Ko je Slavka Bošnjaković?
Rođena u Rumi, 1945. godine. Završila sam gimnaziju. Studirala u Novom Sadu Višu pedagošku (likovnu). Radila kao nastavnik likovnog u Vukovaru i onda 1973. godine prešla sam u Novi Sad. U Dnevniku se raspisao konkurs za tehničkog urednika. Tu sam ostala do penzije.
Kako je izgledalo detinjstvo u Rumi?
Bilo nam je lepo. Svi smo bili siroti, neko više, neko manje. Na ulicama nije bilo automobila, pa smo tamo provodili dan od ujutro do uveče. Za mene je predstavljao praznik kad sam išla da kupim Kekec – mama je za to odvajala. Zavlačila sam se na tavan i čitala stripove. To nam je bila glavna zabava. Nije bilo kompjutera, televizije... Bilo je dosta kaubojaca u bioskopu, pa smo išli da ih gledamo, naročito nedeljom. U školi su me svi „koristili“ za crtanje, zato što sam imala neki talenat.
Da li je u to vreme bilo neobično da se jedna devojčica interesuje za strip?
Nije. Možda se meni čini da nije, jer je oko mene bilo drugarica koje su čitale stripove.
Spomenuli ste Kekec...
Verujte da se sećam prvog broja! To je izašlo za Novu godinu 1958. godine. Na prvoj korici su bili Čapa i Gru-Gru. Bio je neki kaktus i njih dvojica. Dan-danas kad zatvorim oči, setim se toga. Donedavno sam to i čuvala, dok nisam dala nekom klincu da čita. Selila sam se ovamo-onamo... Mada, volela sam da s vremena na vreme sednem i vratim se tim uspomenama.
Na srednjim stranama Kekeca izlazio je kratak strip. Sećam se Morga, pa neki Mamut. Princ Valijant mi je bio božanstven!
Posle sam čitala Stripoteku, Politikin zabavnik...
U Rumi ste pohađali i srednju školu...
U srednjoj školi sam jednostavno prestala da pratim strip. Više sam radila ilustracije. Kasnije i u Dnevniku sam radila puno ilustracija za Eliksir, za slikovnice... Radila sam i korice za brojna izdanja.
Kako je izgledao Novi Sad dok ste u njemu studirali?
Veoma lepo. Bio je to mali grad od nekih 150.000 stanovnika. Društvo u Višoj školi je bilo dobro i puno vremena smo provodili zajedno. Ali, niko od njih se nije ni tad, ni kasnije bavio stripom. Uglavnom su svi kasnije postali prosvetni radnici.
Posle studija prvo radno mesto mi je bilo Bosanska Krupa. Htela sam da se skinem ocu s vrata. Bilo je nas četvoro dece i trebalo nas je iškolovati. U Krupi sam bila vrlo kratko – dobila sam radno mesto u Vukovaru sve do 1973. godine.
Onda sam prešla u Dnevnik, gde sam postala tehnički urednik X-100 romana. Kasnije i za ljubavne romane, neke istorijske, a radila sam i puno ilustracija. Za Otkriće sveta u stripu sam bila likovno-grafički urednik.
Zlatni kliker je pokrenut 1975. godine...
Da, dosta se dobro i prodavao u to vreme. Imao je Dnevnik tada za pojedine stripove tiraže i 120−150 000. Hodnici su bili puni stripa! Sad kad odem u Dnevnik tuga me hvata... I nemam više zašto da idem. Upropastili su ga... To, kad su došla ova vremena. Mi smo bili „autonomaši“... Dobili su direktivu da srede Izdavačku delatnost i sredili su je! Sekli su granu na kojoj su sedeli... Nažalost, tako je...
Kada ste upoznali Vladu Dubravčića?
Kad sam počela da radim – 1973. godine. Bio je jedan od urednika u Dnevniku, čini mi se književnih izdanja. Bio je čovek širokih pogleda, vrlo simpatičan. Voleo je mlade ljude. Bio je pristupačan čovek. Kasnije je otišao u penziju. Kad je sve ovo počelo, otišao je u Zagreb, gde je i umro.
Kako je došlo do toga da počnete da radite strip?
Čika Vlada me zamolio. Pitao me je da li bih htela da radim strip. Rekla sam mu da nisam nikad radila, ali da bih mogla da probam. Dobila sam scenario... Nije mi bilo lako, jer sam do tada radila samo ilustracije.
Čika Vlada je bio pravi boem. Recimo, ja bih za ponedeljak trebalo da predam epizodu Kurira Mladena. Nedelju dana ranije podsetila bih ga da mi da scenario. „Sad ću ja, devojko, sad ću“, govorio bi. I tako bi došao petak i on bi mi tek tad davao scenario. Ja bih ga nosila kući, radila ceo vikend i nekako završavala do ponedeljka. Nije bilo lako. Možda da mi je davao scenario malo ranije. Ovako, nisam mogla da kažem da ne mogu i neću. Ipak sam ja tada bila početnik.
Da li ste bili samouki ili ste učili rad na stripu od nekoga?
Pa…, nije bilo od koga. Uglavnom sam gledala druge stripove koje su tada i ranije izlazili. Posebno sam pratila Stripoteku. Najviše sam volela Bluberija, pa Hermanove stripove... Sa štapom i kanapom – tako se radilo.
Kakve su bile reakcije na Kurira Mladena?
Deca su uglavnom volela taj strip. Klinci u komšiluku su me poznavali, pa bi me pitali kad će biti sledeći broj.
U Dnevniku je bilo svačega – šta da vam pričam. Čovek kad se bavi tim stvarima mora da računa i na podmetanja nogu, zavisti i toga. A ja sam bila malo osetljivija nego što to treba. Da mi je sad ta mladost i ova pamet, drugačije bi razgovarali! I to je svakako uticalo da prestanem da se bavim stripom. Posle je došao Kerac, pa Mijatović... Postojala je ideja tadašnjeg urednika Dušana Stanojeva da se negde u Vrdniku kupi jedna stara kuća i da se od nje napravi studio. Međutim, neko je to sprečavao. Znate, tad su se kupovali italijanski stripovi. Verovatno bi to nekome smetalo da više ne putuje u Italiju... A bila je strašna ekipa: Bata Plavša, Kerac, Mijatović, pa svi momci koji su došli posle... Šta bi tek bilo da se taj studio napravio! Mislim da se pogrešilo.
Žao mi je Izdavačke delatnosti – bio je to skup intelektualaca i kreativnih ljudi. Ja sam došla neposredno pre nego što je Mitar Milošević otišao u penziju. Posle njega je došao Dušan Stanojev, pa Sreten Drašković. Bili su tu i Piroška Matić, Vlada Dubravčić, Mirko i Jova Čanadanović – marke za ono vreme! Svima smo davali pare u to vreme – ko god je propadao, mi bismo im davali... I još smo imali za sebe! Ali, nije se dobro ulagalo...
Mitar Milošević nije bio tipičan urednik. Nije nam sedeo za vratom. Ako bi neko uradio svoj posao do deset sati, mogao je da ide kući, a ne da se sedi do dva sata... Znala je da se ori pesma na šestom spratu! Mi radimo i pevamo! To ne mogu da razumeju ova deca sad. Sad je strašno to što se radi...
U čemu se sastojao vaš posao kao grafičkog urednika?
Recimo, za X-100 dobijete šlajfne. To obradite, onda radite korice. Predate u štampu, pa vas onda bude u dva noću da odobrite... Biti tehnički urednik je najgore, jer se nalaziš između onih dole (štamparija) i onih gore (urednici), pa kad god nešto nije uredu, ti nadrljaš. Kad sam počela da radim, Bata Mulić je bio tehnički urednik i on me je naučio da uvek sa sobom imam jednu svesku i da mi se u nju uvek potpisuju kad predam materijal u štampu. Sećam se, Pavle Popović je bio urednik X-100 romana. Dao mi je jedan roman, ali je on imao pogrešan naslov. I to je odštampano u 110 000 primeraka! I kad je došao Pavle, ja mu dam korice da vidi kako je odštampano. A on kad je video, počeo je da vrišti šta je to! A ja lepo uzmem svesku i TUP! Nikad više mi nije ništa rekao! Inače sam mogla da dobijem otkaz.
Isto tako, bila je praksa da se neki stari stripovi isecaju i da se to dodaje tamo gde bi bilo praznog prostora. I ne znajući, jednom sam tako isekla nekog ruskog generala i „prilepila“ ga. Maltene je ispao državni nesporazum! Otkud sam ja znala ko je to bio i da se to ne sme!
Da li ste se družili sa Banetom i ostalima?
Da, jesam. Bane doduše nije sedeo kod nas, ali su tu bili Plavša, Lebović, Mijatović, Pejak. Posle je dolazio i Koza, pa Muminović... Posle je došao i onaj mali Janjetov... Smuđa – Smule je isto radio... Mogli smo napraviti strašne stvari! Na kraju, možda ni ti urednici nisu smeli... Možda se nije smelo dozvoliti da u Novom Sadu nastane nešto tako važno...
Šta se dešavalo u Dnevniku početkom 1990-ih?
Pa, tavorili smo, jadni. Smetali smo... Proglasili su nas za „autonomaše“. Uglavnom su smenili sve. Bolje da ne pričam ko je došao posle njih...
Mi smo prešli na Radnički univerzitet i uglavnom se tamo nije ništa radilo. Tu i tamo neko izdanje, jadno i bedno. Dovođeni su direktori, urednici... Ja sam, sva srećna, nekako uspela da „uhvatim maglu“ 2000. godine.
Sad se ponekad okupimo, ali svake godine neko fali. Eto, Plavša, pa Pera Mojak, Žorž...
Kako protiču penzionerski dani?
Zemaljski dani teku! Htela bih da i dalje crtam, ali znate, danas to ne možete da naplatite. Svi bi da im to uradiš drugarski... Sumnjam da ću strip ikad raditi. Vidim da ima mladih devojaka koje se bave stripom i baš mi je drago.
Imam jednog mačka, koga sam našla dole u dvorištu. Bio je tako malen da nije znao ni da jede. Hranila sam ga na pipetu!
Vama uopšte ne zavidim, deco! Gledam kako se mučite i kako radite, šta se dešava... Prvi put kažem da mi je drago što sam matora! Gledam mlade ljude – prepušteni su sami sebi i baš mi ih je žao. Kad smo mi bili mladi – bili smo siromašni, ali smo nekako bili srećniji i zadovoljniji. Daleko srećniji! Dobiješ za Novu godinu narandžu – to je bio pojam!
Koliko pratite strip danas?
Ne pratim... Vidim da se pojavljuju neka imena koja ne poznajem. Ne čujem se više ni sa starim društvom... Vidim da su sad uglavnom Beograđani preuzeli strip. A nekad su bili tako ljubomorni na nas...
Kako danas gledate na činjenicu da ste vi otvorili u Dnevniku vrata domaćem stripu?
Nemam neko određeno mišljenje. Da li sam ja baš otvorila – ne znam. Nekako mi više znači da sam pripadala „ženskom“ stripu.
Kako vam danas izgleda Novi Sad u odnosu na onaj koji ste zatekli dolaskom na studije?
Novi Sad je nekad bio nekako topliji, ljudskiji. Sad je sve nekako... Mogla sam da se vratim u po noći i to sama, bez straha da će mi se nešto desiti. Sad ne možeš da izađeš ni da kupiš kafu! Više smo se družili, izlazili... Bio je prisniji Novi Sad, mnogo prisniji. Došlo je mnogo ljudi sa strane – ne mislim ništa loše o njima, ali treba da prođe neko vreme da se i oni osete Novosađanima. Novi Sad se umrtvio. Postali smo bezvoljni.
Ima li šanse da domaći strip ponovo oživi?
Ne znam da li postoje mladi ljudi koji se bave stripom. Ako postoje – neće domaći strip zamreti. I treba podstaći te mlade ljude. Treba im dati volju. Kad je čovek mlad, on voli da dobije pohvalu. A mi smo, nažalost, narod koji pre svega voli da pokopa. I kad odete u inostranstvo i nešto postignete – onda ste naše gore list. A ovde će sve uraditi da vas ubiju u pojam. Zavisi da li su ti mladi ljudi spremni sve to da izdrže.
Trebalo bi tu našu decu pokrenuti. I veoma je važno mladim ljudima da im stripovi budu objavljeni. To bi im sigurno dalo podstrek.
Slavka Bošnjaković je rođena 29.4.1945. godine u Rumi. U rodnom gradu je završila osnovnu školu i gimnaziju. Višu pedagošku školu – likovni smer, završila je u Novom Sadu 1968. godine.
Po završetku školovanja radila je kao profesor likovne kulture, prvo u školi u Bosanskoj Krupi, a zatim i u Vukovaru.
Od 1973. godine radi u novosadskoj izdavačkoj kući Dnevnik, kao tehnički urednik i ilustrator. Tu ostaje sve do penzionisanja 2000. godine.
Uradila je jedanaest epizoda stripa Kurir Mladen, prema scenariju Vlade Dubravčića. Sve epizode su objavljene u Dnevnikovom izdanju Zlatni kliker.
Slavka Bošnjaković je predstavljala jednu od prvih žena strip-crtačica na području bivše Jugoslavije. Strip Kurir Mladen širom je otvorio vrata Dnevnika za domaći strip i to u godinama kada je domaći strip gotovo u potpunosti zamro. Ubrzo nakon pojave stripa Slavke Bošnjaković, u Zlatnom klikeru se pojavljuje i prvi strip Svetozara Obradovića i Branislava Kerca, a Dnevnik kao profesionalne strip-crtače zapošljava i Branka Plavšića, Radiča Mijatovića, Slavka Pejaka, Marinka Lebovića.
(2013.)
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар