четвртак, 7. фебруар 2019.

Sećanja: Intervju: Miodrag Ivanović Mikica




Ko je Miodrag Ivanović Mikica?
Jedan građevinac iz Srpskog Miletića, koji je voleo strip i želeo da i sam jednog dana radi svoje stripove.

Kakvo je bilo detinjstvo u Srpskom Miletiću?
Pa, kao klinac, 1967-1968. godine skupljao sam kovanice, za koje sam onda kupovao stripove. Prvi kontakt sa stripom ostvario sam preko Kekeca. Posebno mi se dopao Džeri Spring Žižea. Skupljao sam i Crtane romane. Moj stric je kupovao Večernje novosti, preko kojih sam se upoznao sa Cisko Kidom.

Živelo je tada mnogo nas u kući. Bio sam prilično loš učenik, pa sam morao da krijem stripove, da ih ne bi bacili. Imao sam sreće što je moj ćale isto voleo da čita…

Kada sam krenuo u srednju školu 1973. godine prvi put sam se susreo sa Stripotekom. Tada me je Žiro oduševio! Kao da sam i sam bio tamo!

Koliko ste pratili Lunov magnus strip i Zlatnu seriju?
To sam više prelistavao. Ja ni danas nemam živaca da to čitam – uglavnom samo gledam kako je nacrtano. I danas kupujem Politikin zabavnik i Stripoteku, ali kao da to kupujem za neko drugo vreme, kada ću imati vremena da to pročitam. Imam naviku kupovanja!

Bonelijevi stripovi Vam se nisu naročito svideli?
Čitao sam Teksa Vilera od Tičija. On me je fascinirao crtežom. Zagora je moj ćale redovno čitao. Ostale nisam čitao, ali sam voleo da ih imam. Negde 1975-1976. sam počeo da oponašam Tičija – sačuvao sam do danas dve table malog formata.

Kada ste prvi put primetili da Vas crtanje privlači?
Vrlo rano. Te 1976. su počeli moji prvi pokušaji da napravim strip. Onda sam oponašao ratne stripove iz Super stripa jer su me oni fascinirali. Pre vojske, 1978. godine, došao sam u kontakt sa Banetom Kercem. Kod njega nije bilo respekta – ili znaš, ili ne znaš. Jednom mesečno sam ja kod njega odlazio. Morao sam da vodim računa oko svakog detalja. Stekao sam kao neku fobiju od Baneta – sa njim moraš da se nađeš, on nema respekta i razbiće te u momentu! Tako se stvaraju crtači!

U vojsku sam otišao 1979. godine i tamo sam radio neke kraće stripove, da bih 1980. otišao ponovo u Dnevnik, gde sam loše prošao.
U selu je tad jedan poznanik radio u
Forumu i on me je odveo u Stripoteku. Prvi put kada sam otišao tamo – fascinirao sam se. Počeo sam da radim kratke stripove sa Dudom Vukojevim. Posle sam ukapirao da smo svi mi klinci dobijali po neki scenario da radimo i tako smo imali neku satisfakciju.

Posle sam radio neke naslovnice, ilustracije Velikog Bleka… Otišao sam do Dnevnika, gde sam se sreo sa Dušanom Stanojevim, koji mi je ponudio da uradim jednu epizodu Velikog Bleka. To je bilo 1981. godine. Epizoda se zvala Lažni grof. Pitao sam se kako ću nacrtati 60 strana! Strip je otkupljen, ali je objavljen znatno kasnije.

Uporedo sam radio u građevinskoj firmi u Odžacima. Strip kao profesija – to nije imalo nikakve veze. Građevinska firma mi je bila broj jedan, tu sam trošio puno vremena. Išao sam na teren – autoput Kutina–Novska. Kao klinac, bio sam poslovođa pedesetorici ljudi! Tek ponegde sam mogao da ugrabim malo slobodnog vremena da nešto nacrtam. Znaš kako ti je kad ustaneš u pet sati! Radiš do tri-četiri posle podne po vrućini, na gradilištu, a onda dođeš kući i crtaš! Završiš 60 tabli, a oni ti daju druge! Završiš i to, a oni opet! Nikad kraja! Znaš kako je to kad ti nasečeš onih 60 hamera, koje treba onda da uradiš! Nisam ni bio svestan koja je to produkcija i da je to išlo u nekim velikim tiražima. Ja sam samo video tiraž u našem kiosku.

Kako su Vaše kolege i prijatelji reagovali na to da se bavite stripom?
Oni su znali da još od osnovne škole ja nešto crtkaram. Kao što u svakom selu imaš lokalnog molera i umetnika, tako sam i ja bio tog nekog lokalnog karaktera. Kad sam posle počeo da radim reklame za firme, pa sam za jednu poljoprivrednu apoteku nacrtao krmaču, znali su da je to uradio Mikica. Po tome su me više znali, nego po stripu. Ti si odmah po tome broj jedan u selu. „Znaš li ko je to crtao?“. „Mikica! Gle, koja svinja!“.

Kako je došlo do saradnje sa „Dečjim novinama“ i radu na stripu Nindža?
Nikola Maslovara, čovek iz Odžaka, radio je već za Dečje novine. Pitao me je da li hoću da radim Nindžu za njih. Ja sam u to vreme sa Dudom Vukojevim radio Džonija Densera, nekog kaubojca. U isto vreme sam radio i Bleka, radio u firmi, borio se sa ljudima…

Da li ste nekad razmišljali da ćete se nekada profesionalno baviti stripom?
Ma, kakvi! To je za mene bila neka neozbiljna stvar. Nisam ni znao da je u to vreme bilo strip-profesionalaca, ljudi koji sede u svojim studijima. U 365 dana u godini, možda sam par meseci bio posvećen stripu. Hvala bogu da sam imao epizode poput Bleka, koje sam radio veoma brzo. Jednom sam hteo da iskušam sebe da li mogu za jedan dan da uradim deset tabli u olovci i uspeo sam! Tuširanje me je posle ubijalo. U međuvremenu sam ubacio burazera, da on crta barem 10 tabli u olovci, a ja bih to istuširao.

Tako sam ja uspevao da za deset dana postavim celu epizodu Bleka u olovci. Sve što sam donosio u redakciju, sve se uzimalo. Više nisu ni kontrolisali to što sam uradio. Samo su prvu epizodu malo gledali, malo mi držali predavanje. Kod Duleta Stanojeva sam odlično prolazio, dok je Sreten Drašković morao da kaže nešto samo da bi rekao.

Kod Nindže sam imao drugačiji pristup. Tu je više došla do izraza moja kreativnost, iscrtavanje zgrada…





Dok sam nosio Nindže za Gornji Milanovac svratio sam do Toze Obradovića. Tamo sam sreo Sibina Slavkovića i on me pitao da li sam zainteresovan da radim Tarzana. Tako sam se našao u Marketprintu i dobio prvi scenario. Poneo sam scenario sa sobom, u firmu, kako bih ga razradio. Prvi scenario koji sam dobio bio je od Petra Aladžića. Uradio sam pola stripa u olovci, a onda izgubio scenario! Nazvao sam Aladžića, ali on nije sačuvao kopiju scenarija! Dobio sam onda od Sibina drugi – Legiju pohlepnih Dragane Stanković. Bio je prilično komplikovan scenario, sa puno likova. Pretpostavio sam da će Plavšić to da tušira. Predam taj strip i Sibin verovatno nije video šta sam ja tu uradio. A ja sam mislio da je Džad onaj majmun. Crtao sam kako majmun skače, udara legionare… I mene zove Branko Plavšić. Kaže mi da nema gotovih stripova i da moramo od petka do nedelje da završimo tuširanje, kako bi strip išao u štampu. Branko, Goran Đukić i ja radili smo celog vikenda. I tako sam ja pao u jamu koju sam drugom iskopao! Petak, subotu i nedelju nisam uopšte spavao!

Odneo sam taj strip Sibinu, a on me je pitao da li ja uopšte čitam stripove! Rekao sam da naravno da čitam. Pitao me je onda da li znam ko je Džad? „Pa, majmun“, odgovorio sam. „Ti si majmun“, rekao mi je. Iz dva pokušaja, dva puta sa zeznuo. Džad je bio lav! I tako je bilo onda i objavljeno…

Radio sam vesterne sa Dudom Vukojevim. Zvali su me da crtam i horore za Nemce… Kao da sam predosećao šta se sprema. Odradio sam tu epizodu Blekov dvojnik, a hiperinflacija je već krenula. Puno novaca sam tu izgubio… Znaš, kad je sto tabli trebalo da mi isplate, a oni su s tim odugovlačili, pa je ceo honorar pojela inflacija. Za sto tabli mogao sam da kupim kutiju šibica.

Kasnije sam se ponovo aktivirao sa Tozom – radili smo strip Jazula, neku varijantu domaćeg Konana, koji je nedavno objavljen u Parabelumu. Posle sam sa bratom planirao da taj strip radimo za Politikin zabavnik – sa Tozom se nisam viđao, pa smo brat i ja uradili nekih 5-6 epizoda. Radio sam tada za Politikin zabavnik Aladina i neke druge stvari – odradio bih sve do neke 35-36. strane i onda sve batalio! Bio sam neozbiljan. Tadašnji urednik stripa bio je zainteresovan za Jazulu, ali sam ja u to vreme već uveliko radio reklame, zidno slikarstvo, pa sam polako izašao iz stripa. Onda sam u Doroslovu oslikavao katoličku crkvu, zatim i odžačku crkvu, pa manastir Kovilj. Dvadeset četiri sata mi je bilo malo! A žena kada bi videla da radim strip, dobijala bi napade! Govorila mi je: „Kakav bre, strip? Idi izmalteriši tamo, stavi žicu!“. Tako da dva meseca nisam izlazio iz kuće. I onda sam ja bio srećan što sam naučio da malterišem. 

Početkom 1990-ih bilo je ratno stanje i svako veče si isčekivao poziv. Pozivi su ljudima stizali svaki dan. Ovde u blizini bila je rokačina! Ko je tada mogao da misli na strip! Cela sela u ovom kraju bila su pretvorena u kasarne. 

Tokom 1990-ih sam se udaljio od cele ekipe. Nekih 13-14 godina nisam se ni sa kim viđao. Negde 2004-2005. godine došao je do mene jedan kolekcionar stripova. Otišli smo zajedno u Novi Sad, a ja sam se osećao kao da sam pao s Marsa! Interesovanje za strip se ponovo javilo. Otišli smo jednom do Zagreba, jednom do Makarske. Video sam da me ljudi poznaju…

Krenuo sam pomalo ponovo da radim strip, ali tu su honorari mali… Ti za jednu epizodu dobiješ deset evra! A od tebe traže kvalitet! Tako je trebalo da radim mange za Nemce – pogodili smo se i dogovorili, a onda mi oni umanje honorar! Ipak, bilo mi je drago što sam neke stvari uradio i džabe, znajući da tako pomažem oživljavanje domaćeg stripa.

U međuvremenu sam radio neki savremeni nemački strip – neki Turčin je tu bio glavna faca. Ne znam ni gde je to objavljeno. Nikad mi nisu poslali primerak…

Bilo je pokušaja da radim i za američke izdavače. Uvek sam dobijao odgovor koji se svodio na „Mi takvih autora imamo koliko hoćeš. Nama ne treba tih 50% i naniže“. E, sad, ti treba da znaš koji su kriterijumi u pitanju. U međuvremenu, da sam ja i počeo da radim za njih, lako bih dobio na kvalitetu. Radiš, peglaš… Da vidiš kako sam odradio Spajdermena! Nije mi jasno zašto te oni tako izbacuju… Možda je trebalo da odradim par probnih tabli, ali nisam, upravo iz tih razloga – idi, malteriši! Uradio sam i neke probne table stripa iz 1930-ih. Ne znam, možda im tuširanje nije odgovaralo. Možda se Plavšić tu nije najbolje snašao. Šetam iz Bonelija u Marvela i nazad. Kada sam video neke epizode Magičnog vetra, kako su uradili – kad bih otišao sa takvim radovima koji sad prolaze još pre dvadeset godina bi me izbacili iz redakcije!

Žao mi je što nikad nisam bio 365 dana u svetu stripa! Uvek je to bilo onako usput. Neću završiti život kao građevinac, kao neko ko je oslikao najveće katoličko svetilište kod nas, završiću kao strip-crtač.





Sarađivali ste sa Jaroslavom Supekom?
Da, on je čovek lokalnog karaktera. On je bio više alternativa, „majl art“ – to je ta odžačka grupa – njih četvorica. Oni su iz nekog sasvim drugog sveta. Mi smo 1983. godine nacrtali strip Život je lep, koji je bio tu iz okruženja. Ja sam 1980. godine počeo da radim u građevinskoj firmi u Odžacima. Svaki dan sam išao tamo. Taj mentalitet ljudi, situacije, diskoteke… To je baš prikazano ono vreme, kako sam ga ja doživeo. Jedino sam pogrešio kod policijskih automobila – u to vreme su bili „stojadini“, a ja sam ubacio nešto svoje. Jaroslav je ušao u istorijat slovačke alternativne umetnosti. Radili smo i nastavak stripa u crno-beloj tehnici. Ali, taj strip stoji još nezavršen. Tu bi se otišlo i do Vukovara, vukovarskog ratišta. Vojnici koji su zamrznuti u vremenu, potezu i pokretu. Ima tu i odsecanja glava, pravljenje nečega nalik na Ćele-kulu. Puno smo mi toga započeli, sto tabli ne bi to pokrilo. Jedno dve nedelje smo mi radili na razvijanju priče, ali kraj nismo mogli da osmislimo. Anđeli se tu pojavljuju u negativnom smislu. Oni su poskidani sa ikona i trebalo bi tamo da se vrate. Jedini spas za junake, lovce na duše, jeste prolaz kroz neku močvaru. Priča je fantastična! Odvuče te u jednom pravcu i ti misliš da je to to, a u stvari to nema nikakve veze! Bilo je predviđeno da to bude zavlačenje čitalaca, a ne kao u američkim filmovima da duhovi trče po plafonu!

Poznati ste i po velikom broju naslovnica…
Uradio sam oko 120 naslovnica za Lunov magnus strip i Zlatnu seriju. Nisam ja znao da će to nekad nešto značiti. To je bilo ono – hajde, uradi nešto.

Radio sam kod jednog akademskog slikara, koji je u Dnevniku bio zadužen za naslovnice i on bi mi rekao: „Treba mi pet Zagora, pet Kapetana Mikija, pet Mister Noa“… sve po pet. Njega je mrzelo da to radi. Ni to mi ništa nije značilo. Posle sam iste naslovnice crtao – namerno sam uradio jednu naslovnicu za Mister Noa u istoj pozi kao i naslovnicu Teksa Vilera. A onda vidim na kiosku, da su obe naslovnice izašle u isto vreme! Jedan pored drugog su stajali ta dva stripa u izlogu!

Originale naslovnica sam radio na fasciklama. Kasnije sam saznao da su me ljudi pljuvali, da oni znaju ko je Mikica i kako su to bile najgore naslovne strane! Nisam o tome uopšte tada razmišljao. A posle vidim neku polemiku o tome! Nekad i negativna reklama je dobra reklama…





Poslednjih godina se vraćate stripu?
Imam ponuda, ali u pitanju je honorar. Stvoriti strip nije zezancija. Da se ja profesionalno bavim, ko zna šta bih uradio! Čaba Kopecki mi se povremeno javi, kada ima neku ponudu za projekat, javim se … pa kad ne prođem, nije bitno!

Koje stripove trenutno čitate?
Volim da pročitam Stripoteku. Inače, prvenstveno kupujem stripove u kojima vidim dobar crtež. Tema mi uopšte nije bitna. Sada gledam Hermana u Politikinom zabavniku. On definitivno treba da se penzioniše. Sad bi ga svaki klinac prevazišao. Huga Prata nikad nisam voleo. Tu se slažem sa Banetom Kercem. Znam da on ima kultni status, kao i Pikaso, ali u stripu ne možeš da budeš Pikaso. Volim francusko-belgijsku školu, sve ono što radi Janjetov.





Šta je, po Vama, problem u domaćem stripu?
Vidim da su ljudi mnogo ušli u kompjuterski rad na stripu. Malo je olovke, malo tuša. Ja uživam u sirovoj olovci i tušu. Kao kad vidiš kod Žiroa – maltene ti onaj kauboj smrdi na znoj. Volim ako se radi nešto, da se radi sirovo – rukom, kao što radi Esad Ribić. Na muci se poznaju junaci. Čovek uzme četkicu i uradi. A ne, uzmeš fotošop, zabašuriš…

Kad su pitali Bojana Kovačevića kako radi, rekao je da je to 100% fizikalija. Ništa kompjuter! Gledao sam kako taj mladi čovek radi, kako uzme olovku, nacrta, istušira, onda je lako uraditi kolor. Mada se često dešava da kolor upropasti crtež.





Miodrag Ivanović Mikica je rođen 20.3.1959. u Odžacima. Oženjen je Jasminom i otac je dva sina.

Završio je srednju građevinsku školu u Novom Sadu.

Stripom je počeo da se bavi od 1976. godine, a 1981. godine je počeo da sarađuje sa Forumom, za koji radi kratke stripove po scenariju Dušana Vukojeva.

Ubrzo počinje da radi na Dnevnikovom licencnom stripu Veliki Blek. Pojedine epizode radi zajedno sa bratom Predragom. Za Dnevnik crta i veliki broj naslovnica za edicije Lunov magnus strip i Zlatna serija. U isto vreme sa Svetozarom Obradovićem radi epizode stripa Nidža za Dečje novine. Sa Jaroslavom Supekom radi strip album u boji Život je lep.

Krajem 1980-ih počinje rad na Tarzanu za Forum-Marketprint. Uradio je ukupno četiri epizode.

Tokom 1990-ih godina radi na stripu Jazula prvo sa Svetozarom Obradovićem, a zatim i sa Predragom Ivanovićem Pekom, a onda se potpuno povlači iz stripa, opredeljujući se za izradu reklama, murala, kao i oslikavanje crkava (katolička crkva u Doroslovu, pravoslavne crkve u Odžacima i Srpskom Miletiću, manastir Kovilj).


(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com


Нема коментара:

Постави коментар

Novogodišnji sajam stripova u Somboru

  U nedelju, 26. decembra 2021. godine, u vremenu od 10,00 do 17,00 sati, u maloj sali Sokolskog doma u Somboru, ul. Venac Petra Bojovića br...