Razgovarali smo sa čovekom bez kojeg ne biste gledali Dedpula na velikom platnu!
Valja napisati i nešto lepo za kraj, ovaj, godine… ili početak nove. Naime, na kraju ove pomalo sumorne 2018. godine izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ spremila je jedan od lepših poklona.
Uz objavu jednog najpopularnijih svetskih stripova, „Dedpul satire Marvelov univerzum“ u goste su pozvali koautora i legendarnog crtača ove avanture Lajavog strelca, Dalibora Talajića.
Marvel, čija izdanja decenijama krase police stripoljubaca, u poslednjih 10 godina uspostavio je revoluciju u kinematografiji. Gde god se okrenete sa bilborda vas posmatra poneki superheroj, a velike su šanse da je izašao iz pera pokojnog Stena Lija ili kompanije „Čudesnih“.
U beogradskom Domu omladine, 26. decembra Dalibor nam je na tribini „Stripomanija“ otkrio svet iza zavesa superherojskoh stripa, zahtevni stvaralački proces, ali i kako je „komšijske gore list“ postao jedan od najcenjenijih crtača jedne od najvećih i najpopularnijih kompanija na svetu. Tribina je za naš ukus trajala prekratko, ali svakako i da je bila tri puta duža, ne bi nam bilo dovoljno. Još jednom se zahvaljujemo „Čarobnoj knjizi“ što su nam omogućili da i lično popričamo sa Daliborom.
Krenućemo od nečeg najopštijeg, imate bogati muzički pedigre, ali ste se ipak okrenuli 9. umetnosti – kada je počela vaša ljubav prema stripu i crtanju?
– Moja ljubav prema stripu je zapravo trajala, odnosno traje, otkad znam za sebe. Oduvek sam radije čitao stripove nego knjige, na veliku žalost mojih roditelja, a samo crtanje je nekako išlo u korak sa tim, pošto sam kao klinac imao talenta za crtanje. Iako su me moji usmeravali u smislu „Ok, ako ćeš crtati onda ćeš biti veliki slikar, grafičar“, a mene je uvek zanimalo da crtam Bleka, Zagora ili ko je već bio pri ruci od tih heroja. Svaka čast velikim slikarima, ali strip mi je uvek više ležao. Uvek me je zanimalo pripovedanje priča kroz slike. Mislim tako formulisano to kažem sada, tada to nisam umeo da objasnim, ali u tome je suština. Čak i kada bih čitao neku knjigu, uvek bih sve je doživljavao u slikama, u glavi sam je „prevodio“ u strip i tako je bilo od početka.
Možemo bez preterivanja da kažemo da ste postali jedna od zvezda Marvela. Možete li da nam kažete kako je ta saradnja počela?
– Hvala na tome. Pa ovako, 2005. je bio moj prvi profesionalni angažman za „Desperado publishing“, malu američku izdavačku kuću. Izdavač je bio legendarni Džo Pruit i to je bio moj prvi pravi posao u stripskoj industriji. Ubrzo nakon toga sam za francuski „Delcourt“ radio na adaptaciji biblijskog Jevanđelja po Mateju i posle toga sam poslao svoje radove Marvelu. I ranije bih periodično slao svoje crteže, jer je mene zapravo oduvek zanimao samo Marvel, crtati stripove je super, ali ja sam baš želeo da radim Spajdermena, Hulka… to je bio nekakav cilj od početka. Konačno te 2009. godine odgovorili su mi iz Marvela, ali ne kao do tada „To je lepo, bravo, trudi se i dalje“. Ovaj put je odgovor glasio: „Može, super, evo, dobićeš scenario. Ne znamo još samo da li će to biti Panišer ili Dedpul. Ja u to doba iskreno pojma nisam imao ko je Dedpul, prvi put sam tada čuo za njega, znao sam i voleo standardnu garnituru likova.
Slučajno se ispostavilo da je prva priča koju sam dobio, bila kratka u nekakvoj antologiji, mislim da se zvala „Dedpul 9000“, kao 9000. broj, što nije baš istina, već neki marketinški trik, ali u svakom slučaju super priča pod naslovom „Silent, but deadly“. Naime, u toj priči tri pantomimičara imaju moć da ako glume da imaju oružje u rukama, iako ga nemaju, zaista pucaju, meci lete na sve strane, ako se prave da bacaju bombe, bude eksplozija itd. Sticajem okolnosti jedna od tih zamišljenih bombi padne blizu Dedpula zbog čega mu pukne bubna opna. On zbog toga ne čuje ništa, pa tako ni svoje čuvene unutrašnje glasove i onda je čitav taj strip, tih 8 strana, zapravo nem. Meni je instinktivno bilo, da se tako izrazim, da režiram (crtam) priču poput nemog filma, sa prenaglašenom gestikulacijom, jer je to jedino što mi je preostalo, teksta nema. Ispostavilo se da je plod te ideje bila idealan stil za Dedpula, što su primetili i urednici. I tako, naslov po naslov, pa sam dobio tog, „Deadpool kills the Marvel universe“*, koji je pak, opet slučajno postigao neviđen uspeh. To je bilo u doba one velike recesije, svetske ekonomske krize kada se i Marvelu izrazito ljuljalo tržište. Sve je bilo na klimavim nogama. U Marvelu su odradili sveobuhvatnu internu selekciju autora i naslova, a mene je nazvao tada glavni urednik i rekao „Gledaj, ja ti dajem naslov, ovo je za tebe, imaćeš priliku da crtaš sve junake i onda će te videti svi urednici. To je sad tvoja karta, odigraj je najbolje što možeš, posle toga ćemo videti šta će biti sa tobom“. Ostalo je istorija
*Kod nas „Dedpul satire Marvelov univerzum“, u izdanju „Čarobne knjige“
Posle toga ste radili i na nekim od najpopularnijih Marvelovih likova. Kada ste počeli, kako ste rekli, niste bili toliko upoznati sa sa Dedpulom – Da li vam je bilo malo žao da ilustrujete kako upravo on brutalno ubija neke od vaših omiljenih junaka?
– Pa da, jeste. Ja se nisam slagao sa idejom da Dedpul može da naškodi jednom Toru, bogu groma ili Srebrnom letaču ili nekom sličnom, ali šta je tu je.
Moramo da primetimo da je Dedpul u priči pronašao genijalan način da, što bi se reklo, „rokne“ Tora. Zaista fenomenalna ideja.
– Upravo tako. Kolin Ban je napisao sjajan scenario, zaista su duhovite te smrti i znam da sam sa prijateljima i kolegama kada smo komentarisali te situacije, zaključili da je zapravo banalno lako pobiti sve te superheroje, ali eto, nikome pre to nije palo na pamet. Zaista sam uživao, ali stvarno, nisam ni slutio da će priča požnjeti toliki uspeh. Šta god da sam kasnije radio kada je Marvel u pitanju, uvek se nekako moje ime vezuje uz Dedpula i za taj strip, što je pravo zadovoljstvo.
Možete li da nam kažete koji je vaš omiljeni strip ili stripski lik, a kojim se svojim radom najviše ponosite?
– Moram priznati da mi je Dedpul vremenom prirastao za srce, jer, recimo kad je bila ta opcija kada su mi se javili dobićeš scenario, samo da vidimo da li Panišer ili Dedpul, ja sam strašno navijao da dobijem Panišera, bilo mi je zapravo i krivo kad me je zapao Dedpul, ali mi je vremenom omilio, gotovo da ga svojatam, tako da mi je bilo jako drago kada smo sad, pre godinu, dve, radili nastavak, opet Kalen i ja, „Deadpool kills the Marvel universe, again“, sa baš onako, dedpulovskim blesavim naslov. To zapravo i nije nastavak u pravom smislu, već onako, kao da se prvi deo nije ni desio, potpuno je drugi pristup i ja sam se trudio sa svoje strane, da crtački sve izgleda drugačije. Ali meni lično je najdraži, a imao sam prilike da radim i na tom naslovu je Šang Či, odnosno „Master of Kung fu“. Ja sam odrastao na Eks Almanahu i Brus Liju, a Šang Či je Marvelova verzija Brus Lija. Čim su me zapsolili u Marvelu poćeo sam da ih maltretiram da mi daju da radim Šang Čija, prilika se ukazala i to mi je jedan od projekata koji mi je izrazito drag i na koji sam ponosan.
Ne bismo da se bavimo sumornim temema, niti poređenjima Srbije i Hrvatske, ali možemo slobodno da kažemo kako je na prostoru bivše Jugoslavije ljubav prema stripu u poslednje vreme revitalizovana. Vi ste iz susedne Hrvatske gde je kult stripa pažljivo negovan. Mnogi od najcenjenijih autora u koje i vas ubrajamo su upravo iz Hrvatske. Zašto je to tako?
– Mislim da je u Srbiji strip itekako očuvan i tradicija izdavanja domaćeg stripa mi se čini jačom nego u Hrvatskoj, pogotovo kada je u pitanju savremeni domaći strip. Teško mi je da poredim, pošto sam stalno u Hrvatskoj, eventualno tu i tamo malo provirim preko plota da vidim šta ko radi, ali svakako bih se složio da se strip revitalizovao. Ne znam kako je tačno u Srbiji, ali kod nas se vratio na malo čudan način. Naš najpoznatiji izdavač, „Fibra“, proglašen je pre koju godinu i za najboljeg izdavača u zemlji, što je veliko priznanje stripu, jer se ekskluzivno time bave. Iako su ta izdanja zaista predivna, tvrdokoričena, na visoko kvalitetnom papiru, probranih naslova, „creme de la creme“ stripa, što se cena tiče i dalje su osuđeni na usku publiku koja ih može priuštiti. Čudna se stvar događa, strip u Hrvatskoj je gotovo snobovsko-kulturološki fenomen. Lepo je da strip ima takav status, svakako ga zaslužuje, ali ja sam uvek bio pod utiskom da strip mora biti široko dostupan, pa makar bio na kilavom papiru, jer se tako zapravo odgajaju generacije, da strip uđe u škole, da se krišom čita ispod knjige. Na taj način se neguje publika i to je jedini način i da se neguju domaći autori. Kada me neko pita kakva je scena u Hrvatskoj, obično odgovorim „Koja scena?!“. Ima samo crtača i scenarista koji rade za strane kompanije, ali naša scena su otprilike sporadično objavljivane prevedenih priče. Lepo je da se strip vratio na velika vrata, jer mu je jedno vreme pretio nestanak, ali valjda kao i svaki fenomen, nađe neku publiku, pa opstaje, makar kolekcionarski.
Filmovi bazirani na superherojskim stripovima danas su postali svakodnevnica, kao što su to nekada bili vesterni. Doskoro nije bilo tako? Bilo ih je i teško praviti bez razvoja specijalnih efekata. Zaradama nećemo gubiti vreme, jer znamo da su danas najisplativiji, ali da li mislite da su filmovi pomogli kvalitetu novih stripova sada kada je pažnja šire javnosti usmerena na njih ili možda i odmažu jer su preuzeli primat nad žanrom?
– Mislim da su filmovi, i tu pre svega mislim na Marvelove filmove, jer se ovi DC-evi nisu preterano proslavili, paradoksalno napravili jednu veliku stvar, skrenuli su pažnju na strip kao takav. Sada ima puno malih izdavača, onlajn izdanja, samizdatih koji su postali neiscrpni izvor inspiracije… tako da su filmovi rađeni po stripu skrenuli pažmki na sam strip, u svim svojim oblicima. Bez obzira što se veliki izdavači žale da im je teško, te da nemaju podjednako veliki deo kolača kao pre, što je istina, ali sam strip nikada nije bolje stajao, jer svi jašu na tom talasu, tako da mislim da je stripu danas dobro.
Za kraj bismo vas samo pitali – koji vam je od filmova baziranim na Marvelovim herojima omiljeni i zašto?
Hmm, prvi „Osvetnici“ su onako, školski primer šta i kako treba, grupni superherojski vašar veselja, ali meni je lično, najdraži „Kapetan Amerika“ u čitavoj svojoj trilogiji iz jednostavnog razloga. Da mi je neko rekao da će lik obučen u zastavu i koji se razbacuje unaokolo patriotskim parolama biti uverljiv na velikom platnu kao nekakav ljudski simbol nacije, rekao bih da nema šanse, da je to bačen novac, a zapravo je nekako najčvršći lik u čitavoj toj plejadi ispao baš on. I dalje mi je to pomalo neverovatno, ali Kapetana najviše cenim u celoj toj priči.
Hvala Dalibore, jedva čekamo nove priče!
Autor: Luka Radovanović
Tekst i fotografije preuzeti sa sajta editor.rs
Нема коментара:
Постави коментар