Branislav Janković - Suze Svetog Nikole (ćirilica)

 

Format: 13x20 cm

Broj strana: 296

Pismo: Ćirilica

Povez: Mek

Posebno prošireno izdanje na ćirilici.

Kad se gresi nagomilaju, put ka iskupljenju postaje neizdrživ...

U ratu protiv svojih najvećih strahova, jedan čovek će morati da napiše knjigu plača i hrabrosti. U borbi za njegovu dušu, Sveti Nikola će morati da je pročita.

Negde u Srbiji, na međi dva sveta, samuje mesto zvano Studenac. U njega se, nakon plovidbe beskrajnim morima i krvave epopeje Prvog svetskog rata, vraća Gmitar Milošević, u inat košmarima koji ga progone i uprkos predskazanju koje kazuje da će ga tamo sačekati smrt. Baš na 22. maj, na letnjeg Svetog Nikolu, iznad Studenca će se otvoriti vrata neke druge stvarnosti i nekog drugog vremena. Ono što će proći kroz njih nateraće i najhrabrije da zadrhte od straha.

Priča o grehu i spasenju, zemlji i nebu, anđelima i demonima i svecu čije se ime u Srbiji najviše slavi.

Branislav Janković: Moji junaci su moj alter ego

Priča o zidanju Visokih Dečana, ali i istorijskim dešavanjima u 14. veku, „Zidanje ambisa“, autora Branislava Jankovića učinila je ozbiljnijim, mudrijim i sigurnijim – jer knjige imaju tu moć – i naučila da se od sudbine ne može pobeći.

Neke tajne prosto vrište, kaže pisac Branislav Janković, objašnjavajući kako je od jednog tajanstvenog potpisa na kapitelu stuba manastira Visoki Dečani došao do priče za novi roman „Zidanje ambisa“.

„Ova tajna vrišti već sedam vekova, sakrivena visoko, pod predivnim svodom crkve Visokih Dečana“, počinje Branislav Janković priču o novom romanu. „Da li sam je rešio? Nisam, to i nije bio moj zadatak, ja sam samo hteo da kroz maglu vremena pokažem da je nekada neki Srđ grešni živeo, voleo, postojao, i da je ostavio trag. Tog nekog sam oživeo, dao mu lik i osobine, a sa njima i bol, radost, tugu i sreću. Onako kako sam ih video. Ko zna, možda sam i bio u pravu. Kako god, opravdao sam njegov greh“, rekao nam je početku razgovora o novoj knjizi autor bestselera „Suze Svetog Nikole“, „Vetrovi zla“, „Peta žica“ i mnogih drugih.

Zbog čega Vam je bilo važno da ispričate ovu priču?

U našem narodu postoji verovanje da šta god radili morate da prinesete žrtvu. Neki dar nepoznatim, neobjašnjivim silama koje će se umilostiviti i omogućiti vam miran i napredan posao. Nekada je to molitva, nekad novac, zaklani ovan ili uzidana mlada Gojkovica, žrtva spram posla i zdanja. Imao sam krov te građevine, morao sam da doprem do temelja i da vidim šta je uzidano u njega. Molitve, krv ili plač. Neke teme same traže pisca.

Šta je sve podrazumevalo istraživanje za knjigu, s obzirom na to da je trebalo verno preneti život i običaje 14. veka?

Da biste napisali „istorijski“ roman i verno preneli to vreme, morate da pročitate sve što se može naći o tom dobu. Knjige, arhive, dokumenta, poslanice, trgovačke ugovore, pisma. I razgovarao sam sa istoričarima. Ponekad je dovoljna sitnica da vam da dobru ideju i usmeri roman u nepoznatom, ali zanimljivom pravcu. Morate saznati gde su bile granice, imena, političke prilike, u ovim krajevima uvek teške i komplikovane, savezi, neprijateljstva, vere i bogovi, odeća i oružje, običaji, pa vam to istraživanje oduzme više vremena nego samo pisanje. Ali time dajete autentičnost svom delu i pre svega iskrenost i potvrdu svoje namere da to što pišete bude što bolje, a to čitaoci i te kako primete.

„Zidanje ambisa“ je roman prepun simbolike. Kakve sve tajne krije ambis koji zidaju Vaši junaci i kakvo isceljenje i iskupljenje im to zidanje donosi?

I sam naslov je simbolika jer kazuje nešto sasvim apsurdno, ali dovoljno drsko da skoro poverujete da je moguće. Uostalom, postoje li nemoguće stvari? Moji junaci lutaju u svojim životima, i koliko god se držali ljudskih i božjih zakona, oni greše, nekada svesno, više nesvesno, idući za svojim osećanjima. A može li neko reći da grešimo kada idemo za svojim srcem? Svi imamo neki ambis u koji gledamo. Nekada je u njemu naš strah, nekada tajna, a nekada je taj bezdan naše mesto za skrivanje. Kako reče fra Vita: „Ponori nisu samo dole, nekada su iznad naših glava.“ Jedini put ka isceljenju je ozidati taj ponor. Moji junaci to i rade.

Čemu nas uče sudbine glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja? Da li Vas je i koliko promenilo pisanje njihovih priča?

Verujem da knjige menjaju svoje autore. Čine ih ozbiljnijim, ponekad mudrijim, nekada sigurnijim, a to se vidi u likovima koje stvore. Hteli da priznamo ili ne, naš alter ego i sve njegove nijanse su u našim junacima. Mladim, starim, muškim, ženskim, dobrim, lošim, kukavicama i herojima. Koliko god posmatrali ljude oko sebe ili pokušavali da dopremo do osoba koje su živele pre mnogo vekova, uvek krećemo od sebe. Čemu nas uče sudbine naših likova? Da joj ne možemo pobeći. Ako verujete u nju. Ako ne verujete, još bolje – uvek možete misliti da sve zavisi od vas. Pa i greške koje pravite.

„Zidanje ambisa“ je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima... i o velikoj ljubavi. Kakva je ljubav u Vašem novom romanu?

Toliko grešna i zabranjena da se gubila glava. Ali… ako ne volite jako i strastveno, onda nemojte ni voleti – ljubav ne priznaje mlake osećaje.

Ovo je takođe još jedna Vaša himna napisana u čast žena. Ko su i kakve su žene u Vašem novom romanu i koliko se odnos prema ženama danas promenio u odnosu na vreme o kome govori ova knjiga?

Sve žene u mojim romanima su jake, eto, takve su, tako ih vidim i tako sam pisao o njima. Bilo da su veštice ili monahinje, služavke ili kneginje, slobodne žene ili robinje. Nekada su jače od svojih muškaraca, nekada barem srčanije ili mudrije od njih. Ponekad lukave i prefrigane jer znaju šta žele i kako da do toga dođu. Ali uvek osetljive i proklete da jako vole. Samo pogledajte okolo i videćete mnogo heroj-žena. Nisam ih ja izmislio, samo sam posmatrao žene oko sebe. Nažalost, i danas slabi muškarci ubijaju jake žene. Tu nije stvar u vremenu, već u mentalitetu naroda. Neki ambisi nemaju dno.

Rekli ste da dok pišete, ne čitate ništa. Koju ste knjigu prvo pročitali nakon što ste predali rukopis „Zidanje ambisa“?

Ponovo sam pročitao „Mit o Sizifu“ i napokon shvatio da je čovek uvek žrtva svojih istina. Kada ih priznamo, ne možemo ih se više osloboditi. Ponekad su iza simbola skriveni apsurdi. Ali kako reče mudri Kami: „Apsurd ima smisla samo u meri u kojoj ga ne prihvatamo.“

Autor: Maja Šarić

Izvor: časopis Bukmarker, br. 9

Tekst i fotografije preuzete sa stranice https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-branislav-jankovic-moji-junaci-su-moj-alter-ego-unos-19895.html

 

Branislav Janković: Neki ambisi postoje, a neke sami stvorimo

U manastirskoj tami Visokih Dečana, skriven visoko na kapitelu jednog stuba, vekovima stoji tajanstveni potpis Srđ grešni. Odoleva vremenu, krijući u sebi greh nepoznatog neimara.  Naš sagovornik, Branislav Janković, pisac, odvažio se da u svom novom delu pod nazivom „Zidanje ambisa“ ispripoveda priču o tom grehu.

A priča otpočinje Božjim čudom, godine 1327. u času kada se velikom kralju Stefanu Urošu III Nemanjiću vraća vid, kada on donosi odluku da sagradi manastir Dečane.

I dok se smenjuju glasovi trojice junaka romana „Zidanje ambisa“, glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja – senka nečeg strašnog nadviće se nad kamenim zidovima tek započete Crkve Svetog Spasa, senka bolesti protiv koje nema dobrog oružja.

Trojica junaka kreću na strašnog neprijatelja – da pobede ili da nestanu. U tome će im pomoći čudni, slepi prosjak i jedna pesma. A pre svega zavet njihovog prijateljstva…

O novom romanu, o tajnama i mukama pisanja, o novinarstvu iz kojeg je hrabro iskoračio u književnost razgovaramo sa Branislavom Jankovićem, niškim piscem, koji poslednjih par godina slovi za jednog od najistaknutijih na srpskoj književnoj sceni.

Kako je nastao, nastajao roman „Zidanje ambisa“?

Da li se pisci menjaju sa svakom napisanom knjigom? Ponekad se zapitam koliko romani pišu pisce. Voleo bih da neko postavi pitanje mojim junacima: Je li, kako je nastao Janković i jeste li zadovoljni u kakvog je pisca izrastao? Znam kako sam zamislio to zidanje i taj ambis, e sad, bilo je potrebno spojiti ih, a to je teži deo posla. Roman je nastao iz moje želje da neke ljude od pre sedam vekova vaskrsnem. Da oživim njihove tajne, strahove, snove, želje. A krenuo sam za jednim potpisom, visoko na vrhu jednog stuba u Visokim Dečanima, a tamo je pisalo: Srđ grešni. Pošao sam za tim grešnim umetnikom i oživeo i njega i njegov greh.

U kojoj meri ste se gradeći priču rukovodili, držali istorije i istorijskih činjenica, a u kojoj meri u romanu dominira/fikcija?

Istorija je igračka pisaca i možemo da je koristimo kako hoćemo i kako nam odgovara, što uglavnom i radimo. Ponekad se trudim da pomirim činjenice i fikciju, a nekad ih namerno posvađam. „Zidanje ambisa“ je izmišljena priča u stvarnom vremenu i mestu događanja. Istoričarima ostavljam da razluče istinu, meni kao piscu je bitna dobra priča, a za nju autor mora sam da se pobrine, jer uglavnom ona istina koju istoričari traže, nije tako lepa.

Jasno je da su upravo istorijske teme, naša tradicija, verovanja, običaji vaša književna, stvaralačka preokupacija. Kako je zapravo došlo do toga? Da li je to bila „ljubav na prvi pogled“ ili ste se prosto našli na tom putu, budući da živite u Nišu, gradu bogate, burne istorije, gde bezmalo svaki kamen svaki pedalj svedoči istoriju bilo ranu, srednjevekovnu ili onu s kraja dvadesetog veka?

Mislim da mi, pisci, nismo ni zagrebali po našoj istoriji i da ima toliko tema i dalje neobrađenih i nepomenutih, a koje bi, sigurno, izazvale pažnju čitalaca. Možda je ta fascinacija prošlošću u našim delima želja da ostavimo zapis i jedan poseban pogled na prošle vekove. Niš je grad-istorija, mesto koje pamti svakog zavojevača i oslobodioca, grad koji su voleli imperatori i kraljevi, prepun tragova prošlosti, nekad lepe, nekad ružne, grad kome ćete se uvek vratiti. I kao takav večita je inspiracija.

Kako ste odabrali naslov? Zvuči, priznaćete veoma pesimistički… Ipak, nosi značajnu simboliku…

„Zidanje ambisa“ je roman prepun simbolike. Neke stvari se vide tek kada ih dobro sakrijete. Želeo sam da čitaoci krenu za simbolima i otkriju pravo značenje napisanog. U neke ambise padamo, u neke poletimo, zavisno od našeg poimanja ponora. Neke provalije preskočimo, neke zaobiđemo, pred nekima se vratimo, a ja sam odlučio da jedan ozidam. Mislim da nije pesimistički, naprotiv. Postoji li bolje mesto za skrivanje od ambisa?

Izvor: Glas javnosti

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-branislav-jankovic-neki-ambisi-postoje-a-neke-sami-stvorim-unos-17916.html

 

Branislav Janković: Tajne se najbolje čuvaju u ambisima

Novo štivo iz pera jednog od najboljih domaćih pisaca Branislava Jankovića „Zidanje ambisa“ svoju pustolovinu među čitalačkom publikom počinje u ponedeljak 22. marta, kada će se knjiga pojaviti na policama Laguninih knjižara širom zemlje. Janković za Kurir delimično otkriva što nas očekuje među redovima knjige na koju se dugo čekalo. Kao i o tome, gde su parelele između vremena u kome žive njegovi junaci i vremena u kojem mi živimo.

Šta nam to nudi vaš novi roman „Zidanje ambisa“?

Vrlo malo ljudi zna da na kapitelu jednog od stubova, u Visokom Dečanima, postoji potpis Srđa grešnog. Zvob visine na kojoj se nalazi teško je vidljiv. Istorija nam ne daje identitet niti saznanje o kome se radi, tek da je to verovatno neko od majstora koji je učestovao u gradnji velelepnog hrama. Ne znamo ni šta je bio njegov greh. Jedan od junaka romana je i taj nepoznati Srđ, onako kako sam ja video i njega i njegov greh. Krenuvši za tom informacijom polako sam počeo da otkrivam još neke nepoznate detalje u vezi sa Visokim Dečanima. I onda sam sreo istoriju, pa smo zajednički počeli da gradimo.

Srđ, Fra Vita i Vidoje su tri glavna junaka romana. Po vašem mišljenu koga će čitaoci zavoleti?

Ne želim da ih vole, želim da ih čuju, jer sam siguran da imaju šta da kažu. Svoje likove stvaram gledajući ljude oko sebe. Ponekad mrzimo glavnog junaka, baš zato što podseća na nas, ponekad ga volimo jer je potpuno drugačiji. Više je heroja oko nas nego u svim knjigama, samo o njima niko ne piše. Moji junaci su mali ljudi u velikim vremenima koje istorija možda neće zapamtiti, ali književnost hoće.

Jake žene su karakteristika vaših romana, da li i u „Zidanju ambisa“ možemo očekivati fatalne. a hrabre žene?

Žene su same po sebi hrabre, bilo da su junakinje romana ili se nazivale našim majkama, sestrama, ćerkama. Volim da pišem o jakim i smelim ženama, pa je i „Zidanje ambisa“ još jedna himna u čast žena. Vlastelinka, veštica, seljanka, svaka nam na svoj način pokazuje snagu i nemirenje sa položajem žene u 14. veku. I onda shvatite da se vrlo malo toga promenilo i da ni ovaj vek ne može da se ponosi dobrim odnosom prema ženama.

Da li je kultura u Srbiji trenutno u ambisu?

Kultura je na dnu ambisa i gleda odozdo ka parčetu neba koje se jedva naslućuje. Na svu sreću, kultura ne može da se uništi, te se može stvarati i na dnu provalije. Što bi neki rekli: vama umetnicima je ionako bitna samo vaša umetnost, ništa vam drugo ne treba.

Iako se svi po urođenom strahu klonimo ambisa, vaši junaci ga sve vreme tokom romana zidaju. Zašto je to tako? U čemu se razlikuju junaci tog doba od nas danas?

Kako reče jedan od junaka u knjizi: „Svet je pun ambisa, neki postoje, neke sami stvorimo.“ Ambisi u mom romanu su metafora naših grešaka i grehova, a nekada su ti bezdani mesta od kojih želimo da stvorimo skrovišta. Ima li boljih mesta za skrivanje od onih gde niko ne sme da uđe? Pa i moji likovi pokušavaju da, u teškim vremenima, ostave nešto dobro za sobom.

Da li možete da povučete paralele između vremena u kome se dešava „Zidanje ambisa“ i današnjeg vremena? I koje su?

Dobri ljudi su dobri, loši su loši, vremena su, uglavnom, uvek strašna. Vlast je takođe ista, samo što se sada velmože nazivaju gradonačelnicima i predsednicima opština, narod je i dalje puk. Vrlo malo toga se menja pod kapom nebeskom na ovim prostorima.

Koji vam je od likova u romanu najsličniji?

Veštica Kalina.

„Zidanje ambisa“ se ne završava poslednjom stranicom, već upravo tu počinje onaj dublji kontakt sa napisanim. Da li je to u stvari najveća pohvala za pisca?

U čemu je kvalitet knjige koju zaboravite istog trenutka kada je pročitate? Da li vas je uplašila, nasmejala, rastužila, naljutila, pokrenula? Mislim da nema većeg neuspeha za pisca od toga da njegova knjiga čitaoce ostavi ravnodušnim. Cilj svakog pisca jeste da njegovo delo izazove pažnju i ostavi trag. A trag nećete ostaviti tako što ćete ponuditi nešto loše.

Razgovarao: Nemanja Tonić

Izvor: kurir.rs

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-branislav-jankovic-tajne-se-najbolje-cuvaju-u-ambisima-unos-17713.html

Branislav Janković - Zidanje ambisa

 

Format: 13x20 cm

Broj strana: 264

Pismo: Ćirilica

Povez: Mek

Neki ambisi postoje, a neke sami stvorimo.

U manastirskoj tami Visokih Dečana, skriven visoko na kapitelu jednog stuba, vekovima stoji tajanstveni potpis Srđ grešni. Odoleva vremenu, krijući u sebi greh nepoznatog neimara. Ovo je priča o tom grehu.

Veliki kralj Stefan Uroš III Nemanjić, kome je božjim čudom vraćen vid, počinje 1327. godine da gradi zadužbinu – manastir Dečani.

Dok se smenjuju glasovi trojice junaka – glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja – senka nečeg strašnog nadviće se nad kamenim zidovima tek započete Crkve Svetog Spasa, senka bolesti protiv koje nema dobrog oružja.

Trojica junaka kreću na strašnog neprijatelja – da pobede ili da nestanu. U tome će im pomoći čudni, slepi prosjak i jedna pesma. A pre svega zavet njihovog prijateljstva.

Izvanredno satkana priča sa poetskim nabojem, Zidanje ambisa je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima... i o velikoj ljubavi.

Po motivima romana „Peta žica“ urađen strip

Mada je objavljen pre pet godina, roman „Peta žica“ autora Branislava Jankovića i dalje izaziva veliku pažnju. Poznatoj strip autorki Jeleni Đorđević poslužio je kao inspiracija za novi strip.

Ona se prihvatila nimalo lakog zadatka da na svoj način predstavi priču Teodore Kaluđerović, žene koja se ogrešila o Boga da bi pobedila đavola u sebi.

U samo jednom trenu, život mirne violinistkinje pretvorio se u mahnito bekstvo pred zločinom koji je počinila. Ne želeći da se preda, ona odlazi jedinom čoveku koji je može sakriti. To je iguman Tadej, njena prva ljubav, koji joj pruža zaštitu u svom manastiru i pravi od nje lažnu iskušenicu. Naizgled mirni dani među monahinjama biće prekinuti dolaskom zla pred kojim Teodora mora ponovo da beži. Sada već kao lažna monahinja, odlazi u selo sa zadatkom da ponovo podigne srušenu crkvu u kojoj sveće ne gore. Ali njen greh prati je u stopu, i kada se iznenada desi ljubav, Teodora će se zapitati ko je to zapravo iskušava – Bog ili đavo.

Jelena Đorđević je po obrazovanju psiholog, ali je sticajem okolnosti postala strip crtač. Uglavnom radi za inostrane  nezavisne izdavače (objavljene strip serije „The Pros“ i „Hordentown“). Dobitnica je Velike nagrade Salona stripa u Beogradu 2016. godine. Živi i radi u Nišu i Rimu.

Planirano je da strip rađen po motivima romana „Peta žica“ izađe u dva albuma, a da promocija bude sledeće godine.

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-po-motivima-romana-peta-zica-uradjen-strip-unos-12951.html

Intervju sa Branislavom Jankovićem, piscem: Istorija u našem slučaju nije učiteljica života

Sa nekim razmišljanjima svojih junaka se ne bih složio, sa nekim njihovim postupcima još manje, ali među svima njima se krije i svetla i mračna strana svakog pisca.

Nakon što je u „Vetrovima zla“ privukao pažnju čitalaca, koloritni lik Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja, svoje avanture nastavlja u novom romanu Branislava Jankovića, „Gvozdeni oblaci“, objavljenom u izdanju Lagune. Žanrovski određena kao istorijski triler, ova knjiga je, ističe pisac, i priča o našem mentalitetu.

Branislav Janković (Niš, 1969) autor je i romana „O vukovima i senkama“, „Suze Svetog Nikole“, „Peta žica“ i „Poslednji cirkus na svetu“, kao i zbirke priča „Bezimeni“.

Svaki od vaših romana ima neku misteriju u svom središtu. U „Gvozdenim oblacima“ neko ubija žene u haremu Zekerija-paše, jednog od zapovednika Niša, a paša, preko svog neprijatelja Uzun-age, pokušava da dođe do raspopa i istražitelja Jevrema Utvića kako bi se tajna rešila... Čime se rukovodite smišljajući zaplete?

Samo svojom maštom. U osnovi svakog romana je priča, ali od vas zavisi hoćete li je interesantno ispričati. Kada kažem interesantno, mislim na to da će se dopasti čitaocima. I najbolju temu možete upropastiti lošim pripovedanjem. Nikada ne pravim kostur knjige, jednostavno, imam ideju koja me povede. Ponekad i sam jedva čekam da vidim gde će me odvesti. Sa trilerima je lako – za zločin je potrebno troje. I onda u sve to ubacite dramu. E, tu nastaje pravi zaplet.

Iako lik Jevrema Utvića ima brojne, vrlo očigledne mane, čitaoci ga, sudeći po komentarima, ipak ne doživljavaju kao negativca. Mane ga čine više stvarnim?

Mane i slabosti ga čine sličnijim nama, zato nam se i sviđa. Svako može pronaći sebe u njegovim postupcima. Volim da pričam o Jevremu kao ogledalu naših naravi, strahova, ljubavi, vrlina i mana. Svakog jutra ga srećemo u ogledalu. Namrštenog, pospanog, razbarušenog, mrzovoljnog – ali drugog junaka nemamo. Zamislite društvo samo sa herojima – bio bi to jedan veoma dosadan svet. U savršenom svetu biram da budem nesavršen.

U kojoj meri osećate da vas istorijska epoha u koju su romani smešteni, u slučaju „Gvozdenih oblaka“ vreme osmanske vladavine ovim prostorima, obavezuje? Da li razmišljate o očekivanjima čitalaca dok pišete knjige?

Istorija je u mojim knjigama samo lepo izrezbareni ram oko priče. Lep, ručno rađen, od plemenitog drveta, ali beskoristan bez naslikanog platna. Istoriju koristim da dočaram atmosferu i epohu, pokušavajući da unutar njih stavim svoju fikciju. Roman bez istorije neće patiti, ali bez priče neće postojati. Svaki put kada završim knjigu, uhvatim se za glavu i upitam se: Bože! Ko će ovo čitati?

U knjizi ima prepoznatljivog južnjačkog humora, a ima i refleksija o životu poput rečenice „Ponekad ne znamo šta bismo sa prijateljstvom: ne snađe se čovek pred poštenjem i iskrenošću“. Koliko je vaših razmišljanja u rezonovanju junaka?

Autor je u svakom od likova – i u dobrim i u lošim, muškim, ženskim, mladim, starim. Među ubicama i svecima. Sa nekim razmišljanjima svojih junaka se ne bih složio, sa nekim njihovim postupcima još manje, ali među svima njima se krije i svetla i mračna strana svakog pisca. Svi naši demoni i anđeli su u knjizi. I imaju svoja imena. I zato, ne kudite pisce – strašna je to bitka.

Postoje paralele između Srbije koju prikazujete u romanu i ove današnje. Dileme – kako se opredeliti – slične su...

Ništa se nije promenilo! Vlast je ista, narod je isti. Uvek smo se vezivali za tirane i autokrate, da ne bismo morali mnogo da razmišljamo. Lakše je kada odgovornost prebacimo na drugog, pa ga obožavamo ili proklinjemo. Mi ili ginemo za vladara, ili ga ubijemo. Istorija u našem slučaju nije učiteljica života. Ili ona loše predaje, ili smo mi loši đaci.

Hoće li biti novih hronika Jevrema Utvića?

Još jedna. Poslednja. Mislim da je raspop Jevrem jednostavno takav lik, upečatljiv, velik, narastao do simbola, da ne zaslužuje da ga rasplinem u mnogobrojnim nastavcima. Zaslužuje kraj dostojan Jevrema Utvića. Kakav? Misteriozan, naravno.

Autor: Aleksandra Gojković

Izvor: Dnevni list Narodne novine iz Niša

Tekst i fotografija preuzete sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-intervju-sa-branislavom-jankovicem-piscem-istorija-u-nase-unos-12581.html

Branislav Janković - Gvozdeni oblaci

Nove hronike Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja.

Neko ubija žene u haremu Zekerija-paše, jednog od zapovednika Niša. Pošto ne može da sam pronađe ubicu, paša traži pomoć od Uzun-age, svog najvećeg neprijatelja, da pronađe i dovede raspopa Jevrema Utvića, razvratnika i bivšeg ubicu, pripadnika Obrenovićeve tajne policije.

Iako mu je glava ucenjena zbog učešća u Milojevoj buni, Jevrem se odaziva pozivu, ali ni njegovo prisustvo na pašinom dvoru ne sprečava nova ubistva. Postaje svestan da zločini nisu puka i nasumična smaknuća i da tragovi vode do grčkih fanariota, Srbije, Stambola i... jedne žene – Bulut-hanume, glavne žene Zekerija-paše.

U lagumima ispod pašinih dvorova raspop pronalazi tajne koje će baciti senku sumnje na svakog u istrazi. 

Ali ko je ubica?

Besomučna potraga vodi čitaoca od ciganskih šatri do turskih zindana, od spaljenih srpskih sela do niških džamija, od izdaja do večnih prijateljstava, od senki do sunca.

I do jedne ljubavi zbog koje se paša i aga nikada neće pomiriti.