понедељак, 15. новембар 2021.

Skromni profesionalac u slikarstvu i stripu


Dejan Nenadov (1966, Novi Sad) je slikar, stripski autor i vizuelni umetnik koji nas je 1986. godine uzdrmao svojim misaonim i filozofskim stripovima, izuzetne municioznosti, kasnije objedinjenim u albumu pod imenom Elazar. Stripovi o ovom kaganu u mističnim pustinjskim carstvima izlazili su u YU strip magazinu pod uredničkim vođstvom Mome Rajina. Serijal je bio definisane realističke stilizacije i narativnog i kontemplativnog pristupa kakav nije bio ranije viđen na našoj stripskoj sceni.

Medjutim, kasniji životni put ovog umetnika je postajao sve složeniji. Rat u Jugoslaviji 1991. godine zatekao ga je na stipendiji u Oslu, da bi onda prešao u Amsterdam 1992. godine, gde se nije bavio stripovima, da bi im se vratio 2007. godine. U Novi Sad se potpuno vratio tek 2015. godine.

Od povratka stripu, sarađuje sa više francuskih izdavača i scenarista i formirao je značajni opus urađenih albuma. Njegova likovnost i stripovsko pripovedenje svrstavaju ga u naše najznačajnije autore. Ovaj intervju pokušaće da objasni neobičnu sudbinu i ljudsko stanje ovog umetnika.

Kao dete živeli ste u Novom Sadu. Da li ste čitali stripove?
Kao što je u to vreme bio slučaj sa većinom mojih vršnjaka, stripove sam čitao od najranijeg detinjstva. U sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, Novi Sad je bio jedan od izdavačkih centara u bivšoj Jugoslaviji, a specijalno se isticao po izdavačima stripova. Bili su tu “Dnevnik”, sa svojim “Pan Art Studiom” i “Forum”, sa “Marketprint” odeljenjem. Ovakva sredina, u kojoj se našlo dosta ljudi koji imaju identična interesovanja i često nemalo različite poglede na njih, svakome autoru u fazi sazrevanja, kao što sam tada to bio ja, predstavlja izazov i inspiraciju. Koristi za takvog autora, čak i ako nisu bile uočljive u prvom trenutku, su, na duže staze, bile velike.

Imali ste talenat za crtanje i upisali ste srednju umetničku školu „Bogdan Šuput“ u Novom sadu? Čemu vas je ta škola naučila?
Kao i svaka škola, OCD (Obrazovni centar za dizajn) “Bogdan Šuput”, imao je formativnu ulogu u mom životu. I to ne samo kroz nastavu, već i putem svega drugog što uz nastavu ide, specijalno kada ste tinejdžer. Ovo je period života kada čovek stiče prijatelje, a neki od njih će mu ostati prijatelji za čitav život. Mada sam rekao da sam stripove čitao od ranog detinjstva, sa čitavom jednom novom dimenzijom stripa, savremenom francusko-belgijskom školom koja se nije držala kanona klasičnog stripskog jezika, već je činila iskorak ka nečemu što je do tada bilo retko viđano, a nikada u tolikoj meri, ja sam se upoznao tek tokom pohadjanja “Bogdana Šuputa”, preko drugova iz razreda koji su takođe čitali stripove. Moj drug Dragan Živančević je ne samo čitao već i crtao stripove i to me je podstaklo da i ja zašiljim olovku i krenem. Možda bih mogao i da pesnički kažem, “naoštrim pero”, da u to vreme nisu bili popularni rapidografi za crtanje tušem. Dragan i ja smo crtali neke stripove i udruženim snagama. Nije ovo za mene bila tolika novost - stripove sam u školske sveščice crtao još u osnovnoj školi. No, ovo mi je bilo vatreno krštenje u “pravom” stripu, sa velikim stranicama stripa, na hameru.
Gledano iz današnje perspektive, dani srednje škole su mi neodvojivi od stripa, posto sam tada njime i počeo da se bavim na najiskreniji način. Posle školskih časova, ja sam ga crtao i crtao...

Od vašeg prvog stripa (Stražar) i kroz serijal Elazar koji je sledio, scenarista vam je bio vaš otac, Živko Nenadov. Kako je to funkcionisalo?
Ogroman podsticaj za rad u stripu dobio sam od svog oca, što baš i nije čest slučaj. Otac mi je pomagao kad god je to trebalo, a trebalo je često. Pomagao mi je prvenstveno idejama za priče i oblikovanjem ideja koje sam ja imao. Sećam se dugih šetnji u kojima smo razgovarali i u kojima su se ovi stripovi oblikovali. Tatina ljubav ka literaturi je davala stripovima jedan specifičan kvalitet, a njegov osećaj za likovnost i njegovi saveti su me spašavali mnogih stranputica u koje mlad čovek može da zabasa.

Stilizacija Elazarovih priča je bila precizna i osobena. Ko su vam bili uzori i kako se formirala ta iznenađujuće definisana likovnost kod jos uvek mladog srednjoškolca?
U vreme kada sam radio na pričama o kaganu Elazaru, bio sam veoma inspirisan pričama Horhea Luisa Borhesa, njegovim filozofskim fantazijama, njegovim raskošnim, ali i vrlo ekonomičnim literarnim stilom. U narativnom pogledu, on je bio zaista velika inspiracija.
Što se vizuelnog dela tiče, uzora je bilo mnogo. Počevši od već spomenutog francusko- belgijskog savremenog stripa i najvećeg imena u tom stripu, Mebiusa, odnosno Žana Žiroa (Jean Giraud), pa na dalje.

Upisali ste Likovnu akademiju 1986. godine. Kako je to uticalo na vaš rad na stripu?
Koliko je srednja umetnička škola činila period moje geneze kao autora stripa, toliko je period na Likovnoj akademiji u Novom Sadu predstavljao kraj mog dotadašnjeg bavljenja stripom.
Kada me pitaju o tome, volim da kažem da su obaveze studija pretegnule. Ali, radi se o nečemu suštinskijem. Mada su i slikarstvo i strip vizuelne umetnosti, radi se o zavodljivom i fatalnom prividu. Likovni aspekt u stripu je veoma važan, ali onaj pripovedački je jos i važniji. I slika može da bude narativna, ali nikako po cenu njene likovnosti. Ono što se u stripu kaže sa više slika, mora u slici postojati (ako uopste i mora da postoji) u samo jednoj slici. Na kraju prve godine studija shvatio sam da neću moći da “sedim na dve stolice” i da, ako hoću da završim studije slikarstva, moram prestati sa bavljenjem stripom. Niko me na ovo nije prisiljavao. Imao sam veliku krizu u jednom trenutku, ali sam na kraju doneo čvrstu odluku i poslednja priča o Elazaru na kojoj sam radio, Na poljima Djavolje Trave, je bila i poslednji moj strip za dugo vremena.


Zatekli ste se 1991. godine, kada je počeo rat u Jugoslaviji, sa stipendijom za postdiplomske studije u Oslu, u Norveškoj. Kakve ste tada odluke morali da donesete?
Nezavisno od nesreće koja nas je zadesila 1991. godine, još pre kraja studija na Akademiji, imao sam želju da odem u inostranstvo na neki oblik postdiplomskog studiranja. U vreme kada sam to priželjkivao i kada sam konkurisao za stipendiju, nisam imao crnih slutnji o ratu. Njegov početak me je zatekao u inostranstvu. U Oslu sam proveo godinu dana na Nacionalnoj akademiji lepih umetnosti i po isteku te godine sam imao više sreće nego mogućnosti da nešto učinim. Dobio sam poziv od jednog dizajn studia u Amsterdamu, koji je osnovao nas ilustrator Nenad Mikalački, a na preporuku mog prijatelja i kolege Petra Meseldžije, koji je za njih tada vec radio, da im se pridružim. Iz Osla sam, u leto 1992, otišao za Holandiju, sa željom da par meseci provedem u Amsterdamu. Jos uvek sam se nadao da će se naše nesreće do tada završiti. U Novom Sadu sam imao roditelje i brata i želeo sam da ih što pre ponovo vidim. Nekoliko meseci je prošlo i ja sam se još jednom našao u ogromnoj krizi. Život u Amsterdamu nije bio lak. Suočio sam se sa pitanjem da li da ostanem ili da odem. Da nisam imao 25 godina, kao tada, verovatno ne bih doneo odluku koju sam tada doneo. U Amsterdamu sam ostao gotovo četvrt veka.

Kakav je bio život i rad u Amsterdamu gde ste proveli 23 godine?
Rekoh da život nije bio lak, ali, sada kada ga se setim, a specijalno kada me ljudi pitaju da li mi nedostaje Amsterdam, upravo je to ono što mi nedostaje. Uputivši dug pogled niz godine, vidim taj period, koji je u međuvremenu izgubio auru strepnje koja ga je obavijala dok je trajao, da sada zrači melanholičnošću. Prvih cetiri ili pet godina je bilo i najteže, mada je i kasnije bilo mnogih “veselih” momenata. Radio sam mnogo različitih stvari, sto bi, do izvesne mere bio i savet koji bih dao svakom mlađem umetniku, ako bi mi ga trazio. Odvojite bar nekoliko godina da istražite tu mračnu i nepoznatu teritoriju koja se zove život izvan sigurnosti. Ono što tim istraživanjem steknete, daće vam materijal za sve što ćete kasnije stvoriti.

Kako ste se i zašto vratili stripu 2007. godine?
Mom povratku stripu je predhodilo ponovno objavljivanje strip-knjige o Elazaru, od strane “UPPS”-a, domaćeg izdavača, 2006. godine. Nekoliko meseci kasnije, preko Vuka Markovića, koji je učestvovao u ovom objavljivanju, došao sam u kontakt sa Čabom Kopeckim (Csaba Kopeczki), agentom koji zastupa naše autore na Francuskoj strip- sceni. Pitao me je da li bih se vratio stripu, a kasnije je izašao i sa sasvim konkretnom ponudom da nastavim rad na serijalu Arkane (Arcanes), za francuskog izdavaca Delkura (Delcourt).
Sada kada se ovoga setim, gotovo da bih pre sebe pitao - kako da se stripu i ranije nisam vratio? Jedna od stvari koja mi se učinila veoma interesantnom je i da vidim na šta bi ličio strip, ako bih ga, posle gotovo dvadeset godina odsustvovanja iz tog medija, ponovo crtao.

Kako i zašto ste se vratili u Novi Sad?
Oduvek sam želeo da se vratim u Novi Sad. Rad na stripu mi je omogućio da radim nevezano za mesto rada, pa sam to i učinio; vratio sam se u Novi Sad. Nisam se pokajao. U Amsterdam odlazim relativno često.

Kakva je bila vaša saradnja sa francuskim izdavačima i scenaristima?
Kao i sve drugo u mom predhodnom životu - raznolika. Radio sam na šest različitih serijala, a prošle godine je i Elazar dobio svoje prvo izdanje na francuskom jeziku.
Francuski scenaristi su, kao i svi ljudi, različiti po svom temperamentu. Sa nekima je rad bio direktniji, a sa nekima manje. Naravno, sama saradnja je neuporediva sa bilo kojom saradnjom koju sam ranije imao. Ti ljudi su na drugom kraju kontinenta i komunikacija je izgubila onu prisniju dimenziju, kao kada sa nekim razgovarate licem u lice. Ni ovo nije uvek nužno loša stvar.

Posle izuzetno hvaljenog Elazara, niste nastavili sa tom stilizacijom 20-ak godina kasnije. Da li je to bila namerna odluka?
Moj stil bi svakako bio izmenjen već i samim protokom godina, ali ono što je svemu doprinelo je činjenica da je jezik francuske škole stripa različit od nekih drugih stripskih izraza. To je stvar koja zahteva prilagođavanje kroz izmene u crtačevom pristupu. Kako volim da se igram različitim stilovima, ovo mi nije palo toliko teško. Kad god počinjem sa novim projektom, uhvatim sebe u želji da uradim nešto različito od prethodnog i time izbegnem zamku ruitine. U ovome imam promenljiv uspeh. Nikad mi nije bilo lako da budem zadovoljan sopstvenim radom.

Kada sada radite na stripu, koliko ste tu slikar, a koliko stripski autor?
U meni slikar uvek postoji, ma šta da radim. Mislim da je on u korenu mog stvaralačkog bića. Ja svoje stranice stripa posmatram kao jedinstvenu crtačku celinu, koja će mozda jednoga dana visiti na nečijem zidu, pre nego kao pripovedanje priče. Ponekad me je ovo dovodilo u nevolje sa urednicima, ali ovo je jedna od onih stvari za koju se može reći “to je jače od mene”.

Uvek skromno ističete da ste samo profesionalac u slikarstvu i u stripu. Da li imate kontakt sa publikom i da li osećate njeno mišljenje o onom što ste do sada uradili?
Sa svojom publikom najdirektnije dolazim u kontakt na strip-festivalima. Kada se protegne dugačak red pred stolom za kojim potpisujem svoje knjige i radim dedikacije, ili kada čujem spontane izraze zadovoljstva kada nekom od svojih fanova uradim mali crtež - to je trenutak kada čovek shvati da njegov rad neko posmatra i prati.
Naravno, može se videti i relevantna reakcija na nekom od sajtova na Internetu, na kojima se pojavi vaša knjiga. Laskalo mi je i to što je prvi album iz serije Fulgur, bio uvršten u sto najboljih knjiga na francuskoj strip-sceni te godine. Ne treba gubiti iz vida da se u Francuskoj objavi preko 5000 strip-naslova godišnje.

Kako protiče vaš radni dan?
U zavisnosti od toga koliko mi se približio krajnji rok za rad na određenom projektu. Biva tu i dinamičnijih i manje dinamičnih dana. Trudim se da imam disciplinovan i uravnotežen odnos spram svog rada i dosledno, tokom čitavog života, gubim tu bitku.

Da li postoji nešto u stripu što biste želeli da uradite?
Kad god o tome razmišljam, na pamet mi padnu razlicite stvari. Možda da naslikam strip? Hoću reći, da ga iskolorišem… Jedino što bi taj rad, s obzirom da bih ja to, kao stara škola, radio svojom rukom, i tako bio dugotrajan, mukotrpan i svakako neisplativ.

Živojin Tamburić
Beograd, septembar 2021.
[Tekst je objavljen u Politikinom Kulturnom dodatku od 16. oktobra 2021.]
Tekst i fotografije preuzete sa sajta https://www.stripvesti.com/



 

Нема коментара:

Постави коментар

U Prnjavoru održano strip veče

  U Narodnoj biblioteci u Prnjavoru održano je strip veče na kojem su upriličene promocije edicije "Priče iz Slovenske šume", novi...