Mirko i Slavko su bili superheroji našeg detinjstva. Amerikanci su imali svog Supermena, Betmena, Spajdermena, a mi naša dva mala kurira koji su se isto tako, prilagođeni našim uslovima i smešteni u istorijske okvire Drugog svetskog rata, još uvek živo prisutnog u svesti tih šezdesetih godina, borili protiv zla oličenog u stranom zavojevaču.
Popularnost stripa je bila tolika da su "Dečje novine" bile prisiljene da angažuju svoje mlade saradnike kao pomoćne crtače, kako bi zadovoljile zahteve potražnje. Tako je moje prvo profesionalno iskustvo bilo vezano upravo za rad na stripu o Mirku i Slavku. Radio sam kadriranje, scenografiju i sporedne likove, praktično ceo story-board, a glavne likove sam ostavljao, tek ovlaš naznačene olovkom, da ih završi autor stripa svojim karakterističnim rukopisom. Srećko Jovanović, u to vreme glavni urednik, objašnjavao je da bi se čitaoci "bunili" ako bi uočili da je Mirka i Slavka crtao neko drugi. Bez obzira na to što sam glavne likove samo skicirao olovkom, a sve ostalo dovršavao tušem, bilo je to pozitivno iskustvo i prvi korak ka kasnijoj kompletnoj realizaciji autorskog stripa o dečaku Danu objavljivanog u ediciji "Kuriri".
Buin
Desimira Žižovića Buina, autora stripa o Mirku i Slavku, sreo sam samo jedanput dok sam bio pomoćni crtač u ediciji "Nikad robom", prilikom jedne radne posete "Dečjim novinama" u Gornjem Milanovcu. Susret sa Buinom bio je neobičan i neočekivan. I pored izvesnog šarma, ličio mi je, svojim relativno grubim izgledom, više na drvoseču nego na nekog ko se bavi crtanjem držeći u ruci tanušni prutić sa četkicom na vrhu. Upravo u tom pravcu je i išao njegov komentar. Kada su me konačno predstavili kao njegovog mladog pomoćnika, setio se mojih radova i rekao:"Ti to radiš previše fino!" Nisam odmah razumeo njegovu primedbu, koja me je prilično zbunila. Sećam se da sam se trudio da crtam najbolje što sam umeo, ponekad dodajući i neke detalje koji bi obogatili scenu, a koji nisu bili uvek sasvim u funkciji priče. Danas, kada ponovo posmatram ove zajedničke radove, primećujem očiglednu razliku u stilu i razmem Buinov komentar. Minuciozno rađeni detalji (zec, pečurke, pejzaži, biljke) odudarali su od pojednostavljenog i ekspresivnog Buinovog grafizma.
Desimir Žižović Buin
Crtačka škola
Setio sam se jedne primedbe Žike Atanackovića, koji je vodio crtačku školu "Dečjih novina" 1970. godine, najpre u Vrnjačkoj Banji tokom zimskog raspusta, a zatim i na Rudniku tokom leta. Primedba se odnosila na moje predstavljanje Nemaca u bici sa partizanima. Zamerio mi je što sam Nemce predstavljao kao rugobe, kada su oni bili veoma lepi ljudi. Ova me je primedba, kao šesnaestogodišnjeg dečaka, prilično zbunila. Nikako mi nije išlo u glavu da su Nemci tokom Drugog svetskog rata, kao fašisti i okupatori, akteri najkrvavijih zločina, mogli da budu "lepi". Sada mi je jasno da Žikina optika ilustratora težila da stvari vidi spolja, tačno i precizno, ali površno, dok je moja više išla iznutra, iz emocije, i težila da prodre u dušu stvari.
Autorski strip
Posle više epizoda stripa o Mirku i Slavku, dobio sam konačno scenario da realizujem strip sa svojim junacima, dečakom Danom i psom Rikijem, objavljivanom kasnije u okviru revije domaćeg stripa "Kuriri" početkom sedamdesetih. Iako sam u to vreme bio više zanesen naučnom fantastikom kao žanrom, avanture dečaka Dana i njegovog vernog pratioca Rikija , smeštene u ove naše prostore, što je bio i smisao uređivačke politike, takođe su me ispunjavale entuzijazmom i sa velikim žarom sam pristupio njihovoj realizaciji. Bilo je to i uslišenje moje želje, upućene Srećku Jovanoviću, da imam svoje sopstvene junake. Tako je Srećko Jovanović, svojim saučestvovanjem i svesrdnom podrškom, imao velikog udela u formiranju moje umetničke karijere. Aktivna višegodišnja saradnja sa "Dečjim novinama" tokom gimnazijskog školovanja, koja je za mene bila prilika da perfektuiram likovni izraz, sasvim prirodno me je odvela na studije slikarstva na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu.
O autoru
Milija Belić (Rudovci, 1954) je slikar, skulptor, teoretičar umetnosti. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1978, odsek slikarski. Odbranio je s najvišom ocenom doktorsku tezu na Sorboni 1994. i stekao titulu doktora umetnosti i nauka o umetnosti Pariskog univerziteta. Izlagao je na velikom broju samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Objavio je više teorijskih i esejističkih knjiga o modernoj umetnosti. Belićeva dela nalaze se u kolekcijama Narodne biblioteke u Parizu, Muzeja Satoru Sato u Japanu, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Srpskom kulturnom centru u Parizu, Biblioteci grada Beograda i mnogim drugima. Živi i radi u Parizu.
Autor teksta: Milija Belić
Preuzeto sa blic.rs
Нема коментара:
Постави коментар