Otvorena izložba kultnog stripa "Mirko i Slavko": Veza pop kulture i ideologije

Na Cvetnom trgu danas je otvorena ižlozba "Mirko i Slavko - nikad robom", u okviru manifestacije "Dani slobode 2019", a zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić kaže da je reč o jednom od najpopularnijih stripova bivše SFRJ koji je primer kako se pop kultura koristila za približavanje ideologije i dešavanja u Drugom svetskom ratu nekim novim generacijama.

- U okviru proslave Dana slobode danas smo otvorili izložbu o jednom od najpopularnijih stripova u bivšoj SFRJ. To je strip o partizanskim kuririma Mirku i Slavku - rekao je Vesić za Tanjug nakon otvaranja izložbe.

Podsetio je i da je ranijih godina organizovana jedna izložba sa obilaskom mesta gde je snimana serija "Otpisani".

- Trudimo se da na drugi način pričamo o tim revolucionarnim i važnim događajima za istoriju našeg grada - rekao je Vesić.

Naveo je da je strip "Mirko i Slavko" bio neverovatno popularan u bivšoj Jugoslaviji i da su neke epizode imale tiraž do 600.000 primeraka, što je sada, kako kaže, potpuno misaona imenica.

Zamenik gradonačelnika je za taj strip rekao da je primer kako je tadašnja Jugoslavija pop kulturu koristila za približavanje ideologije i onoga što se dešavalo u Drugom svetskom ratu nekim novim generacijama koje su komunicirale na drugi način.

- Kao što mi danas imamo generacije koje su na Jutjubu i koje na potpuno drugi način komuniciraju tako su i oni tražili način kako da komuniciraju sa drugim generacijama upravo tada putem stripa. Strip je tada bio taj novi način komunikacije - rekao je Vesić.

Naveo je da je taj strip fantastičan primer, jer su se iz njega izrodile i serija i film i čitava industija kao što su školske torbe, sveske i sličice sa likovima Mirka i Slavka.

Kao što se, kaže Vesić, u SAD pravila masovna produkcija na osnovu filmova i stripa, strip "Mirko i Slavko" je primer kako je to rađeno u jednoj socijalističkoj zemlji, u Jugoslaviji koja je, dodaje, bila naravno naprednija od drugih socijalističkih zemalja.

Kaže da upravo zato na ovom primeru možemo mnogo da naučimo, osim toga što će da podseti na neke prošle dane.

- Svi smo mi imali i torbe sa Mirkom i Slavkom i sličice smo skupljali, možemo da naučimo kako je moguće koristiti neke nove načine izražavanja kako bi se prave poruke poslale nekim drugim generacijama koje ne komuniciraju na isti način kao prethodne generacije - rekao je Vesić.

Izložbu, koja sadrži 64 koloritne table jedne epizode stripa Mirko i Slavko pod nazivom "Tragom begunca", otvorili su kustos izložbe Slobodan Ivkov i umetnički direktor Aleksandar Gatalica.

Ivkov je govorio o popularnosti stripa o partizanskim kuririma Mirku i Slavku, a Gatalica kaže da su Mirko i Slavko arhetip jednog vremena, manekeni partizanskog pokreta i da je izložbom prikazan jedan duh vremena i razmišljanja.

Izložba je, kako je rečeno na otvaranju, doprinos manifestaciji "Dani slobode" koja će trajati do 1. novembra.

Tekst i fotografije preuzete sa sajta telegraf.rs

https://www.telegraf.rs/pop-i-kultura/art/3115952-otvorena-izlozba-kultnog-stripa-mirko-i-slavko-veza-pop-kulture-i-ideologije

Predstavljamo strip: Mirko i Slavko (Nikad robom)

Mirko i Slavko bio je omiljen i veoma tiražan strip u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Bio je to strip o dva dječaka, partizanska kurira u Drugom svjetskom ratu, koji je izlazio u ediciji Nikad robom izdavačke kuće Dečje novine iz Gornjeg Milanovca. Glavni autor stripa bio je crtač Desimir Žižović Buin, uz brojne suradnike.

Strip je isprva izlazio u okviru  lista Dečje novine,  na svega pola stranice, te  niko nije mogao da zamisli koliki će uspjeh ova socrealistička i relativno loše crtana i pričana serija imati u javnosti.

Strip je koncipiran na jednostavnim zapletima i stereotipnim likovima, što je sasvim odgovaralo duhu tog vremena. Mirko i Slavko su primljeni  sa velikim oduševljenjem na tržištu i kod čitalaca, a doprinos ovom masovnom fenomenu, nikada prije i nikada kasnije ponovljenom na teritoriji čitave bivše Jugoslavije, sigurno je i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, nakon vojske tada najmasovnijem i najsigurnijem tržištu.

Antipatriotski stripovi i prvi komunistički blokbaster

Do samog nastanka Mirka i Slavka došlo je tako što je Jugoslavenska narodna armija optužila sve dotadašnje stripove za “antipatriotizam” te je preko svojih zvaničnih novina uputila javni poziv za strip koji će se baviti temama vezanim za narodnooslobodilačku borbu. Ubrzo se u Dečjim novinama pojavljuju Mirko i Slavko, koje će kasnije nazvati i “prvim komunističkim blokbasterom”.

Maja 1963. krenula je edicija zasebnih strip svesaka Nikad robom. Prva je bila baš nova epizoda Mirka i Slavka. Tada su mnogi crtači sa teritorije bivše Jugoslavije radili na stripovima iz različitih perioda jugoslavenske historije. Srednji vijek im je bila omiljena epoha, ali se ni Prvi svjetski rat nije zaobilazio.

Ipak, nakon nekoliko stotina svezaka, edicija Nikad robom postala je mjesto plasiranja samo jednog stripa – Mirka i Slavka. Disproporcija u prodatom tiražu tih epizoda i priča ostalih autora bila je tolika da dilema nije postojala. Novi tiraž serije Nikad robom i strip o dječacima-partizanima koji se bore protiv “naivnih i glupih Njemaca” išao je oko 200 hiljada primjeraka po broju, a povećala se i učestalost izlaženja. Epizode su, umjesto samo jednom ili dva puta mjesečno, objavljivane sedmično.

Mirko i Slavko postali su toliko popularni da izdavač nije mogao naći dovoljno crtača kako bi zadovoljio zahtjeve publike. Tvorac i glavni crtač stripa, Desimir Žižović Buin, sve je teže stizao podmiriti zahtjeve masovne produkcije te mu u pomoć između priskaču i Žika Atanacković, Branko Plavšić i Nikola Mitrović Kokan.

Prema Kokanovim riječima, pomoćni crtači radili su ogromnu većinu posla – pozadinu i sve sporedne likove, dok je Buin u kadrove docrtavao samo likove Mirka i Slavka.

Fenomen popularnosti ovog stripa nestao je na najnevjerovatniji način. Iako ideološki krajnje podoban, u birokratskom generalnom udaru početkom sedamdesetih na strip kao na nesporni šund te oporezivanjem Mirka i Slavka edicija je nesnosno poskupjela, tražnja i tiraž su se smanjili, a likovi su opstali još samo u matičnom listu i ponekom izdanju Dečjih novina. Tako je bilo sve do 1976. godine, kada ih je, umjesto Njemaca, vrijeme potpuno porazilo.

Riječ kritike i mjesto u pop-kulturi

Kritičarka stripa Vjera Šćepanović smatra da je jednostavnost i nepobjedivost glavnih junaka ovog stripa ubrzo dovedena do apsurda. Ljudi su se privatno šalili kako su Mirko i Slavko sami pobili više Njemaca nego što ih je ikad prešlo jugoslavensku granicu, čak više i od Bate Živojinovića. Čuveni dijalog “Mirko, pazi metak!”, nakon čega se Mirko baca u zaklon i odgovara “Hvala ti, Slavko! Spasio si mi život!”, postao je opće mjesto u šalama na račun državnog socijalizma.

Smiljka Vasić, viša stručna saradnica Instituta za fonetiku i patologiju govora SANU, smatra da je ovaj strip bio “dobar pokušaj”, ali da je “šteta samo što se toj temi nije prišlo još studioznije, i likovno i tekstualno”.

Slikar i ilustrator, Radomir Stević-Ras, objašnjavao je da su Mirko i Slavko propuštena prilika da se stvori dobar domaći strip iz oblasti narodnooslobodilačke borbe: “‘Mirko i Slavko bi mogao biti naš dobar strip, ali za to je potreban timski rad: scenarist, ilustratora, dramaturga. Jer, u stripu je sve važno: i crteži i slovo i srce, dijalog … “

I pored ovakvih kritika, strip je bio i ostao lijepa uspomena većini koja ga je čitala i sa uživanjem čekala sljedeći broj. To što su pobili više Njemaca nego što ih je bilo – samo je doprinjelo popularnosti stripa.

Ipak, vrhunac popularnosti Mirko i Slavko su dosegli sa snimanjem istimenog filma režisera Torija Jankovića. Film je premijerno prikazan 1973. i predstavlja jedino jugoslavensko kinematografsko ostvarenje rađeno po stripu.

Nakon stripa – šale

Nakon gašenja serijala Mirko i Slavko nastavili su da žive kao junaci šala te u pjesmi Ramba Amadeusa – Kataklizma komunizma.

Jedna od šala glasi da su Mirko i Slavko dokaz da su i partizani imali superheroje. Naime, Slavko je imao nadljudsku vizuelnu sposobnost. Mogao je da uoči čak i nadolazeći metak, a Mirko je posjedovao nemjerljivu brzinu i mogao je isti taj metak sa lakoćom da izbjegne. Kažu da su ga jednom vidjeli kako se utrkuje sa gepardom sve dok ovaj nije posustao.

Dalje su popularne šale “Mirko, pazi zrno! Hvala Slavko, spasao si mi život! …i nastaviše da krune kukuruz” i “Mirko, pazi metak! Nemaš brige, Slavko, ja sam nindža!”

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta mreza-mira.net

https://www.mreza-mira.net/vijesti/razno/predstavljamo-strip-mirko-i-slavko/

Zašto Mirko i Slavko nikada nisu ubijali četnike?

Dok je u “umetničkoj” zadruzi Đorđa Andrejevića Kuna, u oslobođenom Beogradu 1944. godine, izrađivao portrete Tita i Staljina, delovao je kao jedan običan “komunac” s darom za novu realnu umetnost.

U tim prvim danima oslobođenja, niko, pa ni taj Đorđe Andrejević Kun, autor grba sa šest buktinja i najveći “grafički autoritet” u novom režimu, nije znao da Desimir Žižović Buin, koji je kasnije svoje mesto u istoriji upisao likovima najpoznatijih srpskih partizana Mirka i Slavka, nije “običan komunac”.

Jer, partizani nisu listali časopis Mladi Ravnogorac koji je uređivao Dragiša Vasić, pa nisu videli ni ilustracije mladog Buina. Sve dok Kun nije dobio bezbednosni izveštaj da je jedan od njegovih pulena radio “sa saradnicima okupatora”. Odmah je preporučeno da se četnik pošalje na Sremski front. Zapenušao od besa, Kun se uhvatio za pištolj s namerom da lično presudi bivšem četniku. Pričao je kasnije Buin da je video da ovaj zaista hoće da ga strelja. Uradio je jedino što je mogao da uradi u tom trenutku, iz džepa je izvadio novčanicu od pedeset nedićevskih dinara, koju je kao autor potpisao Veljko A. Kun, otac Đorđa A. Kuna. Poslat je na Sremski front da čisti minska polja. Četiri godine kasnije, Kun je sreo Buina i iznenađeno mu rekao: “Pa ti si još živ?!”

Tako je Desimir Žižović Buin, samouki crtač iz Gornjih Branetića preživeo Drugi svetski rat. Posle rata je zbog “prljave istorije” morao u kolonizaciju, u Banatsko Plandište, odakle se 1951. vraća u Gornji Milanovac, u svoj rodni kraj. Zaposlio se kao ilustrator u “Dečjim novinama”, gde je bio od njihovog osnivanja. Na početku je crtao humorističke i stripove iz nacionalne istorije. Kada je u novembru 1958. godine – pre 55 godina – izašao prvi broj stripa iz edicije “Nikad robom” niko tad nije pretpostavio da će to predstavljati revoluciju jugoslovenskog stripa. Ni autori tada nisu znali ne samo da će stotine hiljada dece širom države sa šest buktinja za idole imati dvojicu mališana Mirka i Slavka. Pogotovo, jer nisu ni nameravali da baš Mirko i Slavko budu simbol partizanske borbe. Kao što su se Tihi i Prle izdvojili iz grupe “Otpisanih” gde su u početku bili Zriki, Paja, Mile i ostali, tako su se i Mirko i Slavko spontano izdvojili u strip-ediciji “Nikad robom”.

Prvobitna priča stripa “Nikad robom” pratila je pekarskog šegrta Mirka koji odlazi u partizane, gde su mu najbolji drugovi bili Zoran i Boško. Slavko se pojavio u četvrtoj epizodi, a do tada je Mirko drugovao sa Zoranom i Boškom. Kasnije je edicija osim prvobitnog naziva dobila i dodatak “Mirko i Slavko”, a od 1969. godine Mirko i Slavko postaće jedini junaci.

“Prvi nastavak sam završio za jednu noć pri svetlosti stone lampe. Zaspao sam dok sam čekao da se tuš osuši… Dalji rad na stripu je bio posebna priča. Pojačavao se ritam izlaska, pa sam dobio ekipu koja je radila pozadinu, tuširala, ispisivala slova. Mnogo sam voleo decu, znao sam šta može da im se dopadne, i mislim da je tu bila jedna od tajni uspeha stripa koji je postao najpopularniji strip svih vremena u našoj zemlji. U stripu nisam izazivao mržnju, negovao sam prijateljstvo, razumevanje i rešenost da se odupre zlu”, pričao je Buin.

Izdavač iz Gornjeg Milanovca je odradio ono što bi se danas nazvalo “dobrim brendingom”, pošto su Mirko i Slavko štampani na majicama, dečjim pernicama i omotima za sveske, bombonama. I gomile jugo-klinaca koji su gutali sve o malim partizanima nisu tad znali – a i zašto bi – da je autor tih heroja četnik. I malo ko je primetio da su Mirko i Slavko – kako se govorilo – ubili više Nemaca nego što ih je u Drugom svetskom ratu kročilo u Jugoslaviju, a da pritom nisu ubili nijednog četnika.

Buin je kasnije govorio da je na Ravnu goru otišao 1941. jer su četnici zapretili njegovom ocu da će ga ubiti ako ne otkrije gde mu je sin. Dvadesetogodišnji Buin je sišao sa tavana i priključio se četnicima od kojih je, kako je pričao, dobio pušku i dve desne cokule. Učestvovao je u zajedničkoj četničko-partizanskoj akciji oslobođenja Gornjeg Milanovca od Nemaca, mada u četnicima uglavnom nije nosio pušku. Na činjenicu da se Mirko i Slavko nisu sukobljavali sa četnicima verovatno je uticalo i to što je Buin, iako je prihvatio novu ideologiju, nije zaboravio svoju prošlost. Bio je posebno vezan za Dragišu Vasića koji je bio oduševljen širokim znanjem malog Buina, iako je ovaj od škole imao samo četiri razreda osnovne. Buin je cenio i Dražu Mihailovića, pri čijem štabu je bio tri godine.

Mirko i Slavko u svojim pričama su, tako, vodili borbu samo protiv okupatora, a zaobišli su unutrašnju revolucionarnu borbu. Njihova revolucija je bila druge prirode. Značaj ovog stripa, koji danas mnogi nipodaštavaju, sastoji se u tome što je prvi domaći visokotiražni strip. Dok su drugi izdavači biflali tiraže licencnim izdanjima, tipa Diznija, Dečje novine su napravile prvi “blokbaster” domaćih autora.

Danas se za “Mirka i Slavka” kaže da je umetnički krajnje neuspešan, ali komercijalno neprevaziđen strip. Neko će reći i da je velika propuštena šansa srpskog stripa zbog pojednostavljenog i stereotipnog pristupa kako priči tako i ilustraciji. Ali, ostaće zabeleženo da je u pitanju jedini naš strip po kome je snimljen film. Danas možemo da kažemo i da su “Mirko i Slavko” srpski fenomen, ne samo zbog toga što su nastali u Šumadiji, već i zato što su, na primer, Slovenci imali svoju verziju koja se zvala “Mirko in Rok”, ali nije imala ni blizu uspeha kao šumadijski klinci partizani.

Priča koja je pratila male partizane zaista je bila stereotipna, zasnovana na jednostavnim zapletima uz, za današnje poglede, bljutave ideološke fraze. U jednoj epizodi, na primer, partizani u jednom kadru oslobađaju selo, a onda su u dva kadra okruženi seljacima uz misao u glavi mladog oslobodioca napisanu u oblačiću: “Narod baš voli partizane”. Ili fraze tipa “lepo stoji partizanska bluza”. Kritičari su često kao simbol banalnosti ovog stripa isticali čuvenu repliku:

“Mirko, pazi metak!”

“Hvala ti, Slavko, spasio si mi život.”

“Mirko i Slavko” su prvih pet godina izlazili u sklopu Dečjih novina. Maja 1963. krenula je zasebna edicija strip-svezaka “Nikad robom”, gde su se obrađivali razni periodi u istoriji. Posle nekoliko stotina svezaka, u ediciji su preživeli samo “Mirko i Slavko”. Razlika u prodatom tiražu “Mirka i Slavka” i izdanja gde su bile druge priče i junaci bila je tolika da su izdavači prosto morali da ukinu sve ostale. Tiraž je išao preko 200.000 prodatih primeraka po broju, a povećavala se i učestalost izlaženja na jednom nedeljno. Mirko i Slavko su, dakle, isplivali kao najheroji u toj gomili “banalnih i stereotipnih priča i likova”.

Mirko i Slavko su izlazili do kraja sedamdesetih, kad je došlo do zasićenja među klincima. Stripovi su počeli da se rade suviše mehanički, s mnogo više onomatopeja nego dijaloga. Jedan od uzroka propadanja “Mirka i Slavka” je, međutim, i birokratski udar na “strip kao šund” početkom sedamdesetih. Podizanjem poreza na strip, edicija je nesnosno poskupela, tražnja i tiraž su se smanjili. Likovi su opstali još samo u matičnom listu i po nekom izdanju Dečjih novina.

Kasnije su se ispredale anegdote o tome kako je crtan strip, da jedan crtač krene od početka epizode, a drugi od kraja, a da je pri tom scenario samo okvirno dogovoren. Od mesta gde bi dva crtača trebalo da se “sretnu”, zavisila je visina honorara. Navodno je jedan od crtača pričao da je pokušavao da stigne Buina tako što je – zabušavao.

Kritičari “Mirka i Slavka”, osim skromnog kulturnog dometa, napominju da je popularnosti stripa doprinela i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, posle JNA najmasovnijem tržištu.

To, ipak, ne umanjuje uspeh i značaj jednog samoukog ilustratora iz Gornjih Branetića, koji je, pored svih postignuća, fascinirao akademika Dragišu Vasića, a kao kamenorezac izradio stotine spomen-ploča i spomen-česmi (krajputaše Slobodanu Krcunu Peneziću i Svetoliku Lazareviću), nacrtao i čuvenog Brku za šljivovicu “Takova”. Ostaće u istoriji zapisan kao autor najprodavanijeg stripa ikada u Srbiji i regionu. Desimir Žižović Buin preminuo je 7. decembra 1996. godine na VMA u Beogradu.

IZVOR: Nedeljnik

PIŠE: Veljko Miladinović

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta balkanskageopolitika.com

https://balkanskageopolitika.com/2019/03/24/zasto-mirko-i-slavko-nikada-nisu-ubijali-cetnike/

Gde su nestali stripovi?

Srbija ima dugu tradiciju stripske umetnosti, a mnogi vrsni autori doživeli su veliku afirmaciju u inostranstvu. Značajan trag u istoriji jugoslovenske i srpske pop-kulture ostavila je nekada čuvena izdavačka kuća „Dečije novine“ koja je objavljivala popularna izdanja.

Iako se i danas svakodnevno objavi bar jedan strip, o fenomenu „Dečijih novina“ još uvek se priča. U brojnim edicijama pratile su se avanture Mandraka, Modesti Blejz, Fantoma, Taličnog Toma. Strip Nikad robom dostigao je tiraž od neverovatnih 600.000 primeraka.

Poziv da radi u stripskoj redakciji u gradu pod Rudnikom, doveo je i Nikolu Maslovara, koji je istakao: „Sami smo birali oblasti u kojima ćemo raditi. Bili smo potpuno slobodni da izaberemo šta hoćemo i da radimo koliko hoćemo i kada hoćemo. To je bilo stvarno idealno i  ne verujem da će to bilo kad da se ponovi.“

Legendarni strip Mirko i Slavko, ušao je istoriju, a u svojim najboljim godinama svetski poznata izdavačka kuća u Gornjem Milanovcu okupila je na desetine strip crtača. I danas postoji veliki broj cenjenih afirmisanih autora, koji kako ističu uglavnom rade za strane izdavače.

„Paradoksalno da naši crtači rade za inostrane izdavače, a onda naši izdavači otkupe prava na ta strip izdanja, pa tako iz neke druge ruke da tako kažemo, gledamo i čitamo radove srpskih crtača, jer niko nema novca da plati scenaristu i strip crtača“, rekao strip crtač i ilustrator Mijat Mijatović.

Najveći izdavač u Gornjem Milanovcu već decenijama ne radi, ali će ostati upamćena plejada vrsnih crtača. Savremenu strip scenu obogaćuju uspešni autori koji svoje radove svakodnevno objavljuju i predstavljaju na brojnim festivalima i smotrama u oblasti devete umetnosti.

Autor: Silvija Pašajlić

Tekst i video preuzeti sa sajta rts.rs

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3418047/gde-su-nestali-stripovi.html

Sjećate li se kultnog stripa ex-Jugoslavije: Zašto Mirko i Slavko nikad nisu ubijali četnike?!

Malo ko je primijetio da su Mirko i Slavko – kako se govorilo – ubili više Njemaca nego što ih je u Drugom svjetskom ratu kročilo u Jugoslaviju, a da pritom nisu ubili nijednog četnika

Dok je u “umetničkoj zadruzi” Đorđa Andrejevića Kuna, u oslobođenom Beogradu 1944. godine, izrađivao portrete Tita i Staljina, delovao je kao jedan običan “komunac” s darom za novu realnu umetnost. U tim prvim danima oslobođenja, niko, pa ni taj Đorđe Andrejević Kun, autor grba sa šest buktinja i najveći “grafički autoritet” u novom režimu, nije znao da Desimir Žižović Buin, koji je kasnije svoje mesto u istoriji upisao likovima najpoznatijih srpskih partizana Mirka i Slavka, nije “običan komunac”.

Jer, partizani nisu listali časopis Mladi Ravnogorac koji je uređivao Dragiša Vasić, pa nisu videli ni ilustracije mladog Buina. Sve dok Kun nije dobio bezbednosni izveštaj da je jedan od njegovih pulena radio “sa saradnicima okupatora”. Odmah je preporučeno da se četnik pošalje na Sremski front. Zapenušao od besa, Kun se uhvatio za pištolj s namerom da lično presudi bivšem četniku. Pričao je kasnije Buin da je video da ovaj zaista hoće da ga strelja. Uradio je jedino što je mogao da uradi u tom trenutku, iz džepa je izvadio novčanicu od pedeset nedićevskih dinara, koju je kao autor potpisao Veljko A. Kun, otac Đorđa A. Kuna. Poslat je na Sremski front da čisti minska polja. Četiri godine kasnije, Kun je sreo Buina i iznenađeno mu rekao: “Pa ti si još živ?!”

Tako je Desimir Žižović Buin, samouki crtač iz Gornjih Branetića preživeo Drugi svetski rat. Posle rata je zbog “prljave istorije” morao u kolonizaciju, u Banatsko Plandište, odakle se 1951. vraća u Gornji Milanovac, u svoj rodni kraj. Zaposlio se kao ilustrator u “Dečjim novinama”, gde je bio od njihovog osnivanja. Na početku je crtao humorističke i stripove iz nacionalne istorije. Kada je u novembru 1958. godine – pre 55 godina – izašao prvi broj stripa iz edicije “Nikad robom” niko tad nije pretpostavio da će to predstavljati revoluciju jugoslovenskog stripa. Ni autori tada nisu znali ne samo da će stotine hiljada dece širom države sa šest buktinja za idole imati dvojicu mališana Mirka i Slavka. Pogotovo, jer nisu ni nameravali da baš Mirko i Slavko budu simbol partizanske borbe. Kao što su se Tihi i Prle izdvojili iz grupe “Otpisanih” gde su u početku bili Zriki, Paja, Mile i ostali, tako su se i Mirko i Slavko spontano izdvojili u strip-ediciji “Nikad robom”.

Prvobitna priča stripa “Nikad robom” pratila je pekarskog šegrta Mirka koji odlazi u partizane, gde su mu najbolji drugovi bili Zoran i Boško. Slavko se pojavio u četvrtoj epizodi, a do tada je Mirko drugovao sa Zoranom i Boškom. Kasnije je edicija osim prvobitnog naziva dobila i dodatak “Mirko i Slavko”, a od 1969. godine Mirko i Slavko postaće jedini junaci.

Kao što su se Tihi i Prle izdvojili iz grupe “Otpisanih” gde su u početku bili Zriki, Paja, Mile i ostali, tako su se i Mirko i Slavko spontano izdvojili u strip-ediciji “Nikad robom”

“Prvi nastavak sam završio za jednu noć pri svetlosti stone lampe. Zaspao sam dok sam čekao da se tuš osuši… Dalji rad na stripu je bio posebna priča. Pojačavao se ritam izlaska, pa sam dobio ekipu koja je radila pozadinu, tuširala, ispisivala slova. Mnogo sam voleo decu, znao sam šta može da im se dopadne, i mislim da je tu bila jedna od tajni uspeha stripa koji je postao najpopularniji strip svih vremena u našoj zemlji. U stripu nisam izazivao mržnju, negovao sam prijateljstvo, razumevanje i rešenost da se odupre zlu”, pričao je Buin.

Izdavač iz Gornjeg Milanovca je odradio ono što bi se danas nazvalo “dobrim brendingom”, pošto su Mirko i Slavko štampani na majicama, dečjim pernicama i omotima za sveske, bombonama. I gomile jugo-klinaca koji su gutali sve o malim partizanima nisu tad znali – a i zašto bi – da je autor tih heroja četnik. I malo ko je primetio da su Mirko i Slavko – kako se govorilo – ubili više Nemaca nego što ih je u Drugom svetskom ratu kročilo u Jugoslaviju, a da pritom nisu ubili nijednog četnika.

Buin je kasnije govorio da je na Ravnu goru otišao 1941. jer su četnici zapretili njegovom ocu da će ga ubiti ako ne otkrije gde mu je sin. Dvadesetogodišnji Buin je sišao sa tavana i priključio se četnicima od kojih je, kako je pričao, dobio pušku i dve desne cokule. Učestvovao je u zajedničkoj četničko-partizanskoj akciji oslobođenja Gornjeg Milanovca od Nemaca, mada u četnicima uglavnom nije nosio pušku. Na činjenicu da se Mirko i Slavko nisu sukobljavali sa četnicima verovatno je uticalo i to što je Buin, iako je prihvatio novu ideologiju, nije zaboravio svoju prošlost. Bio je posebno vezan za Dragišu Vasića koji je bio oduševljen širokim znanjem malog Buina, iako je ovaj od škole imao samo četiri razreda osnovne. Buin je cenio i Dražu Mihailovića, pri čijem štabu je bio tri godine.

Mirko i Slavko u svojim pričama su, tako, vodili borbu samo protiv okupatora, a zaobišli su unutrašnju revolucionarnu borbu. Njihova revolucija je bila druge prirode. Značaj ovog stripa, koji danas mnogi nipodaštavaju, sastoji se u tome što je prvi domaći visokotiražni strip. Dok su drugi izdavači biflali tiraže licencnim izdanjima, tipa Diznija, Dečje novine su napravile prvi “blokbaster” domaćih autora.

Na činjenicu da se Mirko i Slavko nisu sukobljavali sa četnicima verovatno je uticalo i to što Buin, iako je prihvatio novu ideologiju, nije zaboravio svoju prošlost

Danas se za “Mirka i Slavka” kaže da je umetnički krajnje neuspešan, ali komercijalno neprevaziđen strip. Neko će reći i da je velika propuštena šansa srpskog stripa zbog pojednostavljenog i stereotipnog pristupa kako priči tako i ilustraciji. Ali, ostaće zabeleženo da je u pitanju jedini naš strip po kome je snimljen film. Danas možemo da kažemo i da su “Mirko i Slavko” srpski fenomen, ne samo zbog toga što su nastali u Šumadiji, već i zato što su, na primer, Slovenci imali svoju verziju koja se zvala “Mirko in Rok”, ali nije imala ni blizu uspeha kao šumadijski klinci partizani.

Priča koja je pratila male partizane zaista je bila stereotipna, zasnovana na jednostavnim zapletima uz, za današnje poglede, bljutave ideološke fraze. U jednoj epizodi, na primer, partizani u jednom kadru oslobađaju selo, a onda su u dva kadra okruženi seljacima uz misao u glavi mladog oslobodioca napisanu u oblačiću: “Narod baš voli partizane”. Ili fraze tipa “lepo stoji partizanska bluza”. Kritičari su često kao simbol banalnosti ovog stripa isticali čuvenu repliku:

“Mirko, pazi metak!”

“Hvala ti, Slavko, spasio si mi život.”

“Mirko i Slavko” su prvih pet godina izlazili u sklopu Dečjih novina. Maja 1963. krenula je zasebna edicija strip-svezaka “Nikad robom”, gde su se obrađivali razni periodi u istoriji. Posle nekoliko stotina svezaka, u ediciji su preživeli samo “Mirko i Slavko”. Razlika u prodatom tiražu “Mirka i Slavka” i izdanja gde su bile druge priče i junaci bila je tolika da su izdavači prosto morali da ukinu sve ostale. Tiraž je išao preko 200.000 prodatih primeraka po broju, a povećavala se i učestalost izlaženja na jednom nedeljno. Mirko i Slavko su, dakle, isplivali kao najheroji u toj gomili “banalnih i stereotipnih priča i likova”.

Kasnije su se ispredale anegdote o tome kako je crtan strip, da jedan crtač krene od početka epizode, a drugi od kraja, a da je pri tom scenario samo okvirno dogovoren. Od mesta gde bi dva crtača trebalo da se “sretnu”, zavisila je visina honorara

Mirko i Slavko su izlazili do kraja sedamdesetih, kad je došlo do zasićenja među klincima. Stripovi su počeli da se rade suviše mehanički, s mnogo više onomatopeja nego dijaloga. Jedan od uzroka propadanja “Mirka i Slavka” je, međutim, i birokratski udar na “strip kao šund” početkom sedamdesetih. Podizanjem poreza na strip, edicija je nesnosno poskupela, tražnja i tiraž su se smanjili. Likovi su opstali još samo u matičnom listu i po nekom izdanju Dečjih novina.

Kasnije su se ispredale anegdote o tome kako je crtan strip, da jedan crtač krene od početka epizode, a drugi od kraja, a da je pri tom scenario samo okvirno dogovoren. Od mesta gde bi dva crtača trebalo da se “sretnu”, zavisila je visina honorara. Navodno je jedan od crtača pričao da je pokušavao da stigne Buina tako što je – zabušavao.

Kritičari “Mirka i Slavka”, osim skromnog kulturnog dometa, napominju da je popularnosti stripa doprinela i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, posle JNA najmasovnijem tržištu.

To, ipak, ne umanjuje uspeh i značaj jednog samoukog ilustratora iz Gornjih Branetića, koji je, pored svih postignuća, fascinirao akademika Dragišu Vasića, a kao kamenorezac izradio stotine spomen-ploča i spomen-česmi (krajputaše Slobodanu Krcunu Peneziću i Svetoliku Lazareviću), nacrtao i čuvenog Brku za šljivovicu “Takova”. Ostaće u istoriji zapisan kao autor najprodavanijeg stripa ikada u Srbiji i regionu. Desimir Žižović Buin preminuo je 7. decembra 1996. godine na VMA u Beogradu.

Izvor: Nedeljnik.rs

Autor: Veljko Mladinović

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta mreza-mira.net

https://www.mreza-mira.net/vijesti/razno/sjecate-li-se-kultnog-stripa-ex-jugoslavije/

TVORAC MIRKA I SLAVKA IZ BLIZINE Popularne partizanske strip junake stvorio BIVŠI ČETNIK (Blic)

Ovog novembra navršiće se šest decenija od prve epizode nekada kultnog stripa "Mirko i Slavko", a danas malo ko od čitalaca stripa zna da je glavne junake, partizanske kurire Mirka i Slavka, osmislio i nacrtao - bivši četnik.

Rođen na Cveti 1920. godine u Gornjim Branetićima, selu kod Gornjeg Milanovca, Desimir Žižović Buin obeležio je detinjstvo mnogih generacija Jugoslovena. Osmislio je i ilustrovao dva lika, Mirka i Slavka, partizanske kurire koji se bore protiv nemačkog okupatora u Drugom svetskom ratu. Strip je stekao veliku popularnost, a izdavač "Dečje novine" iz Gornjeg Milanovca ubrzo je bio prinuđen da angažuje brojnu ekipu ilustratora da odgovore zahtevima tržišta. "Mirko i Slavko" u zlatnim vremenima dostizali su gotovo neverovatan tiraž od čak 600.000 primeraka po epizodi, doduše, u zemlji koja je tada imala gotovo 20 miliona stanovnika. Mirko i Slavko su se zatim iz stripa preselili u knjige, na film, školske torbe, omote svezaka - postali su prava mala industrija za pravljenje para, a i muška deca su često po njima dobijala imena.

Samouki umetnik

Desimir Žižović Buin imao je brojne umetničke talente - bio je samouki crtač, vajar, slikar, karikaturista, klesar. Drugi svetski rat je dočekao sa 20 godina, kada je pristupio Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Taj izbor će ga umalo koštati života, a spletom okolnosti Buin će ostati upamćen kao ilustrator najprodavanijeg stripa u istoriji Jugoslavije, prevođenog na nekoliko stranih jezika.

Nije samo priča o stripu zanimljiva, već je ceo Desimirov život prožet i prošaran anegdotama, o čemu govori i priča vezana za nadimak - Buin. Za vreme Prvog svetskog rata u predelima ispod Suvobora među vojnicima je bio i jedan rodom iz Bujona, naselja u Francuskoj. Bio je prijatelj sa Desimirovim dedom, svraćao u njegovu kuću, pa su meštani zadenuli šalu da je došlo do ljubavne romanse između Desimirove babe i vojnika. Kad se Desimir rodio, ljudi sa sela su u šali govorili - evo ga Buinov unuk, aludirajući na francuskog vojnika, ali loše interpretirajući ime grada odakle je. I tako Desimir ostade Buin za sva vremena.

Četnici i partizani

Završio je samo četiri razreda, ali se isticao visprenošću, bio je sklon šali, ironiji i sarkazmu. Umeo je da nasmeje, ali i da zadrži pažnju starijih svojim razmišljanjima. Kada je došao Drugi svetski rat, Buin pristupa četničkom pokretu. U šumadijskim selima četnici su u pričama bili "visoki i zgodni", elitna jedinica kralja. Buin se nije prihvatio puške u četnicima nego je slikao i crtao. Tako je crtao i stripove "Mladi Ravnogorac" i "Ravnogorski borac", koji su postali popularni među vojnicima.

Razvoj ratne situacije utiče na to da Buin napušta četnike, a u jesen 1944, u želji da pokaže umetnički talenat, prijavljuje se za "Umetničku zadrugu", koju je vodio Đorđe Andrejević Kun, autor grba nove Jugoslavije 1943. Desimir u ovu partizansku umetničku koloniju stiže na osnovu preporuka o svojim umetničkim kvalitetima. Međutim, Andrejević saznaje za Buinovu "neslavnu prošlost". Nakon što je sa nipodaštavanjem ocenio njegove umetničke kvalitete, šalje ga na Sremski front.

- Uz odluku o prekomandi dobija i pismo preporuke koje je trebalo da dostavi komandantu jedinice. Đavo mu nije dao mira, dok je nosio pismo sa preporukom, nešto ga je pod kožom kopkalo i svrbelo i osetio je da to nije obično pismo. Iz džepa je izvadio iglu i polako ga otvorio. Ispostavilo se da je bio u pravu - to je bila preporuka za njegovo pogubljenje. Pisalo je - čim vam preda ovo pismo, streljajte ga! Bilo mu je jasno da je okarakterisan kao državni neprijatelj. Ipak, Buin je odlučio da ode na branik otadžbine i da učestvuje na Sremskom frontu. Naravno, pismo nije predao komandantu. A komunisti su računali da se Desimir ionako neće živ vratiti sa fronta. Međutim, sudbina je htela drugačije - priča Dragiša Marić, Desimirov sestrić.

Državni neprijatelj

On i njegova sestra Radovinka Marić čuvaju porodične slike, stare stripove i crteže Desimirove i pričaju nam uzbudljivu životnu priču. Sudbina je htela da istorija na neki način upamti Desimira Žižovića. Po završetku rata Desimir je kolonizovan u Banatsko Plandište, ali 1951. vraća se u zavičaj. Dugo nije mogao da nađe posao zbog četničke prošlosti. Potvrdu da je i dalje okarakterisan kao državni neprijatelj dobija nekoliko godina kasnije.

- Tada u čačanskom muzeju otkriva "izložbu" fotografija bivših četnika, državnih neprijatelja. U muzeju je bila okačena i njegova fotografija! Kada niko nije gledao, Desimir je smaknuo fotografiju i stavio je u džep - priča Radovinka Marić.

Desimir je bio jedan od osnivača milanovačke "Tipoplastike", tu je do penzije radio kao dizajner. A bio je poznat i po tome što je voleo kafanu.

- O tome svedoče brojni murali, skice i crteži koji i danas krase zidove kafana širom Srbije, koje je Buin crtao vlasnicima. Izrađivao je čestitke, pozivnice za rođendane, plakate za igranke. Radio slike na nadgrobnim spomenicima, bio je svestran. Pun duha, bio je neko oko koga se okupljaju ljudi u kafani, da ispriča anegdotu, priču. Mnogi su u njemu videli mudrog čoveka, pa tražili savete. Bio je narodski čovek. Osoba koju su svi cenili. U jednoj od tih kafana došlo je i do ideje za strip o partizanima - pričaju Marići.

U "Dečjim novinama"

I tako Desimir sa prvim ilustracijama dvojice dečaka koji se bore protiv Nemaca odlazi u "Dečje novine", izdavačku kuću koja kasnije postaje gigant jugoslovenskog izdavaštva. Desimir je Mirku dao crte lica svog sina Dragomira. To su svi koji su nekada videli Buinovog sina znali. Ali dugo se postavljalo pitanje - ko je Slavko? Odgovor je - Slavko je obličje dobio prema dečaku koji će postati popularan fudbaler!

- Jedan dečak, čiji je otac bio vojno lice na prekomandi u Gornjem Milanovcu, radio je u magacinu "Dečjih novina", prepakivao stripove i novine. Slavko nosi lik tog dečaka, koji će kasnije postati najbolji strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala. Bio je to Slobodan Santrač - otkrivaju brat i sestra Marić.

I najzad... Došao je 25. novembar 1958. kada je u 23. broju "Dečjih novina" izašao prvi nastavak stripa "Nikad robom" i kada su dva junaka ugledala svetlost dana. Niko nije slutio kakvu će popularnost strip dostići. Kako je vreme odmicalo, slava je rasla. Mirko i Slavko su postali poznati u svakom kutku Jugoslavije. Svako dete znalo je za ove junake. Zanimljivo je da, iako se ne zna broj Nemaca koji je "poginuo" u borbi sa dva mlada partizana, Mirko i Slavko nikada nisu ubili nijednog četnika...

U penziji

Kult Mirka i Slavka trajao je tokom postojanja SFRJ. Igrane su predstave, snimljen je film sa Batom Živojinovićem u glavnoj ulozi...

A Buin? Buinu slava nije bila potrebna. On je radio samo ono što je voleo i što je najbolje znao - crtao. Čuveni "brka" sa etikete za "Takovo" šljivovicu je takođe delo njegovih ruku. Priča o Buinu, čoveku koji je svojom idejom i crtežom ušao u istoriju jedne države, ne umire, iako se njegov život ugasio 7. decembra 1996. na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na groblju u Gornjim Branetićima.

- Kada me pitaju šta je bilo sa Mirkom i Slavkom posle rata, nemam puno šta da kažem. Postali su direktori firme, koja je kasnije propala. Sada su u penziji - pričao je Buin poslednjih dana svog života.

Mirko kao četnik

Uoči jedne izložbe Buinovih radova, portret Mirka bio je oslikan na velikoj drvenoj ploči. Simpatizeri četničkog pokreta ukrali su portret i docrtali Mirku bradu i kokardu na kapi. Nekoliko godina kasnije, portret je pronađen, a Mirko "obrijan", sa promenjenom kapom.

"Zašto su Nemci ružni?"

Kada je krenula hiperprodukcija stripa, nije bilo vremena da Desimir Žižović crta ceo strip. On je crtao samo Mirka i Slavka, a ostatak strane su popunjavali saradnici. Buin je primetio da su nacistički vojnici uvek prikazivani kao ružni, pa je upitao ilustratora - zašto su Nemci ružni? "Ne smeš da budeš pristrasan. I sam znaš da su nemački vojnici uvek bili čisti i pedantni", rekao je ilustratoru.

"Slavko, pazi metak!"

Mirko i Slavko su u stripu bili neustrašivi i nepobedivi (kao uostalom svi glavni strip junaci). Često su bolje naoružane Nemce likvidirali zahvaljujući lukavstvu. A u vreme njihove najveće popularnosti i kao ilustracija njihove nadrealne nadmoći nad okupatorom u Jugoslaviji se pričao i ovaj vic:

Mirko: Slavko, pazi metak!

Slavko (uz saginjanje): Hvala, Mirko!

Autor: Predrag Đukanović

Tekst i fotografije preuzete sa sajta blic.rs

https://www.blic.rs/kultura/vesti/tvorac-mirka-i-slavka-iz-blizine-popularne-partizanske-strip-junake-stvorio-bivsi/0t0t6qf

Mirko i Slavko

Mirko i Slavko su bili superheroji našeg detinjstva. Amerikanci su imali svog Supermena, Betmena, Spajdermena, a mi naša dva mala kurira koji su se isto tako, prilagođeni našim uslovima i smešteni u istorijske okvire Drugog svetskog rata, još uvek živo prisutnog u svesti tih šezdesetih godina, borili protiv zla oličenog u stranom zavojevaču.

Popularnost stripa je bila tolika da su "Dečje novine" bile prisiljene da angažuju svoje mlade saradnike kao pomoćne crtače, kako bi zadovoljile zahteve potražnje. Tako je moje prvo profesionalno iskustvo bilo vezano upravo za rad na stripu o Mirku i Slavku. Radio sam kadriranje, scenografiju i sporedne likove, praktično ceo story-board, a glavne likove sam ostavljao, tek ovlaš naznačene olovkom, da ih završi autor stripa svojim karakterističnim rukopisom. Srećko Jovanović, u to vreme glavni urednik, objašnjavao je da bi se čitaoci "bunili" ako bi uočili da je Mirka i Slavka crtao neko drugi. Bez obzira na to što sam glavne likove samo skicirao olovkom, a sve ostalo dovršavao tušem, bilo je to pozitivno iskustvo i prvi korak ka kasnijoj kompletnoj realizaciji autorskog stripa o dečaku Danu objavljivanog u ediciji "Kuriri".

Buin

Desimira Žižovića Buina, autora stripa o Mirku i Slavku, sreo sam samo jedanput dok sam bio pomoćni crtač u ediciji "Nikad robom", prilikom jedne radne posete "Dečjim novinama" u Gornjem Milanovcu. Susret sa Buinom bio je neobičan i neočekivan. I pored izvesnog šarma, ličio mi je, svojim relativno grubim izgledom, više na drvoseču nego na nekog ko se bavi crtanjem držeći u ruci tanušni prutić sa četkicom na vrhu. Upravo u tom pravcu je i išao njegov komentar. Kada su me konačno predstavili kao njegovog mladog pomoćnika, setio se mojih radova i rekao:"Ti to radiš previše fino!" Nisam odmah razumeo njegovu primedbu, koja me je prilično zbunila. Sećam se da sam se trudio da crtam najbolje što sam umeo, ponekad dodajući i neke detalje koji bi obogatili scenu, a koji nisu bili uvek sasvim u funkciji priče. Danas, kada ponovo posmatram ove zajedničke radove, primećujem očiglednu razliku u stilu i razmem Buinov komentar. Minuciozno rađeni detalji (zec, pečurke, pejzaži, biljke) odudarali su od pojednostavljenog i ekspresivnog Buinovog grafizma.

Desimir Žižović Buin

Crtačka škola

Setio sam se jedne primedbe Žike Atanackovića, koji je vodio crtačku školu "Dečjih novina" 1970. godine, najpre u Vrnjačkoj Banji tokom zimskog raspusta, a zatim i na Rudniku tokom leta. Primedba se odnosila na moje predstavljanje Nemaca u bici sa partizanima. Zamerio mi je što sam Nemce predstavljao kao rugobe, kada su oni bili veoma lepi ljudi. Ova me je primedba, kao šesnaestogodišnjeg dečaka, prilično zbunila. Nikako mi nije išlo u glavu da su Nemci tokom Drugog svetskog rata, kao fašisti i okupatori, akteri najkrvavijih zločina, mogli da budu "lepi". Sada mi je jasno da Žikina optika ilustratora težila da stvari vidi spolja, tačno i precizno, ali površno, dok je moja više išla iznutra, iz emocije, i težila da prodre u dušu stvari.

Autorski strip

Posle više epizoda stripa o Mirku i Slavku, dobio sam konačno scenario da realizujem strip sa svojim junacima, dečakom Danom i psom Rikijem, objavljivanom kasnije u okviru revije domaćeg stripa "Kuriri" početkom sedamdesetih. Iako sam u to vreme bio više zanesen naučnom fantastikom kao žanrom, avanture dečaka Dana i njegovog vernog pratioca Rikija , smeštene u ove naše prostore, što je bio i smisao uređivačke politike, takođe su me ispunjavale entuzijazmom i sa velikim žarom sam pristupio njihovoj realizaciji. Bilo je to i uslišenje moje želje, upućene Srećku Jovanoviću, da imam svoje sopstvene junake. Tako je Srećko Jovanović, svojim saučestvovanjem i svesrdnom podrškom, imao velikog udela u formiranju moje umetničke karijere. Aktivna višegodišnja saradnja sa "Dečjim novinama" tokom gimnazijskog školovanja, koja je za mene bila prilika da perfektuiram likovni izraz, sasvim prirodno me je odvela na studije slikarstva na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu.

O autoru

Milija Belić (Rudovci, 1954) je slikar, skulptor, teoretičar umetnosti. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1978, odsek slikarski. Odbranio je s najvišom ocenom doktorsku tezu na Sorboni 1994. i stekao titulu doktora umetnosti i nauka o umetnosti Pariskog univerziteta. Izlagao je na velikom broju samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Objavio je više teorijskih i esejističkih knjiga o modernoj umetnosti. Belićeva dela nalaze se u kolekcijama Narodne biblioteke u Parizu, Muzeja Satoru Sato u Japanu, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Srpskom kulturnom centru u Parizu, Biblioteci grada Beograda i mnogim drugima. Živi i radi u Parizu.

Autor teksta: Milija Belić

Preuzeto sa blic.rs