Čim je ušao u kancelariju, pomislio sam da ga je poslala banda iz Bonelija.
„Dobar dan”, rekao je na engleskom, sa teškim španskim – meksikanskim – naglaskom. „Ja sam Don Čiko…”
„Felipe Kaetano Lopez Martinez i Gonzales”, dovršio sam umesto njega i još jednom ga osmotrio. Bio je gologlav, bez sombrera na glavi, što i nije bilo naročito čudno, pošto bi takav šešir svakako privukao pažnju prolaznika u relativno mirnoj milanskoj ulici Via Delfjore. Dok se bez pitanja spuštao na stolicu kraj mog radnog stola, video sam da mu je bela košulja požutela od sasušenog znoja, a zeleno marijači odelo prljavo i tu i tamo zaparano. U ruci je držao veliku platnenu vreću u kojoj kao da se nalazilo nešto prilično teško, i sad ju je spustio kraj noge, na pod.
"Onda, čuli ste za mene", kazao je i nervozno prešao šakom preko bucmastog lica i tankih crnih brčića. Onda je okružio pogledom po zidovima na kojima su stajali uramljeni posteri sa ilustracijama naslovnih strana naših izdanja, i na jednom od njih ugledao sebe. "Da...", promrmljao je samo i zaćutao.
Pokušao sam da pretpostavim šta su bonelijevci hteli da postignu ovom šalom. Očigledno su našli glumca koji će stasom i pojavom ličiti na Čika iz stripova o Zagoru, i poslali ga ovamo da me zamajava. Morao sam da im u sebi odam priznanje za trud. Moj neočekivani gost izgledao je sasvim autentično.
Otkad smo otkupili licencu i 1987. godine u Jugi objavili prvi album sa Zagorovim sličicama, nismo znali šta ćemo s parama. Sledeći korak bio je sasvim logičan: iskoristili smo stripove naših autora za albuma Velikog Bleka i Komandanta Marka, i od preostale zarade obnovili štampariju, pokupovali stanove za radnike u Novom Sadu, a od preostale zarade koja je bila nečuvena za to vreme, kupili ovu malu izdavačku kuću u Milanu i preko nje započeli plasman stripova domaćih autora u Italiji, Španiji i na drugim tržištima.
Boneli je tada zapao u nevolje s novcem, pa smo iskoristili priliku i kupili licencu za Zagora prilično jeftino, a onda je "Jugozagor" doveo do obnavljene popularnosti ovog junaka, pa je na tom talasu i sam Boneli počeo da se oporavlja. Nastavili smo da sa njima tesno sarađujemo, ali se u ovih nekoliko godinama među nama razvila i neka vrsta prijateljskog suparništva. Opet, zašto bi oni...
"Molim vas", reče čovek koji se predstavio kao Zagorov verni saputnik.
"Očajan sam i ne znam šta da radim. Kažite mi - jeste li vi objavili svesku sa naslovom "Leonardova kutija"?
Namrštio sam se i zahvalio u naslon stolice, Bila je to najnovija epizoda koju je nacrtao Kerac, i koja je tek bila u pripremi za objavljivanje, kako kod kuće, tako i u Italiji: prvi od zamišljena dva dela, sa Zagorovom i Čikovom pustolovinom u kojoj oni u srcu Darkvuda nalaze skrivenu neobičnu kutiju iz renesansnih vremena, čiji je tvorac, kako će se ispostaviti, bio Leonardo.
Prvi deo završava se tako što sledbenici kulta sazdanog oko artefakta - koji je Da Vinči napravio za svog mecenu, milanskog vojvodu Ludovika Sforcu kako bi ovaj mogao da putuje kroz vreme i prostor - zarobe Zagora i spremaju se da ga obredno žrtvuju. Zagoru je jedina nada Čiko, koji pokušava da se došunja kroz žbunje do žrtvenika, preseče kožne vezove oko njegovi ruku i nogu i doturi mu njegovu staru dobru kamenu sekiricu. Kako je ovaj čovečuljak saznao za to kad sveska još nije objavljena? Zar bonelijevci imaju krticu kod nas u matičnoj redakciji? Nije mi se to nimalo dopalo.
"Kad bih samo nekako mogao da se vratim", rekao je "Čiko", pogledavši me toliko izgubljeno toliko izgubljeno da mi se načas učinilo kako uopšte ne glumi.
"Vidite, sledili smo zapise onog ludog profesora Helingena i našli tu prokletu kutiju - ona nas je uvalila u celu gungulu. Uhvatili su Zagora - toliko ih je bilo da čak ni on nije mogao da im se odupre - a sekirica koju je bacio pala je u grmlje, blizu mesta na kojem sam se krio.."
"Gospodine, ne znamo kko ste niti kako ste uspeli da pročitate epizodu koju još nismo objavili..."
"Ne, ne, ne", odmahnuo je, prekinuvši me.
"Kutija je bila kod mene i pomislio sam, ako je otvorim, desiće se neko čudo koje će Zagora spasti od sigurne smrti - a desilo se jedino to da je blesnulo neko svetlo, i ja sam se obreo ovde, u ovom gradu. I već treći dan tumaram unaokolo i tragam za načinom da se vratim u Darkvud. Pokušao sam ponovo sa kutijom, ali izgleda da je nekako podešena da jedan čovek može da upotrebi samo jednom, tako da je to bilo uzaludno. Kad sam u jednoj prodavnici video veliku sliku Duha Sa Sekirom - i svoju - ušao sam i raspitao sam se. Dali su mi tamo ovu adresu, i eto..."
Osmehnuo sam se, rešen da odigram ovaj mali komad do kraja.
"Nažalost, gospodine Čiko, zaista vam ne mogu pomoći. Vidite, ni ja ne znam kako će se priča rasplesti u drugoj svesci, to je u rukama scenarista i crtača, pa preostaje samo da se nadamo da ćete se vratiti u Darkvud na isti način na koji ste iz njega ovamo došli, i biti u prilici da Zagora izbavite iz opasnosti".
Pogledao me je zbunjeno, rezingirano uzdahnuo i ustao. Zavrteo je glavom, još jednom osmotrio zidove ukrštene likovima junaka iz "Zlatne serije" i "Lunovog magnus stripa", slegnuo ramenima i klimnuo glavom.
"Ništa onda", promrmljao je. "Preostaje mi jedino da pokušam da se snađem na neki drugi način".
Već sledećeg trenutka izašao je iz kancelarije.
Zacoktao sam, zagledan u zatvorena vrata, a onda mi je nešto palo na pamet. Šta ako iza ovoga ne stoje bonelijevci, nego banda iz Novog Sada? To je bilo daleko logičnije - samo je redakcija znala za sadržaj "Leonardove kutije".
Uzeo sam telefon i okrenuo broj, ustao dok sam čekao vezu i protegnuo se.
"Alo, Sretene", rekao sam kad sam čuo urednikov glas. "Kapa dole za foru, moram da priznam da sam u jednom trenutku čak posumnjao..."
"O čemu ti to?", upitao je on, iskreno začuđeno.
"Pa o čoveku koji mi je upravo bio u kancelariji. O Čiku. I gde ga samo nađoste? Original!"
"Kakav Čiko, šta pričaš, aman?"
Obišao sam oko stola s osmehom, spreman na novu zajedljivu opasku, i nogom udario o nešto. Spustio sam pogled i video na podu platnenu vreću koju je posetilac ostavio za sobom. I dalje držeći slušalicu u ruci, sa crnom slutnjom koja mi se polako javljala duboko u stomaku, sagao sam se i podigao vreću na sto, položio je preko razbacanih hartija. Dok sam je razvezivao i slušalicu držao stisnutu između ramena i uveta, progutao sam knedlu. Znao sam šta je unutra i pre nego što sam ugledao.
Drška od starog, tamnog drveta. Težak zaobljeni kamen privezan jakim remenjem od konoplje. Obezbojenja na tvrdoj površini glave sekirice, tamni tragovi stare, sasušene krvi. Istog trenutka kada sam to primitivno, a opet savršeno uravnoteženo i smrtonosno oružje uzeo u ruku, zapuhnuo me u dubok, praiskonski miris šume, močvare, živog peska, dima logorskih vatri; ritam plemenskih bubnjeva digao se niotkuda, dok su glasovi u napevu transa dopirali na vetru zasićenom teškim zadahom rastinja. Preneražen, ispustio sam sekiricu na sto, i sve je iščezlo.
"Alo? Alo, jesi li na vezi?"
Postepeno sam bio sve svesniji Sretenovog glasa iz slušalice; činilo mi se da budim iz iznenadnog, zastrašujućeg sna.
"D...da, tu sam", promucao sam nekako.
"O kakvom čoveku to govoriš? Pomenuo si - Čika?"
"Ne...nema veze", odgovorio sam smeteno. "Otišao je".
"Pa šta je hteo?"
"U stvari, ne znam", odgovorio sam, pogleda i dalje prikovanog za kamenu sekiru koja je bila jedina Zagorova nada dok sam čekao smrt u kandžama zagonetne šumske sekte.
"Ali saznaću. Mislim da će se svakako vratiti."
Dok sam polako spuštao slušalicu na viljušku telefona, i dalje sam čuo zlokobne bubnjeve Darkvuda. A onda...onda sam primetio da se u platnenoj vreći nalazi još nešto.
Kutija je bila neobično mala - divno ukrašena Leonardovim crtežima mladića prepoznatljive duge kovrdžave kose, spiralama i geometrijskim figurama. Bila je od plemenitog drveta potamnelog posle pet vekova, toplog i glatkog na dodir, i činilo mi se da vidim način na koji bi mogla da se otvori.
Stajao sam tako nekoliko trenutaka, neodlučan, zagledan najpre u sada utihnuli telefon, potom u junake za zidovima. Onda, kao da se namerno vraćam u san u kojem sam proveo tek nekoliko trenutaka, uzeo sam tešku Zagorovu sekiru i zataknuo njenu držalju za kaiš na pantalonama, udahnuo duboko i - pokrenuo drveni mehanizam kutije.
Pokušao sam ponovo sa kutijom, ali izgleda da je nekako podešena da jedan čovek može da je upotrebi samo jednom...
Čikov fantomski glas javio mi se u glavi prekasno; dok me je oblivala zaslepljujuća svetlost samo da bi sledećeg trena zgasnula u stigijski mrak Zagorove šume, shvatio sam da ću pre svih - pre redakcije, čak i pre samog scenariste - saznati kako se završava drugi deo "Leonardove kutije".
Oslušnuo sam potmuli zvuk bubnjeva i zloslutnih glasova u noći i pošao prema njima.
Inžinjer iz Darkvuda
Goran Skrobonja je pisac, prevodilac, urednik, priređivač i izdavač. Rođen je u Beogradu 1962. godine, čita stripove o Zagoru od trenutka kada je počelo njihovo objavljivanje na našem jeziku.
Autor je više zbirki naučnofantastičnih i horor pripovedaka ("Od šapata do vriska", "Šilom u čelo", "Tihi gradovi", "Poklade") i romane ("Nakot", "Čovek koji je ubio Teslu", "Sva Teslina deca", "Kada kažeš da sam tvoj", "Proročanstvo Korota"). Živi i radi u Beogradu, ali kaže da je u snovima često u Darkvudu.
Autor: Goran Skrobonja
Tekst preuzet iz Politikinog zabavnika.
Нема коментара:
Постави коментар