Pročitajte strip verziju pesme „Ona se budi“ Šarla Akrobate

 Ove godine navršava se 40 godina od izdavanja Paket aranžmana.

Ovaj album važi za jedan od najboljih i najznačajnijih u jugoslovenskoj rok muzici, jer je njegovim objavljivanjem započeo „novi talas“, pravac koji je promenio jugoslovensku rok scenu i uticao na njen razvoj tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka.

U knjizi "Yu 100 - najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike“ Duška Antonića i Danila Štrpca album Paket aranžman plasirao se na drugu poziciju, odmah iza albuma Idola Odbrana i poslednji dani.

O samom albumu je puno toga napisano a ovom prilikom želimo da se podsetimo numere Ona se budi benda Šarlo Akrobata. Hrvatski strip autor Igor Kordej je inspirisan pesmom uradio i strip varijantu te omogućio da pesmu doživimo iz jednog drugog ugla. Strip Ona se budi je objavljen u 112. broju časopisa "Džuboks" 1981. godine.

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta http://www.hellycherry.com/2021/05/sarlo-akrobata-ona-se-budi.html

Intervju: Željko Mitrović

Željko Mitrović je rođen 1955. godine u Uskoplju. Završio je Likovnu akademiju u Sarajevu i nakon toga radi kao profesor likovne kulture u rodnom gradu. Stripom počinje da se bavi na samom početku osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa pet godina mlađim bratom Ivicom. Zajedno su pisali scenario i crtali svoje stripove. Prve stripove objavljuju 1981. godine u YU stripu, SAZ-u i Zvitopercu.

Najpoznatiji strip braće Mitrović je Kamenko, koji je u periodu 1984-1986. godina izlazio u Dnevnikovim izdanjima. Posebno se istakao i strip Antar iz 1987. godine. Tri epizode ovog stripa objavljene su u Novom strip zabavniku, Malim novinama i Izvorima.

Za Male novine braća Mitrović nacrtala su sedam epizoda stripa Stel Starion prema scenariju Miodraga Milanovića, a za Dnevnik su, kao kompletni autori, stvorili tri epizode Velikog Bleka, od kojih su dve objavljene.

Željkov brat Ivica poginuo je u ratnom sukobu 1993. godine..

Ko je Željko Mitrović?

Željko Mitrović je po struci profesor likovne kulture, ali je cijeli životni vijek proveo radeći u osnovnoj školi, gdje još uvijek radi i čeka zasluženu penziju. Trenutno sam zaposlen u OŠ „Uskoplje“ u Srednjoj Bosni. Tu vodim školu stripa i imam svoj tim koji poprilično uspijeva na natjecanjima širom bivše Juge.

Rođeni ste u Uskoplju. Kako je izgledalo detinjstvo u ovom gradu tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka?

Rođen sam 1955. godine baš u gradu. Bila je zima, tako da se porođaj uradio bez, kako smo ih zvali, babica, jer se nije moglo doći do doma zdravlja. Za djetinjstvo me vežu divne uspomene, igre, druženja. I danas volim taj grad i zato i nisam nikad razmišljao o odlasku.

Kada ste i kako zavoleli strip?

Vrlo rano sam naučio čitati i ćirilicu i latinicu tako da sam počeo čitati Politikin zabavnik i Plavi vjesnik. Ljudi su vidjeli Zabavnik, ali nisu vidjeli ko ga čita, jer nisam imao živaca čekati da dođem kući i vidim nastavak stripa, a bio sam toliko mali da su mi virile samo noge.

Koje stripove ste u detinjstvu najradije čitali?

Kao mali nisam imao svog junaka, čitao sam sve što je u to vrijeme izlazilo i to sam strpljivo slagao i sakupljao. Bilo je to vrijeme kada vas je svaki junak stripa privlačio na svoj način.

Kada ste počeli da se bavite stripom?

Već prije upisa na Likovnu akademiju Ivica i ja radili smo neke probne radove normalno čisto amaterski. Kad sam došao na akademiju tamo se pojavio jedan običan čovjek Ervin Rustemagić. Pokazalo se da on ipak nije bio običan. Upisao je akademiju i iste godine se i ispisao. Iz razgovora sam saznao da on već zastupa neke crtače stripa i tada sam vidio originale Julesa, Hermana i Ljubomira Filipovskog. Inače, to je bila i prva izložba stripa u BiH na Skenderiji. Bio je to događaj kad vam Jules u katalog nacrta Šolmsa i Votsona, a Herman Bernard Prinsa i Filipovski svoj crtež. Prvi vikend kad sam došao kući poslije te izložbe rekao sam Ivici da idemo crtati stripove, ali sada ozbiljno.

Koliko je Vaš brat Ivica značajan za Vaše bavljenje stripom?

Odmah da naglasim da ni ja, a ni Ivica nikada nismo došli u neku situaciju da svađom riješavamo pitanje toga što crtati. Za nas obojicu strip je kao prvo bio zabava, pa ako uspijemo. Ivica je bio pokretač svega, jer ja sam već imao posao i malo sam se ponekad previše opuštao, on je znao da može uspjeti u stripu i zato je bio motorna snaga našeg tima. Išao je u Novi Sad, u Ljubljanu kod Cirila Galea, itd. Meni je bilo dovoljno da crtam, a da on ostvaruje kontakte i to je savršeno funkcionisalo.

Kako ste Ivica i Vi stvarali stripove? Ko je pisao scenario, a ko je crtao, ko je tuširao…?

Ovo mi je najteže pitanje pošto ni on ni ja, kad bi danas stali pred bilo koju tablu koju smo uradili, ne bi znali sa sigurnošću reći ja sam ovo, ti si ovo. Znači, stvarno je naš rad bio timski, ako bi on vidio da nisam nešto tuširao, završio bi to. Isto važi i za mene.

Kako je teklo Vaše dalje školovanje?

Vrlo kratko, ja sam završio Likovnu akademiju, a Ivica je upisao Likovnu akademiju i poslije dvije godine je napustio, da bi u Ljubljani završio tadašnji modni dizajn i zaposlio se u trgovačkoj firmi „Bratstvo“. Tu je radio kao aranžer izloga, tako da smo odjednom obojica dobili dosta slobodnog vremena.

Prve stripove ste Ivica i Vi objavili u YU stripu 1981. godine. Kako se sećate tog perioda?

Ta sjećanja su još uvijek svježa. Divno je kad prvi put vidite vaš trud objavljen na stranicama popularne strip-revije. To je bio signal da krenemo još upornije jer smo shvatili da u svijetu stripa ima mjesta i za nas.

Iste godine ste u sarajevskom SAZ-u objavili kaiš stripa Bohemi. Da li se sećate ovog stripa?

Vjerovali ili ne, ta dva lika ja još uvijek crtam kad sjedim sam kod kuće, onaj bucmasti mali - to je slika i prilika mog pokojnog tate, a drugi tip - to je moj stric, isto pokojni, Petar. Obojica su volili čašicu, ali, kao što ste vidjeli u kaišu, ne baš previše. Dovoljno za geg. Imali smo završenu cijelu epizodu stripa, ali je, nažalost, izgorjela.

Da li je u to vreme bilo i drugih pokušaja da objavite neki strip?

U to vrijeme došlo je do suradnje sa gospodinom Cirilom Galeom iz Ljubljane, pa smo uz njegovu pomoć  u reviji Zvitorepec objavili kratki strip od dvije table, normalno geg, a onda smo uradili malo ozbiljniji, ali dječiji strip, gdje je glavni junak bila djevojčica koja zaluta u šumi. Tu sam priču poslije iskoristio da uradim svoju prvu slikovnicu, ali poslije rata. Za Galea smo radili i veliki broj ilustracija, tako da je i naše samopouzdanje raslo.

Preko Galea smo za zagrebački Naš strip poslali tablu stripa u koloru, ali nije prošla, jer je to, navodno, bila šala u četiri slike. Mi mislimo da je razlog bio što je to bila erotska šala u četiri slike.

Kako je došlo do saradnje sa novosadskim Dnevnikom?

Vrlo lako. Ivica je pokupio sve po kući što smo do tada crtali i krenuo na put. Da napomenem, mi u Novom Sadu imamo bliže rođake, tako da to nije bio neki put grlom u jagode, imao je gdje noćiti, a to mu je bilo najvažnije. Stripovi su odgovarali kvalitetom i to je bilo to.

Da li ste u to vreme odlazili u Novi Sad? Da li ste se sretali i družili sa drugim autorima stripa?

Kao što sam rekao, za te stvari je bio zadužen Ivica i on bi mi poslije pričao s kim se sve susreo i o čemu su pričali. Mene je škola blokirala, tako da sam mogao samo sa fotografija vidjeti ko je bio sa njim.

Strip koji je u to vreme privukao najviše pažnje bio je Kamenko. Kako je uopšte nastao ovaj strip?

Ovo je bio prvi strip gdje smo puno skicirali i razgovarali. Prvo je Kamenko bio kao Švarceneger i onda smo mu malo pomalo dodali stomak. Shvatili smo da radimo šaljivi, a ne ozbiljni strip. Kada je to bilo gotovo, dali smo mu modernu frizuru, želeći da se što više razlikujemo od sličnih junaka. Dok smo radili Kamenka (da više ne napominjem: opet zajedno), rekli smo da nećemo ni pogledati kako je rađen bilo koji sličan strip. Radićemo po svom i čak ćemo izmišljati svoje životinje. To se pokazalo kao dobar potez. Imamo originalne praistorijske ljude, imamo originalne praistorijske životinje i na posao. Prva tabla je bio umor, a onda je krenulo kad je objavljena. Htio sam da uradimo jednu dužu epizodu, ali se Ivica držao one svoje: tabla stripa – kvalitetna.

Sledi strip Antar, po kome ste verovatno i najpoznatiji. Kako je došlo do ideje za ovaj strip? Kakve su bile ambicije i zašto se stalo na trećoj epizodi?

Antar je u našim glavama davno nastao, no mi nismo bili dovoljno kvalitetni da ga tad nacrtamo. Sada je bio trenutak da ga pokušamo odraditi. Prva epizoda je bila proba, kao i film: čekate reakciju onih koji čitaju strip, a Strip zabavnik ga još stavio na početnu stranicu. Nije nam bilo svejedno. Ivica je odnio drugu epizodu i tamo je shvatio da smo nešto dobro napravili. Iz razgovora sa kolegama shvatio je da smo opet napravili nešto drugačije za ono doba. Uradili smo tri epizode, četvrta je bila do pola urađena, a onda je došao poziv od našeg prijatelja iz Sarajeva Ahmeta Muminovića, nažalost pokojnog, da objavi Antara u Zabavniku Malih novina, što smo i prihvatili. Uvjet je bio da u bojama uradimo naslovnu stranicu Antara.

U Lunovom magnus stripu objavljene su dve epizode Velikog Bleka koje ste radili Ivica i Vi. Koliko ste bili zadovoljni radom na ovom stripu?

Rad na Velikom Bleku je bio posebno iskustvo. Opet smo dugo razgovarali o raznim verzijama tog strip-junaka. Dugo smo razmišljali kako i onda je rješenje samo došlo: Branislav Kerac, njegov Blek je bio ono što smo smatrali YU Blekom. Prvih nekoliko tabli bile su mučenje. Tih dana nam je navratio opet stari prijatelj, već pominjani Ahmet Muminović, i poslije razgovora sa njim, kada smo vidjeli njegove originale Bleka, sve je došlo na svoje mjesto. Išli smo jednu tablu dnevno, bez obzira bila laka ili teška. Nismo gledali koliko je sati, a znali smo ostajati budni do četiri ujutro, i poslije toga na posao u školu, pa opet Blek. To je prešlo u naviku, tako da smo uskoro počeli osjećati zadovoljstvo brzinom, ali i kvalitetom. Danas su mi to najdraža sječanja na prijeratno vrijeme.

Obe epizode objavljene su kada je rat u Bosni i Hercegovini već počeo. Kada ste saznali da su ovi stripovi objavljeni i kada ste prvi put videli te dve epizode Velikog Bleka?

Nažalost, Ivica je pokojni i on nije vidio ni jednu epizodu Bleka koji smo crtali, a ja, vjerovali ili ne, obe epizode sam vidio prije nekih šest godina. Nisam ni znao da su izišle misleći ,da su u ratu zalutale tko zna gdje.

Da li je bilo i drugih epizoda Velikog Bleka koje ste uradili, a nisu objavljene?

Uradili smo tri epizode Velikog Bleka i ta treća je tko zna gdje završila, zato neću puno o njoj.

Sarađivali ste i sa Miodragom Milanovićem na stripu Stel Starion, koji je izlazio u Malim novinama. O kakvom stripu se radilo i kako je došlo do saradnje?

Povezao nas je opet legendarni Ahmet preko Malih novina. Prva epizoda Stela Stariona je već bila izišla i gospodin Milanović nije bio zadovoljan crtežom, pa smo mi Stela preuzeli od druge epizode kao probu. On je bio zadovoljan i krenuli smo dalje. Stel je naučno-fantastični strip o avanturama Stela Stariona u svemiru, gdje spašava svoju voljenu Ednu, sa prijateljom Hubusom sa planeta Kolhida. Došli smo do zadnjih deset tabli i trebao je izići album, no rat je sve zaustavio.

Koji još stripovi su nastali tokom osamdesetih godina?

Uradii smo još dosta toga, ali to nije stiglo do redakcija, jer je nestalo u požaru kada nam je stan gorio.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije i početak rata?

Teško. Ali o tome drugi put.

Da li ste nakon rata nastavili da se bavite stripom? Da li se danas bavite stripom?

Poslije rata uradio sam zadnju epizodu Antara koja povezuje ostale, ali sam to uradio previše ozbiljnim stilom, tako da se tom epizodom baš ne ponosim. Isto tako uradio sam u pauzi između dva posla slikovnicu po stripu davno objavljenom u Zvitorepcu.

Koji autori su najviše uticali na Vaš rad?

Nemam autora kojeg preferiram. Shvatio sam da se od mnogo njih može učiti tako da nemam autora koji je baš bio uzor u pravom smislu te riječi.

Koliko danas pratite strip? Da li postoje neki stripovi sa kojima ste se sreli poslednjih godina koji su na Vas ostavili poseban utisak?

Stripove nisam prestao čitati, ali mi smo mala sredina da bi do nas stigli stripovi onih pravih autora za koje bih mogao reći da su ostavili na mene dojam.

Koliko pratite domaću i regionalnu strip-scenu?

Vrlo malo, pogotovo poslije gašenja Stripoteke.

Vaš moto?

Talenat postoji, ali bez puno rada gubi se.

Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografije preuzeti sa sajta stripvesti.com

 

Intervju: Adam Čurdinjaković

 

Adam Čurdinjaković je rođen 3. 11. 1948. u Starim Mikanovcima. Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu i u Duboviku, gimnaziju u Vinkovcima, a Pedagošku akademiju u Zagrebu, na Katedri likovnih umetnosti (nastavnik likovne kulture). U Osnovnoj školi „August Cesarec“ u Ivankovu radi od 1971. godine, da bi 1991. prešao u Ministarstvo odbrane, gde je radio kao stručni savetnik, sve do odlaska u penziju 1998. godine. Oženjen s učiteljicom Olgom i imaju tri sina. Stripom počinje da se bavi na samom početku sedamdesetih godina prošlog veka, kada boravi u Gornjem Milanovcu i crta stripove za ediciju Lale. U periodu 1974-1986. godina crta stripove za Glas Slavonije, od kojih neki nastaju prema scenarijima Svetozara Obradovića. Sledi saradnja sa novosadskim Dnevnikom, za koga radi na serijalima Lun kralj ponoći prema scenarijima Petra Aladžića i Miodraga Milanovića i Veliki Blek, prema Obradovićevim i Milanovićevim scenarijima. Krajem osamdesetih godina XX veka nastaje strip Čaruga, a 1991. godine i strip o grofu Josipu Jelačiću. Nakon toga povlači se iz sveta stripa.

Ko je Adam Čurdinjaković?

Adam je prvo dijete, od troje, lugara Antuna i domaćice Marije. Djetinjstvo proveo u idiličnom selu Duboviku na Dilj gori, zaigran, i od devete godine u Starim Mikanovcima polazio Osnovnu školu, s veseljem sudjelujući u brojnim igrokazima školske dramske sekcije. Vinkovačku gimnaziju završio i otputio se u Zagreb. Danas umirovljenik zaokupljen čudnom željom za istraživanjem prošlosti naselja u kojima živim (St. Mikanovci i Ivankovo).

Čega se najradije sećate iz detinjstva?

Moja sjećanja iz djetinjstva su „bljeskovi“ događaja i dogodovština – a ono što je ostalo govori da sam imao sretno i sadržajima bogato djetinjstvo.

Koje stripove ste čitali u detinjstvu i ranoj mladosti? Koji autori i stripovi su na Vas ostavili najsnažniji utisak?

Čitao sam knjige (moj otac je imao vrlo brojnu i tematski raznolliku biblioteku). Dok su djeca iz susjedstva pred mojom kućom (s mojom loptom) jurcala, ja sam ležao u sobi i čitao. Susret sa stripom je bio povremen u Plavom vjesniku (Den Deri) i Vjesniku u srijedu (Rip Kirbi). U starijim godinama (sedmi i osmi razred) pojavili su se i svesci stripa koje nisam „gutao“ ali sam ih prelistavao. Dakle, strip me nije baš privlačio.

Završili ste Pedagošku akademiju u Zagrebu. Kako Vam je Zagreb izgledao tih godina? Koliko je strip tad bio popularan?

U Zagreb sam došao zbunjen i prepušten sam sebi. Želio sam upisati Akademiju likovnih umjetnosti, a nespojivost zarađivanja za život i studij od pet godina prevagnuli su da upišem dvogodišnji studij. Tražio sam izvor zarađivanja za život i školovanje. Pozvonio sam na vratima Ivice Bednjanca. U njegovom ateljeu za dizajn ostao sam dvije godine, do završetka studija. Zanat sam učio na izradi reklama, logotipa, ilustriranju knjiga, grafičkom opremanju sajmova u Zagrebu i Novome Sadu. Koliko je bio popularan strip? Bilo je to vrijeme „uzleta“ stripa, posebno u izdanjima Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca, gdje je i Bednjanec objavljivao svoje stripove sa povijesnom tematikom.

Kada ste počeli da se bavite stripom? Gde i kada ste objavili prvi strip?

Iako sam svakodnevno radio uz Bednjanca u njegovome ateljeu, strip me nije privlačio. Nastojao sam doći što prije do diplome, rekli bismo „do svojega kruha“.

Jedan od prvih stripova (Beg iz pakla) objavljujete u ediciji Lale. Kako je nastao ovaj strip? Prema čijem scenariju? Kako je došlo do saradnje sa Dečjim novinama?

Iznenadio me je telefonski poziv iz Gornjeg Milanovca u večernjim satima, istoga dana kada sam obranio svoju diplomsku radnju. Srećko Jovanović se javio i kratko rekao: „Adame, vidimo se sutra ovde“. Naime, Bednjanec je htio da radim u Ferimportu kao dizajner, a meni to nije baš „leglo“ da ostanem u Zagrebu. Vjerujem da je on dogovorio s Jovanovićem da me pozove. Još iste noći sjeo sam u vlak za Beograd, i ujutro u autobus za Gornji Milanovac. Tako se nađoh u Dečjim novinama na redakcijskim tehničkim poslovima pripreme materijala  za tisak. Među nekoliko izdanja bila je i biblioteka Lale koju je trebalo povremeno popunjavati s kraćim materijalima da bi se dobio potreban broj stranica. Iskreno rečeno, ne sjećam se toga stripa, a uradio sam nekoliko takvih popuna. Znam samo da je dan i noć prije odnošenja materijala u Makedoniju na štampanje trebala takova intervencija. Srećkova tajnica mi je donosila scenario i lonac kave.

Kako je dalje tekla Vaša karijera?

Diplomirao sam u mjesecu junu, a sredinom novembra moja sestra mi je pismom javila da škola u Ivankovu treba nastavnika likovnoga odgoja. Škola s 900 učenika – izazov koji nisam mogao odbiti. Zahvalio sam Srećku i uputio se putovima učitelja, u to vrijeme u Kotaru Vinkovci nas je bilo 12 „likovnjaka“. Iz udobne sobe moje supruge Olge nastavio sam suradnju s Dečjim novinama.

Objavljivali ste stripove u Glasu Slavonije tokom 12 godina. O kojem periodu i o kojim stripovima se radi?

Mislim da je prvi strip objavljen 1974. godine a nacrtao sam ga u Trebinju, na odsluženju vojnoga roka. Bile su to kratke priče od dvadesetak pasica (šlajfni) koje su išle od ponedjeljka do petka svaki dan. U Glasu Slavonije su objavljena i dva stripa za koje je scenarij napisao Svetozar Obradović a ja uradio crtež: Zeleno sunce i Operacija Džoker. Po ideji i tekstu Martina Grgurovca napisao sam scenarij i nacrtao strip Serežan. Od svega što sam nacrtao i objavio nemam niti originale niti otiske. Pretpostavljam da sam za Glas Slavonije nacrtao deset do petnaest stripova.

Kako je došlo do saradnje sa novosadskim Dnevnikom? Da li ste dolazili u Novi Sad? Da li ste sarađivali sa Sretenom Draškovićem i Dušanom Stanojevim?

U sklopu trodnevne izložbe III Salona stripa organiziran je posjet crtača, scenarista i  teoretičara školama. U mojoj školi su bili crtači iz Dnevnika, a ukupno desetak njih ugostila je i poslužila ručkom u stanu moja supruga Olga. Poslije III Salona stripa u Vinkovcima dobio sam 1985. godine poziv iz Dnevnika, razgovarao s Draškovićem i dobio scenarij za strip iz serijala Lun kralj ponoći. Te godine sam uradio još jednu epizodu, a sljedeće novih dvije epizode. Dakako da sam dolazio u Novi Sad i tim prigodama bio i ugošćivan kod Slavka Pejaka (s kojim sam služio vojni rok u Trebinju) i Branimira Baneta Kerca.

Kako se danas sećate rada na serijalima Lun kralj ponoći i Veliki Blek? Da li su neke Vaše epizode ostale neobjavljene?

I mene danas iznenađuje to što sam stigao napraviti. Nikada se nisam posvećivao samo jednome poslu, pa je rad na tim serijalima bio izazov. Rad na Lunu je bio zahtjevniji, scenaristi su smještali radnju na nevjerojatna mjesta, mjesta koja nisam mogao ni pronaći u knjigama i atlasima. Blek je bio lakši, a u usporedbi sa izvornim radovima (mislim italijanskim) koji se objavljuju i danas, naši su scenaristi i crtači napravili dobar posao. Sve što sam nacrtao je vjerojatno i objavljeno, jer ja nemam otiske.

Da li ste poznavali i družili se sa drugim autorima okupljenim oko Pan art studija?

I družio se i surađivao. A Branka Plavšića sam upoznao još u Gornjem Milanovcu. Sibin Slavković i Bane Kerac su mi pomogli oko izrade špigla za katalog III Salona. Neke od tih ljudi susreo sam krajem novembra 2007. godine kada su došli po mene da idem na izložbu stripa u Zagreb, koja je bila postavljena u Studentskom centru. Pri povratku su navratili k mojoj Olgi na večeru, a Svetozar Obradović mi je uruči svoju knjigu Novosadski strip u koju se upisaše: Branislav Kerac Bane, Svetozar Obradović Toza, Branko Plavšić, Miodrag Ivanović Mikica, Predrag Ivanović Peka, a predvodio ih je Željko Gašić.

Početkom devedesetih javljate se kao kompletan autor stripova o Čarugi i grofu Josipu Jelačiću, Kako su nastali ovi stripovi i kakav je bio njihov prijem?

Krajem 1986. godine bio sam u redakciji Glasa Slavonije. Radio se plan za narednu godinu. Strip je bio dobro primljen pa je uredništvo odlučilo da se ide s njim i dalje. Predložio sam da se umjesto kratkih pričica objavi jedan duži i kompleksniji uradak. Rekao sam da sam spreman prihvatiti se posla oko istraživanja života Jove Stanisavljevića Čaruge i prikaza u obliku stripa koji bi izlazio tijekom cijele godine. U mojemu kraju kruže razne priče. Glavni urednik Drago Hedl reče da je to „škakljiva“ tema, ali redakcija će priskrbiti originalne zapisnike i crteže sa suđenja, a ja da se provozam po Slavoniji, snimim i skiciram mjesta gdje su se odvijala zbivanja. Nešto više od tri stotine pasica nacrtao sam i završio strip u novogodišnjem trobroju 1987. godine. Dvije izdavačke kuće iz Privlake, Privlačica (Martin Grgurovac) i Produkcija Art (Kazimir Markić) u recenziji Veljka Krulčića, na 63 stranice objavili su 252 pasice stripa. To je jedini strip kojega imam originalne crteže.

Strip Ban Jelačić uradio sam po narudžbi Kazimira Markića 1991. godine i uradio sam ga za tri mjeseca. Da bih došao do potrebnih podataka istraživao sam u nekoliko arhiva u Hrvatskoj, Mađarskoj i Austriji, te napravio potrebne snimke i skice. Strip je objavljen u obliku strip-albuma na 48 stranica, a urednik je bio Veljko Krulčić. Promocija knjige bila je u prostoriji Društva književnika u Zagrebu i predstavljena na Radiju 101. Strip je naišao na vrlo žestoke napade od kritičara i strip-teoretičara. Distribuiran je osim u Hrvatskoj i u Kanadi i Australiji.

Da li je tokom poslednje tri decenije bilo pokušaja da se vratite stripu?

Ne.

Da li je nekada bilo pokušaja da sarađujete sa stranim izdavačima?

Bila je ponuda da radim za Kauka Ferlag iz Minhena, ali sam je odbio jer sam trebao tamo preseliti.

Koliko pratite domaću strip-scenu i kako biste je okarakterisali?

Ne pratim ta zbivanja, a u knjižnici vidim da se pojavilo dosta izdavača koji objavljuju uglavnom strane autore.

Koliko pratite suvremeni strip, uključujući i domaći? Što je ono što Vam se poslednjih godina posebno svidelo?

O tome ne mogu govoriti jer ne pratim zbivanja oko stripa. Prije bih mogao reći što mi se na sviđa ali to je neki drugi svijet.

Da li postoji nešto što ste želeli da realizujete u stripu, a do sad Vam nije uspelo?

Želio sam i zalagao se da u školskim udžbenicima vidim uratke profesionalnih crtača na ilustriranim stranicama. No, i to je neka druga priča.

Kako danas najčešće provodite vreme?

Istražujem vrijeme i prostor oko sebe. Pišem knjige da sačuvam prošlost koja je u sjećanju osuđena na zaborav.

Vaš moto?

Vidite li odgovor na ovo pitanje u prethodnome odgovoru?

Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com

40 godina Strip zabavnika - Strip-arheologija

S ozbirom da se strip smatra mladom umetnosću i da je, u formi kakvu danas prihvatamo, tokom decenija nakon svog zvaničnog rođenja, bio prvenstveno vezan za štampu, ne deluje previše očekivano da se strip i arheologija mogu povezati. Izuzetak, naravno, čine razni proto-stripovi, sve do prvog strip-časopisa, škotskog Glasgow Looking Glass, pa i nakon njega, do pojave masovne produkcije početkom XX veka. O čemu se radi?

Tretiranje stripa kako od mnogih autora, tako i od izdavača, čitalaca, izdavača, zakonodavaca, itd. kao jeftine i lake zabave za jednokratnu upotrebu uslovilo je i odnosnom prema ovom vidu kulturnog nasleđa. Strip je za mnoge bio tu samo da popuni prostor u novinama, da nasmeje i zabavi, po percepciji bliži, recimo, ukrštenim rečima i rubrikama tipa Jeste li već čuli da i Da li znate. U vreme sveprisutnosti štampanih medija tokom XX veka, i strip je bio prisutan svuda – u dnevnim novinama, u periodičnoj štampi, u štampi za decu i omladinu, u promotivnim, edukativnim i ko zna kakvim sve publikacijama. Mnogi autori su pisali scenarije, crtali table, tuširali ih i bojili, ne vodeći naročitog reda ni koliko, ni šta rade. I stripovi su se objavljivali, često nepotpisani, čas u dnevnom listu, čas u njegovom nedeljnom izdanju, sa različitim brojem kaiševa ili strana.

A onda su se promenile najmanje dve stvari. Strip je sve manje ostajao vezan za dnevnu štampu i revijalna izdanja i sve više se vezivao za specijalizovana strip-izdanja, koja su, pak, dovela do pojave strip-kolekcionarstva. Uz to, pojedini stripovi, koji su u međuvremenu nastali, svojim umetničkim kvalitetom izmenili su percepciju stripa. O stripu je počelo da se ozbiljno piše i da se diskutuje. Nametnula su se imena autora koji su se svojim delima izdvajali i predstavljali predmet divljenja, ali i uzor drugim autorima. Postalo je bitno ko je autor određenog stripa, šta je, kad i gde objavio. I kolekcionari, i ljubitelji stripa, i oni koji su strip proučavali, poželeli su da prate razvoj određenog autora i njegovog dela.

Kada je u pitanju Jugoslavija, još pred Drugi svetski rat javili su se kolekcioari stripova. Međutim, tek sedamdesetih godina prošlog veka o stripu je počelo da se ozbiljnije piše, često odmah o aktuelnom stripu, Novom kvadratu, Beogradskom krugu 2, tzv. „trećoj generaciji“. Pojavio se Pegaz, a Zdravko Zupan, Žika Bogdanović, Slavko Draginčić i drugi proučavali su istoriju domaćeg stripa, dok su neki otišli i korak dalje (Svetozar Tomić), pišući o stripu bez geografskih ograničenja. Listaju se prašnjavi predratni stripovi, sklapaju se biografije novootkrivenih autora, reizdaju se njihovi stripovi. Međutim, sav ovaj trud prvenstveno je zasnovan na entuzijazmu pojedinaca i institucionalno istraživanje i proučavanje stripa izostaje uglavnom izostaje.

U međuvremenu dolazi do novog zlatnog doba domaćeg stripa ili, preciznije govoreći, strip-izdavaštva. Strip je prisutan svuda, od sveščica na kioscima, sa lošim papirom i još lošijom štampom, do stripa (i dalje) u dnevnim novinama, revijama, dečjim i omladinskim listovima, studentskoj, radničkoj i fabričkoj štampi, u štampi ne jezicima narodnosti... A zatim se javlja i strip u elektronskom obliku, pa naši autori počinju da objavljuju u inostranstvu, itd. I niko više ne zna ko je, šta i gde objavio.

U novom milenijumu institucionalni odgovor nije se nimalo promenio i strip je i dalje prisutan samo na kulturnoj margini. Ali, upravo na toj margini doći će do još jedne nove pojave. Pojava interneta i umrežavanje ljubitelja stripa sa područja Jugoslavije (uključujući i one koji su je prethodnih decenija napustili) učiniće da strip doživi svoju renesansu. Nema sumnje da su internet i internetski forumi najviše doprineli da se brojni nekadašnji čitaoci „vrate“ stripu i da se „na mreži“ započne intenzivan stripski aktivizam. Sve one diskusije koje bi se trebale voditi u institucijama, s obzirom da su tamo izostale, pojavile su se na stripskim onlajn forumima. Ove aktivnosti išle su u dva smera. S jedne strane, oživljavanje interesa za strip dovelo je do pokretanja strip-izdavaštva i intenzivne komunikacije izdavača sa čitaocima (pa su upravo i pokretači strip-foruma postali i najveći izdavači stripa), a s druge stranem poraslo je interesovanje za stripove objavljene tokom prethodnih decenija. Ovo drugo nije isključivo uzrokovano kolekcionarstvom, već i olakšanim nabavljanjem strip-izdanja putem internet berzi i sve većim brojem striparnica i strip-festivala, kao i dostupnošću skeniranih strip-izdanja.

Problem koji se pojavio kako pred ljubiteljima stripa, tako i pred malobrojnim istraživačima i istoričarima stripa su poteškoće sa identifikovanjem autora pojedinih stripova koje izdavači nisu potpisivali (a verovatno da ni sami to nisu znali), kao i utvrđivanjem u kojim izdanjima i kada su pojedini stripovi, strip-junaci ili stripovi određenih autora objavljeni. Neki od konkretnih problema koji se javljaju su sledeći:

1. Pojedini stripovi ili strip-magazini su veoma retki, skupi i do njih se teško dolazi. Neretko su u posedu samo malog broja kolekcionara;

2. Bibliotečki fondovi uglavnom ne sadrže strip-izdanja (sem, možda, onih nabavljenih tokom poslednjih nekoliko godina). Izuzetak su nacionalne biblioteke, ali je i tamo odnos prema stripu uglavnom maćehinski – ili pojedini stripovi nikad nisu ni završili u bibliotečkim fondovima (nekad i krivicom izdavača koji nisu dostavljali obavezne primerke), ili su, hm... „udaljeni“ iz tih fondova;

3. Pretraživanje stripskih izdanja i druge štampe u kojoj su objavljeni stripovi, čak i kad su dostupni, zahteva mnogo vremena;

4. Mnogi autori se ni sami ne sećaju (a neki ni ne mare) gde su, šta i kad objavljivali;

5. Najveći izdavači stripa pre 1991. godine uglavnom više ne postoje ili su njihove arhive uništene;

6. Mnogi stripovi su objavljeni nepotpisani ili potpisani pseudonimom;

7. Ne postoji definisana metodologija za ovaj vid istraživačkog rada.

Međutim, ono što ipak olakšava ovaj arheološko-istraživački rad je činjenica da ljubitelji stripa u Jugoslaviji nisu usamljeni – i u drugim zemljama postoje brojni entuzijasti koji se sa istom strašću bave ovim vidom istraživačkog rada, sve brojnija skenirana izdanja čine inače retke i nedostupne stripove dostupnim. Samim tim, sve je više stripova-siročadi, koji su „vraćeni“ svojim roditeljima, tj. ponovo smo saznali ko su im autori. I sve je više stripskih izdanja za koje saznajemo ko je u njima, šta i kad objavio, što nam omogućava da utvrdimo i „stripografije“ pojedinih autora.

Neko će, s pravom, pitati a zašto je to bitno? Šta će to ozbiljnim ljudima, da preturaju po starim časopisima i popisuju pojedine epizode, broje strane i godine objavljivanja? Razloga je nekoliko. Strip-arheologija daje nam odgovore na više pitanja koja su od značaja za kulturu i strip-umetnost:

1. Kroz „stripografije“ možemo da pratimo kako se u društvu menjala percepcija stripa;

2. Mogu se pratiti i trendovi u izdavaštvu, odnosno kako se izdavačka politika menjala u pogledu stripa i kako se sve to odrazilo na „produkciju“ stripa i njegov kvalitet;

3. Kakva je bila percepcija različitih stripskih žanrova, „škola“ i autora u određenim istorijskim periodima;

4. Identifikovanje preovlađujućih trendova u stripu i njihova promena;

5. Uticaj koji su pojedini stripovi i stripske „škole“ imali na domaće autore, ali i umetnost, pa i društvo  celini (npr. fenomen Alan Forda).

Trenutno na području Jugoslavije postoji nekoliko pokušaja da se napravi „inventar“ stripova. Jedan od njih je i pokušaj zagrebačke striparnice Asteroid B612. Najveća prednost baze podataka na vebsajtu ove striparnice je mogućnost pretraživanja prema autoru i ediciji. Međutim, za mnoga izdanja nedostaju informacije, kao i podaci o autorima brojnih stripova.

Portal Stripovi.com omogućava pretraživanje edicija, uključujući njihove naslovne strane, kao i nekoliko biografija autora i prikaza strip-junaka. U okviru foruma na ovom portalu brojni entuzijasti sastavljaju i objavljuju spiskove kako edicija, tako i junaka stripa. I vebsajt Stripzona.com ima sekciju posvećenu spiskovima pojedinih edicija. Ovi spiskovi su, verovatno, i najdetaljniji, ali se čini da je početni entuzijazam poslednjih meseci splasnuo.

Jedan od pokušaja da se sastavi bibliografije domaćih autora bio je i vebsajt Vojvođanski strip, na kojem je tridesetak autora bilo predstavljeno detaljnim bibliografijama (i biografijama). Nažalost, vebsajt je pre nekoliko godina ugašen.

I u svetu postoje slični pokušaji da se „popiše“ sve što se od stripa objavljivalo, pa tako postoje solidni spiskovi izdanja stripova u Francuskoj, Italiji, SAD, skandinavskim zemljama, Španiji... Svi oni, sa manje ili više dostupnim propratnim materijalom, omogućavaju istraživačima iz sveta da lakše sprovode i sopstvena istraživanja.

I kakve sad veze sve ovo ima sa Strip zabavnikom? Bez pomoći strip-arheologije bilo bi nemoguće pisati o Strip zabavniku, kao ni o stripovima koji su u njemu bili objavljeni. Strip zabavnik samo je jedan od primera izdanja koje je imalo veliki značaj za domaći strip, ali čija to primarna svrha nije bila. Pokretanje i uređivanje Strip zabavnika, kao i većine drugih časopisa i edicija, najčešće ima primarno komercijalni motiv. Čak i kada to nije slučaj, uređivačka politika se u jednom momentu mora prilagoditi tržišnim okolnostima ili se edicija mora ugasiti. Ipak, dejstvo koje pojedini stripovi imaju na čitaoce često prevazilazi osnovne motive pokretača strip-izdanja. Tako, na primer, spremnost Dnevnikovih urednika da Banetu Kercu ustupe prostor u Strip zabavniku dovela je do verovatno najboljih epizoda Velikog Bleka koje smo videli. Iz ko zna kojih razloga, namernih ili ne, na stranicama Strip zabavnika čitali smo stripove Topija, Batalje, Prata još dok su ovi autori bili prilično nepoznati širem krugu domaćih čitalaca. Bez strip-arheologije ostali bismo uskraćeni informacija odakle potiču stripovi koje smo čitali, ko su autori i kako se konkretni stripovi uklapaju u njihov celokupni opus, kakva je bila percepcija njihovih dela u drugim zemljama.

Strip-arheologija je, dakle, jedna paradoksalna disciplina, vezana za jedan relativno mlad segment kulture i danas je prvenstveno vezana za internet. Ostaje nam da se nadamo da u narednom periodu neće prvenstveno zavisiti od entuzijazma pojedinaca, već da se naći svoje mesto u institucijama (ali, opet, sa podjednakim entuzijaznom, a ne samo kako neka nebitna birokratska stavka). Krajnji rezultat trebao bi da bude javno dostupan i metodološki uređen onlajn katalog – baza podataka o svim stripovima objavljenim na području Jugoslavije, kao i o autorima ovih stripova, te o stripovima koje su autori poreklom iz Jugoslavije objavljili širom sveta.

Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta stripvesti.com

http://www.stripvesti.com/

40 godina Strip zabavnika - Topi, Batalja, Prat

Da je Strip zabavnik na lošem glasu u određenim stripskim krugovima, potvrđeno je na nedavno održanom Međunarodnog salona stripa u Beogradu. Naime, urednici Salona ove godine obeležili su ravno dvanaest različitih godišnjica, uključujući tu i časopis Šaljivi astronom, biblioteku Lale, nastanak stripa Zigomar, itd. Za četrdesetogodišnjicu Strip zabavnika, međutim, u Beogradu ove godine nije bilo mesta.

   Šta je problem Strip zabavnika? Upravo njegova popularnost ili neselektivno objavljivanje? Čini se, ipak, da se značaj Strip zabavnika, pa i Dnevnikovih izdanja uopšte, minimalizuje i svodi na uske regionalne okvire (pa bi se, shodno tome, samo tamo trebale i obeležavati godišnjice). No, prisetimo se da je u Strip zabavniku i njegovim vanrednim i specijalnim izdanjima svoje stripove objavljivalo preko trideset domaćih autora. Upravo u Zabavniku neki domaći autori su debitovali, a neki dostigli svoj autorski vrhunac. Zabavnik je dao priliku domaćim autorima da stvore svoje stripske serijale, a uz Zabavnikove škole stripa i tekstove o stripu stasavale su generacije budućih čitalaca, pa i autora. Činjenica je da Zabavnik nije objavljivao ni Bluberija, ni Komanču i da su Autostoperke, Svea i Suzi Strajk možda ipak ne i neki stripovi koji su zaslužili jubilej. Možda to ne zaslužuju ni Marčelo, Šere, Romero, Miton, Frenk Belami, Martin Esburi ili Dezuniga. Ali, ipak… Svrstati Prata, Batalju ili Topija u prezira vrednu „B“ produkciju ipak nije u redu…

   Krenimo redom. Serđa Topija (Sergio Toppi) naša publika upoznala je prilično rano, već 1974. godine kada su u Caku objavljena dva njegova stripa. Prvi strip je Džo Frezijer (premijerno objavljen svega godinu ranije u Corierre dei Ragazzi), prema scenariju Franka Manokije (Franco Manocchia, 1926-2012), sa kojim je Topi uradio i neke druge stripove, a koji je sarađivao i sa autorima kao što su Alesandrini i Mikeluci. Drugi strip je Džeki Stjuart: Leteći Škotlanđanin. Scenario je napisao Roberto Renci (Roberto Renzi, 1923-2018). Usledila je pauza do 1979. godine, kada Strip zabavnik objavljuje tri Topijeva stripa. Prvo je u broju tri objavljen strip Dve zakletve (I due giuramenti) iz 1973. godine. Strip je nastao prema scenariju Guljelma Mina Milanija (Guglielmo „Mino“ Milani, 1928). Već u sledećem broju pojavljuje se strip Život jednog vojnika  (La vita di un soldato) iz 1974. godine, takođe prema Milanijevom scenariju (ali pod pseudonimom Pjero Selva). U sedmom broju objavljen je i strip Dvorski zabavljač kralja Viljema (Il giullare di re Guglielmo) iz 1971. godine. Scenarista stripa je Alberto Ongaro (1925-2018) pod pseudonimom Niceks Darkman.

   Serđo Topi se rodio u Milanu 1932. godine. Pedesetih godina dvadesetog veka bavio se ilustracijom. Ako izuzmemo strip od jedne table Mago Zurli objavljene 1960. godine (scenario Karlo Triberti), moglo bi se reći da relativno kasno počinje da se bavi stripom – 1966. godine, kada mu je bilo 34 godine. Radilo se o stripovanoj biografiji Pjetra Mike nastaloj prema Milanijevom scenariju. Sledi trogodišnja pauza, pa zatim ponovna saradnja sa Milanijem. Njih dvojica u periodu 1969-1971. godina stvaraju dvadesetak stripova (među kojima je i spomenuti Dvorski zabavljač), ali uglavnom kratkih priča. Naredne, 1972. godine, Topi započinje saradnju sa Rencijem i Manokijom, nastavlja da radi sa Milanijem, a crta i stripove prema scenarijima Pjera Karpija (Pier Carpi, 1940-2000) i Alfreda Kastelija (Alfredo Castillo, 1947), potonjim scenaristima stripa Marti Misterija. Saradnja sa različitim scenaristima traje sve do 1974. godine. Tokom svih ovih godina svi stripovi koje crta Topi izlaze u Il Corriere dei Piccoli, odnosno u Il Corriere dei Regazzi, kako se ova revija zvala od 1972. godine. Radilo se o stripovima od dve do 14 strana.

Nakon ovoga Topi završava desetu epizodu Bonelijevog serijala Protagonisti Divljeg zapada (koja je ostala nedovršena nakon smrti autora Rina Albertarelija (Rino Alberltarelli, 1908-1974), a čije smo tri epizode mogli da čitamo u Dnevnikovoj ediciji Marti Misterija) počinje da objavljuje u Il Giornalino, ali sada stripove nastale prema sopstvenim scenarijima (istina, nakon petnaestak godina i prema scenarijima drugih autora). Za Boneli će uraditi i tri epizode serijala Jedan čovek jedna avantura (dve prema scenarijima Decija Kancija (Decio Canzio, 1930-2013) i jednu prema sopstvenom), a između ostalog, za ovog izdavača uradiće i jednu epizodu Nika Rajdera prema scenariju Đina Dantonija (Gino D’Antonio, 1927-2006), kao i jednu epizodu stripa Julija prema scenariju Đankrala Berardija (Giancarlo Berardi, 1949). Tokom narednih decenija sarađuje sa brojnim drugim časopisima i izdavačima, a našoj publici je poznat njegov rad na Larusovoj seriji Otkriće sveta u stripu. Topi je nacrtao tri priče, od kojih dve prema scenariju Fransoa Lambera (Francois Lambert) i jednu prema scenariju Mišela Pjera i Žan-Marka Delonea (Michel Pierre, Jean-Marc Delaunay). Stripovi su premijerno objavljeni u Francuskoj u periodu 1978-1980. godina, a kod nas tokom pretposlednje decenije XX veka.

   Spomenimo još da su Topijevi stripovi u Jugoslaviji osim u Caku i Strip zabavniku izlazili i u Strip magazinu (1981) i u RS magazinu (1983-1987), da bi usledila višedecenijska pauza. Tek poslednje decenije imamo priliku da se ponovo susretnemo sa Topijem na BCHS jeziku i to u izdanjima Fibre (Kelekcionar, Solitudinis morbus i Colt Frontier), Makonda (Priče iz Velikog rata) i Darkvuda (takođe Kolekcionar).

   O delu Serđa Topija Nikola Dragomirović kaže: „U zaista impresivnom opusu Serđa Topija, koji se sastoji uglavnom od nezavisnih priča, može se pratiti evolucija autora u istraživanju medija, posebno u kompoziciji koja s vremenom postaje njegova opsesija. Kompoziciona rešenja Topijevih stripova su u najmanju ruku fascinantna i već na prvi pogled se vidi da autor sve češće i odlučnije probija okvire kadrova, zadirući u belinu koja spaja razgraničene scene. Sam Topi je često priznavao da njegove kompozicije narušavaju fluidnost radnje, ali to je žrtva na koju je bio spreman u korist lepote njegovih table” (Vreme br. 1308, 2016.). A Zoran Stefanović u predgovoru Pričama iz Velikog rata (Makondo, 2015) napominje: „Sedimo u gustoj tišini posle čitanja ove zbirke, jer Topi nije bio samo majstor grafičkog filigrana, čarobnjak kompozicije i stripske režije, već i profinjeni pesnik svega ljudskog. Objektivni vidilac čovečanskog od kojeg zaziremo“.

U tri priče koje je objavio Strip zabavnik pre četrdeset godina upoznajemo Topija iz vremena kada je radio za Il Corriere. Dvorski zabavljač je strip od osam strana, originalno objavljen u dve boje, koji nas vraća u 1040. godinu. To je vreme borbi za prevlast u vojvodstvu Normandije i pokušaja mladog vojvode Viljema, budućeg engleskog kralja poznatijeg kao Viljem Osvajač, da sačuva vlast. Lociranje priče istorijski je netačno, jer je Viljem 1040. imao samo 12 godina, a do navedenih sukoba došlo je osam godina kasnije. No, u glavnoj ulozi Ongarove i Topijeve priče nije sam Viljem, nego njegov verni dvorski zabavljač Golet. Sledeća priča, Dve zakletve, na sedam strana prikazuje priču koja bi se mogla povezati sa nastankom Međunarodne organizacije crvenog krsta i crvenog polumeseca, odnosno nastojanja vojnog lekara Ferdinanda Palašana da ostane veran i Hipokratovoj zakletvi, kao i zakletvi koju je dao svom vladaru. U trećoj priči Život jednog vojnika, na deset strana pratimo kako se sudbina poigrava životom Orseta, vojnika italijanske vojske, na dan kada je austrijska vojska probila italijansku liniju kod Kaporeta. U sve tri priče dominira perspektiva malog čoveka koji pokušava da se snađe u teškim okolnostima. Spomenimo još da su priče iz ove Topijeve faze objedinjene u dva izdanja – Samuraj i druge priče (Samurai e altre storie, Fabbri Editori, Milano 1980) i Veliki u žutom (I grandi nel giallo, Ivaldi Editore, Đenova 1982).

   Kao što je to bio slučaj sa Topijem, Strip zabavnik je 1979. godine objavio i tri stripa koja je nacrtao Dino Batalja. Radi se o stripovima Pariski top (Il cannone di Parigi) iz 1969. godine, Bitka za Midvej (La battaglia delle Midway) iz 1968. godine, te priči Beli špijun (La spia vestita di bianco, bolji prevod bi bio Bela špijunka) iz 1972. godine.  Sve tri priče su prvi put bile objavljene u Il corriere dei Piccoli/Ragazzi i deo su serijala Ljudi u ratu (kasnije objedinjene u izdanju iz 1979. godine). Scenarista je bio Milo Milani.

Dino Batalja je rođen u Veneciji 1923. godine i činio je Venecijansku grupu, zajedno sa Hugom Pratom i Albertom Ongarom. Počeo je da se bavi stripom odmah po završetku Drugog svetskog rata i u tom periodu zapažen je njegov strip Ljudi iz džungle. Tokom pedesetih crta uglavnom za italijanske i britanske izdavače, uključujući i nekoliko stripova prema scenariju Đanluiđija Bonelija, kao što je bio El Kid, da bi šezdesetih započeo saradnju sa Il corriere. Upravo tokom saradnje sa Il corriere nastaće neki od njegovih najpoznatijih stripova – adaptacija književnih dela. Sedamdesetih godina za Bonelijev serijal Jedan čovek jedna avantura stvara dve priče – Legionar i Čovek iz Nove Engleske. Preminuo je 1983. godine.

   Zadranka Laura de Veskovi (1928-2018) bila je Bataljina supruga od 1950. godine, ali i više od toga – Laura je napisala scenarija za brojne stripove koje je Dino nacrtao, ali isto tako je i obojila mnoge, uključujući i one urađene za Boneli.

   Batalja je radio i objavljivao mnogo. Sasvim je moguće da su se njegovi stripovi pojavljivali i Jugoslaviji i pre nego što su tri navedene priče objavljene u Strip zabavniku, ali to, u odsustvu ozbiljnih bibliografija, autor ovog teksta nije mogao da potvrdi. Tako, barem za sada, možemo tvrditi da je naša publika upoznala Batalju upravo putem Strip zabavnika. Već narednih godina objavljuju se i druga Bataljina dela – prvo katolička crkva u Zagrebu i u Novom Sadu objavljuje albume Brat Franjo (1981) i Brat Antun (1982), a zatim RS magazin objavljuje priče Prema izvorima Nila (1983) i Propast kuće Ašer (1984), te Politikin zabavnik 1985. godine stripove Bitka u Ardenima i Ponovo rođena. Dnevnikova edicija Otkriće sveta u stripu objavljuje dva Bataljina stripa za koje su scenarija napisali Žan Olivije i Žan Bastijan. U poslednjih nekoliko godina Bataljini stripovi su doživeli tri albumska izdanja na području Jugoslavije – Legionar (Fibra i Darkvud), Čovek iz Nove Engleske (Darkvud) i Priče tajanstva i mašte (Makondo).

   I dok strip Bitka za Midvej na osam strana prikazuje čuvenu bitku iz 1942. godine između SAD i Japana i daje priliku Batalji da se zabavlja crtajući bezbrojne avione i brodove, Beli špijun (osam strana) donosi zanimljivu špijunsku priču iz Prvog svetskog rata. Evgenija Josipovna je Poljakinja koja špijunira za Nemačku. Hrabra i odvažna, strada u misiji. Pariski top (sedam strana) u dosta detalja opisuje bombardovanje Pariza pred kraj Prvog svetskog rata iz velikog topa koji je pogrešno nazvan Velika Berta i koji je bio izgrađen u Krupovoj fabrici, kao jedna od poslednjih šansi da tok rata preokrene u korist Nemačke.

U tekstu posvećenom strip-albumu Priče tajanstva i mašte, Zoran Đukanović ovako govori o Batalji: „Kod Batalje možemo govoriti o snažnom uticaju nemačkog nemog ekspresionističkog filma, pravaca Art Nouevau, Art Deco, francuskog simbolističkog slikara Odilona Redona, Egona Šilea i Gustava Klimta, japanskih slikara, italijanskog slikara Đovanija Fatorija, u pogledu opsesije uniformama uticaj francuskog slikara akademiste Eduara Detaja, poluzvaničnog umetnika francuske armije, i u istom duhu Pola Grolerona, engleskog ilustratora bajki u viktorijanskom stilu Artura Rakama... Bataljin pristup stripu je jedan od najreferencijalnijih pristupa koje znam. Međutim, za razliku od eksplicitno citatnih stripova kojih danas ima sve više, Bataljinom karakteru, kulturi i osećaju za ironiju mnogo su više odgovarale diskretnije reference, ‘pa ko uhvati, uhvati’. S obzirom na samosvojnost i crtačku zrelost Bataljinog rukopisa, najčešće možemo govoriti o njegovom konstantnom, ali tihom slanju signala i referenci na druga dela kulture. A gore nabrojani uticaji su sve vreme prisutni u njegovom delu, svareni u neponovljivom i savršeno prepoznatljivom Bataljinom crtačkom rukopisu” (Vreme 1187, 2013).

   Za razliku od stripova Topija i Batalje, stripovi Huga Prata su na području Jugoslavije doživela brojna izdanja tokom poslednjih 30 godina, uključujući i brojna piratska. Pratov Korto Malteze jedan je od najpoznatijih likova stripa uopšte. Međutim, sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka, Prat je ostao gotovo nepoznat domaćim čitaocima. Prvo zabeleženo objavljivanje jednog Pratovog stripa bilo je 1966. godine u Strip magazinu. Pet godina kasnije strip Erni Pajk pojaviće se u dva broja još jedne Dnevnikove edicije – Lunov magnus strip, a strip Viling pojaviće se tek na stranicama Eks almanaha 1976. godine, a zatim i Korto Malteze u Strip artu 1979. godine i Narednik Kirk u Strip zabavniku 1982. godine. Objavljivanje Korta Maltezea preuzeće Stripoteka, koja će objavljivati i stripove Erni Pajk, Pustinjske škorpije i Ana iz džungle, dok će Spunk novosti objavljivati Ljude iz džungle, a Politikin zabavnik strip Senka.

Hugo Prat je rođen u Riminiju 1927. godine, a umro je u Lozani 1995. godine. Nakon završtetka Drugog svetskog rata sa kolegama iz Venecijanske grupe aktivno se bavi stripom, ali već krajem te decenije odlazi u Argentinu, gde sarađuje sa Hektorom Hermanom Oesterheldom (1919-1977) na stripovima Erni Pajk i Narednik Kirk. Tokom naredne decenije kao kompletan autor radi stripove Ana iz džungle, Kapetan Kormoran i Viling. Sledio je kratak period rada za britanski Flitvej, pa povratak u Italiju i rad na Kortu Maltezeu. Kao scenarista sarađuje sa Milom Manarom (1945), pa tako nastaju stripovi Indijansko leto i El Gaučo.

   Narednika Kirka kreirali su Oesterheld i Prat 1953. godine (dakle, 26 godina pre nego što se pojavio kod nas) za reviju Misteriks, u kojoj je strip izlazio do 1957. godine. Tokom naredne četiri godine strip je izlazio u izdanjima Oesterheldove izdavačke kuće. Sem Prata, a strip su crtali i Horhe Moliterni (Jorge Luis Moliterni1939-1979), Horacio Poreka Giordano Horaco Porreca, 1929-1995) i Gizela Dekster (Gisela Dexter), a 1973. godine pojavila se i jedna epizoda koju je nacrtao Gustavo Trigo (1940-1999). Strip zabavnik je, tokom perioda 1982-1984. godina objavio 11 nastavaka ovog stripa.

   Il messagero (2009) ovako opisuje strip: „Narednik Kirk je ’plava bluza’ američke konjice u vreme osvajanja Zapada u drugoj polovini devetnaestog veka. Već u prvoj epizodi ’Lov na Komanča’ odmah razumemo kakvoj vrsti ljudi pripada kada kaže ’Ne razumem ovu mržnju prema Indijancima’, odgovarajući lukavom i tipičnom oficiru koji govori o istrebljenju Indijanaca. I nekoliko vinjeta kasnije vidimo ga zamišljenog, mučenog sumnjom i sećanjem na napad na logor u Komu koji je kulminirao masakrom: ’Šta ja znam zašto se sada borim?’ Kirk se oseća duboko nelagodno učestvujući u besmislenim krvavim borbama, sve više pati zbog sukoba dužnosti vojnika s njegovim otvorenim i nezavisnim idejama pravde i ljudskosti... I tada narednik Kirk odluči da pođe svojim putem, postaje dezerter, pridružuje se Indijancima, postaje pobratim mladog Indijanca“.

   Ovih jedanaest epizoda bilo je sve što smo videli od Narednika Kirka. I dok je Korto Malteze doživeo brojna reizdanja, čini se da ostali Pratovi stripovi tek čekaju da ponovo „budu otkriveni“.

   Dakle, ako ostavimo po strani popularnost Strip zabavnika, kao i tridesetak domaćih autora koji su u njemu objavljivali, nisu li Topi, Batalja i Prat bili dovoljan razlog da se na još uvek vodećoj jugoslovenskoj stripskoj manifestaciji obeleži i godišnjica Strip zabavnika? Nadam se da se sledeće godine sličan propust neće desiti sa 45-godišnjicom Zlatnog klikera…

 Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com

http://www.stripvesti.com/

NEVEN – Vršnjak Strip zabavnika

Sada već davne 1979. godine Strip zabavnik nije bio jedina novopokrenuta Dnevnikova revija koja je objavljivala stripove. Uz već naširoko poznate edicije Zlatna serija i Lunov magnus strip, koje su ušle u jedanaestu godinu objavljivanja, i obećavajući Strip zabavnik, koji je trebao da zameni tri godine ranije ukinuti Zlatni kliker, svetlost dana ugledao je i Neven. Časopis je dobio ime po čuvenom listu koji je od 1880. do 1908. godine izlazio u Novom Sadu i koga je, najvećim delom, uređivao doktor Jovan Jovanović – čika Zmaj Jova. U neku ruku, novopokrenuti Dnevnikov časopis predstavlja obnovu Zmaj Jovinog Nevena.

   Neven je zamišljen kao školski list, pandan sličnim časopisima koji su izlazili širom Jugoslavije (Dečje novine, Plavi vjesnik, Male novine, Kekec, itd.), ali nijedan u Vojvodini na srpskohrvatskom jeziku - izlazili su časopisi za decu i mlade na mađarskom – Jó Pajtás, Képes ifjúság i Mézeskalács, na slovačkom Pionieri (kasnije pod imenom Zornička) i Vzlet, na rumunskomBucuria copiilor i dosta kasnije osnovana Tineretea  i rusinskom Pionirska zagradka (kasnije Naša zagradka) i Mak. (Spomenimo da danas izlaze dečji listovi i na hrvatskom – Kužiš?!, bunjevačkom Tandrčak, ukrajinskom Solovejko i makedonskom Sunica, časopis za dečju književnost Detinjstvo, a izlazili su svojevremeno i listovi na romskom i tokom poslednje decenije, paralelno sa Nevenom, i neki drugi časopisi za decu na srpskom jeziku.) Interesatno je da su u početku ciljanu publiku Nevena činili prvenstveno mladi uzrasta 11 i 12 godina, dakle oni već suviše zreli za listovi tipa Zeka i Tik tak – ova publika biće pokrivena prvo mesečnim dodatkom Mali neven, koji će kasnije prerasti u samostalan časopis.

   Najveću zaslugu za osnivanje/obnavljanje Nevena imao je svestrani Miroslav Antić. Najpoznatiji kao pesnik, Mika je bio i slikar, filmski scenarista i reditelj, ali i autor stripa. Kao dvadesetdvogodišnjak objavljivao je u Pančevcu stripove Bata iz Banata i Doživljaji Lale reportera. Antić je oko Nevena okupio impozantne saradnike. Redakciju su činili velika i prerano umrla novosadska spisateljica Milica Mićić Dimovska, dečji pisac Stevan Beljanski, pesnik i novinar Branislav Kupusinac, dečji pesnik Slavoljub Belimarković... Za vizuelni identitet bili su zaduženi, između ostalih i Gradimir Smuđa, Borislav Stanković Stabor i Aleksandar Pedović. Neven je donosio brojne interesantne priloge, od reportaža iz vojvođanskih škola, književnih i istorijskih rubrika, do sporta i zabave.

   Od samog početka strip je našao svoje mesto u Nevenu. Već u prvim brojevima bili su tojedan kaiš stripa Klinci Dušana Vukojeva i Radiča Mijatovića i jedna strana stripa Porodica Kremenko, a već od narednog broja i strip u jednom kaišu Neki novi klinci Gradimira Smuđe (koji je tad imao 23 godine), kao i strip Gvida Silvestrija Vuk Alberto (radi se o stripu koji je Silvestri stvorio 1973. godine, kada je imao 21 godinu i koji je izlazio u Korijere del ragaci, a kasnije ga je u posebnoj seriji objavljivao italijanski izdavač Dardo. Neki novi klinci pojavili su se u prvih šesnaest brojeva Nevena (u 15. broju na celoj strani), dok se Vuk Alberto pojavljivao, sa prekidima u prvih petnaest brojeva, da bi bio repriziran mnogo godina kasnije. Smuđa će kasnije objaviti još samo jedan strip na dve strane Kako rastu..., ali će uraditi veći broj ilustracija i naslovnih strana.

   Od drugog broja krenula je i interesantna rubrika Ljuljaška za mrave. Bili su to aforizmi Borislava Putnika Puba koje je ilustrovao Stabor. Rubrika je potrajala sve do 668. broja.

U petom broju Nevena pojaviće se dva kaiša američkog stripa Mačak Miša (Heathcliff, takođe nastao 1973. godine, kod nas poznat i kao Mačak Haralampije – Denis, Politikin zabavnik) Džordža Gatelija. Međutim, ovaj broj ostaće upamćen po nečemu drugom – u njemu će osamnaestogodišnji Zoran Janjetov objaviti prvi kaiš stripa Miš Kosta. Tokom narednih godina  u Nevenu će biti objavljeno oko 140 kaiševa i sedam tabli ovog potpuno osobenog i originalnog stripa, koji će postati jedan od zaštitnih znakova Nevena. Poslednji kaiš biće objavljen u broju 141, da bi početkom novog milenijuma bio repriziran, a svoj život nastaciće u Malom nevenu. Još jedan strip Janjetova objavljen tokom prvih godina Nevena bio je strip od sve strane Pogledaj, pa ispričaj. Evo kako se Janjetov priseća tog vremena:

   „Neven je uređivao tada Mika Antić, ali Seja Babić je bila u redakciji Nevena, a Seju Babić sam znao preko roditelja. Ona me je zvala, a ona je bila jedna dobra, blesava osoba. Duhovita, topla, prijatna, od ljudi kakve volim. Pošto je znala da crtam, pitala me je da li bih ja crtao za Neven. Izmislio sam Miša Kostu, neke ilustracije. Kad se Seja posle „otcepila“ od Nevena i napravila Mali neven, to je bio  raj za  mene. Opet je bilo „Da li bi radio za Mali neven?“, „Bih, šta?“, „Šta hoćeš, odrešene ruke...“. I što sam donosio, oni su objavljivali i to je bilo super. Jedino u međuvremenu sve što sam uradio za Mali neven, svi originali ili su uništeni ili ukradeni. Nijedan mi nije vraćen. Bilo je par stvari koje sam jedva iskamčio. Ne znam kako, neko je uspeo da mi spase par kaiševa Miša Koste. Svi Ćumislavi, sve... Svaki put sam tražio da mi bude vraćeno. Tada si predavao original, nisi ga skenirao i poslao imejlom ili aploudovao. Nego je original išao u repromašine u štampariji. Da li je to neko bacao, da li je to neko ćapio, uništio, zaboravio... Uglavnom, nijedan ne postoji. Ja Ćumislava imam samo kao fotokopije iz Malog nevena. Jako puno ljudi sad hoće da izda Ćumislava. Imam jedno tri-četiri domaća izdavača, čak i neki ljudi iz Amerike hoće da finansiraju izdanje Ćumislava, a ja sve nešto hoću da ga uradim kako treba... Da nisu samo one strane koje su izašle u Malom nevenu. Hoću da dodam još životinja, jer ja to još mogu. To je vrh mog stvaranja. To je meni jače i od Panasonika i svega, jer je mene iznenađivao. Kad sam to radio sedeo sam i smejao se glupostima koje su iz mene izlazile, kao da je nesvesno. Tu  je bio najjači X faktor. Najviše sam bio ja, jer to sam ja. Hoću da ga uradim, da dodam još strana sa puno životinja, tih idiotskih tekstova, da knjigu opremim da bude objekat koji hoćeš da grliš, da ga gledaš hiljadu puta. Da na rikni bude hiljadu stvari, da na ovim forzacima bude šareno, divno, kao Dejv Kuper... Da nije samo sadržaj, već da ti nudi mnogo više. Već sam pričao sa nekoliko izdavača da ću početi da se bavim time kad budem imao vremena (a nemam). Jako bih voleo da to bude kako treba.“

   Od dvadesetog broja u Nevenu izlazi strip Zeka Pega na pola strane. Autor crteža je Stabor, a scenaristi su bili (barem) Svetozar Obradović i Rastislav Durman. Stabor u stotinjak brojeva crta i reklamni strip za proizvode subotičkog Pionira – uglavnom se radi o samo jednom kadru, ređe o jednom kaišu, pola ili celoj strani, koji odišu originalnošću i duhovitošću. Radi i još neke kraće stripove,uključujući tu i strip S.V.E. Mirko, a ilustruje i rubriku Šandora Bogdanfija S one strane smešnog.

U to vreme Mika Antić je bio nepopularan u beogradskim nacionalističkim krugovima, koji su mu zamerali što se izjašnjava kao Vojvođanin, tvrdeći da ta nacija ne postoji. Da li zbog toga, Antić će krenuti da u narednim mesecima i godinama oko Nevena okuplja mlade novosadske autore stripa, pružajući im punu afirmaciju. Jedan od autora koji je više od decenije bio vezan za Neven bio je Dušan Vukojev. Evo kako se on seća Miroslava Antića:

   „U to vreme glavni i odgovorni urednik Nevena bio je Miroslav Antić. Ne znam kako, on je saznao za Rundija, koji je izlazio u Zabavniku, radi jedan Novosađanin. To ne može. Za njega je odliv mozgova već tada bio poznat termin. Kada sam došao na razgovor u njegovu kancelariju, on se brijao električnim aparatom. Zavoleo sam ga odmah. Ponudio me je pićem i duplo većim honorarom. Gde su nestali ti divni ljudi?“

   Vukojev (izuzimajući prvi broj i kaiš Klinaca) je u Nevenu ipak debitovao stripom u jednom kaišu Koko – objavljeno je petnaestak kaiševa počevši od broja 20 do broja 37 (izlazio i u Stripoteci). Posle duže pauze Vukojev će se vratiti u 120. broju kao scenarista stripa Lijanko, koga je crtao Radič Mijatović, a već u narednom broju i stripom Rundi, u kojem je bio kompletan autor. Rundi je jedan od najdugovečnijih stripova u Nevenu – potrajao je sve do 667. broja (kasnije se još pojavio nekoliko puta), pri čemu su od 525. broja reprizirani stari nastavci – dakle više od četiristo premijernih nastavaka! Uz njega, Lijanko je sigurno najpoznatiji među stripovima koji su izlazili u Nevenu – jednim delom zahvaljujući dugovečnosti, a delom i zato što je uglavnom izlazio na poslednjoj strani u boji (pojedine table je, sem Mijatovića, kolorisao i Slavko Pejak). Ukupno je objavljeno 128 zasebnih strana stripa Lijanko, kao i pet epizoda – Let balonom, Dolina, Jeti, Leteća zala i Gusarsko blago. Osim prve, koja je imala 10 strana, ostale epizode su imale 19 strana. O saradnji sa Nevenom Mijatović kaže:

   „Još u vreme kada je Mika Antić bio glavni urednik. Duda i ja smo odneli jedan kaiš stripa Klinci i to je, ako se ne varam, objavljeno u pilot-broju, ali uopšte ne mogu da se setim zašto nismo nastavili. Kasnije, kada je Slobodan Stanišić postao glavni urednik, krenulo se sa Lijankom. Stanišić se i sam bavio stripom i tražio je da radimo neki strip za decu. Ideja je bila da to bude parodija na Tarzana. Bili smo ograničeni da ne možemo da idemo sa jačim fazonima, već da se zadržimo na odnosu Paja, Pata i sestrići! U to vreme, Marketprint je dobio prava na Tarzana, koga su Ortiz i ostali ubogaljili. Urednici su razgovarali među sobom da nije dobro to što Lijanko liči na Tarzana, pa je Sreten Drašković spomenuo da nije zgodno da se sa tom praksom nastavi. Iako sam bio protiv, bilo mi je sasvim logično, posebno što smo i Duda i ja sarađivali sa Marketprintom, pa smo obukli Lijanka! Već posle desetak objavljenih tabli, počeli su da me vuku po školama. Sloba Stanišić je čitao svoje pesme, Steva Beljanski je pregovarao o prodaji Nevena školama, a ja sam uživao s decom, crtajući im Lijanka! Šteta što urednici Dnevnika nisu znali da iskoriste popularnost Lijanka da se izdaje u formi albuma ili albuma sa sličicama, koji su u to vreme bili popularni“.

   Sredinom osamdesetih Vukojev objavljuje još jedan strip u Nevenu – radi se o stripu Kreker Kid, koga je crtao Petar Meseldžija. Objavljene su dve epizode – Plavi maslačak i Zmajeva planina, svaka sa po 12 strana (tridesetak godina kasnije ponovo objavljene u strip-albumu u izdanju Rozenkranca).

Od 39. broja Neven počinje da ustupa značajno mesto i stripu o narodnooslobodilačkoj borbi. Prvi takav strip bio je Troje nesalomljivih Svetozara Obradovića i Branislava Kerca. Objavljene su dve epizode – Nema mleka za ratnike i Tanka crvena linija – obe sa po 19 strana. Sledilo je pet epizoda Poručnika Tare  (Zlatni kliker, Pan strip, Strip zabavnik, Stripoteka, Vojvođanski strip) istih autora – U osinjem gnezdu, Bekstvo iz bolnice, Razmena na mostu, Izdaja i Tragovi zločina, te dve epizode stripa Partizan Goran, koje je Kerac crtao prema scenariju Petra Aladžića. Nakon ovoga slede stripovi prema scenarijima Dušana Vukojeva – prvo Tenk (crtež Branko Plavšić), a zatim stripovi sa Nebojšom i Vukom kao glavnim junacima, koje je nacrtao Jelko Peternelj – Tunel, Napad u zoru, Poskok, Kanjon i Prepad. Jelko Peternelj dalje nastavlja da radi i scenarija za ovaj serijal, pri čemu menja imena glavnim junacima u Saša i Grom. Objavljene su sledeće epizode: Padobranci, Pijanino, Spasite Drinu!, Diverzija i Razmena. U međuvremenu objavljen je i strip Aladžića i Plavšića Večernja akcija. Poslednji strip iz NOB objavljen u Nevenu je Valter brani Sarajevo Ahmeta Muminovića (ranije objavljen u Zlatnom klikeru).

   Spomenimo još neke stripove koji su objavljeni u prvih sto pedesetak brojeva Nevena: Slavko Obadov od belog do crnog pojasa (dve strane), Priče o Malom zubu (1), edukativni stripovi Svemir (18) i U slici i reči (26) koje je, između ostalih, radio Martin Bertonmje, te stripovi Deset minuta zabave na pola strane, Mima, pazi palac (1), Ako želiš da te prati sreća (1), Dan istraživača (1), Pravo u centar (1 kaiš) i Otmica (1 kaiš).

   U 149. broju Nevena stripom od jednog kaiša Sića debituje Dušan Dimitrov, autor koji će ostaviti značajnog traga, posebno kasnije u Malom nevenu. Objavljena su svega tri kaiša Siće. Tek u 612. broju ćemo se ponovo susresti sa Dimitrovim – tokom narednih osamdesetak brojeva ilustrovaće stihove Duška Radovića kroz kaiševe Tužne đačke ispovesti, Umiljati odgovori na ozbiljna školska pitanja i Veliki i mali, kao i objavljivati kaiševe Olovka piše srcem i Ko je to? Šta je to?

   Nakon 150. broja Neven objavljuje još neke inostrane stripove, paralelno sa već ustaljenim, gore spomenutim stripovima i stripovima o NOB: kratke Ambrosove stripove, koji su se ranije pojavljivali i u drugim Dnevnikovim izdanjima – Krivina straha, Pravo sportski duh, Golgeter, Dugajlija, kao i strip veoma popularan u Francuskoj – Pif i Erkil (7 kaiševa) Hoze Kabrero Arnala (ali koga su u to vreme crtali drugi crtači, zatim Aspirino i Kolodion Alfonsa Figuerasa (izlazio i u Caku, Zlatnom klikeru, Lunovom magnus stripu), Špageti Dina Atanasija (5 strana), Džoni Galaksija Blaja Navara i Žozepa M. Bee (4 strane, izlazio i u Zlatnom klikeru, Lunovom magnus stripu i Zlatnoj seriji), kao i sedam strana stripa Zrak (izlazio i u Zlatnom klikeru), tri strane Kremenka, edukativni strip Naša planeta na osam strana, te strip Runea Andreasona Mali Ričard i njegova mačka (3 strane).

Stupanjem Slobodana Stanišića na mesto urednika Nevena, i stripovi ovog autora počinju  da bivaju objavljivani. Radi se o svetu robota – stripovi Roboti, Robotijada, Roboti u svemiru, Rista i roboti – objavljeno je oko 350 kaiševa i nešto manje od 10 strana ovih stripova. Objavljen je i još jedan strip Stanišića na šest strana – Itej, pustinjski čovek.

   Nakon što se Strip zabavnik ugasio, Neven kreće da objavljuje neke od stripova koji su tamo izlazili. Tako su objavljene tri epizode Rahana i četiri epizode Doktora Žistisa, stotinjak tabli Rileta i Gileta Ala Smita, četiri strane Zrikija Švargle i Šuleta Globusa Franciska Ibanjeza Talavere, a repriziran je i strip Rodijevi doživljaji (epizoda Večera) Nikole Maslovare. Maslovara je nacrtao i jednu epizodu Barba Plime objavljenu u Nevenu na osam strana (scenario Miodrag Milanović, tuš Slaviša Ćirović).

   Spomenimo još neke strane stripove koji su izlazili u Nevenu nakon broja 350: Luluani (7 strana), Roksti (1), Prijatelji Životinja (Konrad Lorenc, 1 strana), U životinjskom svetu (1), Porodična uspomena (2), Zekan (epizoda Duhovito veče, 5 strana, izlazio kao Zekine pustolovine u Zlatnom klikeru, Almanahu i specijalnom broju Zlatne serije) Tribertija i Perinija, Bramerov Gadža (2 strane), Aladin (12), Srećko (Wladimyr, Karlos Roke, 6 brojeva), Školarci (Mel Lazarus, 8 strana). Posebno obimni bili su stripovi Robin Hud (objavljeno je 14 epizoda), kao i Tom i Džeri Keli Džarvis (rođena 1968, počela da radi na Tomu i Džeriju kad joj je bilo svega 18 godina) i Gufa i Keja Rajta (osamdesetak strana).

   Dolazak na vlast Slobodana Miloševića i njegovog nacionalističkog režima, kao i smena vojvođanskog političkog rukovodstva i njegova zamena Miloševićevim kadrovima nisu se odmah odrazili na Neven (pa i na druga Dnevnikova izdanja). Zbog neafirmativnog izveštavanja o mitinzima u Novom Sadu koje je organizovao Miloševićev režim, smenjen je dotadašnji direktor Dnevnika Jovan Smederevac, a na njegovo mesto postavljen Miloš Tomić. Međutim, pokazuje se da Tomić nije voljan da „zavodi red“ u Dnevniku, pa i on biva smenjen 1990. godine i na njegovo mesto dolazi Miodrag Karadžić, koji će, prema rečima novinara Mihala Ramača, bespogovorno izvršavati naloge od Miloševića postavljenog predsednika vojvođanske vlade Radomana Božovića. Sledstveno, promene su vidljive i u Nevenu – dotadašnja praksa da se Neven neizmenično štampa ćirilicom i latinicom napuštena je, sve je više verskih saržaja (neizostavni sveti Sava u januarskom broju), a u godinama koje su sledile najkvalitetnije članovi napustili su redakciju, odnosno prestali da sarađuju sa Nevenom – Mićić Dimovska, Smuđa, Stabor, Vukojev, Mijatović... Tokom perioda međunarodnih ekonomskih sankcija Neven je ipak nekako izlazio, na smanjenom broju strana, na lošijoj hartiji i u obliku dvobroja i trobroja.

U tom mračnom vremenu strip je ipak sačuvao svoje mesto u Nevenu – Rundi, Lijanko i još neki stripovi se repriziraju, a javljaju se i neki novi autori. Tako Zoran Opačić objavljuje strip Časlav (13 kaiševa), Srđan Nikolić Peka strip Maca i Miša (10 kaiševa), Stevo Maslek strip Tina (12 nastavaka).

   U novom milenijumu strip se zadržao u Nevenu, ali sada sa nekim novim autorima i njihovim stripovima. Najviše stripova su objavili ilustrator Nevena Vladimir Bikicki (strip Žika Slika) i Goran Milanović (strip Društvance „Kod brbljivog petlića“  u nastavcima od jedne strane, kao i još jedan strip u kaiševima). Poslednjih godina mesto u Nevenu je rezervisano za stripove Miomira Dejanovića.

   Spomenuli smo već Miku Antića i Slobodana Stanišića kao urednike Nevena, no najdugovečniji urednik Nevena bio je Slobodan Beljanski (1997-2014), a nakon njega Branislav Kupusinac (1986-1997). Beljanskog je na kratko nasledio Mirko Marković, sa ambicioznom vizijom stripa u Nevenu – pokrenuti su škola stripa, rubrika o istoriji stripa, krenuli su da se objavljuju nastavci stripa Nova Panonija (Predrag Đurić i Frančesko Konte), a junaci stripa su se posle mnogo godina našli na naslovnim stranama Nevena (Detektiv Lakonogić Nikole Maslovare i junaci stripa Dan kad je počelo leto Đurića i Kontea). Ipak, sve ovo je bilo kratkog daha. Markovića na mestu urednika nasleđuje Jelena Dopuđ (2014-2018), a nju Dušica Marinović, a pokrenute rubrike se gase.

   Spomenuli smo Mali neven kao Nevenov podlistak, koji je uređivala Mileva Babić Seja. List će se 1983. godine osamostaliti i u njemu će strip od prvog mesta imati zapaženu ulogu. Svakako da su najznačajniji stripovi Zorana Janjetova – Igračkaonica, koji će, sa prekidima, izlaziti tokom prvih pedestak brojeva, zatim Miš Kosta, koji je ranije bio objavljivan u „velikom“ Nevenu, te strip Iz beležaka profesora Ćumislava, čuvenog istraživača i zoologa. Janjetov je u Malom nevenu objavio i još jedan kratak strip Pomozite!

   Pored Janjetovljevih stripova, izuzetni su i stripovi Dušana Dimitrova, među kojima se ističe strip Kako je rastao Dušan Dimitrov na šest strana, Zoov divljine na oko petnaestak strana, kao i čitav niz kraćih stripova, nekih od njih nastalih prema tekstu Dušana Radovića. I Stabor objavljuje u Malom nevenu više stripova, među kojima je najzapaženiji strip u kaiševima Tačko (osam nastavaka), dok se Smuđa javlja samo jednim kaišem stripa Diogen i jednom stranom pod naslovom Šta je to?

   Ilustrator Malog nevena Branimir Prosenik takođe je uradio nekoliko kratkih stripova, a njegov kolega Marjan Manček nekoliko kaiševa stripa Pjer, te strip Dajomir i Miliboža. Stevo Maslek objavljuje trinaest nastavaka stripa Detektivi Dada i Vlada, a Srđan Rankov više od 20 nastavaka stripa Vilin-baštovani, strip Lepotica iz daleke zemlje Nigozete, te stripove po stihovima Desanke Maksimović  Kći vilinog konjica i Car igračaka i strip Dečak Jova prema scenariju Raleta Nišavića.

   Svetozar Obradović i Pavel Koza objavljuju desetak kaiševa stripa Kiki i Riki, a Franja Straka stripove Ajk, Tamara i Mesečar. U Malom nevenu izlazi i sedam nastavaka stripa Stevana Živanova Feliks i Mudrica. Ljubomir Sopka objavljuje dva nastavka stripa Šapočka, Jožef Kalek jedan kaiš pod imenom Kost, a Goran Milanović strip Nevenko Malić.

   U novom milenijumu strip je u Malom nevenu uglavnom bio zastupljen kroz stripove Ljiljane Marcikić Mihalački nastale prema stihovima raznih domaćih pesnika. Među stripovima objavljenim poslednjih godina ističe se strip Bon-ton Marije Dragaš i Mali neven i Maša Sanje M. Iako se ne radi o stripu, spomenimo da je u Nevenu izlazila i Slovarica Dušana Vukojeva i Petra Meseldžije.

   Pored Seje Babić, urednici Malog nevena bili su i Angelina Arbutović, Slavoljub Belimarković, Radmila Gikić-Petrović (inače, svojevremeno i saradnica Strip zabavnika), Nataša Topolac, Ivana Đukić (rado viđena na Novosadskom strip-vikendu) i Dušica Marinović.

   Kakav bi se mogao izvući zaključak o stripu u Nevenu i Malom nevenu?  Na prvom mestu, strip je od početka bio prisutan u oba lista i zadržao se tokom decenija. Prvenstveno se radilo o stripu domaćih autora, među kojima su mnogi prvi put objavili svoje stripove upravo ovde – Janjetov, Smuđa, Stabor, Dimitrov i drugi, ili su u Nevenu dostigli svoj stvaralački vrhunac (Vukojev, Mijatović, Dimitrov). Do promene ideološke orijentacije u društvu naročito je negovan strip iz Narodnooslobodilačke borbe. Kuriozitet čine neki strani stripovi koji kod nas verovatno nisu objavljivani van Nevena (Lazarus, Silvestri, Roke...). Ipak, Neven je imao žestoku konkurenciju među drugim školskim časopisima, uglavnom, ako ne i isključivo, se distribuirao po školama i njegova publika su uglavnom bili učenici svega nekoliko razreda, pa je pažnja na stripove koji su objavljivani bila relativno mala, a u denecijama za nama većina ovih stripova ostala je zaboravljena. Ovom prilikom tu nepravdu ispravljamo.

Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com

http://www.stripvesti.com/