Sećanja: Intervju: Pavel Koza

Ko je Pavel Koza?

Čovek kome bi bilo dovoljno da ga ljudi prihvate onakvim kakav jeste.

Kada ste počeli da se interesujete za strip?

Moj otac je redovno petkom uzimao Politikin zabavnik. U Kisaču nije bilo kioska, već je novine raznosio čovek na biciklu, koga smo zvali „Novinar“. Jedva sam čekao petak, da vidim novu epizodu Flaša Gordona!

Kao dete, po pločnicima Kisača sam sa drugom Pavelom Podobnim pravio strip. Bili smo drugi-treći razred. Znali bismo da cele trotoare iscrtamo prizorima iz stripa kojeg bismo zamislili.

U to vreme su se pojavile edicije novosadskog Dnevnika Lunov magnus strip i Zlatna serija. Da li ste ih čitali?

Naravno! Imao sam i prve brojeve. A stripove smo drug Pavel i ja zarađivali tako što smo crtali junake drugim dečacima, koji su išli sa nama u odeljenje i crteže menjali za stripove. Nažalost, Pavel nikad dalje nije nastavio da se ozbiljno bavi stripom, mada je pohađao Umetničku školu. Od najlonskih džakova i kartona pravili smo futrole za pištolje, a od drveta smo imali pištolje sa kojima smo se igrali. Znali bismo toliko pažljivo da razgledamo stripove da smo bili u stanju da uočimo i najsitnije greške.

Šta ste najviše u to vreme čitali?

Princ Valijant je prvi ozbiljan strip koji me je fascinirao. Posebno su me fascinirali detalji u njemu. Kasnije sam se upoznao i sa radom Barna Hogarta, koje je takođe na mene ostavio snažan utisak.

Takođe sam redovno pratio i Nikad robom i Crtane romane (strip izdanja Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca, odnosno Foruma iz Novog Sada).

Onda se pojavio Poručnik Tara i od tad sam počeo da pratim Banetov (Branislav Kerac) rad. Njegov stil mi se veoma dopao.

Kako ste počeli da se profesionalno bavite stripom?

Još kao tinejdžer pitao sam profesora likovnog u Kisaču kako se radi strip. On nije bio siguran jer su oni na Akademiji strip učili krajnje površno. Ipak, on me je prvi uputio na rapidografe. Tim rapidografima nacrtao sam strip za konkurs YU stripa 1979. godine, na kojem su Toza (Svetozar Obradović) i Bane pobedio sa stripom Nema kraja. Moj strip je bio partizanski. Radilo se o odredu partizana, koji imaju misiju da miniraju most. Dolaze u kontakt sa ilegalcima koji im pomažu da miniraju most.

Nakon završenog 8. razreda hteo sam da idem u Umetnički školu, kao i moj drugar Pavel Podobni. Ali, moji roditelji su gledali na umetnika kao nekog sa francuskom kapom, mašnom oko vrata…, tako da sam upisao Građevinsku školu. Planirao sam da nakon završene škole studiram arhitekturu. Želeo sam da izmišljam čudnovate zgrade. Pošto u tekstilnoj struci nisu imali nekoga ko bi im crtao modele, ja sam se toga prihvatio. I drvoprerađivačima sam pomagao, crtajući spojeve drveta, konstrukcije… 

U Građevinskoj školi sam bio tehnički urednik školskog lista, koji je pokrenut 1981. godine. Za ovaj list sam smislio maskotu Usmerenko, koji je u njemu i objavljen.

Jedna moja profesorica mi je rekla kako samo u Vojvodini trenutno 300 arhitekata čeka na posao, a moralo se ići na studije u Sarajevo, Zagreb ili Ljubljanu. Novi Sad nije imao arhitekturu, a beogradska se nije cenila. U proleće tokom četvrtog razreda odvela me je u Dnevnik jer je tamo poznavala jednog od urednika − Lazara Lukajića. Poneo sam ono što sam imao od ilustracija. Lukajić je to pogledao i rekao da se vidi da „klinac ima smisla za crtanje“. Onda je pred mene bacio na sto strip o Velikom Bleku i pitao me da li bi ja to radio. Kako ne bih??? Onda je pozvao studio i tražio da pošalju Baneta Kerca. Lukajić mi je rekao da će me Bane dalje podučavati. Kada se pojavio Bane – kao da se pojavila neka od filmskih zvezda. On je za mene tada bio idol. On i Toza. Veoma mi se svideo Banetov način rada. Bane me je odveo u studio i upoznao sa ostalima – Mišom, Plavšićem (Radič Mijatović Miša i Branko Plavšić) – mislim da je Branko baš tada radio epizodu Lažni traperi (objavljena u Vanrednom broju Strip zabavnika broj 8). Bane mi je rekao da mu sutra donesem neke bolje crteže. Kako bolje, pitam? Samo dođi sutra, rekao je.

Kad smo profesorica i ja izašli i silazili niz stepenice, povikao sam:

„Gotovo!“

„Ma, šta gotovo?“, pitala je profesorica.

„Gotovo je sa fakultetom! Odoh ja u strip!“

„Jesi li siguran?“, pitala je.

„Siguran!“

Kad sam sledeći dan posle škole došao kod Baneta, tražio je od mene da radim četkicom. On mi je poklonio prvi par četkica i to onih za retuširanje. Nekih dva meseca sam samo četkicom radio. Izvlačio linije, konture… Prvi strip koji sam radio bio je u potpunosti urađen četkicom, ništa nije rađeno perom. I, jednog dana, posle šest meseci, pozvao me je urednik i dao mi scenario. Rekao mi je da sam ja jedan od retkih koji već posle pola godine dobije scenario. Posle sam počeo da radim i Laca i Maca.

Kasnije je u Dnevniku bio raspisan konkurs za stalni radni odnos. Sedeli smo Miša Mijatović, Bane Kerac, Toza Obradović, ja, kao i mnogi drugi crtači. Pita onda mene Bane Kerac:

„Što si došao? Pa, već se zna ko će biti primljen!“

Kad ono, kad su počeli da dele strane – svi su dobili prazne strane, samo jedan kandidat je dobio skice! Kad je prošao konkurs, Lazar Lukajić me je pozvao u kancelariju i pitao da li se ljutim i da li bih nastavio da radim za njih na Velikom Bleku kao spoljni saradnik. Naravno da se nisam ljutio i narednih 4-5 godina sam sarađivao sa Dnevnikom, ali ipak sam radio od kuće, umesto da stalno budem u kontaktu sa autorima, što bi se desilo kao stalno zaposlenom.

Kako je konkretno izgledao rad na Velikom Bleku?

Išlo se od table do table, prema scenariju. Neke izmene su se pravile, kako bi se postigla zadovoljavajuća konstrukcija table. Ako je scenarista predvideo puno krupnih kadrova, što bi tablu učinilo dosadnom, onda bih to menjao. Onda sam, pod Banetovim uticajem, počeo da se igram sa belim površinama, da prevrćem kvadrate, nalik na Marvela…

Proces rada je bio takav da se uradi pet strana – recimo, prva, deseta, dvadeseta… u olovci, da se vidi kako će to izgledati. Ako je urednik bio zadovoljan, onda se išlo sa tušem i ostalim stranicama, ali uz obavezu da se pridržava tog stila. I, normalno, likovi – trebalo je uraditi stranice gde se pojavljuju sporedni likovi, kako su obučeni, da li zadovoljavaju potrebne kriterijume. Zatim, kad uradiš tuš, pokažeš to uredniku i ako je saglasan, radiš dalje. Onda jednom mesečno odneseš uredniku da pokažeš šta si uradio. Trebalo mi je 6 do 7 meseci da uradim jednu epizodu Velikog Bleka. Ipak je to 60 tabli! U proseku na svakoj tabli je bilo šest slika, poslaganih i tri kaiša.

U to vreme je urednik u Dnevniku bio Sreten Drašković. Bio je jako fin čovek, ali je držao nivo u stripu. Zahtevao je kvalitet, standard koji prolazi. To je bilo OK. Ukoliko si želeo da postigneš i više – i to je bilo OK. Kao i ako si želeo da radiš za nekog drugog, pa malo kasniš sa epizodom – i to je bilo OK, ukoliko ne kasniš puno. Bio je veoma prijatan. Kad god bih došao kod njega, ljubazno bi me primio. Nije bilo sujete. On se ponašao kao da je deo nas strip-autora, a ne neko iznad nas!

Ono što smo mi uveli u Bleka kao inovaciju, to je da ne radimo strip po kaiševima, već u tablama, kao osnovnim celinama. Naravno, uveli smo i čuvene onomatopeje, pod uticajem Baneta Kerca! 

Bane je tu bio preteča svim ostalima. Kad smo se upoznali, rekao mi je da sam „prljavi crtač“, kao i on – do puno volim da „čačkam“! On je najviše uticao na moj rad. Znao je da bude strog, pa su mnogi mladi crtači odustajali zato što je bio takav. A ja sam samo upijao! Uporedo sam se trudio da izbegavam šablonizam i da gradim neki svoj stil. Sem Breće, kasnije je i Herman veoma uticao na mene – Komanča, Bernard Prins… Toza mi je više puta govorio: „Pusti tog Hermana iz glave!“

Ali, ja ne želim da ga pustim. Kod Hermana kad je zima, onda i osetiš kako ti je hladno! Toliko zna da dočara atmosferu. Bio sam razočaran kad je prešao da radi rapidografom. Ono prethodno što je radio četkicom bilo je prava stvar. Jeste da postoji puno anatomskih grešaka, jer on ne radi 100% realistički, ali ni ja ne radim 100% realistički. Ako želiš čist realizam – gledaj televiziju! Bane mi je uvek govorio: „Glava toliko, telo toliko, ali ako saviješ telo, onda dobijaš nešto sasvim drugo!“ Poenta je da ono što zamisliš uspeš da realizuješ. Neki se drže cilindara, kocaka… američke škole stripa. To sam ja sve prostudirao, posebno kad je u Spunku izlazila rubrika Škola stripa. Ponekad poželim da se svega toga podsetim, jer ne radim samo strip – bavim se dizajnom i drugim stvarima. Kad se vratiš na strip, nekad moraš da zaboraviš šta si juče radio.

Voleo sam slobodnu liniju. To je imao i Bane. Jeste da je on pravio i konstrukciju, ali završna linija je imala mekoću i bila plastična.

Ko je još uticao na Vaš rad u stripu?

Najviše Harold Foster, Barn Hogart i Bane Kerac. Sam Veliki Blek mi se nije svideo. Za razliku od toga, Teksa Vilera Tičija sam obožavao. Tiči je detaljista. Ima jednostavne linije i veoma je pedantan.

Kad smo pre nekoliko godina bili na proslavi godišnjice Stripoteke, sreo sam se sa Željkom Pahekom. Njegov rad mi se isto sviđa i uticao je na mene kad sam radio Laca i Maca, kao i Frankenov Gaša.

Da li još čuvate Vašu strip-dokumentaciju?

Imam dosta iščupanih stranica iz Politikinog zabavnika sa vozovima, konjima, oružjem… Imam i jednu vrlo bitnu knjigu o brodovima. Ta dokumentacija mi i danas izuzetno mnogo znači pošto ne koristim internet.

S kim ste najviše sarađivali?

Od 1995. do 2001. godine najviše s Brankom Plavšićem s kojim sam radio za Horus. Ja sam radio olovku i slao crteže u Mali Bač, a Branko bi onda tuširao, da bi Miša Vujović (urednik u Dnevniku, a potom vlasnik Horusa) to onda pokupio od Branka.

Uvek su me pitali šta je to što imam od tog stripa? A ja, dok radim strip, ja se potpuno isključim, saživim se, sa junacima proživljavam atmosferu. Uvek su me pitali šta znači biti strip-crtač. A to je kao kad gledaš film – odgledaj šta sve piše na odjavnoj špici – to sve moraš biti ti: režiser, scenograf, kostimograf, često ako ne scenarista, onda barem njegov asistent.

Do kada ste radili u Dnevniku?

Do kraja 1989. godine. Paralelno sam radio i za Forum – Marketprint, a sa Jurajem Madackim sam radio Laca i Maca. Sa Jurajem sam se zajedno bavio i muzikom, čak smo nastupali na nekim festivalima. Imali smo pop grupu Paks, u kojoj sam ja komponovao i pevao. Bavili smo se i pozorištem i to alternativnim i prevrnuli smo Kisač naopačke. Trenirao sam i fudbal i karate. Sve je to bilo usput, pored bavljenja stripom.

Kako je došlo do prelaska u Forum – Marketprint?

Nekako spontano. Prvo prešli Sibin i Bane, zatim i Plavša. Pravila rada na Tarzanu su bila rigorozna i morali smo da ih se pridržavamo.

S kim od scenarista ste najbolje sarađivali?

Najviše sa Tozom Obradovićem, sa kojim sam, osim Velikog Bleka radio i novinski strip Kiki i Riki. Po prestanku rada na Tarzanu, počeo sam da radim stripove za Baštaj. Radio sam pre toga i strip o Vuku Karadžiću za Dečje novine, za koji ni ne znam da li je nekad i negde objavljen. Posle sam uglavnom radio za Horus, ali kako ništa od obaveza izdavača nije ispoštovano, prekinuli smo saradnju. Radio sam za njih čak i jednu epizodu Kapetana Mikija po scenariju Miše Vujovića. Uradio sam 288 kaiševa, jer je strip zamišljen da izlazi kao „striscije”. Sve gde se mogu videti inicijali KPB, to smo radili Branko Plavšić i ja – olovka, tuš, naslovne strane, nove epizode...

Nakon prekida rada za Horus, bio sam primoran da radim dve godine u građevini. Ono što sam učio tehnički, bio sam primoran da radim fizički. Zatim sam dve godine radio u poljoprivredi – na ugovaranju soje. Morao sam da proučim sve o soji, u detalje! Radio sam ugovaranje u kancelariji, ali sam išao i na teren, primao soju… Pored toga, radio sam scenografiju za Slovačke narodne svečanosti u Bačkom Petrovcu, pa za festival Zlatna kapija u Kisaču. Tokom 1993. godine, da se ne bi mislilo o ratu, napravili smo dečje lutkarsko pozorište Bratić Jelenčić. Za scenografiju sam imao samo četiri boje – nisam imao crnu, pa sam se snalazio. Trenutno radim u Kliničkom centru Vojvodine kao radnik obezbeđenja.

Poslednjih desetak godina nacrtali ste preko sto tabli stripa Janošik…

Od 1997. godine sa scenaristom Janom Hlavačem počeo sam da radim Janošika, za magazin Rovina. Janošik je bio slovački Robin Hud. Objavljivana je jedna tabla po broju. Postojala je ideja da se to izda i kao album, ali do toga nikad nije došlo. Do sada je urađeno 115 strana.

Koliko se danas bavite stripom?

Koliko stignem. Radim i dalje Janošika, samo što trenutno se ne objavljuje, zbog problema sa izdavačem. Dosta radim ilustracije za knjige i časopise.

Koje stripove trenutno čitate?

Uglavnom se vraćam unazad. Posebno se rado vraćam Hermanu. Ne pratim novu strip-produkciju.

Čime ste danas najviše zadovoljni od onoga što ste uradili?

Najviše čudnim pričama koje sam radio sa Tozom, kao i onim što sam radio za Baštaj. Tu sam imao punu slobodu i da ispoljim svoje divljenje Brekiji i da koristim nestandardne tehnike koristeći krpice, skalpere…

Koliko su na Vaš rad na stripu uticali muzika, film…?

Muziku sam potpuno razdvajao od stripa. Bavio sam se i jednim i drugim, ali ih nisam spajao. Kao i Bane, i ja sam lupao bubnjeve, ali muziku nikada nisam ubacivao u strip. Ali, strip u muzici je prisutan. Radio sam dosta plakata za koncerte i tu je uticaj stripa bio očigledan.

Koju muziku ste najviše slušali?

Dip Parlp, Vajtsnejk, Bed kompani, AC/DC…

Kako se u Kisaču gledalo na Vaš rad na stripu? Da li Vam je to donelo neku popularnost?

Ne, nikakvu. Ljudi znaju da ja nešto crtam, ali me više znaju po reklamama koje sam radio za lokalne firme.

Kakva su Vaša sećanja na bivšu državu, u kojoj ste počeli da se bavite stripom?

Sjajna! Posebno pamtim Festival stripa u Vinkovcima. Takođe sam odlazio po školama, gde sam deci objašnjavao kako se radi strip. Moja mladost se desila u zlatno doba, kada je bilo svega, a najviše slobode.

Šta najviše zamerate savremenom društvu?

Sve se svelo na puko preživljavanje, a za duševnu hranu nema se para. Ljudi su se otuđili jedni od drugih, mnogo je više zavisti. Srednja klasa je postala nevidljiva, ostala je ponižena. Ne sme ni da štrajkuje…

Idemo u Evropu, imamo internet, imamo sve, a nemamo para za jednu kvalitetnu četkicu da je uzmeš i sedneš da radiš. A nemaš ni vremena da se baviš stripom, jer moraš da radiš nešto drugo da zaradiš za porodicu. Dođeš mrtav umoran sa posla, a čekaju te još kućni poslovi, pa ti sedi i radi strip. To ne bi uspeli ni autori Srebrnog letača i Konana zajedno!

Kakva je budućnost stripa kod nas?

Verujem u one koji vole strip i koji cene umetnost, a koji su spremni da pomognu. Ali, ne kompjuterski, nego ljudski – rukom stvoren strip, iz duše.

Pavel Koza je rođen u Kisaču 1. maja 1963. godine. Tu je završio osnovnu školu, a srednju građevinsku školu završio je u Novom Sadu. Oženjen je Milinkom, s kojom ima dvoje dece.

Stripom profesionalno počinje da se bavi još u srednjoj školi, kada počinje da sarađuje sa novosadskom izdavačkom kućom Dnevnik, za koju radi na stripu o Velikom Bleku. Krajem 1980-ih godina za Forum – Marketprint radi više epizoda stripa Tarzan. Paralelno u omladinskom listu Vzljet  objavljuje strip u kaiševima Laco i Maco, po scenariju Juraja Madackog.

Tokom 1990-ih, radi nekoliko horor priča po scenariju Svetozara Obradovića za nemački Gešpenšter Gešihten, a za porodični magazin Rovina serijal o Janošiku, prema scenariju Jana Hlavača. U ovom periodu sarađivao je i sa izdavačem Horus, a u novosadskom Dnevniku objavljuje kaiševe stripa Kiki i Riki, prema scenariju Svetozara Obradovića, koji je kasnije objavljivan i u nedeljniku Hlas ljudu. Po scenariju Predraga Đurića radi strip-album Kraj sveta, objavljen 2015. godine. Osim stripom, uspešno se bavi i dizajnom i ilustrovanjem dečjih časopisa i knjiga. Bio je uspešan  fudbaler, član rok sastava Trag, Rok generator i Paks, u kojima je pevao i svirao gitaru, a bavio se i amaterskim pozorištem.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)

Autor: Predrag Đukić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com