„Ne mora obavezno princ da spasi stvar“, kaže Nil Gejmen tokom razgovora o svojoj bajci „Uspavana i vreteno“. „Nisam ljubitelj priča u kojima muškarci spašavaju žene.“ Tako da u njegovoj tankoj i opakoj knjizi prelepa mlada kraljica otkazuje sopstveno venčanje kako bi spasila susedno kraljevstvo.
Briljantnost Gejmenove priče – koju je čarobno ilustrovao Kris Ridl – leži upravo u elementima koje je odlučio da iskombinuje.
U suštini, pomešani su aspekti „Uspavane lepotice“ i „Snežane i sedam patuljaka“, ali dok likovi u ovim klasičnim bajkama predstavljaju ustaljene figure princeze, lovca, maćehe i zveri, Gejmenovi junaci su proizvodi svojih prošlosti.
Ono što je Snežana do sada doživela daje joj viteško junaštvo: zahvaljujući svojoj maćehi, u stanju je da prepozna zlo u očima druge žene; spavala je godinu dana u staklenom kovčegu tako da je spremna da spase uspavanu zemlju; zbog otrovne jabuke sposobna je da oseti miris magije; a kada je reč o saputnicima, pomaže joj to što je bliska sa patuljcima.
Ali čak ni ovakva Snežana ne zna ko je ko kada dođe do kulminacije – „Uspavana i vreteno“ je priča o tri žene, ali nijedna od njih nije ono što biste pomislili.
„Osećam se kao alhemičar“, kaže Gejmen. „U posudu za mešanje sam ubacio sto grama Snežane i dvesta grama Uspavane lepotice, sve to zagrejao i promešao: nešto poput kulinarske fuzije. Ima ukus kao njih dve, ali je zapravo potpuno novo jelo.“
Jesu li bajke ponovo u modi? Uspesi Diznijevih filmova „Zaleđeno kraljevstvo“ i „Grdana – zla vila“ ukazuju na to. Ali većina bajki koje znamo potiču iz sedamnaestovekovne Francuske ili devetnaestovekovne Nemačke, a od tada su predmet mnogih prerada.
Drugim rečima, bajke oblikuju naš pogled na svet i protkane su kroz književnost. Na primer, nove verzije Grimovih bajki koje je napisao Filip Pulman su remek-dela koja vas proganjaju dugo nakon čitanja. Čak i najpopularniji primer koji smo imali poslednjih godina govori o uticaju bajki. Kada je u „Zaleđenom kraljevstvu“ Ani rečeno da je jedino „čin prave ljubavi“ može spasiti, pretpostavili smo da je neophodno da postane predmet nečije ljubavi.
Takođe smo, naravno, pomislili na romantičnu ljubav. Ali se ispostavlja da je princ u stvari običan prevarant, a da nju u poslednjem trenutku spašava to što je spasila život svojoj sestri: drugim rečima, „čin prave ljubavi“ je onaj koji ljubav pruža, a ne uzima. Ovako sofisticirana moralna poruka je, zahvaljujući Dizniju, imala nemerljiv uticaj, a to je nešto na čemu bi im veoma pozavidela braća Grim.
Gejmen, čija je „Koralina“ postala miljenica generacija, zna mnogo toga o pričama koje žive na mračnim zemljištima. Filip Pulman je za bajke rekao da su „prelake za decu, a preteške za odrasle“, a Gejmen je o bajkama mnogo razmišljao prethodnih trideset godina.
Kada smo ga upitali ko mu je omiljeni lik iz bajki, Gejmen je rekao da se zaljubio u Crvenkapu čitajući verziju Andžele Karter. Crvenkapa je bila i omiljena junakinja Čarlsa Dikensa, ali da biste razumeli Gejmenov pogled, trebalo bi da znate da je Karterova u romanu „Društvo vukova“ junakinju smestila u divlji, seksualni svet u kojem se ova odvažna tinejdžerka skida gola, smeje se opasnosti u lice i spava sa vukom u krevetu svoje mrtve bake.
Gejmen objašnjava da su bombe koje smo nasledili iz tih priča češće deaktivirane nego što su eksplodirale. Kao primer navodi razlog za to što Diznijeva „Uspavana lepotica“ ne funkcioniše: „Zato što to nije priča. To je samo početak. Prve verzije te bajke imaju mnogo više smisla, ali su surovije. Princ uspeva da dođe do nje, pokušava da je probudi, ima seks sa njom i odlazi. Zatim, devet meseci kasnije, dok je još uvek u snu, princeza rađa blizance. Oni se uspinju uz nju i jedno dolazi do grudi i počinje da sisa. Drugo dolazi do prsta i isisava otrov zbog koga je ležala u snu. Ona se budi i sa princem i decom odlazi njegovoj kući. Tamo ih čeka njegova zla majka koja je kanibal i pokušava da pojede decu. Priča zapravo govori o košmaru koji proživljavate kada vam je svekrva čudovište.“
Gejmen je usput istakao i nešto što je odavno poznato istoričarima ove teme, ali većina čitalaca verovatno o tome ne zna ništa – u prvom izdanju bajki koje su objavili Jakov i Vilhelm Grim 1812. godine, većina junakinja koje danas znamo kao zle maćehe, bile su, u stvari, majke. „Bilo je mnogo majki monstruma koje su odjednom postale maćehe.“ Snežanina maćeha je u originalu bila njena biološka majka; isti je slučaj i sa majkom Ivice i Marice koja ih šalje u šumu da umru od gladi. Od svih preuređivanja bajki u prošlosti, niko nije izvršio tako dramatičnu cenzuru kao braća Grim.
Stvaranje njihove knjige počelo je kao filološki projekat u osvit ujedinjene Nemačke. Grimovi su počeli sa sakupljanjem narodnih priča, ali one nisu bile, kako se pretpostavljalo, priče običnih ljudi već su sakupljane među buržoazijom. Projekat je bio stvar od kulturnog i nacionalnog značaja – nije bio predviđen za decu. Ubrzo je postalo jasno da su ipak deca čitaoci i slušaoci ovih bajki pa ih je Vilhelm, mlađi Grim, pročistio.
U novoj zemlji koja je trebalo da afirmiše majčinske vrednosti, nije valjalo da deca upijaju sliku majke ljubomorne na kćerku adolescentkinju. Vilhema nije toliko brinulo nasilje koliko seks u pričama, pa su do poslednjeg izdanja 1857. godine te priče postale čedne i bogougodne. Kako Gejmen kaže: „Nakon toga trudna Zlatokosa ne kaže veštici da joj je čudno što joj otiče stomak, a ne zna zašto, na osnovu čega veštica zna da je princ posećuje. Sada joj kaže: 'Ti si mnogo lakša od princa kada se penješ uz moju pletenicu.' I onda sve što možete da pomislite je: 'O, mislio sam da si pametna, ali ne, ti si moronka.'“
To je u suštini i bio plan koji su Grimovi imali, a kada smo pitali Gejmena ima li on slične namere, očekivali smo da će odmah odgovoriti negativno. Umesto toga odgovorio je: „Da, imam. Želim da ljudi zamišljaju. Mislim da je mašta najvažnije oruđe koje posedujemo i mislim da je, osim što je oruđe, ona ujedno i mišić koji atrofira ako ne vežbate.“ Zatim nas upućuje na citat G. K. Čestersona koji se nalazi na početku „Koraline“: „Bajke su više nego istinite: ne zato što nam govore da zmajevi postoje, već zato što nam kažu da zmajevi mogu biti pobeđeni.“
Pitamo ga šta time želi da kaže – da su bajke istinite i takođe... inspirišu?
„Istinite su, ali su i laž“, kaže Gejmen. „Ako neko kaže: 'Istraživali smo – Snežana nije postojala', ja neću pomisliti da je moja priča sada prazna i besmislena. Poenta sa Snežanom je da možete nastaviti da se borite – čak i kada vas oni, koji bi trebalo da vas vole, stave u nepodnošljivu situaciju, možete pobeći, steći nove prijatelje, izdržati. A ta poruka“, govori nam sa osmehom zadovoljstva „da čak i kada je sve mračno, možete naći svoj put – veoma je snažna.“
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Tekst i fotografije preuzete sa sajta laguna.rs
Нема коментара:
Постави коментар