U godini smo brojnih stripskih jubileja. Uz četrdesetogodišnjicu Strip zabavnika, navršava se i 40 godina od obnavljanja Nevena, Stripoteka je napunila 50 godina, a kako godina odmiče, verovatno ćemo se prisetiti i nekih drugih godišnjica. Malo ko će setiti da u 2019. godini i jedan od najpopularnijih junaka stripa kako u Jugoslaviji, tako i u Francuskoj i drugim zemljama – Rahan, takođe puni 50 godina. Ovaj strip Rožea Lekiroa i Andrea Šerea doživeo je premijeru u (neko će već reći: a gde bi drugo) u prvom broju Pif gadžeta (naslednika časopisa Vejan) 24. februara 1969. godine. U Francuskoj zato obeležavanje Rahanovog rođendana ne izostaje, uključujući reizdanja, tekstove u vodećim dnevnim novinama... A za ovih 50 godina objavjene su 182 epizode ovog stripa sa oko 3474 stranice. Rahan je izlazio u Pif gadžetu od 1969. do 1992. godine, ali je već 1971. godine dobio svoju sopstvenu reviju, koja je izlazila sve do 1984. godine. Prestankom izdavanja revije, izdavač Vejan (Vaillant) kreće da ponovo objavljuje epizode Rahana u obliku integrala (uglavno sa po tri, ređe dve, četiri ili pet epizoda), ukupno 42 integrala sa 134 epizode. Od 1973. godine pa sve do danas osam francuskih izdavača je objavljivalo (i dalje objavljuje) strip-albume sa Rahanovim avanturama, uključujući tu i Dipui i Solej. Sem u Francuskoj, Rahan je izlazio i u Rumuniji, Holandiji, Nemačkoj, Španiji i Jugoslaviji (a moguće i u još nekim zemljama), a koliko je bio popularan u Francuskoj govori činjenica da se Pif gadžet u to vreme prodavo u tiražima većim od 800 hiljada primeraka, dok je 377. broj u kojem je objavljena jubilarna stota epizoda Rahana – Rahanova smrt, štampan u milion primeraka, rasprodao za sedam dana.
A kod nas, mogli bi se reći, Rahan je bio neka vrsta lektire, usko povezan sa Dr Žistisom. Naime, kao što je već više puta ponovljeno, oba stripa su činila okosnicu Strip zabavnika, koji je bio usmeren prevashodno na tinejdžere, odnosno mlade uzrasta 11-15 godina. sem u Strip zabavniku, njegovom vanrednim brojevima i Almanahu, Rahan je izlazio i u drugim Dnevnikovim izdanjima – Zlatnoj seriji (vanredni broj), Lunovom magnus stripu i u Nevenu. Dakle, Rahan je premjerno objavljen u Dnevnikovima izdanjima 1979. godine, deset godina kasnije nego u Francuskoj. Mađutim, kod nas Rahan je prvi put objavljen u 948. broju Politikinog zabavnika 27. feruara 1970. godine, dakle svega godinu dana nego u Francuskoj. Ipak, u Politikinom zabavniku objavjene su svega četiri epizode. Proteći će devet godina dok se Rahan ponovo ne vrati u SFRJ. No, i tada je bio dovoljno „svež“, da, slično kao i Dr Žistis, širom Jugoslavije stvori hiljade obožavalaca dovede do stvaranja brojnih klubova ljubitelja stripa pod imenom Rahan.
Pa, podsetimo o čemu je reč (jer proteklo je tridesetak godina od kad Rahan „ne stanuje“ više na ovim prostorima). Osnova je slična stripskim serijalima popularnim u to vreme: Rahan ostaje siroče (kao i Tarzan, većina Bonelijevih junaka tog doba, na primer, ili američkih superheroja), nakon što mu roditelje ubijaju goraci – tigrovi sabljastih zuba. Zanimljiv je ovaj stereotip – odsustvo roditelja, koji čak i nisu tamo negde, daleko, u zavičaju, već su morali biti ubijeni, njihovi (uglavnom) sinovi morali su da postanu siročad, da bi izrasli u heroje. Pitanje je samo načina na koji scenarista ubija roditelje glavnog junaka– to se ponekad dešava u prvoj epizodi (Dečak sa Divljeg Zapada), mnogo češće to saznajemo u nekoj jubilarnoj epizodi koja nam prikazuje detinjstvo glavnog junaka (npr. Zagor) ili samo uzgred bude spomenuto (Marti Misterija, Doktor Žistis). Jedan od retkih primera je Mali rendžer, gde u prvim epizodama srećemo i starijeg Telera (mada sa različitim imenima! – Mozes i Ted), kao i Teks Viler i njegov si Kit. Odnos dva Kita (Telera i Vilera) sa njihovim očevima potpuno je različit i mogao bi voditi ka jednoj zanimljivoj analizi.
Još jedan stereotip je pojam usvojitelja, staratelja, učitelja. Svu tu stripsku siročad potrebno je zbrinuti i zaštititi, a bome i nečemu naučiti. I Rahan nastaje na ovim steriotipima – dečaka usvaja Krao, pripadnik klana Plave planine. Krao je za Rahana ono što je učitelj Hijamuri za Žistisa – na prvom mestu duhovni otac, neko ko mu ideologiju, neka vrsta Staljina ili Tita.
Ali i Krao gine u erupciji vulkana i Rahan započinje svoje lutanje po svetu, krećući se kroz čudesnu prirodu, susrećući različite životinje i „one koji idu uspravno“. Dakle, i ovde je stalno kretanje, putovanje, upotrebljeno kao podloga za priču, kao što će putovati i Doktor Žistis, Džeremaja i Kurdi, pre njih Bernard Prins ili, pak, Zagor i mnogi, mnogi drugi. Čak i u onim dugogodišnjim serijalima gde su epizode smeštene na jednoj lokaciji, ili je lokacija samo fiktivna – bilo koja pustinja, bilo koji ranč koga napadaju Indijanci ili zli zemljoposednici, bilo koji gradić kojim upravljaju razni odmetnici, uz oboreni pogled nesposobnog šerifa, ili je to grad pod okupacijom – sve to jednom postane ponavljanje i autori su prinuđeni do svoje junake pošalju u ekspedicije, na tajnastvena putovanja, uglavnom u prostoru, a nekad i kroz vreme. Dakle, ta shema u kojoj su se uplele i isplele mnoge stripske priče mogla bi se postaviti ovako: smrt roditelja – dete osuđeno na smrt biva spašeno srećnom okolnošću (Tarzan), namerom roditelja (Supermen) ili na neki drugi način, dobija staratelje, koji su često i učitelji i koji sad već junaku usađuju što filozofske što fizičke (borilačke veštine, supermoći, itd.) vrline, te nepuštanje staratelja i odlazak na večna lutanja tokom kojih junak pokušava da pronađe „nešto“. To „nešto“ je ono što Rahana razlikuje od većine drugih stripova i što je i najveća vrlina ovog stripa. Rahan je, dakle, dvostruko siroče. Osvrćući se na ovu činjenicu, Lekiro je verovatno dao pravi odgovor na gore spomenute dileme: cilj je ukazati čitaocima da, uprkos nedaćama i naizgled bezizlaznim situacijama, ipak postoji izlaz, da te nedaće čine junake jačim i upravo u tome leži njihova herojska (mentalna i/ili fizička) snaga – u sposobnosni da se prevladaju nesavladive prepreke. Možda baš u ovome leži i razlog za popularnost Rahana i sličnih junaka.
No, osvrnimo se na trenutak na Rahanove autore. Tvorac Rahana Rože Lekiro rođen je u Parizu 1925. godine. Dakle, bio je već u četrdesetim godinama kada je stvorio svog verovatno najpopularnijeg junaka. Već sa 13 godina je radio kao štamparski radnik, da bi, nakon sukoba sa šefom, dobio otkaz i zaposlio se u Vejanu prvo kao kurir, a zatim i scenarista. Imao je 20 godina kada je kreirao prvi francuski naučnofantastični strip Pioniri nade (Les Pionniers de l'Espérance) sa crtačem Remonom Poiveom. Serijal je trajao sve do 1973. godine. Iste godine kad i Pioniri nade nastaje i strip Fifi, momci iz makije (francuskog pokreta otpora), sa Ogistom Likvaom, a naredne godine i strip poznat našim čitaocima Nasradin Hodža, koji će sve do 1972. godine crtati razni crtači. Dakle, već u 21. godini Lekiro je radio na tri serijala! A već naredne godine kreira još jedan serijal – Beli ris, koga će do 1963. godine crtati nekoliko crtača, uključujući i Pola Gijona. Tokom narednih decenija Lekiro stvara još desetine stripskih serijala, od kojih su nama najpoznatiji Robiznoni zemlje (kod nas objavljen u Ježevom zabavniku Kondor) sa Alfonsom Fontom i Tarao (inače Rahanov sin, kod nas objavljen u Stripoteci) sa Karlom Marčelom – sve ukopno oko 44000 strana! Spomenimo i da je bio i glavni urednik Vejana od 1958. do 1963. godine. Rože Lekiro preminuo je 1999. godine.
Andre Šere je 12 godina mlađi od Lekiroa i takođe je Parižanin. I on je već sa 15 godina počeo da radi u štampariji, da bi zatim crtao filmske plakate za jednu reklamnu agenciju. Kada je 1958. godine otišao u vojsku, počeo je da se bavi stripom crtajući za vojne časopise, a po povratku iz vojske počeo je saradnju sa Vejanom. Rahan je svakako njegov najpoznatiji strip na kome je najviše radio, a li spomenimo još i stripove Domino, nastao prema scenarijima Grega i Žana Van Ama (1974-1982, kod nas objavljen u Stripoteci), Bob Malar (Bob Mallard) sa Žanom Sanijem, Raznosač novina sa Žanom Olivijeom, Proteo sa Žan-Žerarom Ibarom i Mišel Brazje sa Žan-Mišelom Šarlijeom.
Iako su Rože Lekiro i Anre Šere očevi Rahana i stvorili su zajedno najveći broj epizoda, na serijalu su radili i drugi autori. Rahana su crtali i Gvido Zamperoni, Enrike Romero i Hoze de Hueskar, a po Rožeovoj smrti pisanje scenarija je preuzeo njegov sin Žan-Fransoa.
Gvido Zamperoni (pseudonim Gi Zam) je rođen u Milanu 1912. godine (u istom gradu je i umro u 91. godini). Nama je najpoznatiji po stripu Karabina Slim prema scenariju Onofrija Bramantea (Lunov magnus strip) i Crni panter (Biblioteka Lale) ali Gvidova biografija je veoma bogata i uključuje stripove koji su nastali pre i tokom Drugog svetskog rata, rad za Bonelija tokom pedesetih godina (serijal Patrola bez straha prema scenariju Đanluiđija Bonelija, kao i pomaganje Aureliju Galepiniju na Teksu, te neki drugi stripovi), kao i rad za francuske izdavače. Gvido je nacrtao pet epizoda Rahana u „srednjoj fazi“ od kojih je prva objavljena 1973. godine. Angažovanje Zamperonija usledilo je kao odgovor na narastajuću popularnost Rahana i želju redakcije da ubrza produciju. No, angažovanje se desilo bez Šereovog znanja i saglasnosti. Šere nije bio zadovoljan Zamperonijevim crtežom, pa su angažovana tri asistenta, koja su trebala da mu pomažu. Međutim, uskoro se ispostavilo da bi obuka asistenata dugo trajala, pa se od svega ovoga odustalo, angažovan je Romero, sa čijim radom je Šere bio zadovoljan.
Enrike Badija Romero je rođen 1930. godine u Barseloni. Stripom se bavi od 17. godine. Na početku karijere radi nekoliko stripova za nemačke i španske izdavače, uključujući i saradnju sa bratom Horheom. Sa britanskim Flitvejem započinje saradnju krajem pedesetih godina, a uskoro će se specijalizovati za stripove namenjene ženskoj publici, posebno one koji su objavljeni u Dejli Mejlu (neki od nih su objavljeni u Strip zabavniku). Međutim, danas je Romero najpoznatiji po radu na stripu Modesti Blejz prema scenariju Pitera O’Donela, na kome je 1969. godine zamenio Džima Holdoveja i crtao ovaj strip sve do 1978, a zatim ponovo od 1986. do 2001. godine. Kod nas je još poznat po stripu Aksa (Stripoteka, Spunk, Gigant, kao i magazin Aksa) prema scenariju Dona Avenela. Strip je izlazio u britanskom Sanu od 1978. do 1986. godine, da bi potom bio preuzet od američkog Eklips komiksa i scenariste Čaka Diksona. Romero je nacrtao tridesetak epizoda Rahana. Iako je Šere bio zadovljan Romerovim radom, tokom sukoba sa redacijom i Lekiroom oko autorskih prava na Rahana, Šere je pokrenuo i i dobio sudski spor, kojim je i Romero bio optužen za plagiranje Šereovih naslovnih strana.
Hoze Antonio de Hueskar (Garvi Hueskar) je rođen 1938. godine u Albaseteu (Španija). Njegova zanimljiva biografija uključuje crni pojas u džudou i titulu šampiona Španije u streljaštvu, ali i intenzivan rad kao ilustratora prvo za španske, a zatim za francuske izdavače, za koje je, između ostalog, uradio i veliki broj naslovnih strana za stripska izdanja. Poznatiji stripovi su mu Skejter Bob i brojni detektivski stripovi kao što su Koplan, Nik Karter, Ričard Dragon. Sa Pif gadžetom je prvo sarađivao kao ilustrator, a zatim i crtač nekoliko stripova po Lekiroovim i Olivijeovim scenarijima. Umro je 2008. godine. Nacrtao je samo jednu epizodu Rahana objavljenu 1982. godine – Vatrena reka (kod nas objavljena u Almanahu).
Žan-Fransoa Lekiro rođen je 1954. godine u Parizu i u mladosti se bavio moto-trkama, a kasnije i prodajom motornih čamaca i dronova. Shvativši da, nakon što je Solej objavio Rahanove integrale, popularnost očevog stripa nije opala, osniva sopstvenu izdavačku kuću i objavljuje do tada neobjavljeni strip-album Rahana. Zajedno sa ocem radi na drugom albumu i započinje treći, ali Rože umire 1999. godine, te Žan-Fransoa sam nastavlja da radi scenario, ukupno potpisujući 11 albuma/epizoda, od kojih je poslednja objavljena 2010. godine. Povodom pedesetogodišnjice Rahana, Lekiroova izdavačka kuća pokrenula je još jedno reizdanje Rahanovih integrala.
Spomenimo još i Šantal Šere, Andreovu suprugu, koja je bojila stripove o Rahanu. Rođena je 1951. godine i bavila se hotelijerstvom sve dok, u svojom 23. godini, nije upoznala svog budućeg supruga, čije stripove do tada nije nikad čitala. Prva epizoda Rahana u boji bila je jubilarna – stota, Rahanova smrt. Sem Rahana, Šantal je kolorisala i druge stripove koje je nacrtao njen suprug, ali i one Žan-Iva Mitona Preživeli sa Atlantika (neke epizode je nacrtao Feliks Molinari), Vae victis! (scenario Simon Roka), te Atila, ljubavi moja (scenario Miton, crtež Frank Bone). Šantal je preminula 2017. godine.
A kako je nastao Rahan? Prema Lekiroovim rečima, on je još kao dečak bio impresioniran otkrićima i načinom na koji se do njih dolazi. Kada je 1968. godine odlučio da stvori junaka koji će putovati po svetu i „otkrivati“ stvari, razumevati pojave, praistorijsko doba mu se učinilo kao najpogodnije. Videvši neke Šereove crteže, pomislio je da bi to mogao biti pravi crtač Rahana, dao mu je detaljan opis junaka i atmosfere, Šere je uradio probne table i – Rahan je rođen! Da bi se razlikovao od Tarzana, Lekiro je odlučio da Rahan ima plavu kosu. Da li je smeštanje Rahana u praistoriju samo slučajnost? Donekle. To je, prema Lekirovim rečima, period kada su svakodnevna saznanja, spoznaje, bila moguća.
To je dakle, bilo mračno doba, doba neznanja, tabula raza, doba koje nam se sukcesivno predstavlja iz epizode u epizodu: „oni koji idu uspravno“ žive u plemenima - klanovima, rodovskim zajednicama, vođeni i podređeni onom ko je među njima najsuroviji, najprefraganiji, uvek poslušni i bez ikakvog preispitivanja; uz to tu je i neizbežni vrač, koji je nekad oruđe u rukama vlastodršca, a nekad je obrnuto. Gotovo nikad vođa nije ni najmudriji, ni najplemenitiji, on drži svoje saplemenike pokornim ili time što je fizički superioran ili time što je najlukaviji. A vrač – on nikad nije fizički superioran, on se koristi umom, ali opet samo u ograničenom obimu i ograničenog dometa – njegov jedini cilj je da saplemenike drži u stalnom strahu, strahu od saznanja (jer bi saznanje, navodno, razlobličilo njihov svet, koji je, ma kakav bio, ipak neka vrsta oaze sigurnosti, a zapravo bi razobličilo njegovu minornost, prevarantstvo), strahu od drugačijeg, stranog, a za to se koristi potpirivanjem sujeverja, pretnjama gneva bogova, tumačenjem prirodnih pojava i nepogoda upravo božjom voljom. Pa, ne živimo li i mi danas u istom takvom Rahanovskom svetu, svetu u kojem (sem svega desetak ili dvadeset izuzetaka) dominiraju autoritarne vođe za koje se pitamo pa kakvim su to oni ličnim kvalitetima zaslužili status vođa, ne koriste li oni religiju da bi svoje „stado“ držali pokornim, to „stado“ koje ne preispituje kanone, koje ne dovodi u pitanje odluke, koje bespogovorno pristaje da danas nosi pelene dok radi u fabrici za minimalac, a već sutra će sa puškom ići na svog komšiju ili brata, te i dalje glasa za iste vođe? Nije le uloga većine medija danas ista kao uloga seoskih vračeva – da preti, da upozorava, da plaši od uticaja stranaca, da raspiruje mržnju prema susednim plemenima, a kao jedino rešenje za spas od svih nedaća vidi u daljnjem slepom pokoravanju vođi? Nije li i prva polovina dvadesetog veka prošla upravo u takvoj retorici? To je iracionalnost koja potiskuje svako razumno promišljanje, svako razumno odlučivanje. Jer, onaj koji govori glasom razuma, onaj koji u interakciji različitog vidi prednost, onaj koji u strancu vidi brata, a ne smrtnog neprijatelja, taj još od rahanovskog vremena biva proglašen za izdajnika, biva žigosan, prognan „iz sela“. Za takvog nema milosti – i u Rahaovim avanturama oni koji su obeleženi, ma koliko da se u njihovom plemenu našlo onih koji se tome protive, to nikad neće javno učiniti, a da ne budu surovo kažnjeni. Jer pobeda iracionalnog je neophodna da bi se „oni koji idu uspravno“ održali pokornim. Nisu li i prvi i drugi svetski rat u osnovi imali upravo to – pobedu iracionalnosti nad razumom, gotovo zamađijanost, „opsednutost demonima“ miliona ljudi koji su bez pogovora i bez griže savesti nasrtali na živote svojih komšija, nije li raspad Jugoslavije bio genijalni trijumf zlih duhova iracionalnosti decenijama ranije prognanih, koji su se, nesputani i memorandumski prizivani, vratili? Pa, nije li zato i iz naših škola Dositej prognan poslednjih decenija, da bi ustupio mesto Rastku Nemaniću alijas svetom Savi? Prognavši Dositeja, neki novi vračevi prognali su ono što je jedino moglo da ovu zemlju vodi napred – odluke zasnovane na razumu, evropejstvo, ateizam? Šta stoji nasuprot tome? Sve ono što je zasnovano na magijskom iracionaizmu – svetosavlje, ksenofobija, mitomatija, antivakcinaštvo, antinauka, sujeverje svake vrste. I zato danas ruku pod ruku idu „branilac porodičnih vrednosti“, antivakcinalista i bogomoljac. Ne, nije se od doba Rahana ništa promenilo. Jer svi ti oblici mitomanije, na to nam Lekiro jasno ukazuje iz epizode u epizodu, jesu samo sredstva da se „stado“ drži pod kontrolom, da ne pita zašto nas predvode najgori među nama i zašto im se mi ne suprotstavljamo.
Rahan je, kao što znamo, dvostruko siroče – pa i to možemo da tumačimo u prenesenom smislu, jer ne ostaje se siroče samo gubitkom roditelja. Zar nismo i svi mi koji smo izgubili domovinu prvi put kad je ona pre tridesetak godina bila razorena od „vračeva“, a drugi put kada se san koji smo sanjali Petog oktobra rasprišio? Nije li i ceo dvadeseti vek bio vek simbolične siročadi – onih koji su bili lišeni svojih domovina usled „prava naroda na samoopredeljenje“, vojnih i političkih prekrajanja granica, gubitkom svog jezika, emigracijom...
Rahan je sam. Ne, on ne predvodi vojske (kao Princ Valijant, na primer, ili Jugurta, pa čak i Tarzan svojim krikom priziva svoju „vojsku“ iz džungle), on nema čak ni svog vernog pratioca, svog Sanča Pansu (čitaj: Čika, Frenkija, Kurdija...). Po tome on je sličan svom stripskom savremeniku – doktoru Žistisu. Zaista, nakon šezdesetosmaštva ono što se razvilo tokom sedamdesetih godina bio je individualizam, racionalni individualizam, koji je odbacivao kolektivizam kao nešto strano i retrogradno (ili je to bilo samo još jedno racionalizovanje odbačenosti „od čopora“, klana, jer je bilo prihvatljivije proglasiti se individualistom, nego dopustiti da drugi vašu osamljenost shvate kao odbačenost). Jer, Rahan, on je vođen nezaustavljivom potrebom za saznanjem, potrebom da se razume svet oko sebe, da se raskrinkaju mitovi koji drže ljudi u strahu, ali i radoznalošću da se upoznaju druge „koji idu uspravno“, da se od njih uči, da se preuzmu njihova iskustva, da se stalno ide napred. S jedne strane Rahan je priča o idealizmu, idealizmu koji niče „iz pepela“, idealizam koji je moguć i koji može preživeti i najveća životna iskušenja, koji se ne gasi nakon surovosti koje pojedinac doživljava onda kada mu je najteže. Za razliku od brojnih priča koje imaju sličnu osnovu, gde je glavni pokretač akcije junaka koji je izgubio svoje najbliže osveta, Rahan ne teži nikakvoj osveti, on želi da nauči, da razume pojave koje dovode do neželjenih posledica, kako bi uspeo da ih spreči. Na taj način, Rahan je prvi naučnik, on prvi teži naučnom sagledavanju stvarnosti, njenoj demitologizaciji.
Interesantna je i ta pojava nezaustavljive potrebe za stalnim „lutanjem“. Još od Odisejevih lutanja, preko romantičarskih otkrivanja oslobodilačkih pokreta, pa sve do prave epidemije „lutalištva“ u drugoj polovini 19. veka, tokom doba kolonijalizma i ekspanzije, praćenih ultrapopularnim avanturističkim romanima. Spomenimo samo jednog od najpoznatijih lutalica tog doba – velikog pesnika Artura Remboa. Mada, kažu, u malom Šarlevilu tih godina Rembo nije bio jedini – na desetine mladića otislo se u lutanje svetom, u nemogućnosti da odole tom jakom porivu. Na svoj način luta par decenija kasnije Korto Malteze, luta naš Tibor Sekelj, lutaju mnogi drugi. Mada lutanje svakako nije prava reč za tu potrebu da se upoznaju drugi, različiti, da se postane građanin sveta, da se prekorače, a zatim izrbišu granice jezika, nacija, kultura. To jeste svet internacionalizma, koji nema ništa zajedničko sa eksploatatorskim globalizmom. A, naizgled suprostavljajući se ovom potonjem, dizanjem granica, zidova, bodljikavih žica, pasoškim kontrolama, „zaštitom“ sopstvenih „kultura“, ne čini se ništa drugo nego vraćanje u rahanovsko doba. Doba kome se jedino Rahan suprotstavljao svojim idealizmom.
I upravo je u tom idealizmu ležao i Rahanov problem. Dok su prve decenije posle Drugog svetskog rata bile godine idealizma, koji je kulminirao šezdesetosmaškom revolucijom, neuspeh revolucije i tiha restauracija neoliberalnog sistema koja je tekla sedamdesetih godina prošlog veka, dovela je do potpunog gubitka ideala onakvih kakvi su vekovima (ili makar od doba racionalizma/prosvetiteljstva) bili poznati: ideal slobode, jednakosti i bratstva zamenjen je idejom punih kolica u supermarketu, levis farmerica, adidas patika, kokica, hamburgera i koka-kole. Simbolično, idealizam je ukinut (Fukujama bi rekao istorija se završila) padom Berlinskog zida. A nije zid pao što Fridrih, Vojceh i Vaclav nisu više mogli da izdrže bez „slobode“ bez „demokratije“i višestranačkih izbora. Oni su bili gladni hamburgera i žedni koka-kole, prvo što su uradili kad su prešli „zid“ bilo je da se zalete u supermarket i trpaju i negledajući šta u žičana kolica (onako kako su to već videli da se radi u holivudskim filmovima). Jer, tome su nas naučili poraženi i Rahan i doktor Žistis: nije čovek gladan slobode, on je samo gladan. Zato i onaj ko mu da hleba (vođa klana) i ko mu pruži igara (vrač) mogu bez brige da ga drže za uzde. I tako je to odvajkada.
Padom Berlinskog zida (eto jedne godišnjice – 30 godina) gube se i ideali na kojima je Rahan bio sazdan. Već ostarelom i u ideale očigledno razočaranom Rožeu Lekirou priskače u pomoć njegov preduzimljivi sin moto-trkač i trgovac motornim čamcima i dronovima Žan-Fransoa, koji u godini očeve smrti – 1999, a koja je u isto vreme bila i godina kada se obeležavao Rahanov tridesti rođendan, postaje Rahanov koscenarista. U doba postapokalipse (sada otvoreno tako možemo nazvati doba nakon pada Berlinskog zida) i Rahan treba da pretrpi promene, kažu preduzimljivi Žan-Fransoa i njegov razočarani otac. Dosta je bilo avantura i lutanja, Rahan treba da se „smiri“, treba mu naći ženu, stvoriti porodicu. I tako i bi. Tokom narednih 11 godina pojavilo se isto toliko albuma. Prva tri je Žan-Fransoa potpisao kao očev koscenarista, a naredne kao scenarista. Ali, poplavljen neoliberalnim principima koji kažu da je tržište sve (o, da, i privredni rast, da ne zaboravimo to), Lekiro sin pokreće svoju sopstvenu izdavačku kuću koja sad preuzima objavljivanje Rahana, planovi su veliki, megalomanski, Rahan će dostići slavu i popularnost Asteriksa i Tin Tina, započinje se rad na igranom filmu sa Markom Dakaskosom u ulozi Rahana (2003. kada je film najavljen Dakaskos je imao 39 godina; 2008. godine projekat je obustavljen) i u režiji Žan-Fransoa Anrija, ponovo se snima animirana serija 2008. godine (prva je nastala 1987.), psiholog Paskal Aše „podvrgava“ Rahana psihoanalizi i o tome objavljuje knjigu Rahan kod psihoanalitičara, štampaju se novi integrali, Rahan dobija svoj vebsajt, planira se osvajanje svetshog tržišta, itd. Dakle, da bi preživeo, i Rahan mora da podlegne diktatu tržišta ili ga neće biti.
Pitajući se koliko je Rahan danas u modi, Romen Bret piše u Poanu (Le Point):
„Ta druga epoha, ona njegovog (Rahanovog) umetničkog „rođenja“, to su bile godine 1960-1970, kada je Koministička partija rukovodila mnogih produkcijma za mlade (među kojima i Pifom), je teško razumljiva savremenom čitaocu, posebno ukoliko je rođen nakon pada Berliskog zida. Rahan očigledno ima sve vrline junaka koji su ispunjavali stranice tog časopisa važne za uspeh u vremenu kada je nastao: ’ideologiju napretka’, ’marksistički humanizam’, toliko tih vrednosti koje danas mogu delovati izbledelo. A šta ako Rahan još uvek ima nečemu da poduči naše nepopravljivo razočarenje?“
Odgovarajući na provokativno pitanje da li je Rahan komunista, ostareli Rože Lekiro odgovara 1999. godine, nekoliko meseci pred smrt (rekli bismo na isti način na koji su se mnogi njegovi vršnjaci i ideološki istomišljenici tokom te decenije nakon pada Berlinskog zida, danas je jasno krajnje nepotrebno, posipali pepelom):
„Moramo definitivno staviti stvari na svoje mesto! Pif, pre svega, nije nikada u svom časopisu dopuštao pojavu političkih konotacija, a ja nešto svakako znam, jer sam nekoliko godina bio glavni urednik. Ne mislim da je posvećenost činjenju dobrog svojstvena samo Komunističkoj partiji, svi žele da čine „dobro“! Ta aluzija mi pomalo ide na živce, jer nikada nijedna od mojih priča nije mogla prouzrokovati zlo, a jedini časopis koji je u to vreme postojao bio je Pif, odlična odskočna daska za dinamične autore, jer su nedeljni tiraži prelazili i 800 hiljada primeraka!“
E, moj druže Lekiro... Zar je ovo baš bilo neophodno...
Vratimo se Rahanovoj samoći (do vremena dok Žan-Fransoa, preduzimač, nije preuzeo kontrolu). Sasvim je jasno da ta samoća, koju danas zovemo individualizam, nije samoizabrana (osim preventivno, ako je to u teoriji i praksi uopšte i moguće), već nužna za sve one koji ne žele da kapituliraju pred kolektiviznom. Jer racio ne nalazi nikad mesta u kolektivu, kolektiviziranje je uvek i samo uprosečavanje, svođenje onog najnaprednijeg i onog najzaostalijeg na zajednički imenilac. U insistiranju naprednih pokreta dvadesetog veka upravo na kolektivizmu i proglašavanje individualizma za skretanje, sektašenje, treba tražiti i osnovne razloge propasti takvih pokreta. Jer, šta je suština kolektivnog, šta je suština onoga „mi“ pričanja i mišljenja u prvom licu množine? To je upravo pružanje očinske (jer šta je vođa nego otac, otac nacije, itd.) brige za člana kolektiva/klana („mi volimo njega, jer on prvi zavole nas“ – Biblija, Prva poslanica Jovanova) oslobađanje straha od odbačenosti, izolovanosti, od obeležavanja „Kainovim znakom“ (Kraova ogrlica), tog iskonskog i najvećeg straha „onog koji ide uspravno“, ta najveća stigma, najveća sramota kojoj čovek može biti izložen – biti prognan, biti odbačen jer si drugačiji, ta vekovna najgora kazna (vrlo lepo obrađena u, recimo, Torgalu). Zauzvrat, prihvaćeni član zajednice prestaje da bude čovek i postaje jagnje, deo bezličnog stada. Krštenje, krizma, vojnička zakletva, ustajanje himni i klanjanje zastavi, nacionalizam i patriotizan, sve su to konstantna ponavljanja iskazivanja vernosti očinskoj ruci koja je prihvatila „jagnje“. U takvom svetu kolektivizma ne postavljaju se pitanja, još od čaplinovskih vremena zavrću se šfrafovi na traci, gura se u gradskom prevozu da se stigne na posao, jedu se hladni sendviči na pauzi za ručak, kad se dođe kući gleda se Liga šampiona u kojoj neki milioneri igraju sa nekim drugim milionerima za neke treće milionere, sve uz pivo i čips na kojima zarađuju neki četvrti i peti millioneri... A kad sve to stane, onda se mrzi, onako kako to diktiraju moderni vračevi, po pravilu oni najslabiji među nama ili pored nas.
Risto Radović (aka Amfilohije) ovako tumači stav Rastka Nemanjića prema racionalnom i iracionalnom:
„Jednom rečju, ono čega se drži sveti Sava (tj. Rastko Nemanjić) i što propoveda, i na čemu utemeljuje, po ugledu na proroke, apostole i mučenike, prosvećenje svog i svakog drugog naroda, nije ni um ni razum, ni srce, ni savest, ni priroda, ni svi svetovi znani i neznani. Sve bi to bilo malo za čovekovo dostojanstvo i premalo za nastanjenje neobuhvatne istine o večnosti i vremenu, o materiji i duhu, o bogu i čoveku. Temelj koji on postavlja svemu postojećem jeste ovaploćeni logos božiji i prava vera u njega. Veru on ne shvata kao psihološko uverenje ili ideološko ubeđenje; ona postoji jer je prisutan onaj u koga se veruje“
Radović dalje nastavlja: „Veoma je bedno i malo i čoveka nedostojno, da njegovo saznanje doseže samo dok dopire njegov ograničeni razum, još je nedostojnije da njegova mera bude priroda, sama po sebi. Istina zasnovana na nečem što je po svojoj prirodi stalno drugo, zato što je promenljivo, i zato što je, uzeto samo za sebe, u svojoj bitijnoj stvarnosti, iznutra, uslovljeno nebićem i truležnošću, pretvara se stalno u ne - istu, što znači - neistinu. Zato sveti Sava postavlja večno isti temelj znanja i razuma, tvrdeći zajedno sa apostolom: ’Temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi duh sveti, preko svetih apostola i bogonosnih otaca...’ Zasnovano na tom temelju svetosavsko predanje ne poriče razum, niti odriče prosvećenost. Ali ono ima svoj sveobuhvatni ’razum’ i svoje sveprožimajuće prosvećenje: razum, prosvećenje svetog krštenja“.
Dakle, s jedne strane imamo Rahanovo idealizovanje „onih koji idu uspravno“, isticanje njihovih moći i sposobnosti, a sa druge strane proglašavanje ljudi za ograničene i nesposobne za rasuđivanje, koji se moraju pokoriti onima postavljenim od „bogonoskih otaca“, tj. vračeva Rahanovim rečnikom. U korenu takvog mišljenja leži duboki prezir prema čoveku, što je ujedno i prezir prema sebi samom. Svestan svoje slabosti da se suprostavi „večnoj istini“, tj. onome što ne razume, vrač prezire sebe i sve „one koje idu uspravno“, ali oseća potrebe da ih kontroliše, da gospodari njima, kako se među njima ne bi javio onaj koji će razumeti ono što vraču nije razumljivo i time negirati vrača i njegovo samo postojanje. Pri tome, on koristi proklamovanog vođu (koga neretko upravo on, vrač, kruniše i ustoličava), pri čemu nastaje jedna simbioza (prazno)vere i moći.
A kakav je stav danas prema onima koji, poput Rahana, odbace „vračeve“ kao sveznajuće tumače znanja, vidimo u Radovićevom komentaru lika i dela Dositeja Obradovića. Kaže Risto:
„Samouverenost i naivno ubeđenje da sam sobom može postati ’svetac’ i savršen čovek, ostali su do kraja osnovna crta njegovog karaktera“, a zatim i „Odavno je zapaženo da se kod Dositeja ne može naći skoro nijedna nova ili originalna ideja. Samo je način na koji je on izlagao i širio evropsku prosvećenost tipično Dositejevski (veliko slovo Radovićevo, prim. P.Đ.). Nadahnut idejama terezijanstva i jozefinizma, potpomognut izuzetnim darom uprošćavanja ideja, upotrebom narodnog jezika, lakoćom stila, prefinjenom ironijom i humorom, koji se na momente graniči demagogijom, on je uspeo da mnogima veoma starim shvatanjima, kojima je samo vreme pogodovalo, dade čar novine i otkrivenja i da, istovremeno, mnoga izuzetno važna predanja svoga naroda učini u očima svojih čitalaca smešnim i besmislenim... Otuda, na njemu zidati budućnost znači odreći se svog istorijskog kontinuiteta i identiteta, odreći se svetog Save i svetosavskog predanja“.
Kako bi Dositeju zabio glogov kolac, Risto još citira i Njegoša: „Ja bih Dositeja počitovao da je umio svoj dar duševni obratiti u korist našeg naroda, ali ga obratiti nije umio i zato ga prezirem kako čovjeka koji nije vidio u šta se sadrži sreća naroda, što mu može pričiniti nesreću, i kako čovjeka koji je bio nekome podlo orudije potsmjejanija nad blagočestijem“.
Čekajte, o kome je ovde reč, o Dositeju ili Rahanu? Ili su svi ti dositeji i rahani samo različiti pojave, u vremenu i prostoru, onih koji ne pristaju na „večnu istinu“, na dogmu, normu, oni koji preispituju, koji veruju dokazima zasnovanim na naučnom metodu, a ne na tumačenju „prosvećenih“ milionera u mantijama?
Ako se složimo sa Ivom Kopenom da je naša sloboda plod našeg znanja, jer se čovek prvi usudio da menjajući prirodu menja i svet, jasno je zašto je borba protiv (sa)znanja zapravo borba protiv slobode. A slobode je danas sve manje i manje – pod slobodom se podrazumeva pravo na život i human tretman, sve ostalo je stvar tržišta i determinizma – nema slobode/prava kretanja, prava naseljavanja i stanovanja, prava na rad, prava na odsustvo rada koji je ekonomski isplativ... Nema prava na individualizam, na svojstvenost, osobenost... Sve češće priče o otuđenosti čoveka nisu ništa drugo do priče od otuđenosti čoveka od mehanizma kontrole njegovog vremena, njegovog okruženja, njegovih informacija, pa i misli... Danas „otuđen“ individualac nije otuđen jer misli, jer se konfrontira, jer „luta“, jer traga, saznaje, otuđen je jer se vrati s posla u 6 uveče, a onda mora da žuri u teretanu, ili da besciljno trči ulicama u najmodernijoj sportskoj opremi, ili da ide u kupovinu, jer kući ga ne čeka niko sa spremljenom večerom, pa i jer kod kuće mora da radi, jer to u 12 zvaničnih sati nije stigao...
Ovde se mora odgovoriti na jedno pitanje: imamo li pravo da umetničko delo tumačimo izvan vremena i prostora u kojem je nastalo? Smemo li da delu dajemo konotacije koje, veravatno, autorima nisu bile na umu, kojima bi se autori možda i usprotivili? Nije li i to pitanje na tragu diskusije u ovom tekstu? Ne počinje li delo da živi samostalan život onda kada dopre u javnost (kada, kao siroče Rahan, krene u svet) i ne živi li ono taj život, odnosno te mnogobrojne živote kroz interakciju sa čitaocem, dobijajući tako neka nova značenja? I nije li insistiranje na samo jednom mogućem tumačenju dela isto dogmatizam?
Skloni smo da stripu pristupamo i da ga vrednujemo u okviru ograničenja/kanona koje postavlja sam vid umetnosti: kroz temu, naraciju, montažu i kadriranje, dinamiku, dramatizaciju... Ali, zar ne trebamo da stripu pristupamo i kroz njegovu društvenu ulogu, ni u kom slučaju pamfletističku, već kroz analizu njegovih društvenih korena, odgovora na društvenu dinamiku i reinterpretaciju kroz različite sinergije (vremenske, prostorne, ideološke) koje se dešavaju između stripa i onog koji ga čita?
Završimo ovaj tekst citirajući Rahana i Dušana Vasiljeva:
„Rahan se više ne boji noći, ni vatre, ni grmljavine neba, niti beskrajnih reka“.
(Plač Matere Čovekove): Oh, kada Čovek nije Čovek, već rob Nekog, koga nema, od koga sam do juče milost iskala; oh, kada je čovek gori nego crv, ─ neka se raspe po zemlji anathema, i neka se prolije sva crvena krv! . . . Sine, tebi su i meni rekli da smo robovi, i naša su srca bez milosti sekli, i našu su snagu bez milosti razvlačili. I sve su nam uvek tumačili da se setimo da to bog tako želi!
Kom se carstvu prikloniti?
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар