Sara Dž. Mas, autorka serijala „Stakleni presto“ govori o fantastici, šta je inspiriše na pisanje i sticanje ogromnog broja obožavalaca preko interneta pre nego što je potpisala ugovor sa izdavačem.
Gde nalazite inspiraciju? Koji su pisci i knjige uticali na vaš rad?
Glavni izvor moje inspiracije obično je muzika, pogotovo klasična i ona komponovana za filmove. Ali takođe me nadahnjuje slikarstvo (obožavam Pinterest), filmovi, putovanja i istorija. Što se tiče pisaca i knjiga koji su me inspirisali… Pa, postoje dve knjige koje sam čitala kada sam bila mlađa i one su pobudile moju ljubav prema fantastici i želju da je i sama pišem: „Sabrijel“ Garta Niksa i „The Hero and the Crown“ Robin Makinli. Radnje oba romana su smeštene u predivne fantastične svetove i imaju snažne, pametne junakinje. A tu je i predivna dečja knjiga Roberta Manča, „Princeza u papirnoj kesi“ koja me je u suštini oblikovala kao ljudsko biće (svoje roditelje sam terala zilion puta da mi je pročitaju).
Da li biste nam zarad onih koji nisu čitali serijal „Stakleni presto“ mogli nešto reći o njemu?
Ukratko, prva knjiga serijala „Stakleni presto“ govori o zloglasnoj mladoj atentatorki kojoj je ponuđena sloboda u zamenu za učešće u smrtonosnom takmičenju za položaj kraljevskog ubice u korumpiranoj imperiji. U drugoj knjizi „Kruna ponoći“ nastavljaju se njene avanture.
Kako ste došli na ideju da stvorite lik Selene Sardotijen, junakinju vaših romana?
Selena se prosto stvorila u mojoj glavi onog trenutka kada sam dobila ideju za serijal. Premda mislim da je takođe i proizvod moje ljubavi prema seriji „Bafi, ubica vampira“, „Kil Bil“ i Hana Soloa iz „Zvezdanih ratova“, i Diznijevih princeza kao i moje želje da čitam i pišem knjigu u kojoj junakinja radi sve one zabavne stvari koje inače dečaci rade: razbijaju glave, ubijaju čudovišta i spasavaju svet.
Primetili ste ranije da Selena, premda jak i sposoban lik, spada u „moralno sivu zonu“. Možete li to pojasniti?
Pa, ona je plaćeni ubica. Ubija ljude za novac i ponekad uživa u tome. Zna kako se muče ljudi i u tome ponekad takođe uživa. Ali isto tako voli da čita, obožava muziku i slikarstvo, i mislim da joj upravo ljubav prema tim stvarima pomaže da održi ljudskost kao protivtežu svoj užasnoj obuci koju je prošla kao dete i svim užasnim stvarima koje je uradila kada je odrasla. Tako da je ona obučeni ubica ali ima srce i moralni kodeks, koji ponekad izvrne da bi dobila ono što želi (ponekad sa razornim posledicama). Njena neprestana borba sa tamnijom stranom svoje ličnosti i njena ljudskost učinili su je super zabavnom (i zanimljivom) za pisanje.
Serijal je izvorno bio neka vrsta ponovo ispričane Pepeljuge – a vi ste takođe bili i koautorka nove verzije romana „20.000 milja pod morem“. Koliko klasična književnost ima udela prilikom donošenja odluka tokom rada na priči?
Hm, ne mnogo. Ponekad dobijem ideju iz narodne ili klasične književnosti, ponekad ne. To zavisi od priče i onoga što me inspiriše. Ako je priča nadahnuta folklorom ili klasičnim delom, prvo uradim dosta istraživanja, odlučim koje delove želim da odbacim ili zadržim i smislim kako da im dam svoj pečat. Ponekad zadržim veoma malo – ponekad puno. Opet, sve zavisi od priče.
Fantastika je uzbudljiv žanr – možete stvoriti potpuno nove svetove. Imate li neki savet za pisce kada stvaraju te nove svetove? Kako znate da deluju autentično?
Postavite sebi puno pitanja. Ako lik jede određenu vrstu hrane ili nosi određenu vrstu odeće, zapitajte se odakle to dolazi. Kako je došlo do toga da to jede ili nosi. Ne morate obavezno to da objasnite u tekstu, ali razumevanje trgovačkih puteva, granica kraljevstva, geografije, godišnjih doba, sve to pomaže da razvijete svoj svet. Takođe zapamtite da stvaranje sveta i likova često idu ruku pod ruku: baš kao i vi, i vaš lik je proizvod svog sveta. Ponekad sićušni detalji iz svakodnevnog života mogu udahnuti život vašem junaku i svetu u kome živi.
Imate li neki spisak pravila za svoj svet? Prolazite li neki proces kroz koji ih definišete?
Volela bih da to radim, ali uglavnom dobijem ideju, zapišem je i ako ima smisla i u skladu je sa onim što sam već utvrdila (što često znači da vidim postoji li neki istorijski ekvivalent iz stvarnog sveta ili tako nešto) ja to zadržim. Ako je apsurdno (stvari na koje mi obično skrene pažnju urednik ili saradnik) ja to odbacim. Prilično prosto.
„Stakleni presto“ ste prvo objavili na sajtu FictionPress.com. Zašto ste se odlučili da prva poglavlja postavite onlajn umesto da ih odnesete agentima?
Pa, bilo je to 2002. godine i bilo mi je 16 godina, a nisam čak ni znala da želim da objavim priču. Tada čak nisam znala ni da li ću biti u stanju da napišem čitav roman. Niko iz mog svakodnevnog okruženja nije čitao niti pisao fantastiku, tako da sam samo želela da saznam da li priča vredi nečemu, da li će iko želeti da je pročita. Ispostavilo se da je to puno ljudi želelo. Ali nisam uzimala u obzir objavljivanje još nekoliko godina, sve dok nisam imala knjige i knjige vrednog materijala i obožavaoce koji su me molili da ih objavim.
Kada je izašlo štampano izdanje bilo je nekih izmena u odnosu na prvobitno objavljen tekst na internetu. Da li vam je urednički proces pao teško?
Naravno da jeste. Mislim da je tako sa svakim autorom početnikom. Tekst sam sama ispravljala godinama. (Verziju za FictionPress.com sam napisala ponovo, reč po reč, izbacivala i dodavala stvari.) Tako da mi je rad sa urednikom bio i užitak i olakšanje. Da, bio je to naporan posao – ali ja napredujem zahvaljujući izazovima, a i urednik mi je sugerisao briljantna rešenja za poboljšanje priče, u skladu sa pričom koju sam zamislila.
Šta biste rekli da su prednosti i nedostaci koji čekaju pisce koji se odluče da sami objave svoj rad?
Pa, ima razlike između postavljanja teksta onlajn i samizdata. Mislim da je FictionPress.com sjajno mesto za pisce početnike na kome mogu da vide reakcije čitalaca i zabave se – ali treba da vode računa i zaštite svoju priču od mogućih plagijatora. Sigurna sam da ima mnogo koristi od samizdata (staviti delo u prodaju), ali tada ste i sam svoj izdavač, što meni izgleda kao veliki posao, i nije mnogo verovatno da ćete ikada videti svoj roman u knjižari. Tako da uvek preporučujem tradicionalno izdavaštvo, što je duži i teži put ali se daleko više isplati.
Puno koristite društvene mreže da se povežete sa čitaocima. Koliko je po vašem mišljenju to važno da se postane uspešan pisac?
Iskreno, nemam predstavu koliki su uticaj društvene mreže imale na moju karijeru pisca, ali znam da je povezivanje sa mojim obožavaocima jedna od najboljih posledica objavljivanja moje knjige. Radim to jer je zabavno i zato što volim da pričam sa njima, čujem njihovo mišljenje i pogledam njihov rad. Ako društvene mreže nisu vaš fazon, onda se ne bavite njima – mnogi pisci ne koriste društvene mreže a izuzetno su uspešni (npr. Suzan Kolins).
I na kraju, imate li neki savet koji biste preneli drugim piscima?
Pišite ono što volite. Mnogi ljudi će vam reći da je nerealno očekivati da ćete biti objavljeni ili da ono što pišete nije „prava“ kniževnost, ali zanemarite ih. Pišite ono što volite i ne pravdajte se zbog toga. Da, dug je put do objavljivanja, ali to je dobro. Uspećete samo ako imate priču koju volite i u koju ste utkali i srce i dušu, a jedina osoba koja vas može sprečiti da pišete ste vi sami. Tako da pišite ono što volite, a ostale ko šiša.
Izvor: writersandartists.co.uk
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: Josh Wasserman
Tekst i fotografije preuzeti sa sajta laguna.rs
Нема коментара:
Постави коментар