Kako se radno vreme približavalo kraju, minuti su postajali sve duži i otezali se kao topljeni sir. Čekao je Nikola da sat pokaže 18, pa da sedne u svog skromnog „Juga“ i odjuri do striparnice po novi broj Zlatne serije. I ne, ne odvija se ova priča u nekim sedamdesetim ili osamdesetim godinama prošlog veka, već ove, 2019. godine. A po spominjanju posla i vožnje može se zaključiti da Nikola nije klinac. Nikola je dete u duši koje se polako približava tridesetoj godini i koji se nije tako uzbuđeno osećao zbog sveske sa crno – belim crtežima iz Italije još od kako je na tavanu porodične kuće otkrio strast prema stripu.
Bila je sreda, ali kao i sve striparnice koje drže do sebe i „Svet stripa“ u Kragujevcu je svoja izdanja „Veselog četvrtka“ dopremao svojim čitaocima dan pre puštanja na kioske. Kiša je kvarila dan, ali to je bilo sekundarno. Ionako nije planirao da ide napolje.
Odškrinuo je vrata lokala u suterenu tržnog centa „Šumadija“ i ugledao visokog proćelavog gospodina sa umetničkom bradicom.
„Zdravo Nebojša.“ Pozdravio je kratko vlasnika renomirane radnje i odmah sa stola ščepao koricu B sa zlatnom trakom, Dilanom i Martijem iza kojih ze zlokobno uzdizala nuklearna pečurka i natpisom „AMBIS ZLA“– delo Siniše Banovića.
„Kakav je?“ upita Nikola, računajući da njegov sapatnik u obožavanju devete umetnosti, Nebojša Vesović, nije dangubio do 6 popodne i da je ovo dugo očekivano delo već svario.
„Dobar, stvarno je dobar. Pojavljuju se...“
„Nemoj da mi pričaš, pobogu! Mislim, svi znamo ko je negativac, ali pusti dete u meni da se samo ozari ako ima još starih poznanika među koricama.“
„Dobro, de. Ti si od ovih što ne vole spojlere.“
„Ovaj put mi se više sviđa originalna naslovnjača.“, reče Nikola dok je vadio novac. „Nekako mi je upečatljivija Stanova. Ima Naciste i ove likove sa kapuljačama, a Dilan i Marti nišane jedan u drugog...“
„Pa jeste ova Sinišina malo prazna, kao da fali nešto između ove dvojice i eksplozije.“
„Neka fali šta fali. Uvek uzimam ovu domaću. Neki vid patriotizma, a i nostalgija za ovom žutom trakom. Odoh sad da pokidam celofan i gurnem nos među listove.“
„Ti spadaš i u njušače.“ osmehnu se gazda Nebojša.
„A ko ne spada. Ne znam ni jednog pravog stripofila koji pre čitanja ne onjuši dobro novi strip. Sve je to konzumacija.“
Pozdraviše se i Nikolin „Jugo“ ponovo zareža kragujevačkim ulicama na putu do udobne fotelje, šolje kafe i cigarete uz Zlatnu seriju.
Uz trube i fanfare je najavljivan dvanaesti broj Zlatne serije Veselog četvrtka. Predstavljan je kao izdanje godine, a ponekad se kao vremenska odrednica pominjala i decenija. Bilo je i upoređivanja sa nekim tamo Osvetnicima koji su, navodno, postavili standarde kad je reč o udruživanju strip junaka.
E pa, stvoren je novi standard. I izašlo je kiosk izdanje godine i decenije... Ma nekoliko decenija se nije pojavilo nešto ovako dobro, a što može svako da priušti.
Endorfin se lučio i jurio kroz Nikolinu krv dok su stranice stripa ispunjavale sve što su najave, srpske i italijanske, obećavale. Nizali su se omaži ili „uskršnja jaja“. Likovi su se sjajno povezivali i nijedan nije uzalud potrošen. Svako je bio neophodan deo slagalice „Ambisa zla“. Sve očiglednije je postajalo čitaocu zašto je u rodnoj zemlji Fregijerijevo, Kastelijevo i Rekanjovo delo dobilo laskavu titulu – „fumeti godine“.
Boneli multiverzum se konačno stvarao pred očima umornog magacionera, razbuđenog dečačkom srećom. Čak je i kritičar u njemu bio oduševljen, a njega je bilo mnogo teže zadovoljiti nego dete koje bi lako poskočilo za šarenim besmislom. Našli su autori odličan način da antagonistu smeste u svet današnjice iako kao prva zamerka mogu da se istaknu nepotrebna kvazi naučna objašnjenja vezana za mističnu amajliju. Dijalozi su odlično uklopljeni u karakterizaciju likova, a svaki lik je dobio svojih pet minuta. Fregijeri je sve obogatio svojim jedimstvenim stilom koji mami uzdahe i zapovednički zahteva da svaku vinjetu detaljno proučite pre nego što pređete na sledeću.
A onda, na vrhuncu zadovoljstva, kada se prvi put taj čuveni antagonista iz drugog vremena, obrati junacima - razočarenje. Da sve ostalo nije tako sjajno i bez mane ova glupost ne bi toliko bolela Nikolu. Da ga borci za socijalnu pravdu i političku korektnost ne vrebaju iz potaje svake moderne fikcije u koju se bezbrižno upusti očekujući zabavu, ne bi ovo bilo toliko gorko. Ali ipak jeste. Ipak dolazi vreme kada ni Boneli neće biti sigurna luka za one koji traže da se opuste i ne budu opterećeni problemima ovog prljavog sveta i težnjama za njegovim nasilnim ideološkim oblikovanjem.
Zašto je u ovom stripu, koji je došao na korak od remek – dela, morao da bude stvoren pakao u kome bi svi bili jednaki samo da bi mučili jednog slavnog zlog, ludog naučnika koji je na svojim počecima bio samo to – ludi naučnik, a ne razjareni rasista koji teži nacističkom orgijanju? Zašto je um suprotstavljen tom zlom geniju, morao da istakne Baraka Obamu kao dokaz da ovaj svet ipak pravi korake u pravcu dobra? Taj američki predsednik, kome je izgleda boja kože jedini kvalitet (inače na Zapadu se danas to izgleda više ceni nego karakter) je započeo dva rata u kome su stradali milioni. Dobar korak u budućnost...
Nikola je bio razočaran. Da li je smeo da dozvoli da mu ova karakterizacija antagoniste upropasti užitak koji je do tada bio toliko jak? Pa Nebojša, čiji su pogledi na svet, bliski njegovim, je rekao da je strip dobar. Jako dobar. Pa treba li se prepustiti onda uživanju ili ipak uprti mozak u tu poruku koju su tako navalentno morali da stave u strip?
Upri siva maso i pronađi analogiju.
Evo je, našao ju je: „Ambis zla“ je na ovog magacionera, koji vozi „Juga“ i apsolvira prava ostavio utisak prelepe devojke. Devojke sa kojom razmenjujete nežnosti, čiji vas glas natera da osetite med u uhu, a pogled staklo u srcu. A onda u jeku najveće ljubavi saznate da voli neku – autotjun nakaradnu buku i da misli da je Dostojevski marka vodke. Ne možete da je promenite, da je učinite mudrijom, ali možete da je gledate iz drugog ugla i da je i dalje volite.
Sa pomešanim osećanjima, Nikola je legao da spava i sanja neku blago korigovanu verziju Ambis iz nekog malo kvalitetnijeg univerzuma od ovog našeg.
Autor: Nikola Tasković
Tekst i fotografije preuzete sa sajta hellycherry.com
Zanimljiva recenzija baš!
ОдговориИзбриши