Strip koji je obeležio sedamdesete godina prethodnog veka u Jugoslaviji i danas čitaju nove generacije! Svaka sličnost sa današnjicom proizvod je dalekovidosti njegovih stvaralaca.
Nasuprot mišljenu s ove udaljenosti, šezdesete godine prošlog veka ni izbliza nisu bile tako idilične. Pogotovo druga polovina. Svet podeljen u blokove (i onu braću nesvrtstanu), koji međusobno ratuju preko tuđih leđa i posrednika. Svima nad glavom visi sveprisutna pretnja nuklearnog brisanja. SAD su zaglibljene u prašumama Vijetnama, studentske demonstracije se šire po Evropi. Mnogobrojne špijunske službe svemoćne, gotovo države u državi. Ratuju bez prestanka, doduše, u senci...i tako dalje.
A baš tih godina, u politički nestabilnoj Italiji, u industrijskom Milanu, gde se svako malo odigravaju štrajkovi radnika, strip scenarista Lučano Seki neumorno piše. Iza njega je već nekoliko uspelih i poluuspelih serijala. Sada u glavi ima nešto novo. Uobičajeni krimići i kaubojci gotovo da su mu dosadili. Priprema unekoliko neobičan krimić. Nekoliko njih, zapravo. Zato je dao oglas da traži crtača. Javilo se nekoliko ljudi.
Od pedesetak kandidata, dvojica su se posebno istakla. Mali Bolonjac velikog nosa Roberto Raviola i još jedan crtač. Raviola je radio na nekim dečjim izdanjima do tada i mrzeo je svoj posao iz dna duše. Bio je izvanredno vešt sa olovkom, ali je jednostavno odbijao da radi tušem. Onaj drugi je bio odličan tušer. Seki se čak sprdao s njima. Kada bi se sklopio jedan crtač, bio bi najbolji.
Cvećara u Šestoj aveniji
Tek, primio ih je zajedno. Tušer je ubrzo osetio zov otadžbine, a nisu mogli da ga čekaju dok završi s vojskom. Zato je Raviola morao da pređe na tuš. Nižu se stripovi ovog dvojca, koji već tada uzimaju pseudonime. Seki postaje Maks Bunker, a Raviola Magnus. Krimići "Kriminal" i "Satanik" postižu zavidne uspehe, a ubrzo se pojavljuje i satirični Maksmagnus. Strip o jednom kraljevstvu i danas deluje neverovatno sveže. Kritika društva kao da pisana i crtana juče. Tu se prvi put pojavljuje i lik ministra finansija leprivih prstiju i povelikog nosa. Magnusov autoportret, doduše, bez brade, ubrzo će početi novi život u jednom drugom i drugačijem stripu.
Za taj novi strip Bunker je napisao prvu ruku scenarija još 1967. godine. On i Magnus uočili su da na tržištu postoji velika "rupa". Ili postoje smrtno ozbiljni špijunski i slični stripovi, ili oni čisto humoristički, kao što je bio Asteriks. Rešili su da uskoče baš u tu rupu.
Bunker je malo doradio scenario, a onda se Magnus bacio na posao. Rezultat je bio vidljiv već 28. maja 1969. godine. Na kioscima širom Italije pojavio se strip jednostavnog naslova "Alan Ford". Na naslovnoj strani bio je plavušan. Magnusu je za naslovni lik poslužio glumac Piter O'Tul.
Već u prvim kadrovima stripa čitaoci su mogli da prate mladog i poslovičnog naivnog reklamnog agenta bez cvonjka u džepu. Živi u golubarniku na nekom od njujorških oblakodera, pozive prima na telefon nakačen na komšijsku liniju. Nešto poput komšijskog vaj-faja danas. Pogrešno zapiše adresu i obre se u cvećaru u Šestoj aveniji. Ta oronula radnja služi kao paravan grupi živopisnih tajnih agenata, koji upravo očekuju pojačanje. Zamene ga za Alena.
Uloga antiheroja Superhika
Od samog početka tu je gotovo cela ekipa, poznata kao Grupa TNT. Nesposobni Debeli Šef, ponizan prema onima iznad i surov prema potčinjenima. Bob Rok, nosata prznica obučena u kostim Šerloka Holmsa, Magnusov autoportret nastao po ministru finansija iz Maksmagnusa. Jeremija prezimena Lešina, čovek s hiljadu i jednom boljkom. Grunf, mehaničar koji će od potpuno neupotrebljivih stvari da napravi nešto još neupotrebljivije. U drugoj epizodi pojavljuje se Ser Oliver, ražalovani engleski plemić i kleptoman.
U knjizi intervjua sa Bunkerom "Halo Bing", nedavno izašloj u Hrvatskoj, autor objašnjava da je Ser Oliver bio predviđen već za prvu epizodu, ali je ispao zbog nedostatka prostora. Tek u jedanaestoj epizodi pojavljuje se stvarni šef grupe, znameniti paralitičar Broj Jedan. Starac nezgodne ćudi i brze ruke (pogotovo kada drži štap) znatno je stariji od Metuzalema. Zapravo, ovaj je za njega tek "dječarac". Tu je i njegova knjižica u kojoj su zapisani gresi svih znanih i neznanih. Kad zatreba, okrene vašu stranu i ima vas u šaci.
Zaplet je uobijačan špijunski. Tajne šifre, mikrofilmovi, dvostruki, trostruki i stostruki špijuni. A sve urađeno u maniru italijanskih komedija del arte. Humor, groteska, likovi gotovo preslikani iz dotičnog pozorišnog žanra.
Strip u Italiji nije doživeo uspeh na samom početku. Zapravo, već posle prvih nekoliko epizoda razmišljalo se o gašenju. Publika ga jednostavno nije prihvatila. Više-manje klasičnom špijunskom stripu nisu pomagali ni nešto manje uobičajeni detalji i dijalozi. A onda je izašla epizoda broj 26. Magnus i Bunker su u igru uveli novi lik. Antiheroja Superhika.
Imenom Jezekilj Blaf, Superhik je čistač u predgrađu Njujorka. Mrzi siromašne koji prljaju ulice koje je upravo očistio. Bogataši su lepo vaspitani i bacaju smeće u kante. Čistač voli vino ali pije samo ono najjeftinije, takoreći sirće. Jedne noći pijan zaspi pored fabrike vina koja eksplodira. Talas ga potopi, on otvori usta i popije ogromnu količinu od koje mu je ostao alkoholni zadah koji obara svakog u okolini.
Potkupljivi političari
U pomenutoj knjizi Bunker je objasnio da mu je nadahnuće za ovaj lik došlo spontano. Zapravo, čuvar u preduzeću stalno je bio pijan, pa je shodno tome imao i alkoholni zadah. Antiheroj mu se sam nametnuo. Zapravo, uklopio se u zasmisao koji je Bunker ranije imao, o obrnutom Robinu Hudu. Onome koji otima siromašnima i daje bogatima. Magnus mu je dodao kostim, masku, plašt i mider, da obuzda alkoholičarski stomak.
Sa Superhikom je stvar buknula. Tiraz je prešao magični broj od 100.000 prodatih primeraka. Nešto ranije Alan Ford se pojavio i u italijanskom komšiluku.
Već 1969. godine urednik zabavnih izdanja u zagrebačkom "Vjesniku" Nenad Briksi obreo se u Trstu. Dok je supruga kupovala po Ponte Rosu, on je obilazio kioske. U gomili novina i stripova koje je sa sobom doneo u Zagreb našao se i sveže izašli "Alan Ford". Kako kaže Briksijev sin i saradnik Davor u intervjuu u izvanrednoj knjizi Lazara Džamića "Cvjećarnica u kući cveća", strip mu se odmah svideo. Već je poznavao neke Magnusove radove, pa je odmah prepoznao stil. Svideo mu se humor, crtež, cela priča. Nastojao je da to "Vjesnik" počne da objavljuje.
U početku je nailazio na otpor. Slamao je jednu po jednu prepreku, pa i strašni sud radničkog saveta. Tako se početkom 1970. godine na jugoslovenskim kioscima pojavio isti onaj plavušan, u epizodi "Grupa TNT", kao 89. broj u ediciji "Superstrip". Alan Ford bio je sporedni lik u tom izdanju. Išao je naizmenično sa Čeličnom kandžom (pandžom), Dijabolikom i raznim ratnim stripovima. Tek kasnije zauzeo je mesto koje mu pripada i tamo ostao do samog kraja SFRJ.
Za razliku od Italijana, ovde je gotovo trenutno postao popularan. Ne obožavan, kao kasnije, ali voljen svakako. Kako i ne bi? Kako je to Lazar Džamić detaljno pokazao u pomenutoj knjizi, mi smo praktično živeli ovaj strip. Sav taj nadrealni svet bio je gotovo naša stvarnost. Da se i ne pominju sličnosti u mentalitetu Balkanaca i Italijana. Potkupljivi političari, nesposobni i lenji šefovi, nezadovoljni radnici koji ipak obavljaju svoj posao kako god umeju i mogu. Svako je imao nekog teču ili dedu koji je kao Grunf skupljao razne otpatke i u nekoj šupi majstorisao i klepao šta god mu je pao na pamet. A kao i Grunfu, umelo je da padne svašta.
Ispod sve te groteske krila se ozbiljna kritika društva. Tako se ispod bleska njujorških oblakodera krio svet nepojamne sirotinje, sličan onome u favelama. Iako je to bila stvarnost Njujorka sedamdesetih godina, kritika Magnusa i Bunkera ticala se bilo kojeg totalitarnog društva, pa i komunističkih rajeva radničke klase. Počevši od kulisa Potemkinovih sela, pa nadalje. Svako gleda samo sebe, načelo "Ako nisi sa mnom, protiv mene si" sveto je pravilo.
Veličanstveni Briksi
Nasilja ima, ali je uglavnom smešno. Čak na kraju prve epizode Alan biva pohvaljen što ni u koga nije pucao. Ne zato što je bilo ko duševan čovek koji se užasava nasilja, već zato što su meci skupi. S rukama nema tih muka, ne troše se pri prvoj upotrebi. A i samo oružje Grupe TNT prilično je antikjuovsko, ako ćemo već da pravimo paralelu s Džejmsom Bondom. Tako prigušivači nastaju od starih konzervi, dok su vozila najčešće sklepana u Grunfovom izvođenju. Izgledaju kao noćna mora doktora Frankenštajna pod uticajem halucinogenih droga, a koji je upravo shvatio da bi voleo da napravi neki automobil.
Uvreženo je shvatanje po kome strip bez Briksijevog prevoda ne bi bio to što jeste. I to je u najvećoj meri istina. Sam original u suštini nije toliko duhovit. Radnja je gotovo nebitna i nepamtljiva. Pokušajte da prepričate nekome bilo koju epizodu stripa? Mikrofilmovi, jurnjava za špijunima ili čime već. Ne ide? Onaj s druge strane, ako kojim slučajem nije imao strip u rukama vas gleda belo i premišlja se da li da zove nadležnu službu, onu koja duži košulje s rukavima na leđima?
O tome se radi. Briksi je sa svojim genijalnim prevodom bio gotovo ravnopravan autor u stripu. Možda i bez onoga "gotovo". Čovek se odlućio da ne koristi književni jezik, već unekoliko karikiranu, teatralnu i kitnjastu verziju tadašnjeg hrvatsko-srpskog. Složićete se da "Da vidimo šta taj mladac ume" bolje zvučio od "Hajde da ga čujemo". Tiče se Betovena. Zato je uvek stajalo "prevod i obrada".
Baš taj i takav prevod jeste ono što je stripu obezbedilo kultni status. Toliko, da su izreke ušle u svakodnevni govor. Od čuvene "Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti" preko Grunfovih slogana na majicama, sve do zavetne "Sad je tren velikih odluka. Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi".
Tri svinje iz gradske uprave
Grunfove mudrolije na majicama su posebna priča. Ona najpoznatija se pojavljuje već u prvom broju. Briksi je to preveo kao "Tko leti, vrijedi. Tko je ne leti, ne vrijedi". Zapravo, radi se o parafrazi pravog natpisa koji je stajao u atrijumu zgrade Ministarstva avijacije u fašističkoj Italiji. Ministar Italo Balbo smislio je natpis "Ko leti, vredi, ko ne vredi ne leti, ko vredi, a ne leti, taj je kukavica."
Inače, Grunf sa svojom nacističkom prošlošću bio je stalan izvor glavobolja za Briksija. Valjalo je u ovdašnjem društvu nekako opradati ili makar ublažiti njegovu podignutu desnu ruku. Uz standardno "Na zapovjed" izazivalo je ne baš prijatna podsećanja. Tako su nastale čuvene zamene: "Ovoliko je sneg napadao", "Kanada je u onom pravcu" i nižepotpisanom omiljeni "Moral je na visini" ili "Jutros mi je pas ovoliko skočio".
Bilo je tu još cenzure. Kada se na Grunfovom zidu zatekne Hitlerov portret i Musolinijev citat, potonji bi se brzo pretvorio u natpis "TNT", dok je nemačkog vođu zamenio crtež rakete. Cenzurisane su i ozneke na uniformama, od nemačkih kukastih krstova do oznaka američke vojske. Po sinovljevom svedočenju, Briksi se najviše veselio kada su se u stripu pojavila tri svinje iz gradske uprave. Želeo je da vidi da li će biti nekih reakcija oko toga. Na svu sreću, u Komitetu Hrvatske bili su u tom trenutku neki mršavi ljud, pa je cela priča prošla bez belaja.
Magnus se na "Alan Fordu" zadrzao do 75. epizode. Posle "Odlaska Superhika" crtež je preuzeo Paulo Pifarerio. Tek tada se videlo koliko je Magnus značio za serijal. Odmah se osetio pad. Danas se Magnusovo doba smatra zakonom. A nedostajali su i likovni gegovi, koji su dobrim delom nosili strip. Čak i međusobne prozivke. Kada Magnus iz nekog razloga pobesni na Bunkera, ovaj u sledećoj epizodi osvane u nimalo lepom svetlu. Ipak, "Alan Ford", strip kojem u početku niko nije davao šansu za više od tridesetak brojeva, dočekao pedeseti rođendan. U Italiji izlaze nove i nove epizode, prešli su šestu stotinu, uz gomilu sporednih serijala. Da li je to i dalje stari Alan Ford. može da se polemiše do besvesti. Ipak, teško da je ijedan strip ostavio takav trag u životu nekih naših generacija.
Autor: Nemanja Baćković
Tekst preuzet iz štampanog izdanja Politinog Zabavnika (24.05.2019, broj 3511)
Нема коментара:
Постави коментар