ga dobijemo i upitamo nekoliko pitanja. Zbog vašeg čitalačkog zadovoljstva, zapisali smo ih ispod, uživajte:

Vi ste stvarno plodonosan pisac sa brojnim serijalima naučne i epske fantastike. Da li vam se neki žanr više sviđa i da li ima velikih razlika u pisanju jednog i drugog? Koje su to razlike?

Prilično su različita iskustva. Kod naučne fantastike želim da nauka deluje što je moguće realnije i zato sporije pišem jer to podrazumeva ogromno istraživanje i konsultacije sa ljudima koji su bolje informisani od mene. Kod epske fantastike, pritisak je na unutrašnjoj doslednosti, ne spoljašnjoj i zato proces pisanja može da bude dosta slobodniji.

Šta vam je bilo najdraže da pišete u „Deci vremena“? Postoji li neka  evolucija da vam se posebno svidela?

Mislim da je veliki rat između paukova i mrava zabavan, kao i krađa svetog oka mravljeg boga, jer sam mogao da se bavim nečim što ja volim da čitam – naučna fantastika u stilu epske (poput Džin Vulf, ili M. Džona Harisona). Takođe, lepo je pisati originalni herojski narativ u kome je glavni lik pauk.

Kako ste završili sa paucima kao vrstom sa kojom će ljudi da se susretnu?

Bilo je obrnuto. Naleteo sam u istraživanjima na Portia labiata i znao sam da moram da nađem način da napišem knjigu o njima. Ljudi su se tek kasnije pojavili.

„Deca vremena“ imaju mnogo osetljivih tema koje retko dobijaju tretman koji ste im vi dali (poput evolucije i protoka vremena). Šta vas je inspirsalo da napišete knjigu na ovaj način?

Fokus ove knjige je od početka na procesu evolucije, tako da je narativ pravolinijski. Hteo sam da pokažem kako društvo kroz generacije može da se promeni i prilagodi.

Impresionirala me je vaša sposobnost kontrole tona knjige, prilično brzo ste išli od čuđenja do anksioznosti i horora, bez disonance. Kako ste upravljali njime dok ste ga prenosili na papir?

Mislim da su „Deca vremena“ reper mog sadašnjeg stila – ozbiljan narativ sa malo gnusnih epizoda ukrašen mrvicama humora. Nikada nisam bio striktno tehnički pisac, a tekst je izlazio kako je izlazio – evolucija mog stila je u potpunosti podsvesan proces.

Nedavno sam saznao da se sprema i nastavak, „Children of Ruin“. Iako smatram da „Deca vremena“ odlično deluju kao samostalni roman, veoma sam uzbuđen zbog nastavka. Šta vam je to delovalo  nezavršeno da ste se upustili u pisanje nastavka?

Poslednje poglavlje i epilog su na pragu jednog otkrića. „Children of Ruin“ je priča o tome i, kao što naslov sugeriše, to ne mora da znači da je nešto lepo.

Koliko je bilo potrebno istraživanja za ekosistem kojim upravljaju insekti?

Donekle je ova zamisao zasnovana na Zemljinom ekosistemu, tako da je bilo potrebno mnogo manje vremena nego kada pokušavate da stvorite originalni vanzemaljski svet od početka. Veliki posao je zahtevala logistika oko veličine pauka i kako bi njihova čula mogla da rade, u čemu mi je pomoglo Odeljenje za entomologiju Prirodnjačkog muzeja.

Koje su vam omiljene knjige iz oblasti naučne fantastike i epske fantastike? Šta trenutno čitate?

Upravo završavam knjigu Džefa Nuna „The Body Library“, u pitanju je prilično uvrnuto iskustvo. Pre toga sam čitao neverovatno poetski i brutalan roman En Smit-Sparks „Tower of Living and Dying“. Neki od omiljenih su mi „Ash“ Meri Džentl i „Soldier of Arete“ Džin Vulf.

Koja činjenica o vama bi mogla da iznenadi čitaoce?

Još uvek imam stalan posao, u ovom slučaju sa pola radnog vremena.

Izvor: thequilltolive.com

Prevod: Miloš Vulikić

Foto: Kate Eshelby

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-deca-vremena-intervju-sa-adrijanom-cajkovskim-unos-10899.html

Pauci, svemir, i intervju sa Adrijanom Čajkovskim

Adrijan Čajkovski je izuzetno plodan pisac, autor čuvenog serijala epske fantastike pod nazivom „Shadows of the Apt“. Postigao je veliki uspeh i sa svoja dva samostalna romana – „Guns of the Dawn“, koji je jedan kritičar opisao kao „Gospodin Darsi sa vatrenim loptama“ i „Deca vremena“ („Children of Time“) ‒  iz kojih se jasno vidi širina njegove mašte (ali, ostaje nejasno kako uspeva sve to da postigne!). U romanu „Deca vremena“ odlučio je da se okuša u naučnoj fantastici. Ova napeta borba za opstanak među zvezdama već mu je obezbedila hvalospeve od Pitera F. Hamiltona. A sigurno je da on zna ponešto o naučnoj fantastici!

Susreli smo se sa Adrijanom i postavili mu nekoliko pitanja o zlikovcima, paucima, i o tome da li će čovečanstvo ikada živeti među zvezdama...

Šta vas je inspirisalo da pišete o rađanju nove civilizacije?

U serijalu „Shadows of the Apt“ odlučio sam da radnju smestim u onome što ja nazivam „eho istorije“ – to nije naš svet, to čak nije ni alternativna istorija (ili, ako i jeste, tačka razlaza je apsurdno daleko u prošlosti, u izmaglicama vremena), ali različite rase ljudi-insekata ipak se suočavaju sa nekim poznatim izazovima i scenarijima, koje moraju da reše koristeći veoma različita oruđa koja su im dostupna. Njihova istorija se odvija paralelno sa našom, povremeno reflektujući određene događaje, pa čak i osobe, pre nego što se vrati na sopstvenu putanju.

Za pisca, to je veoma zabavna vežba – neka vrsta malo verovatnog odgovora na pitanje poput „ko bi pobedio u bici kod Getisburga, ako...“ – ovaj način razmišljanja nam je podario alternativnu istoriju kao podžanr, a zamisao o ovoj specifičnoj formi humanoidnih insekata omogućila mi je da se i sam u tome okušam, jer sam želeo da uradim nešto što je na tom tragu, ali ipak u potpuno drugačijim razmerama – nisam želeo da mi junaci budu u nekom polupoznatom fantastičnom okruženju, želeo sam vanzemaljsku rasu u potpuno drugom svetu. To je podrazumevalo da se upustim u SpekEvo... Spekulativna evolucija je relativno nepoznata disciplina, ali je fantastična, izuzetno korisna za bavljenje budućnošću i alternativnim ekosistemima na zemlji, ali i potencijalnim vanzemaljskim životom. Još od prvog susreta sa knjigom „After Man“, Dugala Diksona, dok sam još bio u školi (iz koje su mi ostali, kao najupečatljiviji, čudovišni šišmiši), ova ideja je počela da se rađa u mom umu. Ja sam jedan od onih koji su ubeđeni da je evolucija mogla da ode i u potpuno drugom pravcu (Stiven Džej Gould je u svojoj knjizi „Wonderful Life“ rekao dosta toga na ovu temu); različito od aktuelnog antropocentrističkog shvatanja po kojem je evolucija suštinski svakako morala da rezultira nečim nalik na ljudska bića. Postoji dokumentarac u okviru BBC-jevog serijala „Horizonti“ o tome „u šta su dinosaurusi mogli da evoluiraju“ u kojem nam je prikazana osoba u gumenom odelu. Za razliku od te predstave, umetnik Memo Koseman nudi prestavu koja je mnogo više nalik gušterima/pticama, a koja za mene ima mnogo više smisla. Mislim da ne postoji nijedan ubedljiv razlog zbog kojeg bi vanzemaljska bića izgledala slično nama (pogledajte knjigu „Evolving the Alien“, Džeka Koena i Ijana Stjuarta), ili zbog kojeg bi i stanovnici Zemlje izgledali slično nama, kada bi se sve odvijalo ispočetka.

Roman „Deca vremena“ ne odvija se u prostoru koji je potpuno različit od Zemlje – novi ekosistem u početku veoma liči na Zemlju, ali se u njemu nešto promenilo – planeta, teraformirana za naseljavanje ljudi, dugi niz godina ostaje napuštena. Vrste koje nastaju (na vrlo ubrzan način zahvaljujući Virusu) delile su sa ljudima istog pretka pre pola milijarde godina, ali mi pratimo kako se one razvijaju od kamenog doba i nadalje, i kako nailaze na iste prepreke i sa njima se suočavaju koristeći potpuno drugačija sredstva. Kuga, ratovi, unutrašnji sukobi, čak se postavljaju i pitanja prava glasa i religije, i svaki od tih problema je dovoljno prepoznatljiv da bi kod čitaoca mogao da izazove empatiju i u isto vreme, dovoljno stran da bi bio ubedljiv. Na neki način, reč je o spekulativnoj evoluciji njihovog društva, misaoni eksperiment sa zapletom. Osim što je to, naravno, samo polovina priče, jer su ljudi još uvek tu.

Da li ste vi na strani čovečanstva ili nove civilizacije u čijem su stvaranju ljudi slučajno učestvovali?

Svako ko je čitao serijal „Shadows of the Apt“ ili roman „Guns of the Down“, zna da još uvek nisam napisao nijednu jednostranu priču, kad je reč o odnosu dobra i zla. Mi posmatramo domoroce kako se razvijaju, šire, pronalaze i počinju da razumevaju svoj svet tačno na vreme da bi shvatili da čovečanstvo – koje je za njih nešto nalik na Fon Denikenove vanzemaljske bogove sa početka vremena – dolazi da ih uništi. S druge strane, čovečanstvo ima jedan brod natovaren zamrznutim telima; to je sve što je ostalo od naše vrste i potrebna nam je planeta koju ćemo naseliti ili će to biti naš kraj, kraj svih tih godina istorije i kulture. Obe strane nose ožiljke iz prošlosti koja ih je oblikovala i poslala na put koji neminovno vodi ka sudaru. Nadam se da obe strane izazivaju saosećanje. Ali samo jedna može da trijumfuje.

Pravi zlikovac u ovoj knjizi (a pod tim ne mislim na neku uvrnutu treću stranu u ovoj maloj igri koja bi stvari učinila stvarno zanimljivim) zapravo je prošlost (Vreme, mogao bih čak da kažem, ako bih sebi dozvolio da budem toliko pretenciozan, čija su svi oni Deca). Obe strane su, krajnje slučajno, proizvod istih dalekih istorijskih događaja. Obe strane su sputane teretom nekadašnje ljudske civilizacije koja je funkcionalno izumrla, ali i dalje vrši stravičan uticaj na svoje neočekivane naslednike.

Mislite li da će čovečanstvo jednog dana živeti među zvezdama?

Mislim da, ako ne bude tako, nećemo živeti nigde. Prognoze o tome koliko dugo će planeta Zemlja moći da nas podnosi uopšte nisu ružičaste, osim ukoliko ne napravimo neke značajne promene. U poslednjih nekoliko godina ponovo se javlja interesovanje za međuplanetarna putovanja, odlaske na druge planete Sunčevog sistema u cilju istraživanja ili naseljavanja (mada svako ko ima nameru da se nastani na Marsu treba dobro da pročita sve ono što je u toj ponudi napisano sitnim slovima). Mene više interesuje kako će do tog „življenja među zvezdama“ doći, i pod kojim okolnostima. Budimo pošteni: svi bismo voleli da živimo u nečemu nalik na svet iz serijala „The Culture“, Ijana M. Benksa, postapokaliptičnom raju za sve. Ono što bi kao budućnost za čovečanstvo bilo manje privlačno jeste scenario nalik na roman „Stark“, Bena Eltona, u kojem se jedan odsto stanovništva, nakon što su uništili planetu za ostatak čovečanstva, otiskuje u svemir kako bi izbegao toksičnu apokalipsu. Nažalost, izgleda mi kao da smo danas mnogo bliži Eltonovom scenariju.

Važno je, takođe, i u kom trenutku ili koliko kasno odlazimo. Ukoliko bismo ostavili Zemlju u pristojnom stanju, a onda se u duhu opšteg optimizma i izobilja, opušteno uputili u svemir – zamislite blistave svemirske rakete u art deko stilu iz pedesetih godina, pune veselih, nasmejanih porodica kako jure ka svojim novim, moderno opremljenim, domovima na, recimo, Marsu – to zvuči prilično dobro (mada bi moglo da se ispostavi kao nešto dosta različito od onoga što se očekuje). Ipak, scenario iz romana „Deca vremena“ govori o situaciji u kojoj je svemirski brod, Gilgameš, poslednja šansa čovečanstva: Zemlja umire, a mi nismo bili spremni za to, ali posedujemo koordinate planete za koju mislimo da su je naši preci možda teraformirali, i to je najbolji plan koji imamo. Priča romana „Deca vremena“, zapravo je unapred određena, ljuta borba protiv društvenog i strukturnog propadanja. Što bi se reklo, sve se raspada.

Nemojmo dozvoliti da se to desi u stvarnom svetu. Hajde da se prvo sredimo, pa zatim otisnemo u svemir, umesto da dozvolimo sebi da nas isteraju, šta mislite?

Postoji li neka hrana ili piće koje bi vam nedostajalo, ako biste se probudili na nekom kolonizatorskom brodu, nekoliko svetlosnih vekova udaljeni od zemlje?

Mislim da je najpoštenije reći „hrana“, jer, budimo realni, čak i na najluksuznijem kolonizatorskom brodu nije mnogo verovatno da bismo mogli imati sveobuhvatnu poljoprivredu (iako je Dejvid Ramirez u svojoj knjizi „The Forever Watch“ zamislio „vertikalne farme“). Kao pisac, verujem da bi bio potreban ogroman trud kako bi se, na kolonizatorskom brodu, dobilo bilo šta što makar podseća na hranu, umesto proteinskih tableta Majora Toma, neke vrste hranljivih pločica iz kojih dobijate sve što vam je potrebno, dok vam je istovremeno uskraćeno sve što želite. Ali, mislim da bi nam mnogo više nedostajala privatnost, lični prostor. Osim ukoliko ne biste imali neku vrstu veštačkog okruženja nalik na „Holodeck“ iz serije „Zvezdane staze“ ili mogućnost bega u racionalno sanjarenje, u kojem biste mogli da napustite brod i odete u sopstveni svet – u suprotnom, ja bih vrlo brzo poludeo. Zamislite da živite sa svojim kolegama 24 sata dnevno...

Mislite li da će ljubitelji serije „Battlestar Galactica“ i serijala filmova „Alien“, u ovoj knjizi prepoznati neke od svojih omiljenih tema, ali obrađene na nov način?

Sigurno je da postoje neke zajedničke ideje. Što se tiče serijala „Alien“, pa... pretpostavljam da je tu priča predstavljena iz ljudske perspektive, jer se tu ljudi nalaze oči u oči sa stravičnim čudovištima. Stvorenja iz tih filmova ne pokazuju nikakav oblik društvenog ponašanja ili razuma, osim težnje da se njihov broj uveća. U drugom delu serijala, filmu „Aliens“, upoznajemo se sa vrstom koja nesumnjivo poseduje određeni stepen inteligencije (naročito kad je reč o kraljici), pa ipak nema nikakvu drugu svrhu osim da proizvede još identičnih, proždrljivih potomaka, za šta im je, nažalost, potrebno i naše učešće. Ukoliko bi se ova stvorenja, ksenomorfi, razmnožavali polaganjem svojih jaja u, recimo, dinje, bili bi preslatki ljubimci za sve članove porodice. Vanzemaljci (ukoliko  taj termin uopšte odgovara) iz romana „Deca vremena“ imaju sopstvenu kulturu, društvo i istoriju, ali ako žele da prežive moraju da preduzmu i određene drastične mere protiv tog broda nakrcanog ljudima koji se kreće ka njima.

U seriji „Battlestar Galactica“, čovečanstvo ima vrlo sličan problem: potreban im je novi dom, ostali su bez svega. Možda nema Sajlonaca na koje bi poslali rakete, ali su isto toliko očajni, a iz tog očaja rađa se otpor i neslaganje među članovima ljudske posade, podele i svađe i upravo ona vrsta ludila kakva je očekivana ako je vama, i isključivo vama, poveren opstanak čitavog čovečanstva. Dodajte tome i susrete sa neprijateljski nastrojenim vanzemaljcima i zastrašujućom veštačkom inteligencijom, koja bez trunke napora može da hakuje vaše brodske sisteme i koja se bavi mišlju da isključi sisteme za održavanje života, i nije nikakvo čudo što gotovo svi ključni članovi posade vremenom počinju da pucaju po šavovima.

I da dodam, lik Holstena Mejsona, junaka iz čije perspektive pratimo priču, sigurno tumači Edvard Džejms Olmos. Barem u mojoj glavi.

Izvor: panmacmillan.com

Prevod: Maja Horvat

Tekst i fotografije preuzete sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-pauci-svemir-i-intervju-sa-adrijanom-cajkovskim-unos-10767.html

Adrijan Čajkovski - Deca vremena

Dobitnik jubilarne nagrade Artur Klark za najbolji roman.

Ko će naseliti novu Zemlju?

Epopeja o borbi čovečanstva da preživi na teraformiranoj planeti.

Ko će naslediti tu novu Zemlju?

Poslednji ostaci ljudske rase napustili su Zemlju na umoru, u očajničkoj potrazi za novim domom među zvezdama. Prateći stope svojih predaka, oni otkrivaju najveće blago prethodnog doba – svet teraformiran i pripremljen za ljudski život.

Ali u tom novom raju nije baš sve potaman. U dugim godinama otkad je planeta bila napuštena, rad njenih graditelja urodio je katastrofalnim plodovima. Planeta ih ne čeka netaknuta i nenaseljena. Njeni novi gospodari pretvorili su je iz utočišta u najgori košmar čovečanstva.

Sada su dve civilizacije na putu prema sudaru, i obe oprobavaju granice onog što su spremne da učine kako bi opstale. Dok sudbina čovečanstva visi o niti, ko je pravi naslednik ove nove Zemlje?