Nil Gejmen je pisac koji je na svojoj koži osetio šta znači cenzura knjiga. Autor „Koraline“ i „Knjige o groblju“ priča o kontroverznim knjigama u bibliotekama, cenzuri koja preti grafičkim novelama i zašto pravo na slobodu govora nije isto što i pravo nekoga da vas maltretira i zlostavlja.
Da li se sećate da ste kao dete čitali neke knjige koje su na bilo koji način bile zabranjene ili neprikladne? Ako je odgovor potvrdan, da li zbog toga i dalje imate traume ili ih je baš taj subverzivni momenat činio dodatno zanimljivim?
Čini se da sam imao mnogo sreće, jer izgleda da moji roditelji uopšte nisu imali bilo kakva pravila o tome šta smem ili ne smem da čitam. I to je bilo predivno, jer je značilo da šta god imamo na policama, a bilo je zanimljivo, to sam mogao uzmem i da čitam.
Mada, u školi sam se jednom našao u nevolji – sećam se da sam imao primerak knjige pod nazivom „A mom rođaku Albertu ostavljam ostrvo koje sam dobio od Debelog Hagana u partiji pokera“ koju je napisao Dejvid Forest. Zbog naziva su mi je oduzeli i vratili tek onda kada sam istakao da knjiga pripada mom ocu. I to samo zato što sam rekao da sam siguran da bi verovatno želeo da mu vrate knjigu. Bio je to zabavan i pomalo gadan špijunski roman.
U stvari, ono što me najviše fascinira je to što niko nije obraćao pažnju ili pridavao previše značaja tome šta čitam. Sa dvanaest godina sam već čitao Majkla Murkoka ili „Giles Goat-boy“ Džona Barta, a čitao sam i knjige, koje, gledajući iz ove perspektive, sigurno ne bih dao dvanaestogodišnjaku.
U svakom slučaju, čini se da nisam loše prošao, iako je definitvno bilo priča na koje bih naleteo, a za koje sam smatrao da su poprilično uznemirujuće. Sećam se da me je priča „Horor u Harlemu“ Čarla Birkina duboko uznemirila. Na tu uvrnutu, kratku horor priču naleteo sam kada sam imao sedam ili osam godina i definitivno nisam bio spreman za nju.
Ali sam uglavnom čitao sve što je moglo da se čita i učio iz svega iz čega je moglo da se uči.
Međutim, sve to definitivno nije ostavilo traume za ceo život. Takođe, nisam siguran da li je subverzivnost dela činila čitanje uzbudljivijim. Osim možda Čosera i Biblije, u kojoj ti, u stvari, saznaješ za ubistva i masturbaciju, i uhvatiš sebe kako razmišljaš da je Biblija odlična, jer je subverzivna i zato što svi žele da ti čitaš Bibliju, a izgleda da su zaboravili da je puna takvih stvari o kojima oni, u stvari, ne žele da ti čitaš.
Zašto smatrate da je važno da kontroverzne knjige treba da budu i fizički dostupne u bibliotekama i školama, a ne samo na internetu?
Pa za početak, mnogi ljudi nemaju pristup internetu. Takođe, mislim da biblioteke i škole imaju tu mogućnost „slučajnog otkrića“ – činjenica je da nešto može da vam se dopadne samo na osnovu korice, a kada se to desi, tu knjigu možete uzeti i dodirnuti. Mislim da je baš ta mogućnost da imate fizički pristup knjizi, ili barem njenom sadržaju, od nemerljivog značaja. Cela ta fama oko dostupnosti nečega na interenetu je pomalo čudna, jer ponekad ljudima ograničava pristup knjigama koje inače mogu vrlo jednostavno da uzmu sa police u biblioteci.
Stripovi i grafičke novele često se suočavaju sa mogućnošću da budu zabranjeni ili sklonjeni iz biblioteka. Šta mislite, zašto ljudi toliko osporavaju baš taj žanr?
Zato što imaju slike, a slike je lako zabraniti, jer one mogu biti izvučene iz konteksta. U poslednje vreme teško je ljude uznemiriti prozom, jer prozu morate da pročitate i morate da razmislite o pročitanom, i najvažnije – morate to što ste pročitali da razumete. Filmovi će neznatno lakše uznemiriti ljude. Ali ih je zaista lako uzrujati stripovima i grafičkim novelama, jer jednostavno – to su slike.
Delom mislim da je tako zato što ljudi automatski izjednačavaju slike sa nečim što je namenjeno deci. Zato se i dešavaju besmislice kao što je bila ona prošle nedelje kada je student na Djuk univezitetu javno, jasno i glasno odbio da čita „Zabavnu kuću“ Alison Behdel. Mislim, on je čak izjavio da mu verovatno ne bi bio problem da o tome čita da je u pitanju roman, ali bi pornografski crteži u njemu probudili požudu i zbog toga bi završio u paklu. A onda vi kažete sebi – pa da, kada bi pročitao knjigu, video bi da u njoj nema pornografije, a ako je pročitaš, naučićeš nešto i možda će te to izazvati da vidiš nova mesta i pročitaš mnogo drugih knjiga, pa možda i odrasteš. Možda čak odrasteš dovoljno da ti bude dozvoljeno da čitaš stripove.
Da li ikada namerno u svoja dela „upletete“ kontroverzne scene kada pišete za decu da biste ih šokirali ili da biste izazavali snažnu povratnu reakciju? Ili, pak, takvi raspleti uvek dolaze prirodno, jer to zahteva radnja knjige?
Definitivno nikada do sada nisam nešto napisao i pomislio – o, pa ovo je previše kontroverzno za decu. Nisam sto posto siguran, ali mislim da ni za odrasle nisam pisao previše kontroverznih stvari. Moguće da ima takvih scena u „Američkim bogovima“, gde sam pomislio da bi zbog tih nekoliko napisanih redaka izgubio šačicu bibliotekara i mogućnost da se nađem na školskim policama, ali me to zaista nije interesovalo. Ionako su „Američki bogovi“ roman isključivo za odrasle i pametne ljude i neobičnu decu koja će ih sama zgrabiti sa neke police.
MIslim da takvi prizori moraju biti opravdani, mora postojati neki razlog zbog koga su oni značajni za knjigu. I zaista se nadam da su napisani sa ukusom. „Knjiga o groblju“ počinje tako što serijski ubica šeta po kući držeći nož, upravo je ubio troje ljudi i sada traži bebu koju će, takođe, ubiti – i da, verovatno jeste strašno toliko koliko strašno i zvuči. Međutim, ja sam pokušao da tu scenu napišem tako da je različiti ljudi mogu shvatiti na različite načine. Postavlja se pitanje – da li je ona napisana da bi provocirala ili šokirala? Ne! Ona je tu jer je priča odatle morala da počne.
Da li ste ikada osećali grižu savesti ili bili zabrinuti zbog činjenice da se u vašim knjigama za decu mogu naći scene nasilja? Da li kod vas postoji ta vrsta autocenzure?
Nisam sklon pisanju takvih scena, ali kada se to ipak desi, u većini slučajeva samo želim da ljudi shvate da je nasilje užasno. Nikada ne osećam krivicu ili zabrinutost zato što nasilje prikazujem kao nešto užasno i neprijatno. Ali osećam krivicu kada je nasilje na filmu predstavljeno kao nešto što se lako čini, i to bez posledica.
Da li sam sebe cenzurišem? Mislim da sam to uradio samo jednom kada sam radio na „Sramnim pričama iz Starog zaveta“, u pitanju je bila jedna vrsta adaptacije. Prilagodio sam pre toga gomilu priča iz „Knjige o sudijama“ za taj projekat, ali u delu koji je meni dodeljen postoji scena u kojoj se dešava posebno strašno silovanje i ubistvo dve devojke. Zamolio sam crtača da to izgleda onoliko strašno koliko je verovatno i bilo. Tražio sam od njega da scena ni na koji način ne bude erotska, takođe nisam želeo da je ulepšava i učini lakšom za podnošenje nego što ona zaista jeste – to su ljudi iz sela koji siluju dve devojke i na kraju ih ubiju. Crtač je uradio ono što sam tražio od njega, ali je to za čelnike izdavačke kuće bilo previše. Smatrali su da je prešao granicu prihvatljivog i izjavili su da nisu spremni da taj rad objave. Na njegovo mesto je uskočio drugi umetnik koji je nacrtao nešto slično prethodnom – i dalje je bilo jezivo, ali ne toliko koliko je bila prethodna ilustracija silovanja koja je prikazivala, ni manje ni više, biblijski sadržaj. I dalje mi je zanimljivo da je jedina stvar koju sam morao delimično da izmenim zbog pritiska izdavača bila bukvalno prepričana biblijska priča, a sve zbog sadržaja koji je bio previše svirep i neprijatan.
Da pogledamo konkretan primer: scena ubistva na početku „Knjige o groblju“ naširoko je kritikovana kao uznemirujuća i preterano živopisna. Da li imate „odbranu“ za to što ste takav okvir postavili za dečji roman?!
Zanimljivo je to što je taj početak kritikovan kao uznemirujući. Međutim, nisam znao da je dobio i epitete poput „preterano živopisnog“, ali mi je drago što ga niko nije okarakterisao kao eksplicitni sadržaj, jer on to nije. Scena na početku knjige, prve četiri stranice „Knjige o groblju“, velikim delom je samo u vašim glavama. Znate, Džek je već ubio porodicu, a način na koji je to uradio nije detaljno opisan u knjizi. Vama je i sama pomisao da je on ubio skoro sve članove porodice strašna, ali je ja nisam napisao niti opisao. Jesam se trudio da pišem na takav način da, ako pratite dešavanja u knjizi, vaša mašta sve to detaljno razradi. Ali ako se sećate ubistava iz „Knjige o groblju“, onda se bojim da ste vi ubili porodicu, a ne ja, jer ja to nikada nisam napisao.
Neki ljudi u Sjedninjenim Američkim Državama pokušali su da zabrane „Sendmena“, jer je predstavljao pretnju za porodične vrednosti. Da li nekad osećate ponos što se vaše pisanje smatra dovoljno zapaljivim da bi se moglo klasifikovati kao pretnja društvenim konvencijama?
Moja osećanja povodom „Sendmena“ su pomešana – u jednom trenutku sam izuzetno ponosan na taj strip, dok sam u drugom trenutku posramljen zbog društva u kom živimo. Kada sam ga pisao, nije mi palo na pamet da će pisanje o marginalizovanim pripadnicima društva (homoseksualcima, transrodnim osobama) bilo koga uznemiriti – to mi svakako nije bila namera. Pisao sam o njima, jer sam među tim ljudima imao prijatelje sa kojima sam se družio i činilo mi se da nisu bili predstavljeni ni u jednom stripu koji sam ja do tada pročitao. Ovo će možda zvučati neverovatno bezobrazno, ali sam bio zbunjen kada su desno krilo Američkog porodičnog udruženja, zabrinute majke Amerike i svi njima slični odjednom počeli da se pojavljuju niotkuda i da osuđuju taj strip. Čini mi se da sam sada još više zaprepašćen, jer evo nas ovde, 25 godina kasnije, a ti isti ljudi i dalje pričaju iste stvari, a tada sam mogao da se zakunem da to neće biti isti ti ljudi koji su to isto radili pre dvadeset pet godina. Ali eto njih, tu su negde, pokušavaju da prikažu televizijsku seriju „Lucifer“ – seriju koju svakako nikada nisu pogledali – kao antibiblijsku, što je zaista čudno, jer se Lucifer nigde u Bibliji ne spominje kao đavo ili vladar pakla.
Možete li nam reći kako se osećate kada vas ljudi optužuju da su vaše knjige „pornografske“ ili kažu da su „smeće“, a pritom traže i njihovu zabranu? Da li ste ljuti? Besni? Zabunjeni? Ili vas to zabavlja?
U većini slučajeva se osećam rezignirano i postoji taj „aha, idemo ponovo… i dalje ste tu“ osećaj. Ne smatram da sam ikada napisao nešto što može da se podvede pod pornografiju, međutim, ne vidim razlog za stid. Kada ljudi za nešto kažu da je smeće, pa… znate, ne postoji merilo ukusa. Imam dovoljno nagrada, naklonosti književne kritike, počasnih doktorata, trenutno sam profesor na univerzitetu Bard u Americi, osvojio sam Njuberi nagradu i Karengijevu medalju, i Hugo i Nebula nagrade i još mnogo toga, što je, iskren da budem, baš lepo. Mislim da bih mogao, ako bih se jednog jutra probudio i osetio potrebu da se zapitam pišem li smeće, sebi da odgovorim da za određene ljude to što pišem jeste smeće, ali da na ovom svetu ima mnogo ljudi kojima se sviđa to što pišem, i to bi za mene bilo sasvim dovoljno.
Filmovi su razvrstani prema uzrastu, i mlađoj deci nije dozvoljeno da gledaju filmove koji nisu namenjeni mlađima od petnaest ili osamnaest godina. Mislite li da je to besmislena zabrana? Ako je odgovor negativan, zašto onda ne bismo imali sličan sistem za knjige?
Mislim da se sada ponovo vraćamo na početak – sve se svodi na slike. Iskreno, mislim da je ljudima, uopšteno gledano, mnogo lakše da čitaju o lošim stvarima nego da ih gledaju. Duga i dosadna knjiga može vam biti duga i dosadna kada imate četrnaest godina, ali možda ne bude dosadna kada budete imali dvadeset dve. Međutim, ne smatram da ćete se sa dvanaest godina potruditi da u njoj nađete nešto zanimljivo ako je već toliko dosadna.
Nikada me nije previše oduševljavalo to što je na knjigama naznačeno za koji su uzrast. U Americi to rade, ali koliko mi se čini, to smo odbija ili odvraća ljude od čitanja knjige koja bi im se možda dopala, jer misle da su ili premladi ili, češće, misle da su je odavno prevazišli. Evo jednog primera: na „Koralini“ piše to što piše, ne znam ni sam šta tačno, od sedam do dvanaest godina možda, ali ja znam baš mnogo ljudi koji imaju više od dvanaest godina a koji vole „Koralinu“, a upoznao sam i neke koji imaju ispod sedam ili osam koji su oduševljeni knjigom. Okej, sigurno ima razloga zašto postoje police sa naznakom žanra (i kom uzrastu su namenjene knjige), to je marketing, ali ako na knjizi utisnete „pravilo“ koliko godina bi trebalo da imate ako želite da je čitate, onda je to verovatno velika greška. Mnogo mi se dopalo kako je to uradio izdavač Vertigo comics za „Sendmena“ – jednostavno su napisali „za zrele čitaoce“. Oni nisu pokušali da odrede ko su ti zreli čitaoci prema godinama, ali su ti stavili do znanja da to baš i nije dečji strip.
Pre nekoliko godina ste u jednom od svojih blogova napisali da ste uživali u Americi 1992. godine, jer je Prvi amandman garantovao pravo na slobodu govora, dok u Velikoj Britaniji takav zakon ne postoji. U poslednje vreme se čini da postoje velike šanse da neka od vaših knjiga bude zabranjena baš u Americi. Da li su vaše knjige zabranjene u još nekoj zemlji osim u SAD?
Da, bilo je zabrana i u drugim zemljama, a dešavalo se i da se određeni naslovi skidaju direktno sa polica u knjižarama i bibliotekama. Međutim, bilo je i situacija kada neka knjiga uopšte nije ni mogla da bude objavljena. Dobijao sam informacije od izdavača da bi želeli da objave određeno delo, ali znate, u tim zemljama takve knjige se nisu uopšte ni uzimale u razmatranje da budu štampane. U stvari, baš smo malopre razgovarali o „Sramnim pričama iz Starog zaveta“ – moj izdavač u Švedskoj je zamalo završio u zatvoru zbog prikazivanja nasilja nad ženama. Mislim da mu je tek nakon što su istakli da je to zaista deo iz Biblije, da nije izmišljeno, dozvolili da je distribuira.
A kada je reč o Americi… postoje pokušaji da se nešto zabrani jer postoje mnogi ljudi koji ne razumeju Prvi amandman, imate mnogo direktora škola koji ne razumeju da postoji pravilo o tome šta smeju a šta ne smeju da uklone iz školskih biblioteka, a imate i ljude koji bi bili veoma srećni kada bi sve knjige i svako drugačije mišljenje bili zabranjeni. Postoji razlog zašto sam toliko posvećen svemu tome i zašto doniram ozbiljne sume novca, ali i vreme, organizacijama koje se bore protiv cenzure i sličnih stvari. Za mene je to, s obzirom na to da dolazim iz sveta stripa, Fond za pravnu pomoć strip-crtačima, koji se bori za sve nas.
Nije kao da sam došao u Ameriku i vikao na sav glas: „Ura, ura, ura, ova zemlja poštuje slobodu govora, nikakve knjige nikada neće biti zabranjene.“ Više je to da sam došao u Ameriku i rekao: „Ura, ura, ura, ovo mesto ima slobodu govora, ali oni ipak pokušavaju da zabrane knjige i kazne ljude.“ Dajte, pričamo o sramotnim slučajevima. Konkretno, evo slučaja Majka Dijana sa Floride, koji je bio gonjen zato što je napisao i nacrtao fanzin nazvan „Kuvani anđeo“, zbog čega je, čini mi se, dobio trogodišnju uslovnu kaznu, hiljadu sati društveno-korisnog rada i morao da plati hiljadu dolara novčane kazne. Bilo mu je zabranjeno da prilazi na manje od dvadeset metara bilo kojoj ososbi mlađoj od osamnaest godina, što je predstavljalo veliki problem jer je radio u dragstoru, a ako bi u radnju ušetala osoba koja je izgledala kao da ima manje od osamanest godina, on bi morao da izađe iz prostorije i pozove nekog drugog da tu osobu usluži. Morao da ide na psihijatrijsko lečenje o svom trošku. Takođe mu je bilo zabranjeno da bilo šta crta, a šerifovoj kancelariji je bilo naređeno da moraju da ga drže pod prismotrom 24 sata dnevno. Policajac je u svakom trenutku mogao da uđe nenajavljen u njegov mali stan i izvrši pretres kako bi se uverio da ne crta i da svoje crteže ne baca u WC šolju.
Takve stvari su za mene zaprepašćujuće. Ali sam baš zbog takvih stvari i počeo aktivno da se angažujem kako bi se rešile. Sviđa mi se to što postoji Prvi amandman i smatram da je to sjajna stvar. Voleo bih kada bi Velika Britanija garantovala pravo na slobodu govora, ali mi to ne radimo, iako mislim da bi trebalo. U svakom slučaju, to je jedan od razloga zašto podržavam Međunarodni PEN centar (međunarodno udruženje pesnika, esejista i književnika) i zašto ću apsolutno uvek biti u prvim redovima kada se brani Prvi amandman.
Da li smatrate da je cenzure sve manje i manje ili, pak, na horizontu nazirete nove pretnje po slobodu govora? Ako je odgovor ovo poslednje, odakle te pretnje stižu i koliko su ozbiljne?
Mislim da pretnje po slobodu govora stižu sa svih strana, a činjenica da na internetu svi mogu sve da kažu i napišu ne donosi ništa dobro, jer nam se ranije takve stvari nisu događale. Nalazimo se u situaciji u kojoj labilni ljudi mogu da iskazuju svoje mišljenje i izazivaju nelagodu, a da su drugi ljudi primorani da to vide ili čuju… neki ljudi pravo na slobodu govora izjednačavaju sa pravom da vas maltretiraju i zlostavljaju, za njih je to mogućnost da nastupaju kao siledžije i da na vas svaljuju breme teskobe, mogućnost da u svakom trenutku kažu ono što misle, ne razmišljajući o posledicama. I ja pretpostavljam da to i jeste njihovo pravo na slobodu govora, ali takođe vidim da to postaje sve veći problem. Znate, dovoljno je da imate jednu gnevnu osobu koja usmerava pažnju drugih ljudi na nešto što ih duboko uznemirava da bi se internet pretvorio u osinje gnezdo. Zaista ne mislim da to vodi nečemu dobrom. U suštini, ne mislim da je to dobra stvar jer povlači sa sobom mogućnost da ljudi biraju da ne kažu ono što misle, a cela poenta slobode govora jeste u tome da imate mogućnost da svoje mišljenje iskažete, da svoje mišljenje branite argumentima, da diskutujete sa drugim ljudima, da se sa njima oko nečega složite ili ne. Sve te stvari su veoma važne.
Ukoliko ti se ne dopada ono što ja radim, to je odlično. Čak mislim da bi trebalo da napišeš knjigu u kojoj bi pisalo zašto ti se ne sviđa moj rad ili da napišeš par reči na blogu ili, možda, članak u novinama o tome. Pravo slobode govora je veoma važna stvar. Ali je, takođe, veoma važna stvar i vaše pravo da ne budete skot ili da od sebe ne pravite idiota, kao što su vaše pravo i vaša sloboda da ne budete neprijatni onoliko koliko to zaista možete da budete. Sve ovo nabrojano je, takođe, veoma važno.
Autor: Frensis Majat
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić
Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs
