недеља, 12. децембар 2021.

Srpski autor koji je oživeo nordijsku mitologiju u stripu


Dražen Kovačević (1974, Zagreb) započeo je svoju karijeru stripskog crtača na najbolji mogući način kada je za svoj tek početi diplomski rad na Fakultetu primenjene umetnosti, strip Točak (scenario Goran Skrobonja), dobio nagradu za najboljeg novog autora na festivalu u Angulemu u Francuskoj 2000. godine. Posle toga su se nizali albumu i ilustracije sa francuskim izdavačima, nagrade i izložbe. Posebno je ostao upamćen njegov kratki strip Ni na nebu ni na zemlji (scenario Dragana Stojiljković), sa tematikom iz Prvog svetskog rata i sa kojim je pobedio 2014. godine na nagradnom takmičenju Salona stripa u Beogradu.

Njegova besprekorna realistička stilizacija i stripovsko pripovedenje svrstavaju ga u naše najznačajnije autore. Ovaj intervju pokušaće da osvetli ljudsku stranu ovog umetnika.

Kao dete živeli ste u Krajini. Da li je bilo stripova za čitanje?
Da, živeo sam i odrastao u Krajini, preciznije u Lici, u malom mestu Gračacu. Naravno da je bilo stripova, bili su mi dostupni na razne načine, nešto kupovinom od džeparca, nešto razmenom sa drugovima. Takođe bili su mi dostupni ilustrovani časopisi, magazini, gomila zanimljivih stvari. Sve sam to bukvalno gutao i skladištio, što fizički, što mentalno, svesno ili nesvesno. Čitao sam, gledao, crtao i precrtavao inspirisan svim onim što sam video. Bila su to lepa i bezbrižna vremena.

Kada ste znali da ćete se baviti vizuelnim umetnostima?
Negde kada sam bio srednjoškolac razmišljao sam maglovito o mogućnosti da bih možda nekako mogao da živim od crtanja. Naravno to je tada bila pusta mašta, jer okolnosti su bile blago rečeno surove. Rat je već bio u zenitu, puko preživljavanje je postalo prioritet, opšte beznađe i haos nisu ni mene mimoišli. Ipak nekako je vremenom sve došlo na svoje mesto i danas kada premotam film, izgleda mi da se sve dešavalo onako baš kako je trabalo da se desi i imalo je svoj logični sled. Međutim, definitivno sam znao da ću živeti od stripa tek kada sam potpisao prvi profesionalni ugovor. Bilo je to 2000-te.

Bili ste učesnik u ratu tokom razbijanja Jugoslavije?
Na žalost tako je. A na svu sreću pod uniformom i opasačem bio sam kratko. Međutim rat u celosti, sa svim svojim strahotama i kasnije posledicama, nije me mimoišao. Mnogo mojih drugova, rođaka, dragih prijatelja, poznanika je nastradalo, neki su poginuli, neki su zadobili trajne posledice kao invalidi, neki si mnogo kasnije umrli od psihičkih i fizičkih posledica, a svi mi skupa smo ostali bez svojih domova i bez čitavog jednog dela života. Kasniji život u izbeglištvu i oskudici paralelno sa studiranjem, obeležio je moju mladost. Sve skupa bila je to jedna velika tragedija, koja se završila, ali traje u sećanjima ili se povremeno vrati kroz neke ružne snove ili kratka gorka podsećanja. Ali nekako mislim da je sve to, iako je ostavilo duboke ožiljke u mojoj duši, doprinelo tome da očvrsnem i da mnogo lakše prolazim kroz sve udarce surove realnosti kojih nije manjkalo. Život je takav kakav je, a mora se živeti jer taman koliko donosti tuge, jada i čemera, toliko nadomesti sreće i zadovoljstva.

Kako je to ratno vreme uticalo na vaš kasniji odnos prema radu i umetnosti?
Nikada nisam o tome razmišljao na takav način. Ja sam ilustrator i strip crtač, radim "po narudžbini", prema scenariju ili prema priči i onda tu nema mnogo prostora za neke suviše lične interpretacije, introspekcije, tumačenja ili tome slično. Jedino, kada bolje razmislim, nekako se provlačila ratna ili neka opšta tuga kroz neke sporedne likove ili statiste koje sam crtao u nekim scenama u stripovima. Obično su to bili neki marginalci na uglu neke ulice ili prostorije, pogureni, u ritama, neki ljudi pored kojih drugi ljudi prolaze kao da ne postoje. Tako neke stvari. Ne znam. Što se tiče rada i radne etike, pomoglo mi je to sve kroz šta sam prošao u smislu: ok, sad imaš posao i priliku, nemoj da zabrljaš jer sve ovo sada je med i mleko u odnosu na ono pre. Jer sve to probijanje rokova, nerviranje, stres, nesporazumi sa saradnicima i urednicima, kašnjenje uplata honorara i slično, zaista predstavlja malu muku prema onom preživljenom davno pre.


Mada je već prvi album vašeg prvog stripa Točak bio izuzetno hvaljen, vaša likovnost je stalno napredovala. Otkuda potreba za stalnim usavršavanjem?
Otud što sam uvek sam sebi najveći kritičar i što sam sebi uvek podižem lestvicu i jer se držim pravila "uvek može bolje". I zaista može. Naravno, vremenom sam savladao potrebu za preteranim perfekcionizmom i naučio kako da pravim kompromise. Ostao sam dosledan u tome da svaki crtež radim pažljivo, konstruišem ga, proveravam anatomiju, perspektivu, proporcije, trudim se da ne zapostavim detalje, teksture, da svetlo bude pristojno, da kompozicija ne bude klimava. Sve to mora da funckioniše lepo, ali ne sme da oduzme previše vremena jer je strip ipak timski rad i ne smem da ugrozim ostale saradnike u lancu.

Kod nas je objavljen vaš strip Valkira radjen tehnikom laviranog tuša, koji je sve oduševio minucioznošću vašeg realističkog stila i snažnim oživljavljavanjem nordijske mitske tematike. Kako ste doživeli rad na tom stripu?
Rad na Valkiri je bio prekretnica. U svakom smislu. Najpre bio je to prvi serijal koji je pisan baš za mene, ili preciznije po mojoj meri, kao odelo kod krojača. Scenarista Silvan Kordurije (Sylvain Cordurier) bio je moj saradnik na prethodnom serijalu Ognjeni mač (L'epee de Feu), jako dobro smo funkcionisali zajedno i od njega sam mnogo naučio. Dok smo bili pri kraju drugog dela serijala, naš urednik Žan-Luk Istan (Jean-Luc Istin), inspirisan mojim laviranim storibordovima, predložio je da pređemo na novi serijal gde bismo mogli obojica da se razmahnemo. Kordurije se bacio na posao i nakon konsultacija dogovorili smo se da bi najbolje bilo uraditi nešto vezano za nordijsku mitologiju i sage, a u maniru klasičnih kvalitetnih fantazi stripova, filmova i literature. Već nakon prvih nekoliko tabli videli smo da smo na pravom putu. Uradili smo dva albuma, završili serijal i postigli zavidan uspeh.


Saradjivali ste sa francuskim scenaristima (Pakleni čopor, Vatreni mač, Valkire, Kartago, Crveni ljiljan), ali i sa našim Markom Stojanovićem (Četvrti krstaški rat). Uporedite ta iskustva.
Tako je. Imao sam sreću da sam sarađivao sa zaista sjajnim scenaristima. Svako od njih je bio jako dobar u svom domenu i svako od njih je imao specifičan pristup radu, stil, način pisanja, ritam, radnu etiku, odgovornost i posvećenost. Svima je zajednička crta visoki profesionalizam. Što se Marka tiče, tu moram da budem malo pristrasan jer se radi o našem čoveku koji je izuzetno posvećen i sa kojim sam imao i pre jako dobru saradnju na manjim projektima. Naš serijal je značajan po tome što je jedan od retkih na francuskom strip tržištu koji je u potpunosti plod rada autora koji nisu Francuzi. Takođe, drugi album je proveo čitav mesec dana jako visoko kotiran na listama specijalizovanog i najcenjenijeg francuskog strip portala BD Gest, što je veliki uspeh.

Živite mirnim porodičnim životom u Zemunu (supruga Jelena, dva sina i povređeni mačak koji je pao sa terase). Šta vam porodica znači u procesu stvaranja?
Porodica mi je na prvom mestu. Bez porodice ništa ne bi imalo smisla. Oni mi pružaju oslonac  i daju motivaciju. Takođe, Jelena, moja supruga, moj je jako važan saradnik. Bez nje mnoge strip table ne bi izgledale onako kako treba, jer je njen posao da ih "dotegne". Ja sam pristalica stare škole i sve crtam na klasičan način; papir, olovka, tuš. Table skeniram, a onda nastupa Jelena koja uradi sve što treba što se digitalne obrade tiče; ucrtavanje balončića sa tekstom, onomatopeja, čišćenje pomoćnih linija, sređivanje kontrasta, fina podešavanja. Ukratko, to bi se moglo nazvati postprodukcijom ili sređivanjem. Što se tiče dečaka, oni su, pa... dečaci. Dobri su i šašavi. I oni ponekad izraze želju za crtanjem i dosta su dobri obojica, i Janko i Miloš.

U Francuskoj su vam urađeni albumi skoro u veličini originalnih tabli sa dodatnim ilustracijama. Šta mislite o takvom predstavljanju vaše umetnosti?
Radi se o luksuznim strip albumima sa limitiranim tiražom. Izdavači takvih strip albuma su malobrojni, ali poslednjih godina sve više dobijaju na značaju. Oko njih i njihovog rada je nastao jedan potpuno novi stripski univerzum, kog su Francuzi prikladno nazvali "ParaBD", u slobodnom prevodu "paralelni svet stripa". U njima se može videti kako strip table izgledaju skoro u pravoj veličini, detalji su vidljiviji, izuzetno visok kvalitet štampe to dozvoljava, a najčešće su štampani bez boje, to jest crno belo, tako da ništa nije prikriveno.


Vaše skice, storibordovi i table u različitim fazama izrade, sakupljeni u jednoj knjizi, pokazali bi vaš način rada na oduševljenje vaših fanova, ali bi to takođe pomoglo mladim crtačima. Da li ste razmisljai da to objavite ili smatrate da je to deo intime vašeg stvaranja?
Svakako bi nešto tako, ali sa presekom iz svih ili bar većine mojih albuma, kao i sa brojnim ilustracijama, bilo prava stvar. Sa takvim jednim izdanjem zaokružio bih jedan važan deo karijere, a blio bi mi posebno važno ako bi se takvo delo pojavilo i na srpskom jeziku.

Živojin Tamburić
Beograd, oktobar 2021.

[Tekst je  u nesto skraćenom obliku objavljen u Politikinom Kulturnom dodatku od 6. novembra 2021.]

Preuzeto sa stripvesti.com







 

Нема коментара:

Постави коментар

Novogodišnji sajam stripova u Somboru

  U nedelju, 26. decembra 2021. godine, u vremenu od 10,00 do 17,00 sati, u maloj sali Sokolskog doma u Somboru, ul. Venac Petra Bojovića br...