Biću iskren – ovu listu sam u prethodnih par nedelja započinjao tačno četiri puta. I svaki put sam odustajao i odlagao je za koji dan. Ne zbog nemogućnosti da suzim odabir stripova na deset izdanja, iako sam bog zna koliko je i to ponekad teško. Već jer tih deset stripova jednostavno nisam mogao da posložim po redu.
U 2018. godini bilo je mnogo sjajnih izdanja,
o tome smo već govorili. Razumljivo je i da sam ponekad rastrzan da ne budem nepravedan prema nekome, dovoljno uravnotežen i objektivan, a opet da dostojno prezentujem relevantne izdavače. Sama činjenica da neki objave tri ili četiri naslova, naspram desetinama izdanja drugih autora, ne znači da baš njihov strip nije zaslužio da se nađe na listi najboljih. A opet, na kraju uvek ostaje subjektivni doživljaj i moj lični ukus.
Stoga, neka mi bogovi devete umetnosti oproste, a i pojedini izdavači, ali ovo je moj sud.
10. „Konačni smak“ 1-2, edicija DC gold, Čarobna knjiga
Eto, prvo pa muško. Ovo je izdanje za koje će svako reći da sam umešao prste pa ga sada promovišem. Greška! Tačno je da sam napisao pogovor o Novim bogovima Džeka Kirbija i Četvrtom svetu, i objavio ga u drugoj knjizi ove priče, ali to je samo zato što sam i ranije ovu priču Granta Morisona doživljavao kao vrhunski krosover DC superheroja. I zato što su Novi bogovi bili tako siromašno zastupljeni u našem izdavaštvu dosad. Ovo je zapravo prva priča u kojoj je ova plejada deifikovanih bića jedan od glavnih protagonista. Preciznije, zli bog Darksajd sa Apokolipsa.
Čarobna knjiga je „Konačnim smakom“ (u vrsnom prevodu Draška Roganovića) zaokružila svoju DC ediciju „smakova“. Gde će dalje ići sa ovim, nije poznato. Ali ovde je reč o ovom poslednjem uratku, po scenariju kontroverznog Granta Morisona, koga ljudi jednostavno ili vole ili mrze. Ja spadam u prve, iako mi nisu sva njegova dela podjednako srcu draga, a pojedine stripove smatram i nečitljivim. Ali, ipak je reč o čoveku koji je napisao „Supermena među zvezdama“, pa šta više dodati.
Da skratimo, u „Konačnom smaku“ ima svega. I zlih bogova, i moćnih monologa, i palih superheroja, i neverovatnih preokreta, depresije, patnje, pitanja, odgovora i... kraja. „Sve je jedno u Darksajdu.“
9. „Khaal“, edicija Visoki napon, Komiko
Ovu ediciju novosadskog Komika tradicionalno pratim sa velikom pažnjom. Ali, iako sam neko ko pušta pipke širom strip scene, uhvaćen sam na sajmu knjiga pomalo nespreman jer mi je promaklo da će ovaj strip biti objavljen. Utoliko veća sreća. Da podsetimo, „Slejn: Rogati bog“ i „Legenda o Isu“ su se redom nalazili na ovim listama, i to na visokim pozicijama, a njima je otpočeo Komikov Visoki napon. „Khaal“ ipak ne može da se meri sa snagom ova dva izdanja, ali svejedno zaslužuje da se nađe na ovoj listi. Pre svega zbog upečatljivog i veoma sugestivnog SF osećaja, sjajne atmosfere i dobre ideje. A i Luj Seše se pokazao kao vrstan umetnik u pogledu crteža i kompozicije.
Ne bih previše odavao od priče, ali svakako preporučujem da se baci pogled na ovo izdanje, i ne stavljam ga bez razloga ispred nekih sličnih iz ove godine.
8. „Izletnik“, Darkwood
Urednik ovog izdanja iz Darkwooda jednom prilikom me je zamolio da ako se ikada odlučim da pišem o „Izletniku“ Fabija Muna i Gabrijela Baa, to ne činim u standardnom stilu, klišeizirano ili „obično“. Naravno, bez želje da me uči mom poslu, jedini razlog za to je činjenica da mu je ovaj strip veoma poseban. I ja sam obećao da će tako biti.
Strip sam pročitao tek posle ovoga, i shvatio sam zašto me je to zamolio. Onda sam „Izletnika“ preporučio svakome kome sam mogao, nekada i dosta navalentno, uključujući ljude koji se za strip interesuju koliko i ja za sport – znači, nimalo. I shvatio sam da nije za svakoga, ali oni koji ga stvarno shvate i prihvate bivaju duboko dirnuti njegovom porukom i smislom.
„Izletnik“ je jednostavno takav strip. Ima potencijal da vas promeni, duboko, do srži, i ubedi vas da su ti sitni trenuci u životu smisleniji nego što im pridajemo značaja. Banalne teskobe nemaju težinu u širem poretku stvari, i živeti vredi onoliko koliko sami sebi dozvolimo. I tako, kada me neko i priupita o čemu je „Izletnik“, redom odgovaram: „O trenucima.“
(ps. Petre, ako čitaš ovo, pisaću o „Izletniku“, i mislim da nećeš biti razočaran. Ali tek kad dođe trenutak za to.)
7. „Asteriks“, Čarobna knjiga
Nema sumnje da su avanture simpatičnih Gala u rimskoj okupaciji jedan od eponima devete umetnosti. Ko uostalom nije čuo za Asteriksa, Obeliksa i čarobni napitak. I to nije novina u domaćem strip izdavaštvu. Objavljivan je u „Stripoteci“, „Politikinom Zabavniku“, zasebnim albumima... Reklo bi se da ništa nije čudno što je „Asteriks“ ponovo objavljen u Srba. Ali stvari su se promenile i kod Francuza, pa ni prava za „Asteriksa“ nije baš tako lako osvojiti. Utoliko je veći podvig Čarobne knjige u ovom projektu, koji niti je lak niti jeftin.
Zasad su objavljene četiri integrala sa po tri epizode, i to za pola godine. Plus jedan posebni album, nedavno objavljen i u inostranstvu. Ceo projekat će biti završen u 12 integrala, što će, istini za volju, biti jedna lepa kolekcija.
6. „Elrik“ 1-2, Makondo
Zaista ne znam koliko sam puta ove godine pokušavao da sažmem sadržaj Makondovog „Elrika“ u nekom prikazu. I evo, opet pokušavam da nađem reči kojima bih najbolje opisao ovu sjajnu adaptaciju remek dela mača i magije Majkla Murkoka. Dva albuma „Elrika“ grupe autora obuhvataju veliki deo prvog ciklusa, a Makondo će, naravno, objaviti preostale knjige kako budu izlazile. Impresivna vizuelnost, vernost originalnom delu, način kojim se pristupa i nadograđuje uzor, sve su to razlozi zbog kojih ova adaptacija „Elrika“ odiše jedinstvenim duhom, promišljenošću i bere pozitivne kritike. A njima se pridružuje i sam Murkok, ističući da niko bolje nije razumeo njegovu ideju o Elriku od Melnibonea od autora ovih albuma.
5. „Korto Malteze“ 3-4, Darkwood
Kao i u slučaju „Asteriksa“, „Korto“ je stari znanac domaće publike koji je u međuvremenu pretočen u sveti gral svakog izdavača. Darkwood je početkom 2017. sve prijatno iznenadio svojim izdanjem „Korta“ na ćirilici, kao i samim kvalitetom knjiga, a stvar je utoliko kompleksnija jer su prava za njega skupa i teško nabavljiva.
Ove godine objavljene su i druge dve od ukupno 12 knjiga, a paralelno se u „Stripoteci“ nižu novi albumi svima omiljenog mornara u izvođenju Kanalesa i Peljehera. Istina, teško da se išta može meriti sa izvornim Pratovim pričama, ali lepo je videti Korta u nekom novom ruhu, makar i kao bleđa verzija.
Darkwood je 2018. objavio „Uvek malo dalje“ i „Kelte“, dve knjige sa kraćim pričama o Kortu koje se direktno oslanjaju na prva dva albuma „Baladu o slanom moru“ i „U znaku jarca“. Korto Malteze i dalje tumara širom sveta zahvaćenog Prvim svetskim ratom, mapira eponimne događaje i ličnosti jedne umiruće epohe, i sanjarski gradi legendu o najcenjenijem delu devete umetnosti. Da li sam pomenuo da su mi „Kelti“ najdraži album „Korta Maltezea“?
4. „Čudan zvuk motora“, Besna kobila
Bezimena zabit u Francuskoj (a može biti bilo gde), gde ni poštar ne zalazi sem ako donosi socijalnu pomoć. Ljudski korov koji tamo raste može se ukratko opisati kao skupina neverovatnih degenerika. I u takvom toksičnom okruženju jedan dečak odlučuje da ubije sve koji ga okružuju. To je ukratko zaplet „Čudnog zvuka motora“, visoko kotiranog grafičkog romana u izdanju Besne kobile, i adaptacije istoimenog romana. Možda stvari nisu takve kakvim se čine. Možda su dela ovog maloletnog serisjkog ubice samo metafora odrastanja i raskidanja sa korenima i okruženjem. A možda je sve ovo samo jedna morbidna kriminalistička priča. To je jedan od segmenata koji čine „Čudan zvuk motora“ tako privlačnim za više iščitavanja.
3. „Veliki Teks: Patagonija“, Veseli četvrtak
Bejaše neka Argentina, imala malko problema sa Indiosima, i rešila ga na krvav način. I o tome se manje pisalo i prepričavalo, snimalo i rekonstruisalo u prodeklih vek i po, nego što je slučaj sa njihovim severnim rođacima.
Istina je da se na argentinsko osvajanje velikih ravnica nije toliko obraćalo pažnje u filmu i stripu. Mauro Bozeli i Paskvale Frizenda su pre oko deceniju objavili „Patagoniju“ iz edicije Teksovih Giganata, u kojoj su poslali čuvenog teksaškog rendžera sa sinom usred te vojne operacije znane prosto kao „Osvajanje pustare“. (A posle osvajanja ta prostranstva su stvarno postale pustare.) Nesvakidašnje okruženje za Teksa i Kita Vilera, ali i pored etnografskih i geografskih razlika problemi su u suštini isti: vojska naspram slabije naoružanih domorodaca. A zna se na koju će stranu Teks na kraju stati. Ali izvođenje „Patagonije“, scenario Maura Bozelija, katkad brutalno potresan, i fenomenalan crtež Paskvalea Frizende – to su pravi kvaliteti ovog stripa. Priču jednostavno treba doživeti, a dovoljno je reći da nema štampe koja bi mogla da prenese punu lepotu Frizendinog crteža. Ne znam da li će on ikada nacrtati išta toliko upečatljivo. Izdanje Veselog četvrtka najbliže je kvalitetu originala, sa pregršt dodatnih materijala i eseja. I zaista je, s pravom, jedno od najboljih izdanja 2018. godine.
2. „Sabrana dela Đorđa Lobačeva“ 1, Makondo
Posedujem jednu karakternu osobinu u kritičkom posmatranju stripa koju mnogi ne cene – meni su geografsko i nacionalno poreklo stripa manje važni od samog kvaliteta. Tačnije, ne pridajem više značaja domaćem, srpskom stripu u odnosu na strani, samo zato što je – srpski. Ne zanima me da glorifikujem nešto prosečno samo zato što je njegov autor imao tu sreću ili nesreću da se rodi u istim teritorijalnim kavezima kao i ja. Ali, upravo zbog toga, kada pišem o nekom domaćem stripu (što nije retko), ističem njegove kvalitete koji se mogu meriti sa drugima bilo gde u svetu.
Đorđe Lobačev je jedan od takvih stvaralaca, da bi bio veličina gde god da je rođen. Možda bi se i nalazio u svim enciklopedijama svetskog stripa da nije rođen kod nas već u Americi. Isto kao Maurović. Isto kao ovi mlađi talentovani naraštaji koji danas rade po francuskama, amerikama i italijama, i klanjaju im se do poda kada posete strani festival.
E pa, taj isti Đorđe Lobačev konačno je u našoj zemlji dobio ediciju kakvu zaslužuje. I kakvu je zasluživao decenijama ranije, al' ajde. Genije domaćeg stripa, jedan od naših najvećih stvaralaca, prema kome smo se, istini za volju, ophodili najblaže rečeno – užasno. Ali on je ostao večno nasmejan, tih i staložen. Crtao je dok nije predao bitku.
Makondo je pokrenuo ediciju njegovih sabranih dela. Tokom Sajma knjiga pojavila se prva knjiga, od planiranih pet ili šest. Fascinantno je gledati kako se Lobačev razvijao kao autor tokom ranih godina, uz to znajući da najbolji period njegovog stvaralaštva tek dolazi.
1. „Miriklmen“ („Čudotvorac“) 1-2, Darkwood
Prvo mesto na mojoj listi ove godine osvaja ovo divno Darkwoodovo izdanje objavljeno tokom beogradskog sajma knjiga. Varljivo bi bilo svrstati ovaj minshattering dragulj u žanr superherojskog stripa, iako mu koreni sežu u taj milje. Od jednog opskurnog i poprilično neinventivnog, da ne kažemo čisto plagijatorskog junaka, Alan Mur, ovde naveden kao „originalni autor“, stvorio je svoju prvu distorziju žanra i stvorio kompilaciju svih ideja zbog kojih je kasnije postao to što jeste.
„Miriklmen“ je decenijama egzistirao u vakuumu pravnih sukoba, te nije bio reprintovan u trejdovima. O toj epopeji je čak napisana i inspirativna knjiga „Poisoned chalice: The exstremly long and incredibly complex story of Marvelman (and Miracleman)“, koju takođe svesrdno preporučujem svima, jer je ovo jedinstven primer koliko jedan strip junak i njegovi autori mogu da prouzrokuju serijski clusterfuck. Epilog je sledeći: Marvel s jedne i Alan Mur s druge strane kočili su svaku pomisao da se „Miriklmen“ objavi iz svojih, da ne kažemo sitnih razloga. Iznebuha sve je rešeno, Mur po ličnom zahtevu ne sme nigde biti naveden od strane izdavača kao autor, te otud i uvijena forma „originalni autor“ u impresumu i sadržaju. A da, Nil Gejman je napisao otprilike četvrtinu ovog materijala, te se obavezao da će u doglednoj budućnnosti napisati i kraj ove epopeje.
Ali nas ovo zanima prevashodno zbog Murovog udela, tačnije onoga što je on od cele priče sačinio. A to je sledeće: uzeo je, kao što smo rekli, (pre)naivnog junaka, obrnuo ga naglavačke, iscedio mu dušu, masturbirao po iseckanim i istranžiranim delićima njegove iole koncizne sadržine, spalio ostatke, preorao i posuo solju, i stvorio nešto predivno. Već stotinak stranica kako je Murova priča odmakla, i Miriklmen je promenjen, neprepoznatljiv i prosto genijalan. I dosta šokantan katkad, jer ovo je ipak Alan Mur. Ali, to je sve ok. Isto kao što je u redu i kada Gejman preuzme uzde, i donekle promeni tonalitet i ritam radnje. I, verujem, biće ok kada jednog dana Gejman napiše epilog.
Prirodno je voleti sve što odstupi od utvrđenih granica i hrabro stupi na nepoznatu teritoriju. Još više kada je reč o nečemu objavljenom pre nekoliko decenija, u rangu ostalog revolucionarnog u američkom superherojskom stripu osamdesetih, pa i koju jotu iznad toga. Sve što je Mur uradio sa „Nadziračima“, „Stvorenjem iz močvare“ i drugim ostvarenjima, prisutno je i u „Miriklmenu“. Pa čemu onda toliki panegirik, crni Dragomiroviću? Jednostavno, sve je tu, i više od toga, ali necenzurisano, sirovo i neverovatno moćno. Tamo gde bi mu drugi virili preko ramena, korigovali, urednikovali i slično, Mur je sabio u jednom moćnom naletu u „Miriklmena“. Priča (a ovde stvarno govorimo najviše o priči, jer sve ostalo ne može da se meri sa njom) je veoma hrabra, i postojalo je hiljadu mesta gde je sve moglo da se raspadne na komadiće. Ali, to se nije desilo.
Darkwoodovo izdanje je zaista najbolje moguće. U dve knjige sadržan je ceo Murov rad, plus ta poslednja četvrtina iz pera Nila Gejmana. Čak i da ovaj potonji ne održi obećanje (a navodno hoće), i ne napiše još stranica dovoljno za još jednu ovakvu knjigu, dva toma „Miriklmena“ su sasvim dobro zaokružena celina. I, makar po meni, najbolje strip izdanje u 2018. godini.
Autor: Nikola Dragomirović
Tekst i fotografija preuzeti sa sajta hellzcherry.com
