6. maja nas je napustio Dragoš Jovanović - Fera, u to ime vam, uz predlog Dušana Cvetkovića i odobravanje Parabelluma, prenosimo poslednji intervju sa Ferom koji je objavio ovaj strip magazin prošle godine.
LEGENDA O ZNANOM JUNAKU
Dragoš Jovanović Fera
Pišu: Predrag Ikonić, Dušan Cvetković
KAKO JE FERA SVIRAO STRIP...
Dragoš Jovanović Fera rođen je 28.septembra 1940. godine u Zaječaru. U Nišu je pohađao srednju muzičku školu. Penzionisan je 1990. godine kao vojni muzičar (bubnjar).Crtački je debitovao 1958. godine u "Borskom kolektivu", novinama RTB. Od 1963. godine publikuje radove na stranicama stripmagazina i humorističkih revija u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, Makedoniji, Kosovu, Rumuniji, Bugarskoj... Kontinuirano objavlјuje u poznatim evropskim časopisima, kao što su: "Ege" (Francuska), "Williams Intereuropa" (Italija), "Axel Springer Verlag" (Nјemačka)...Dopisnik je "Nor-a", "Bedesup-a" (Francuska), "Serie Jurnalen-a" (Danska), "Bil& Bubbla" (Švedska)... Učestvovao je na mnogim domaćim i inostranim salonima, izložbama karikature i stripa. Tri puta je samostalno izlagao, dva puta u Nišu i Rimskim Toplicama (Slovenija). Na internacionalnom festivalu humora i grafike u Bolonji (1973.) dobio je Srebrni pehar- Promocion Club Bologna. Od 1978. godine član je Udruženja crtača Kube, grupe P-ELE.U "Dečijim novinama" iz Gornjeg Milanovca uređivao je "Eureku", bio član Savjeta ove izdavačke kuće, odgovorni urednik "Gusara", prve niške striprevije, kao i magazina "Comics", karikaturista "Narodnih novina"... (Naj)veći broj kratkih, humorističkih stripova objavlјivao je pod krovom "Dečijih novina". Na primjer, u "YU stripu" publikovao je slјedeće radove: Zamka (144/1), Invazija (148/1), Es-Ef (186/1, 190/1, 204/1, 208/1, 130/1, 25, 33), Belutko (204/1, 208/1, 212/1, 222/1, 226/1, 22, 25, 32), Ljuba Danguba (216/1, 234/1), Seoske zvrčke (40), Raša (45, 46)...Dva njegova najčuvenija lika su Vojnik Radojica objavlјivan 25 godina u "Vojničkim novinama", dok je avanture vojnika Luke uobličavao punih 18 izdavačkih sezona. („Antologija niškog stripa“ Branislav Miltojević, izdavač: „Prosveta“ Niš, 2004. godine).
Dragoš Jovanović Fera znani je junak lјubitelјima devete umjetnosti sa ovih prostora, živa legenda pa i ne treba da čudi zašto smo dragog Feru odabrali za našu rubriku. Fera je takođe i muzičar, profesionalac, bubnjar. Nisam uživo gledao Feru pa ne smijem sa sigurnošću tvrditi da li je Bane Kerac još uvijek najbolјi bubnjar među domaćim strip crtačima (doduše nisam gledao ni Baneta kako lupa uživo, ali jesam neke video snimke njegovog „Gerometala“). Sa Ferom je u Nišu razgovarao Dušan Cvetković uz malu pomoć peđe slavnog, a razgovor slijedi...
Otkako znam za sebe, znam i za strip pa tako i za domaći strip, a samim tim i za ime Dragoša Jovanovića Fere iz Niša.
Prvi put sam Vašeradove vidiona stranicama JU STRIPA, a Vi ste vjerovatno počeli i ranije objavlјivati. Kako i gdje je sve krenulo?
Sve je krenulo u Boru, prve svoje radove objavio sam u časopisu "Borski kolektiv", novinama RTB, davne 1958. godine.
Ti si rođen tamo u Boru?
U Zaječaru sam rođen. Iz Zaječara smo došli u Bor, tata je bio pravni referent, mama učitelјica. I eto tako je počelo.
A otkud to da ste zavolјeli crtanje s obzirom da ste po profesiji bio nešto drugo tj. muzičar?
I još uvijek sam muzičar i to dobar muzičar, iskreno da ti kažem. Violinu sam svirao, malo prije toga klavir. Onda sam ušao u redakciju „Borskog kolektiva“ gdje oni uopšte nisu imali karikaturistu, niti su znali za karikature, osim za velike, Klasa i to društvo i sl. Evo pogledaj te novine i stripove što sam tada radio „Tetka Lela iz Bor sela“, npr.
Da li je kod Vasu početku bila izražena samo lјubav prema crtanju, ilustraciji, a otkriće stripa uslijedilo kasnije ili je bilo obrnuto tj. stripVamje pobudio lјubav prema crtanju?
Počeo sam gledajući i učeći od drugih, a najviše sam naučio od Aleksandra Klasa, išao sam kod njega i kući, izuzetno me primio. Smatrao sam da i ja mogu da dam neki doprinos umjetnosti. Na početku sam i ja prvo kopirao druge što je normalno, a poslije sam počeo da radim svoje crteže. Nakon „Borskog kolektiva“ počeo sam da crtam i za „Jež“ i za druge beogradske i novosadske novine, i ostale. Ja sam od karikature krenuo, ali sam volio strip i redovno ga pratio kroz naš „Zabavnik“ ili francuski „Spiru“ i „Tintin“ pa su mi se i same karikature nekad sastojale od par sličica što je u stvari strip. Volio sam tu formu.
Je li ti bilo teško da u to vrijeme i u toj sredini dolaziš do stripova?
Mnogo je teško bilo. Ja sam slučajno imao nekoliko poznanika gastarbajtera koji su radili u Francuskoj koji su mi nabavlјali te francuske strip revije. I zavolio sam da radim humorističke stripove. Volim čitati i realističke, naravno.
Postoji li neka osoba iz tog perioda Vašeg života koju bi pomenulidaje uticala na Vaše bavlјenje umjetnošću?
Ne mogu da te lažem, ali tata me je terao da crtam govoreći „onako kako misliš da treba da crtaš, crtaj, a ako ti se ne sviđa, lepo ga skloni i gotovo“.
Kakav je uopšte tada bio odnos sredine prema toj tvojoj lјubavi prema crtanju?
Izvanredan je bio odnos sredine. Svi su na to gledali sa poštovanjem. To su sve bili stariji, cjenjeni lјudi, ja sam imao 19 godina. Znaš kako su tada vaspitavani lјudi, ne kao ovo danas partizanski, da djeca biju profesore i sl.
Ja u stvari ne znam kako je to tada bilo, pa ako možeš reci mi nešto više o tome, koji su to sve lјudi čitali., jesi li imao u blizini svojih istomišlјenika?
Najveći je štos što je meni falio neku tu u okolini, neki istomišlјenik, nisam imao nikog. Da bi nekako uticao na mene, pa da budem bolјi ili gori. Neko da se ugledam na njega da mi kaže to ne valјa nego ovako i sl. Jedino pokojni tata, on mi je unio tu volјu i podržavao me mnogo.
Do kada si ti živio u Boru?
Do šezdesetdevete, ne pardon... 1968. godine sam otišao u vojnu školu, do 1968. znači. U stvari došao sam '55. u Niš, u srednju muzičku školu. Bio sam tu jednu godinu pa smo od nas 27, 25 pali iz harmonije kod profesorice, neka Dorina Simić, sa direktorom se muvala. Pa drugi put to položim, pa treći put opet padnem iz harmonije i ja 3 godine izgubim u Nišu i onda jedan drugar nađe jednu debelu vezu pa van svih rokova upišem Vojnu školu u Nišu.
Prije nego što si otišao na Vojnu školu jesi li znao nekoga u Nišu, Beogradu, nekog ko se bavio karikaturom, ilustracijom?
Bio sam u kontaktu sa mnogima, a želјa mi je uvijek bila da upoznam ovog Arsova. Komunikacija sa redakcijama tada je išla uglavnom preko pisama: „Dobar dan želio bih da upoznam toga i toga...“ Kod Klasa sam išao kući kao što sam već rekao, pa kod Juge Vlahovića. Dobro on je mlađi, ali samo da ti kažem. Sjećam se jedan časopis 70 i ne znam koje godine, švajcarski, jedan od najstarijih humorističkih časopisa na svijetu. Ja mu kažem daj mi molim te adresu da i ja nešto pošalјem. Kaže Klas: „Ne može, ja sam slao 3 puta i ništa“. Ja jednog dana odem u „Jež“, odnesem 100 grama kafe, itd., znaš kako to ide... Tu nađem Mileta Dobrića, Ferija Pavlovića, kad pogledam i vidim taj švajcarski časopis. I pitam Dobrića koji je bio zajebant, dobar čova, mogu li dobiti adresu časopisa. Kaže on: „Ma uzmi nosi sve to bre, mi to bacamo, dobijamo kao razmjenu.“ Ja dođem kući, 1973. godina, pamtim, pošalјem jednu ilustraciju. Vrate mi. Ja pošalјem drugi put, ništa. Ali ja pošalјem i treći put kad dobijem pismo od njih: „Primili smo 5 karikatura, 3 karikature zadovolјavaju“ i vratili mi originale. Meni to nije jasno bilo. U slјedećem pismu šalјu mi časopis sa mojim karikaturama kad poslije toga stiže još jedno pismo: „Uplatili smo Vam dana toga i toga honorar, toliki i toliki, hvala“. Tad sam već radio u vojsci kao muzičar, svirao bubnjeve, ja sam bio aktivno vojno lice. Na mene su lepo gledali i ovi političari i ostali. Ja sam imao jedan dobar štos.
Postoje li neki omilјeni naslovi, strip junaci ili autori iz djetinjstva koji su ostavili uticaj na Vas?
Tada je bio omilјen časopis „Plavi vijesnik“. Od ovih novih ja nisam volio ove super junake. Naši napravili nekog super heroja, ima testere umjesto ruku. Ja pitam kako taj junak briše dupe! Volio sam tada više neke bajke i to, klasičan američki, engleski, talijanski, detektivski strip i sl.
Je li se moglo živjeti tada od tadašnjih honorara?
Jedno vrijeme moglo se živjeti i od stripa i karikature, pazi, jedno vrijeme. To ti kao bratu kažem. Da je neko malo zapeo dupetom, zagrijao zadnjicu, mogao je živjeti od ovoga. Ali malo je bilo profesionalaca. Neki su radili pod ugovorima. Ja sam znao lјude koji su lijepe plate imali. Ja sam kao poručnik imao manju platu nego tadašnji urednik karikature, koji je bio samo urednik, koji kaže „ovo pusti, ovo ne, ovo baci“! Samo urednik. A pazi, vojska je tad imala dobre plate. Samo „Jež“ je imao 8 izdanja. Ej, osam izdanja, to je mnogo bre.
Sa kojim ste sve izdavačima sarađivali i u kojim ste sve časopisima objavlјivali?
Ja kada sam počeo da radim karikature ja sam gledao za koga da radim. „Borba“ je bila crvena, novine KPJ. Ja sam se dvoumio da li da šalјem za „Politiku“ redovno, da se ustalim ili „Borbu“ i ja pređem za „Borbu“. Verovao ili ne baš te 1973. godine počnem tu da objavlјujem na 2 dana su išle karikature. Mnogo su me poštovali. Svo vrijeme sam objavlјivao u vojnim listovima, časopisima. Kasnije sam počeo da radim za „Dečije novine“, to mi je bilo zlatno doba, en znam tačno koje godine, imam negdje zapisano.
To je vjerovatno druga polovina sedamdesetih?
Tu je bio jedan čovjek, moj Jovanović. Bio je tu i jedan imenjak, a ovaj prezimenjak. To je bio učitelј koji je napravio giganta od „Dečjih novina“. On je genije bio, Srećko Jovanović. To je prvo bio čovjek, lјudska veličina. Ja se sjećam sada, evo okreni malo da vidiš ovaj strip, moj glavni junak stripa bio je komandant rimske karaule. Radilo se na tome da se napravi serijal, čak jedan zaseban strip, da on bude glavna negativna ličnost, taj rimlјanin, on će da bude protiv Slovena. Ovo ti pominjem zbog Dikana jer je on zauzeo njegovo mjesto. Dikan je bio u mudima kad sam ja radio ovo. Ja sam to radio znaš kako, Srećko me tjerao, ali nekako mi nije bilo po mome.
Najpoznatiji ste po stripovima kratke forme i velikom broju strip junaka koje si najčešće radio za vojne listove.
Radio sam za sve vojne listove, 7 vojnih listova, karikature i strip kaiševe. Kaiševe sam na početku preuzeo od drugog crtača, tu je bio neki junak Luka, a ovaj Vojnik Radojica to je moj, on je bio novi. Vojnik Radojica je možda jedan od najdugovječnijih strip serijala kod nas. U to doba održavali su se posebno i festivali vojne karikature, toliko je to tada bilo zastuplјeno i prihvaćeno. Bio je to veliki angažman tako da u tom periodu nisam imao vremena za neki svoj, baš lični strip. Puno sam volio raditi karikature i stripove bez riječi jer nisam nikad volio puno govorancije. I dan danas.
Od Vaših „dugometražnih“ stripova meni je najpoznatiji strip serijal „Krahan“ (vjerovatno parodija na Rahana). Koliko stranica su imale pojedine epizode i koliko je ukupno urađeno epizoda?
Nisam ja imao neke serijale. Imao sam neke vesterne, ali i oni su kraća forma bili. Svaka epizoda je za sebe bila. „Krahana“ nije nacrtano mnogo stranica tako da nisam nikada razmišlјao da ga objavim u nekom samostalnom albumu.
Kako si ti uopšte izgradio svoj stil? Očigledan je kod tebe uticaj francusko-belgijske škole, ali ti imaš jednu prepoznatlјivu liniju od svojih početaka do danas, koja je naravno usavršavana, ali kad se vidi crtež vidi se da je to Fera!
Imao sam jednog Amerikanca, Džek Dejvis se zvao, on mi je bio uzor. To je bio genijalac. Evo pogledaj ovaj najnoviji rad. Uvijek sam se plašio da crtam perom i četkicom, ali nisam nikada crtao flomasterima. Ipak sam koristio samo pero i eventualno četkicu.
Jedno vrijeme ste se bavili i izdavaštvom. Sjećam se da sam se jako obradovao kada sam kao tinejdžer na sarajevskim (a Dule na Niškim) trafikama kupio prvi (nažalost i jedini) broj strip magazina „Gusar“ čiji ste Vi bili urednik. Možete li se malo prisjetiti tih vremena, kako je krenulo, zašto je odmah stalo i sl.
Početkom osamdesetih, skupili smo se društvo jedno, lijepo. Bane Miltojević, Bane Brada koji je rano preminuo... Bilo je dosta autora tih godina u Nišu: Miša Marković, Profke i Laci koji su došli malo kasnije... Ispostavilo se da postoji jedno društvo koje crta, ali ništa, ne vidi se nigdje dalјe. Mi smo postojali, ali nismo postojali, razumiješ. Objavlјivalo se u stranim časopisima, ali nama je ovdje trebao jedan kontinuitet objavlјivanja. Ja sam riješio da to promjenim. Okupio sam tu cijelu bandu od Miše Markovića kog sam najviše poštovao do ostalih. Objavili smo jedan broj „Gusara“ pa nakon dugo vremena, sredinom devedesetih, objavili smo dva broja strip revije „Comih“. Dosta nam je pomogao i Stanimirović koji je bio dekan na fakultetu, a sin Mirko Stanimirović mu je crtao stripove. Mi nismo prodali nijedan jedini broj, sve je to podijelјeno.
Ipak jeste, ja sam kupio jedan broj u knjižari Bata, a drugi si mi ti poklonio (op. Dule)... Iako se bavim andergraund stripom, ja promovišem i kupujem strip u svim oblicima, naravno.
Da, i ja se sjećam kad sam čuo za tebe i za tvoje stripove. Nije bitno što je to andergraund, nego je bitno da tu ima šta da se kaže. Gledao sam ja vaše radove na izložbama, ipak to ima neku misao, suština i sl.
Jeste li pokušavali još nešto što se tiče izdavaštva?
Nije bilo ništa više što se tiče izdavštva u Nišu do druge polovine devedesetih. Ništa nije moglo u Nišu da se uradi kasnije, takvo je vrijeme bilo. Bane Miltoje je imao još par spremnih knjiga, ali nije imao kome da ponudi da to objavi.
Uglavnom ste radili po vlastitim scenarijima. Jeste li sarađivali sa nekim domaćim ili stranim scenaristom?
Ne, nikada. Sve karikature, svi gegovi su moji. Bilo je bitno da budem savremen i u toku zbivanja. Nije mi niko ni nudio nešto da radim.
Jeste li objavlјivali u inostranstvu, sem tog početka kada steobjavlјivali u Švajcarskoj?
Objavlјivao sam jedno četiri godine u Švajcarskoj, Francuskoj i u Italiji naravno. To je bila lijepa saradnja. U Bolonji sam dobio veliki srebrni pehar 1973. godine na festivalu karikature. Bio je neki general Đura Lončarević, odem do njega na razgovor, kontam zašto li me zove. Kad on zove da pričamo o karikaturi! Toliko je bio obrazovan. Jednom prilikom obratim se ja svom šefu, nekom potpukovniku i kažem mu da sam dobio telegram od Grada Bolonje da me pozivaju na festival i da moram da idem do generala Lončarevića da tražim dozvolu, kaže on ne može! Ma ja idem, ne možeš me zaustaviti, da me j.... Odemo onda do generala zajedno, a on kad je čuo o čemu se radi rekao je ovome da mi za pola sata napiše dozvolu za pasoš (pasoši vojnih lica stajali su u sefu tada) i da mu se ne vraćam bez pehara na oči. Toliko je taj Đuro Lončarević volio strip i karikaturu, mogao sam s njim da pričam, evo ovako kao ja i ti, razumiješ.
Koje su za Vas bile najbolјe godine za strip na našim prostorima ili one tek dolaze?
Meni lično je najlјepši bio taj period iz 1973. godine. A za strip kod nas najlјepši je bio taj period dok su funkcionisale „Dečije novine“. Nakon Srećka Jovanovića i „Foruma“ iz Novog Sada nikad više neće biti isto. Za strip danas znam da crkava, ne znam zašto. Svi pričamo danas o parama, to je tačno jer bez love nema ništa. Ali u ono vrijeme je bilo i malo entuzijazma.
Maloprije sam se malo našalio jer mislim da ovdje nikad neće biti tako dobro za strip kao ranije iako danas ima veliki broj izdanja, više nego ikad, ali publike je premalo... Kako Vi vidite taj fenomen?
Bio sam jedan dan u striparnici kod ovog momka, ne znam kako se zove (Zlatibor Stanković, op. Peđa). Zainatio sam se i otišao. Proanalizirao sam i vidio da je sve skupo. Strana izdanja su jeftinija nego naša. Cijena je previsoka, ubija. Kad bi strip bio bagatela bilo bi bolјe. „Stripoteka“ je jedna od rijetkih koja je preživjela.
Ti si poznavao većinu domaćih autora tih godina. Kakav je bio odnos između vas, je li bilo lјudi koji su čuvali svoje izvore, tajne za sebe, je li bilo sebičluka i sl.
Tada nije bilo interneta, ali što je interesantno, opet se sve znalo. Svako je od srca pričao svoja iskustva. Bilo je mnogo lјudskosti, dostojanstva.
Čime se Fera bavio ili bavi i dalјe kad ne crta?
Svirao sam u Vojnom orkestru, a povremeno sam bio u Simfonijskom orkestru kao ispomoć.
Da li još uvijek crtate strip i šta ako nije tajna?
Radim karikature samo. Ali evo za dvije godine nemam ni dinara zarađenog. Šalјem stalno preko imejlova raznim izdavačima i festivalima, da lјudi vide ipak da sam živ, da i dalјe radim.
Da li su mladi sugrađani, Nišlije dolazili kod Vas po neki savjet ili ste možda vodili neku školu stripa u Nišu?
Toni Radev je bio. Ja sam mu rekao, nastavi ovako kao što radiš, nemoj ništa da mrdaš. Ti radi to tvoje što ti osjeća. I tako je uspio, objavio je i u Francuskoj jedan album. On je fin, lijepo vaspitano dijete. Pričamo često, dođe do mene...
Imate li neke ideje kako da pomognemo da strip na našim prostorima poveća svoju popularnost...
Strip će da ide samo na gore jer nema novca. Ti možeš da crtaš i da voliš ovo, ali...
Autori: Predrag Ikonić, Dušan Cvetković
(„Parabellum“, 2018)
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар