Bretov vodič kroz fantastiku!

Čuvali smo ovaj sjajan snimak šetnje sa Piterom V. Bretom po Delfi knjižari SKC tokom njegove posete Beogradu. Iskoristili smo mali predah između potpisivanja knjiga i kospleja da sa njim pretresemo odeljak posvećen epskoj fantastici. Iznenadićete se onim što ćete čuti. Koga Piter V. Bret poznaje? Sa kim se druži, sa kim ide na večere, kakve događaje organizuje i koliko učestvuje u događajima posvećenim ovoj vrsti literature? Uživajte! Intervju je titlovan na srpski.

Tekst i video preuzeti sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-bretov-vodic-kroz-fantastiku-[video]-unos-11232.html

Piter Bret: U ljudima čuči neka bazična greška

Kada je Šekspir rekao da je pakao prazan i da su svi demoni ovde, nije ni sanjao da će se vekovima kasnije naći pisac koji će to doslovce shvatiti. Piter V. Bret, autor čuvenog serijala „Demonski ciklus“, kroz epsku fantastiku slika svet u kojem surovi demoni ljudožderi ponekad deluju humanije od ljudi, što potvrđuje drevnu misao da je najgori đavo u nama samima. Bret je odabrao žanr epske fantastike jer je to najbolji filter istine o dehumanizovanom svetu današnjice, pri čemu se ne upire prstom ni u koga određenog, niti se iko posramljuje.

Zašto baš epska fantastika?

Oduvek sam voleo da je čitam, i prva knjiga koju sam samovoljno pročitao bila je tog žanra. Bio je to Tolkinov „Hobit“. To je bila i prva knjiga koju sam pročitao a da me niko nije prisilio na to, i odmah sam se zaljubio u fantastiku i iščitao na stotine sličnih dela. Znao sam odmah da je to ono što želim da čitam, i odlučio sam da se ugledam na jednog od mojih omiljenih autora – Terija Bruksa, koji je prvu knjigu napisao još dok je bio srednjoškolac. Tako sam i ja napisao prvu knjigu dok sam bio u srednjoj školi, i bila je to užasno loša knjiga, koju nikad nikome neću dati da pročita! Ali ipak, onda sam bio vrlo ponosan na to što sam uspeo da napišem jedno književno delo, ma kakvo ono bilo, jer to je neverovatan osećaj ispunjenja koji mogu da iskuse samo drugi pisci. Jer potrebno je utrošiti godine rada i truda da bi se jedno delo ostvarilo, a kada ga konačno završite… to je najbolji osećaj na svetu. Čim sam ga jednom iskusio, znao sam da želim da ga doživljavam iznova. A pošto sam znao da ću uvek voleti fantastiku, onda sam znao i da ću biti pisac.

Sada možete sasvim lagodno da živite od pisanja, a da li je tako bilo i u početku?

Ja sam veoma srećan jer sam uspeo u onome što radim. Prošle su godine dok nisam prodao svoju prvu knjigu, i dugo sam paralelno s pisanjem radio u izdavaštvu; kad god bih uhvatio slobodan trenutak, pisao sam, što je bilo najčešće noću, kad svi sem mene spavaju. I tako su za mnom stajale mnoge godine rada kada nisam primio ni pare za ono što sam pisao, sve dok nisam uspeo da prodam svoje prvo delo. Tada su se stvari promenile i, čim sam prodao svoju prvu knjigu, što je bilo u Americi, video sam da sam zaradio nešto kao bonus platu, od koje bih možda mogao da priuštim odmor ili nešto slično. Ništa grandiozno, znači. Ali posle toga moje knjige su počele da se prodaju i u Britaniji, a ta suma je postala malo ozbiljnija. Naravno, i dalje to nije moglo da se meri s platom koju sam primao na regularnom poslu, ali prihod je već postao značajan. I onda su moje knjige doživele uspeh u Nemačkoj i Francuskoj, i to u svega šest meseci. Tada sam pogledao brojke ošamućeno i shvatio da, iako još uvek to nije zarada koliku imam na dnevnom poslu, ipak dobijam sasvim dovoljno novca da pokrijem kiriju i hranu. Da mogu da živim od pisanja! Odmah sam odlučio da uzmem dve godine pauze i da se posvetim samo tome. Jer vidite, ako ne bih uspeo u pisanju, uvek sam mogao ponovo da nađem neki posao koji ne volim i od kojeg ću živeti. Te dve godine pauze su se pretvorile u deset godina, i evo me, još uvek pišem. Jedan sam od neverovatnih srećnika!

Epska fantastika postaje sve popularnija u svetu. Da li je to ozbiljna ili laka književnost?

Ljudi koji gledaju s prezirom na fantastiku kao žanr obični su snobovi. Književnost je uvek književnost i postoji dovoljno lepote, složenosti i emocija u knjigama fantastike koliko i u naučnoj, stimpank, visokoj ili klasičnoj američkoj književnosti. Ljudi koji gledaju na epsku fantastiku s nipodaštavanjem, nemaju pojma šta je to zapravo, ne razumeju je. I kada imaju neku zlobnu primedbu, ja to pustim samo da se odbije od mene jer znam da nemaju pojma o čemu pričaju.

Da li je lako napisati fantastični roman?

Nije, nikako! Mada nije lako napisati bilo kakav roman. Ja još pišem vrlo sporo, ali na sreću, drugi pisci fantastike su sporiji od mene pa izgleda da sam nešto ažurniji od njih. Meni je potrebno uglavnom oko dve godine da bih završio jednu knjigu. To su dve godine istraživanja i udaranja glavom o tastaturu, dve godine prolaska kroz emotivnu krizu, gde ponekad pomislim da je moje pisanje genijalno, a ponekad mislim da je užasno i da sam najgori pisac od svih, u najgorem svetu od svih, i pitam se zašto se uopšte mučim na taj način. To je proces, i ponekad zaista nemam pojma šta radim, a ponekad mi rešenja prosto dolete, najveće izazove rešim dok pukneš dlanom o dlan. Dakle, nikad nije lako pisati. To zahteva mnogo rada, to je posao, ali ipak, posle svih muka i trenutaka sumnje, to je posao koji obožavam.

Autor: Kristina Kecman

Izvor: ekspres.net

Tekst i fotografija preuzeti sa laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-piter-bret-u-ljudima-cuci-neka-bazicna-greska-unos-10861.html

Pisac Piter V. Bret: Epska fantastika više nije evrocentrična

Sagovornik Danasa za sebe kaže da je je odrastao redovno se hraneći romanima epske fantastike, stripovima i „Dungeons & Dragons“ igrama. Sa njim smo za vreme njegove nedavne posete Sajmu knjiga razgovarali o popularnosti epske fantastike.

Ovde ste se susreli sa svojim čitaocima, koliko se ovdašnja publika razlikuje od one koja vas prati u drugim delovima sveta?

Pošteno govoreći nisam znao šta da očekujem, jer sam prvi put u Srbiji. Teško pisac koga prevode na druge jezike može da zna koliko su njegove knjige čitane. U Sjedinjenim Američkim Državama pažljivo možete da pratite brojke i vidite kako vam se knjige prodaju, te onda znate šta vam je činiti. Kad sam došao ovde, nisam imao pojma hoće li se ljudi na potpisivanju mojih knjiga uopšte pojaviti, a onda sam se oduševio kad sam video da je došlo oko 300 čitalaca. Svi su bili izuzetno otvoreni i radoznali. Slično se ponašaju i moji fanovi u drugim zemljama. Iako nisam znao šta da očekujem, brzo sam se opustio i osetio se kao kod kuće, među svojima.

Da li „kosplej“ takmičenje koje je nedavno održano može da se posmatra kao novi vid interakcije između pisca i čitalaca?

Kosplej je postao veoma popularan u poslednjih nekoliko godina, pre svega zahvaljujući Instagramu i Komikonu, a i ljudi lakše mogu da dođu do materijala od koga će napraviti komplikovani kostim nekog lika iz svoje omiljene knjige. To je umetnička forma sama po sebi, a kada to ljudi rade zato što im se nešto sviđa, onda je to veoma lepo. Mislim da je kosplej posebna lična vrsta umetnosti. Zato ga toliko i volim. Ništa na svetu vas ne može oduševiti više od toga kad na takmičenju vidite ljude koji su obučeni u kostime junaka vaših romana koje su sami osmislili i napravili. Sa porodicom se za Noć veštica i Komikon i sami posvećujemo kospleju. Moja ćerka i devojka su u tome strastvene, pa mogu reći da cela moja porodica uživa uključujući i mene.

Zbog čega je epska fantastika koju i sami pišete toliko popularna u celom svetu?

Za mene je epska fantastika oduvek predstavljala nešto što poseduje neverovatnu moć. Prva knjiga koju sam pročitao bila je Tolkinov „Hobit“ koji se može smatrati za originalnu epsku fantastiku. Mislim da te priče govore o nečemu što se nalazi u nama samima, što želi da upamti legende iz starine i samu starinu. To nas povezuje sa mitologijom i sa našom istorijom na mnogo načina. Ali, sve donedavno, u tome je uživalo izuzetno malo ljudi. Kad sam bio mlad, čitao sam epsku fantastiku i bio sam deo tanke manjine. Tada epska fantastika nije bila toliko popularna, a ostali ljubitelji književnosti su na ovaj žanr gledali s visine, kao da je manje vredan u odnosu na druge književne žanrove. S druge strane, u poslednjih dvadesetak godina, filmovi o Gospodaru prstenova i Hariju Poteru i TV serija „Igra prestola“ približili su taj žanr jednoj celoj novoj generaciji klinaca koji su počeli da shvataju koliko je zanimljiv i šta sve tu ima. Posrećilo mi se da sam počeo s pisanjem knjiga onda kad je publika bila otvorena za takve priče. Umnogome svoj uspeh dugujem klincima kojima su se svideli filmovi iz serijala „Gospodar prstenova“ i koji su se dok su rasli pitali: „Šta bi sledeće mogao da pročitam“. Slučajno se dogodilo se da su naišli na moje knjige.

Šta vas je podstaklo da počnete da pišete epsku fantastiku?

Volim da je čitam. Inače, mislim da pisci vole da pišu ono što sami vole i da čitaju. Gutao sam epsku fantastiku, čitao sam i drugačiju književnost, ali epsku fantastiku sam oduvek voleo. Tako sam godinama otkrivao različite autore i pročitao sve što su napisali.

Kako vidite budućnost ovog žanra, ali i sebe kao pisca koji ga piše?

Vidimo da se tržište epske fantastike širi i na određeni način razgranava. Čini mi se da je godinama bilo evrocentrično. Priče su se događale u srednjovekovnoj Evropi, likovi su predstavljali deo evropskog kulturnog nasleđa. Naravno, da je to dobro tle za neizmerno sjajne i dobre priče, ali sada vidimo i ljude iz drugih delova sveta iz različitih kultura kako u epsku fantastiku ubacuju priče iz svojih mitologija i kulturnog nasleđa koje je drugačije od evropskog.

Piše: Vladimir Matković

Izvor: Danas

Preuzeto sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-pisac-piter-v-bret-epska-fantastika-vise-nije-evrocentricn-unos-10683.html

Piter V. Bret: Moja Muza nalazi se u vozu

Popularni američki autor romana epske fantastike, takozvanog Demonskog ciklusa, Piter V. Bret bio je gost svog beogradskog izdavača Lagune na ovogodišnjem 63. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Laguna je objavila njegove romane „Pustinjsko koplje“, „Noć demona“, „Sunčani rat“, „Presto od lobanja“, kao i dvotomni „Utroba zemlje“. U svetu, u kojem se malo preostalih ljudi bori sa noćnim demonima, i sami ljudi su raslojeni. Jedan od glavnih junaka, koji je iscrtan moćnim i zaštitnim magijskim tetovažama, predvodnik je borbe protiv monstruma. Piter V. Bret diplomirao je englesku književnost i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Bafalu, a onda proveo deset godina u farmaceutskom izdavaštvu pre nego što se posvetio pisanju. Veliki je ljubitelj Marvelovih stripova, a povodom ekranizacija svojih knjiga u stalnom je kontaktu sa holivudskim producentima.

Da li je tačno da ste inspiraciju za prvi roman iz ove serije dobili posle terorističkog napada 11. septembra?

Da, mada sam i pre toga radio na ovoj priči. Osmislio sam svet pun demona i kreirao načine na koje u njemu radi magija, sa mapom zbivanja. Međutim, nešto mi je nedostajalo. Jedanaestog septembra bio sam u Njujorku. Sećam se da sam toga dana bio na poslu, da sam sa prozora gledao Svetski trgovinski centar, brinući o tome da li je moj tast, koji se tamo nalazio, dobro. Tek kasnije sam saznao da je odatle bio na vreme evakuisan. Snažno me je pogodilo ono što se toga dana dešavalo na ulicama. Neki ljudi iz kancelarije jednostavno su otišli da budu sa svojim porodicama, jedni su jurnuli prema dimu i ruševinama nameravajući da pomognu, da daju krv, da nešto učine, dok su drugi, pak, stajali kao skamenjeni, ne znajući šta da rade. Pogodio me je način na koji strah svakoga udari drugačije. Tako sam, u vezi sa pričom na kojoj sam radio, postavio pitanja: „U redu, demoni izlaze samo noću, i to jeste zastrašujuće, ali kako je tim ljudima koji se skrivaju? Na koji način se odnose jedni prema drugima i kako se ponašaju, kako sve to utiče na svet u celini?“. Tako je prva knjiga ovog serijala zapravo studija straha. Druge stvari uticale su kasnije na tok moje pripovesti, kao na primer to što nisam baš bio zadovoljan odlukama koje su naši lideri donosili. Razmišljao sam o tome kako ljudi lako uvrede jedni druge, a da to ni ne osete, o stalnim nesvesnim konfliktima.

Prvi roman napisali ste u metrou, i to na telefonu. Da li je atmosfera podzemne železnice uticala na svet romana?

Istina. I to čak nije bio ni ajfon... Imao sam priču koju sam želeo da napišem, a nisam bio profesionalni pisac. Imao sam posao, prijatelje, porodicu, ljubavni život, ali nisam posedovao mnogo slobodnog vremena. Morao sam da iskoristim onaj period od sat vremena, koliko je trajala moja vožnja od Bruklina do Tajms skvera, gde sam bio zaposlen, kao i sat u povratku. Napisano sam delio na poglavlja, u posebne fajlove u telefonu, i sa slušalicama na ušima, od jutra, u podzemnoj železnici, počinjao da pišem. Napisao bih oko 400 reči do posla, i isto toliko u povratku kući. Noću bih sve sređivao u kompjuteru. Tako sam radio godinu dana i na ovaj način nastalo je sedamdeset odsto prve knjige. Pošto podzemna železnica nije naročito prijatna, pisanje je za mene bio svojevrsni beg sa tog mesta. Slušao bih muziku i isključio bih se, fokusirajući se samo na tastaturu. Shvatio sam da najbolje pišem u vozovima i avionima, gde nema interneta, tako da je moja Muza zapravo u vozu.

Jeste li, kao i u svim velikim epskim pričama, imali na umu iskonsku borbu dobra u zla?

Do danas nisam siguran u to da li dobro i zlo zaista postoje. U tradicionalnim romanima fantastike, kao što je Tolkinov „Gospodar prstenova“, zna se ko je dobar, a ko je loš. Aragorn može da ubije koliko god hoće Orki i čitalac se neće zbog toga osećati loše, zato što zna da su oni zli. U stvarnom svetu mnogo je složenije od toga, pa i u mojoj priči. U prvoj knjizi da se zaključiti da je neko loš, a zatim biste ga u drugoj upoznali i shvatili da nije negativac, već da je neko zapravo prema njemu loše postupao. U trećoj knjizi reč je upravo o tom junaku, gde je objašnjeno da ni on nije negativac. U mojim knjigama postoje svi ti likovi koji su naizgled zli jedni prema drugima, ali svi zajedno, i na svoje načine, pokušavaju da spasu svet. Svi su oni heroji, koji se međusobno ne razumeju. Mislim da se svi suočavamo sa tim u realnosti. Ljudi u suštini žele isto, ali se bore sa nerazumevanjem i nevericom, što stvara konflikte koji bi nestali ako bi komunikacija bila bolja. To sam zapravo želeo da pokažem u svojim knjigama.

Zašto demoni u vašem svetu izlaze baš iz utrobe zemlje?

Ideja za moju priču bila je da je vrući centar sveta magija, koja zrači kao vrelina, tako da je stvorenja koja žive pod zemljom upijaju, postajući monstrumi. Oni izlaze samo noću zato što bi ih spržila svetlost dana. Noćna čudovišta deo su svakog predanja, svake kulture na svetu, kao i priče o simbolima koji odbijaju zlo. Svi se plaše onoga što tama može da skriva. Mislim da su moje knjige prevedene na 26 jezika upravo zbog toga.

Šta od ostalih izdvaja vaše vodeće junake, kao što je Arlan?

Imam trinaest likova koji iznose tačku gledišta u čitavom serijalu. Šestoro od njih su žene, šestoro su muškarci, jedan je monstrum. Oni su normalni ljudi gurnuti u život, koji nije normalan, onoga trenutka kada im se u detinjstvu nešto dogodilo. Arlan nije ni posebno snažan, niti mudar, ali kada vidi da je njegova majka napadnuta, dok otac pri tom iz straha ne reaguje, on odlučuje da bude drugačiji i da se suprotstavi. Otkriva da se problemi rešavaju sami od sebe ako se čovek sa njima suočava. Isto je i sa drugim junacima, kroz koje sam, tokom ovog serijala, pokazao kako obični karakteri mogu da postanu lideri koji menjaju svet.

Fantastika sadrži dobre metafore za današnji svet?

Da, iako nisam toliko uobražen da pomislim da će moje priče o monstrumima uticati na nečiju svest o svetu. Ali, ono što kod fantastike volim jeste to što dopušta suočavanje sa stvarnim ljudskim problemima među različitim kulturama, polovima, emocionalnim sukobima. Pri tom, čini to na način da prst nije uperen ni na koga određenog. Mogu da prikažem te zamišljene kulture, koje muče ista pitanja, i da na taj način progovorim o realnim stvarima u svetu, bez pravih primera određene zemlje ili religije. Iznošenjem šire slike izbegnuta je ona predrasuda „moja sveta knjiga drugačija je od tvoje svete knjige“, gde ta dela govore o suštinski istim stvarima, dok se ljudi i dalje svađaju. Ako govorite o hrišćanstvu ili islamu, čitaoci će odmah zauzeti gard, ali ukoliko je reč o izmišljenoj religiji, onda će opuštenije o njoj da razmisle.

Imate li poseban odnos sa čitaocima?

Trudim se da stalno budem u kontaktu sa njima. Aktivan sam na društvenim mrežama, dajem besplatne knjige na različitim takmičenjima, gde se na primer ljudi obuku kao neki od mojih junaka, slikaju se tako i pošalju mi fotografiju, ili nacrtaju magične simbole iz knjiga. Imam 20 primeraka od svakog izdanja mojih knjiga na engleskom, i šest od svakog izdanja na drugim jezicima, a živim u malom njujorškom stanu, tako da ih stalno poklanjam čitaocima. Ako bi na takmičenju pobedio neko iz Srbije, ja bih mu poslao knjigu na srpskom.

Autor: Marina Vulićević

Izvor: Politika

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-piter-v-bret-moja-muza-nalazi-se-u-vozu-unos-10579.html

Piter V. Bret: Najbolja umetnost uvek podstiče ljude da samostalno razmišljaju

Tehnologija koja se primenjuje u ekranizaciji romana iz oblasti naučne i epske fantastike najviše je doprinela ogromnoj popularnosti ovog žanra, ali i u njemu važi pravilo da su najbolja ona dela koja podstiču ljude da samostalno razmišljaju, umesto da im poručuju kako treba da misle, ističe mladi američki pisac Piter V. Bret. Njegovi naslovi zauzimaju prva mesta na listama bestselera, kako u SAD, tako i u Srbiji, zbog čega je pozvan da bude Lagunin specijalni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.

Piter Bret je za samo nekoliko godina postao jedan od najpopularnijih savremenih pisaca epske fantastike među čitaocima u Srbiji. Njegov „Demonski ciklus“ broji već pet romana, a već prvi među njima privukao je pažnju holivudskih producenata, kada je objavljen 2008. godine. Za Breta pisanje fantastike predstavlja ostvarenje mladalačkih želja, pošto je od malena bio veliki ljubitelj stripova, knjiga i društvenih igara iz ovog žanra. Ipak, posle diplomiranja engleske književnosti i istorije umetnosti, morao je da radi čitavu deceniju u izdavaštvu za farmaceutsku industriju dok se napokon nije proslavio u ovom veoma zahtevnom književnom žanru.

Koliko je teško novim, nepriznatim autorima da „zauzmu mesto pod suncem“? Da li je prosečan honorar dovoljan za pristojan život, i koliko je važno imati dobrog urednika pored sebe?

Tržište je u ovom trenutku ekstremno kompetitivno i čitaoci se sve manje zadovoljavaju mediokritetskim pisanjem, kada već imaju veliku mogućnost izbora. Knjiga zaista mora da bude posebna, kako bi bila primećena od strane izdavača ili na bogatom tržištu samizdata, zbog čega je pisanje dobrog romana i dalje zahtevnije od bilo kog drugog aspekta izdavaštva. Grozničavo se traže novi talenti, pa kvalitetni debitantski romani i te kako umeju da budu primećeni. Poznajem mnogo književnih agenata i urednika koji provode skoro celokupno slobodno vreme iščitavajući rukopise, u potrazi za tim jednim delom koje će proslaviti i autora i njih.

Mislim da je od velike važnosti za pisca da ima kompetentne i dobronamerne kritičare tokom pisanja prve verzije knjige, kako bi mu to pomoglo da svoju ideju realizuje na najbolji način. Tradicionalno, to je uloga urednika, međutim neki urednici su bolji od drugih, pa mnogi pisci pribegavaju alternativnim izvorima iz kojih dobijaju povratne informacije, korisne za prepravljanje njihovih rukopisa.

Što se tiče prihoda, on dosta varira, ali većina objavljenih autora zapravo se bavi drugim profesijama kako bi imali dovoljno za život, zdravstveno i socijalno osiguranje… Ipak, nije beznačajan broj onih koji zarađuju isključivo pisanjem, dok samo „zvezde“ prihoduju značajno više.

Kako je izgledalo Vaše iskustvo probijanja na književnu scenu?

Sedam godina sam pisao svoju prvu knjigu, „Noć demona“. Kada su je prvi put odbili, proveo sam narednih 18 meseci prepravljajući je uz pomoć prijatelja, porodice i književnog agenta. U isto vreme, radio sam u farmaceutskom izdavaštvu. Bio je to stabilan posao, koji mi je pomogao da izbrusim svoje veštine u marketingu i izdavaštvu, ali kome se nisam predavao sa strašću.

Kada sam predao drugi, i u dobroj meri prepravljen rukopis, situacija je brzo počela da se menja nabolje. Agent je poslao roman svim značajnim izdavačima naučne i epske fantastike, pa se nekoliko njih u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj zainteresovalo za njegovo objavljivanje. Nijedan od tih početnih ugovora nije bio dovoljan da u potpunosti počnem da izdržavam svoju porodicu, ali sveukupno su iznosili oko 80 odsto plate koju sam zarađivao pišući za farmaceutsku industriju, što je bilo taman za plaćanje osnovnih troškova. Odlučio sam da izdvojim dve godine kako bih video da li za to vreme mogu da postanem pisac „sa punim radnim vremenom”. Tu odluku sam doneo pre deset godina, i od tada je svake godine bilo sve bolje.

Šta je najviše doprinelo tokom proteklih nekoliko decenija da čitaoci širom planete oberučke prigrle fantastiku?

Tehnologija, pre svega sposobnost da se kreiraju realistični digitalni efekti koji omogućavaju filmskim i televizijskim autorima da elemente natprirodnog naizgled neprimetno uklope u „pravi“ svet.

Po meni, prvi film koji je zaista uspeo da napravi taj skok bio je prvi deo „Gospodara prstenova“ Pitera Džeksona. Istoimeni Tolkinov roman imao je milione obožavatelja, ali filmska verzija ih je stekla na stotine miliona. Tada su i oni koji nisu bili ranije zainteresovani za fantastiku izlazili iz bioskopskih sala sa željom da vide šta još ovaj žanr ima da ponudi. A postojalo je obilje neverovatnog sadržaja odakle je moglo da se bira. Ljudi su odjednom čitali kao da treba da zadovolje glad za koju nisu ni znali da je imaju.

Pripadam grupi autora koja je imala puno sreće da svoje prve naslove objavi nekoliko godina kasnije. Mi smo ponudili moderniji osvrt na klasične priče epske fantastike, baš kada je TV serija „Igra prestola“ osvojila svet.

Ne manje važno, digitalna distribucija knjiga doprinela je da one postanu dostupnije nego ikada. Tehnologija za digitalni transfer audio-knjiga, koje su prethodno zauzimale i do 30 CD-ova, privukla je dodatnu publiku, barem na Zapadu. Takođe, kreativan doseg fantastike se proširio, postajući savremeniji i raznovrsniji, zbog čega mislim da ovaj žanr danas doživljava svoje najbolje momente.

Kako tumačite da se rastuća popularnost književne fantastike kod mladih čitalaca koristi kao osnova za isticanje važnih socijalnih i političkih tema kroz napisane likove ili radnju? Ovo je očigledno kod sve većeg broja pisaca, iako nisu svi među njima jednako sposobni da naprave granicu između dobre književnosti i političkog pamfleta. U kojoj meri Vi razmišljate o aktuelnim događajima u svetu i eventualnim sličnostima između „realnog“ i „izmišljenog“ sveta dok pišete?

Mislim da je fikcija oduvek predstavljala prostor za rešavanje društvenih i političkih pitanja na jedan promišljen način, i svakako možete da pronađete takve uticaje i u mom radu. Takav pristup može da „promaši poentu” onog trenutka kada autorov pogled postane očigledan u priči, tako da ona postane poput predavanja, čime prirodni tok radnje izgubi na značaju. Najbolja umetnost uvek podstiče ljude da samostalno razmišljaju, umesto da im poručuje kako treba da misle.

Što se mene tiče, svesno kreiram svoj izmaštani svet tako da u njemu postoji mnogo problema koje vidim u „našem“ svetu, kako bih pomogao čitaocima da se lakše povežu, ali i da bih istakao neke stvari o kojima je po mom mišljenju potrebno diskutovati, bez donošenja ikakve presude u samom tekstu.

Koliko imate vremena da se upoznate sa radom svojih kolega iz sveta?

Nažalost, imam sve manje vremena za čitanje iz uživanja. Otac sam dvoje male dece, imam pretrpan raspored putovanja i pisanja. Kada sam u teretani ili kada obavljam druge svakodnevne obaveze, slušam audio-knjige, a pored toga pročitam pet do deset knjiga „u papiru“ tokom godine, ali ograničen sam na prevode na engleski jezik. Upravo su prevodi jedna od najvećih prepreka koje strani autori moraju da prevaziđu kako bi se probili na američko tržište.

Kako komentarišete da su Vaši romani veoma popularni među publikom u Srbiji, koja, bez obzira što je reč o malom tržištu, ima prilike da se upozna sa svim relevantnim autorima epske i naučne fantastike? Šta je odlučujući faktor zbog čega Vaše knjige dobro rezonuju kod lokalne publike?

U Americi i Velikoj Britaniji su mi dostupni nedeljni rezultati prodaje, pa mogu da vidim kako „stojim“ u poređenju sa konkurencijom. Ovo nije slučaj na većini međunarodnih tržišta, pa su mi u tom slučaju glavni indikatori aktivnosti na društvenim mrežama i pozivi za gostovanja. Uvek se pomalo začudim kada čujem da su moje knjige popularne u drugim zemljama. Počastvovan sam što sam od svog izadavača Lagune dobio poziv da posetim ovogodišnji Sajam knjiga, i što je ta vest naišla na izuzetnu dobrodošlicu među srpskim čitaocima.

Bavim se univerzalnim temama. Koncept čudovišta koja se kriju u mraku i magičnih simbola koji mogu da odbiju zlo prisutni su u svim svetskim kulturama, baš kao i borba ljudi iz različitih društava da usklade svoja uverenja o politici, religiji, polu i filozofiji.

U opštem trendu prenošenja književnih dela u medije stripa, filma ili TV serija, da li vidite moguću opasnost da ona postanu „dosadna“ opštoj publici, ili je to i dalje dobro za čitav žanr?

Tokom godina svakako je bilo trenutaka kada je fantastika delovala „premoreno“, ponavljajući iznova iste priče, ali to je više bila posledica pokušaja izdavačke industrije da replicira uspehe ranijih naslova, nego nemogućnosti samog žanra da ponudi novi sadržaj. U ovom trenutku tržište je preplavljeno novim i originalnim glasovima, pa smatram da neće postati „dosadno“ još dugo vremena. Uprkos nekoliko pozitivnih filmskih primera, mislim da je televizija bolji medij za prikazivanje velikih, epskih fantazija, koje sadrže puno likova, zato što dopušta više vremena za fokusiranje na pojedine karaktere i njihove priče.

Izvor: Biznis & Finansije 

Tekst i fotografije preuzete sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-piter-v-bret-najbolja-umetnost-uvek-podstice-ljude-da-samo-unos-10506.html