Prošlo je godinu dana od kako nas je napustila čuvena SF spisateljica Ursula Legvin. Za tih godinu dana održano je više tribina posvećenih njenom radu, a najnovija u nizu je ponovo svoje mesto dobila u tribinskom programu Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. O Ursuli su govorili dr Milan Ćirković i dr Zoran Živković – piše PISB.
Zoran Živković je prvo ispričao o američkoj SF sceni pre same pojave Ursule Legvin, kako bi bolje sagledali njen značaj u samom kontekstu svega onoga što se dešavalo sa tadašnjim sistemom objavljivanja. Tako je, recimo, pre Drugog svetskog rata (ne računajući Verna, Velsa, Poa…) aktuelan SF objavljivan u časopisima. Palp časopisi, pa samim tim i „palp“ literatura u kojoj su „muškarci pisali o muškarcima za muškarce“ (jedna od „defnicija SF-a“ iz tog vremena). Isto je bilo i sa „kaubojcima“, „krimićima“, „ljubićima“ ali je jedini SF uspeo da napravi taj „kvantni skok“, kako ga Živković karakteriše, i da iz sfere trivijalnog pređe u književnost.
Doduše, prelazak SF-a iz časopisa u knjige desio se zahvaljujući slučaju – došlo je do nestašice papira, brojni časopisi su ugašeni 1948. i 1949. godine, ali su se za SF zainteresovali „B“ izdavači, pa je tako prešao u, uslovno rečeno, drugi „medij“. Takođe su pisci bili bolje plaćeni i sve je to dovelo do pojave pisaca kao što su Rej Bredberi, Isak Asimov, Džejms Bliš, Teodor Sterdžen, Kliford Simak… gde je SF progovorio o vremenu kojem se nalazio na drugačiji način i otvorio neke nove teme.
Naravno, kao što je i Sterdžen napominjao, 90% SF-a je bilo i dalje trivijalno, ali se sada dobijalo i jedan manji procenat kvalitetnih dela. Tu onda dolazi i do pojave Ursule Legvin, koja dolazi 150 godina posle Meri Šeli koja je povela SF žanr, a Ursula postavila nove vrhove. Možda najbolje priznanje, kako Ursuli tako i samom SF-u, stiže u vreme izbora 100 najboljih dela iz književnosti 20. veka – gde je ona zastupljena sa dva dela – Čovek praznik šaka i Leva ruka tame, baš kao i Stanislav Lem sa Solarisom i Nepobedivim.
Milan Ćirković se osvrnuo prvo na Ursulinog oca Alfreda Krebera koji se bavio socijalnom antropologijom, a svakako spada u trojicu najznačajnijih društvenih naučnika 20. veka. Još ranije je bilo napominjano koliko je Ursula u svom radu imala dodira sa antropološkim temama. I činjenicom da je, sa ostalim pripadnicima „novog talasa“ (već pomenuti autori kojima je Ćirković dodao Filipa K. Dika ali i Majkla Murkoka – značajnog po uredničkom i izdavačkom radu u Velikoj Britaniji). Potom je usledila analiza Leve ruke tame sa stanovišta nekih zamerki koje su kasnije Urusli upućivane od strane feministkinja. Ćirković je insistirao da je osnova ovog dela humanistička poruka romana, kao i kod Čoveka praznih šaka, uz napomenu da je reč o polemici protiv totalitarizma i nacionalizma. Kasnije je Ćirković govorio i o epskoj fantstici kod Ursule, vezano za Zemljomorje – koje je uporedivo sa delima Tolkina ili Luisa, ali koji takođe donosi novum i jedan dobro postavljen fizički svet koji potom oblikuje neke druge stvari.
Zoran Živković je posle ispričao da je bio u prepisci sa Ursulom i da su razmenili preko 30 pisama – što bi jednog dana moglo i da bude objavljeno, i da je njoj ideologija zapravo bila strana. Ono što je glavno kod nje je – umetnost proze. Zbog toga je ona velika i zbog toga će biti upamćena. Ne zbog feminizma, taoizma i bilo čega drugog. Iako kaže da je loš u predviđanju i da nikada nije dobio na Lotou, ipak je Živković ustvrdio da će Ursula i nakon 50 godina (pošto je sada 50-godišnjica nastanka dela Leva ruka tame) biti tu gde jeste.
Tekst i fotografije preuzete sa sajta art-anima.com
Нема коментара:
Постави коментар