среда, 15. септембар 2021.

Slikar Branko Đukić o životu stripa i predstojećem festivalu „Stripolis“

 Dvanaesti festival stripa “Stripolis” biće održan od 17. do 19. septembra u Kulturnom centru Zrenjanin. Tim povodom razgovarali smo sa autorom projekta „Stripolis“, akademskim slikarom, strip crtačem i pedagogom, Brankom Đukićem. Govorio je o ovogodišnjem festivalu, časopisu, počecima, daljim planovima i koje su to razlike na strip sceni nekad i sad, kao i o generacijama koje ih „konzumiraju“.


– Iako se prošle godine desila korona, festival je održan, malo izmenjen, ali smo bili tu. Pozvani su samo gosti, ali je bilo dosta publike što mene jako veseli i što mi govori da je ova priča pustila svoje korenje i da ima smisla ovo što radimo, priseća se Đukić prošlogodišnjeg „Stripolisa“ u nadi da ove godine neće biti nikakvih iznenadnih mera koje bi poremetile XII „Stripolis“.

XII FESTIVAL STRIPA „STRIPOLIS“
– XII festival „Stripolis“ otvaramo izložbom “Svet u oblačićma”. Nju će otvoriti gospodin Stanislas Pjere, savetnik za kulturu Francuske ambasade i direktor Francuskog instituta. Na otvaranju će biti prisutna i gospođa Katrin Fodri, ataše za kulturu Francuskog instituta.

Kao i uvek, štampao se časopis “Stripolis”, ove godine posvećen andergraund stripu na prostoru bivše Jugoslavije.


– Časopis je nešto što drugi festivali nemaju, a druga stvar su radionice. Ove godine dolazi Miloš Tomić, filmski i video umetnik iz Beograda. On će u dva dana održati radionicu za sve zainteresovane, a na kraju će se sklopiti jedan film.

Prijave za radionicu Stop-Motion Animacije koju će voditi Miloš Tomić su u toku. Radionica je zakazana za petak, 17. septembar u 10 časova u prostoru Kulturnog centra Zrenjanina, a prijave se šalju na kczr@kczr. org. Broj mesta je ograničen.


– Najviše autora će biti iz Srbije , pa smo odlučili da nam i gosti budu iz te ekipe. Dolaze nam Danilo Milošev-Wostok, strip crtač iz Vršca i Boris Stanić, strip crtač iz Pančeva. Sa njima ćemo razgovarati o alternativnom stripu, njihovom radu i iskustvu.


Na festivalu će biti mnogobrojni izdavači koji će ponuditi neka svoja izdanja po jeftinijim cenama, a tu je kosplej (maskirani oživljavate lik koji prikazujete glumačkim veštinama, tako da se kod onih koji vas sretnu javi iluzija da razgovaraju sa likom koji je oživeo, a ne sa čovekom u kostimu) na kojem svake godine učestvuju deca iz predškolskih ustanova, ali i odrasli.

– Kosplej uvek okupi najveći broj publike, prvenstveno roditelje kostimiranih mališana koji se pružajući podršku deci možda vrate i u neko svoje detinjstvo, kupe neka izdanja, popričaju sa drugim ljubiteljima stripa.

KAKO JE SVE POČELO
– Počeli smo sasvim slučajno. Ja sam bio jako bolestan, a ljudi iz Kulturnog centra su prikupljali priloge za mene, a zrenjaninski slikari su radili slike. U tim najtežim trenucima su mi pomogli i nekako su bili zainteresovani da pokrenu nešto o stripu. Ja sam izašao iz tog sveta posle akademije ali sam zadržao kontakte sa ljudima i tako smo krenuli.


Iz toga je, 2007. godine, nastao strip “Almanah” na sedamdesetak strana velikog formata i predstavio je devet autora koji žive u Zrenjaninu: Aleksandara Pavkovića, Vladimira Kuzmanova, Aleksandara Babića, Branka Đukića, Vladana Nikolića, Nikolu Štiklicu, Zorana Selenu, Dejana Uzelca i Mišu Živanova. Projekat je obuhvatio različite generacije crtača i scenarista iz našeg grada, u rasponu od 25 godina, koji su se bavili ili se bave stripom, pa je i njihov pristup toj umetnosti bio sasvim različit.

– “Almanah” je dobro prošao na tržištu, jer u Srbiji uvek kupuju domaće autore. Publika je radoznala za njima bez obzira kakvi su, ali uvek imaju svoj potražnju.


Pomoć ljudi iz Kulturnog centra i kolega umetnika nisu bili jedini razlog zbog kojeg je priča “Stripolis” baš smeštena u ovoj instituciji kulture, rekao je Đukić.

– Ja sam kao klinac osnovac 1981. godine učestvovao na prvoj izložbi stripa u Zrenjaninu koja je održana u tadašnjem Domu omladine. To je bilo nešto veliko za mene, tako da je i nostalgija uradila svoje kada smo odlučili da uđemo u ovu priču. Napravio sam projekat koji smo poslali Mimistarstvu kulture i, za pravo čudo, dobili smo sredstva. Ja još uvek nisam stasao sa zdravljem kako treba, pa se to prolongiralo, sredstva su stigla, mi nikad ništa da napravimo.

Priseća se da su gotovo poslednji dan potrošili ta sradstva na časopis, ali da je od projekta ostalo još nešto novca.

– Sinulo mi je. Kao klinac sam odlazio u Vinkovce gde je 1984. godine bio prvi festival stripa u bivšoj Jugoslaviji. Kada malo mesto Vinkovci imaju festival stripa, što ne bi mogao i Zrenjanin.

Spajanje časopisa “Stripolis” i istoimenog festivala dešava se u proleće 2008. godine.

– Nije bilo nešto mnogo publike u početku, možda prva dva festivala. Kako je vreme prolazilo ja sam uporno istrajavao na tome. Povećavao se broj publike, a onda su me polako ljudi na ulici sretali uz redovno pitanje “Kada će ono vaše?”.


Festival počinje vremenom da uvodi i radionice koje su iz godine u godinu sve posećenije.

– Dolazili su klinci koji su tad bili srednja škola, onda su oni polako upisivali akademije, a sad su već zreli ljudi, pa daolaze na festival. Neki od njih sada drže radionice. Nismo to imali za cilj, niti smo planirali kako ćemo da uspemo i šta možemo da postignemo, već je to nekako izlazilo iz nas koji smo to stvarali.

Ističe da su se nakon toga pojavili mnogobrojni festivali u našoj zemlji, ali da jedino “Stripolis” ima i svoj časopis i radionice.

NAREDNI KORAK FESTIVALA “STRIPOLIS”
– U te Vinkovce kada sam dolazio, sećam se, na železničkoj stanici plakati festivala, još u ono vreme socijalizma, veliki bilbordi. Celo to mesto, koje je manje od Zrenjanina, je živelo za festival. To je ono što bih voleo da “Stripolis” doživi. S obzirom da imamo i svoju biblioteku, pozoriste, muzej, galeriju, bilo bi lepo da uvežemo sve te institucije kulture, da tu dođu svetski autori koje sam u međuvremenu upoznao, ali zasad je to još uvek neizvodljivo.


Kada je časopis u pitanju, ističe da ga uvek šalju u Angulemu na “System Comics”, najveći festival stripa u Evropi, koji dodeljuje svake godine nagradu za časopis.

– Tu smo ulazili u najuži krug, ali još uvek nismo dobili nagradu. Pored toga, časopis prodajemo po drugim festivalima i putem interneta. Stigli smo dotle da se proda tiraž od 500 komada što je dobro za takvu vrstu stripa koji ipak ima likovni pristup, koji je malo „autorskiji“, odnosno nije komercijalni strip.

STRIP NEKAD I SAD 
– Japanski strip dominira novim generacijama godinama unazad. Tu vidim veliku razliku. Čini mi se da današnjim klincima odgovara ta jednostavnija forma. Ne samo kada je strip u pitanju, već generalno i u književnosti, pozorišnim predstavama, slikarstvu. Sve što je kratko i jasno to im više paše. Razlika je i u tome što smo onda imali magazine koji su izlazili nedeljno i bilo ih je mnogo, a bilo je jako malo album koji sadži kompletan strip i kada je to krenulo, u Jugoslaviji, bilo ja dosta skupo. Danas toga ima više.


Rekao je da je ranije postojala velika nepravda i da su se stripovi pravili namenski za dečake i to oko 90% izdanja.

– Jako mali broj devojčica je čitalo stripove, ali stvari su se i tu promenile. Danas ne smao da ima velik broj devojčica koje su zainteresovane za strip, već imamo i žene koje rade odlične stripove.

Dodaje da je danas sve bolje upakovano, kvalitetnije štampano, ali da su tiraži dosta manji.

– Tiraži su znatno manji zbog postojanja drugih medija koji zauzimaju svoj prostor. Danas se tiraž od 1000 albuma smatra dobrim, a u staroj Jugoslaviji je bilo 40.000 prodatih primeraka nedeljno.

Navodi da je u svetu slična situacija, da opstaju samo najjači iza kojih stoji ogromna produkcija i kaže da tu ne pobeđuje umetnička strana, već najveća propaganda i novac.


– U današnje vreme napredne tehnologije i dostupnosti informacija, svi su umetnici, a to baš nije tako. Dobro je to da se ljudi bave umetnošću onoliko koliko su u mogućnosti i današnjica to pruža više nego ikad, ali je važno realno sagledati sebe u tome i ne preskakati korake. Bez obzira na količinu ljudi koja uplivava u svet stripa, crtanja i slikanja, oni pravi talenti uvek isplivaju na površinu. To je pravilo koje je uvek važilo i koje će uvek važiti, zaključio je Đukić na kraju razgovora.




















Нема коментара:

Постави коментар

Maxi Tex #22

  Scenario: Nizzi Claudio Crtež: Alessandrini Giancarlo Naslovnica: Villa Claudio