среда, 14. јул 2021.

Klišei srpske strip svakodnevnice

Godina je 2021. Kao matora konjina od trijes-jedno ljeto, mogu da kažem da sam aktivni autor već više od deceniju, a ljubitelj stripa punih četvrt veka. Interesantna stvar je, doduše, biti ljubitelj neke aktivnosti u sredini koja je mala poput srpske. Naravno, pod ovim „mala“ mislim na brojčanost i omasovljenost – jednostavno, nema mnogo ljubitelja stripa u Srbiji po kvadratnom kilometru, čak i kada uračunamo pasivne, odnosno bivše ljubitelje. Samim tim, kada ste u sklopu neke aktivnosti ili nekog segmenta kulture u tako maloj sredini, počnete da primećujete neke obrasce, neke šablone, neke pojave koje se iznova i iznova ponavljaju. Neke od njih čak i dotle da vam dojade, ili vam se smuče, da ne upotrebim neki jači izraz.

Razlog zašto navodim tačnu godinu pisanja ovog teksta je taj što su gorepomenute pojave, poput, naposletku, i svega ostalog u društvu, produkt svog vremena i sticaja okolnosti u kojima se nalazimo. Vrlo je verovatno da će 50% onoga o čemu ću da pišem u ovom tekstu već postati minula praksa ili pasti u zaborav već koliko u narednih četvrt veka, ako ne i ranije, a da će se u međuvremenu iskristalisati novi kontigent sasvim drugačijih pojava. Drugim rečima, i da skratim ovo silno filozofiranje, ovo što navodim je trenutna situacija, presek onoga što sam primetio, doživeo, ili čak u istom učestvovao tokom mog delovanja u svetu stripa (bilo kao ljubitelj, bilo kao autor).

A šta ću tačno navoditi? Pa, naslov nije neka mudra igra reči, već je direktan i iskren – ono što sledi jesu najčešći klišei na koje ćete naići u trenutnim diskursima vezanim za strip u Srba. Vrlo je verovatno da ćete neke od ovih klišea odmah prepoznati, pogotovo ako ste i sami ljubitelj stripa ili – možda primetnije – ako imate prijatelja koji non-stop priča o stripu. Plan je da navodim klišee od najčešćih do nešto ređe primetnih, ali realno ovde neće biti nekog preterano striktnog redosleda. Uz to, vrlo je verovatno da ću nešto i propustiti, jer se pokriva prilično široki spektar diskursa na prilično obilatu temu. Prema tome, može se desiti da ovaj tekst dobije i nastavak u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti.

Sa svim tim izloženim, bacimo se na telo teksta.


Prolog: definicija terminologije


Vukući poreklo od francuske reči cliché, dotični termin označava frazu, izraz ili ideju koja se toliko često koristila u dnevnom diskursu da je vremenom izgubila prvobitnu snagu i uticaj. Naravno, ovo se ne odnosi samo na izraze. Godinama se termin „kliše“ preneo i na prakse koje bi se često koristile u sklopu raznolikih načina izražavanja, tako da primera radi imamo klišee u umetnosti (npr. slikanje sunca u uglu platna ili crne siluete na beloj pozadini), klišee u filmografiji (usporeni snimak, lepršavo odelo na vetru, junak ili negativac koji hladnokrvno korača dalje od eksplozije u pozadini, itd.), klišee u muzici (preterano korišćenje basa, autotjun, ubacivanje hip-hop stihova usred neke RnB ili pop balade), klišee u književnosti (ona famozna „Bila je mračna, olujna noć.“), itd. Interesantno je da se neki od klišea prepoznaju čak i vrlo rano u razvoju dece, pogotovo u kreativnim segmentima poput pisanja i crtanja, odnosno slikanja. Navešću par primera iz sopstvenog osnovnoškolskog iskustva:

Čas likovnog, tema je „Sveti Sava“ – 99% radova će biti reprodukcija freske Svetog Save iz manastira Mileševa (i.e. freske koja se gotovo uvek nalazi u „Čitanci“)

Čas srpskog jezika, domaći zadatak je „Doživljaj sa raspusta“ – bezmalo 50% radova će sadržati jednu od ove dve konstrukcije: „Svi vole letnji raspust. Volim i ja.“ i „Meni je žao što se raspust završio.“

Čas likovnog, tema je „pejzaž“ (odnosno „pejsaž“, u zavisnosti od izgovora predavača) – 90% učenika će raditi „šumu“, gde će, razume se, drveće da ima svetlobraon stabla i svetlozelene krošnje (sve u jednoj nijansi, naravno)

Čas srpskog, zadatak je učenje recitacije napamet – retko koji učenik će pesmu recitovati prirodno, kako bi inače govorili (primera radi, „Dva su jarca vrlo prosta/pošli preko uskog mosta“ iz pesme „Dva jarca“ Duška Trifunovića) već će je natezati mehanički i neprirodno (recimo „Dva-su-jar-ca-vr-lo-pros-ta-poš-li-pre-ko-us-kog-mos-ta“, jednom bojom glasa i isprekidano, bez pravilnih pauza između reči)

Čas likovnog, tema je „Tri brata“, poznata priča braće Grim gde tri brata postanu majstori tri različite veštine – 99% radova će odabrati da crtaju najmlađeg brata, onog što je mačem sekao kapi kiše.

Razlog zašto sve ovo napominjem je taj što čak i deca, u tom uzrastu, primete repeticiju ovih pojava i vidno reaguju na istu, iako nemaju adekvatan vokabular da opišu o čemu je reč. A postoji i razlog zašto se klišei ovog tipa tako često ponavljaju – naposletku, oni ne zahtevaju mnogo truda. Po prirodi su provereni obrasci, šabloni koji su prepoznatljivi i koji „vrše posao“, iako nisu preterano kreativni – ili još češće, potpuno su antikreativni. A što bi se neko trudio da uloži malo inovativnosti u rad kad ima pre-made stvar koju bi mogao samo da tutne i da nastavi dalje?

Hajdemo onda da vidimo kako to izgleda u stripu kod nas.

Kliše #1: „Alan Ford“/prevod „Alana Forda“


Dočaraću ovaj prvi kliše anegdotom. Grad je Leskovac, manifestacija je Balkanska smotra mladih strip autora (nebitno koja), autor ovog teksta je mamuran od prethodne večeri, markantno proslavljene teškim pijančenjem na leskovačkom keju i konsekventnim povraćanjem duše u slivnik sopstvene tuš kabine. Na spratu knjižare „Stošić“, tada krcate stripovima prodavanim sa sve sajamskim popustima, bradati i vremešni vlasnik iste primećuje mene i par makedonskih kolega kako diskutujemo o stripu (i mene kako pokušavam da se održim na nogama bez da se stropoštam propisno na pod). Samim tim, vlasnik knjižare počinje razgovor sa nama o stripu, ali ga počinje famoznom rečenicom „U moje vreme, „Alan Ford“ je bio najbolji strip. To je bio tako smešan, tako dobar strip, ali onaj sa hrvatskim prevodom, onim što je Briksi prevodio. E, taj je najjači! Pa vi ne znate koliko smo ga mi citirali, koliko smo se smejali...“

Naravno, dotični vlasnik knjižare, u njegovim već sigurno šezdesetim, je tek jedan primer od mnogih koji će na sva usta veličati život i delo Magnusa i Maksa Bunkera (Roberta Raviole i Lučana Sekija), ili preciznije, koji će veličati konkretno jedan kontigent prevedenih epizoda njihovog serijala, i to onih pod palicom pokojnog hrvatskog novinara, pisca i komediografa Nenada Briksija (Brixy, u izvornom obliku). Dakle, veliki broj bumera, istih onih koji štuju vesterne, Južni Vetar i ex-yu rokenrol, domet strip-stvaralaštva i komedije uopšte upravo vidi u „Alanu Fordu“, negde i do te tačke da se bilo kakvo negativno uzimanje ovog serijala u usta smatra blasfemičnim, ako ne i uvredom.

Činjenica i jeste da je „Alan Ford“, zahvaljujući kvalitetnom prevodu i referencama na onovremene političke i društvene prilike u Jugoslaviji, mnogo širu popularnost stekao upravo na tlu zemlje Južnih Slovena negoli u rodnoj Italiji, ali je neosporivo i naglasiti da je dotični strip bio i ostao ono što bi Anglosaksonci nazvali „munja u boci“. Drugim rečima, „Alan Ford“ je bio nepredvidiva pojava koja je naglo uzela maha u pravo vreme i izgubila na vrednosti relativno brzo kako su se vremena menjala. No, termin „munja u boci“ ima i dodatnu konotaciju – naime, uspeh koji fenomen doživi je gotovo nemoguće replicirati ponovo. Samim tim, naknadni prevodi „Alana Forda“, bilo na srpski, bilo na hrvatski, nisu prosto doživeli kvalitetan uspeh, a pozamašna literatura nastala o fenomenu ovog stripa, kao i o fenomenu prevodioca istog, je naišla tek na mlaku podršku kad se sve presabere. Međutim, to ne sprečava frazu iz prvog pasusa da bude izgovarana bezbroj puta u bezbroj razgovora o stripu, makar se on uopšte i ne ticao „Alana Forda“.

Kliše #2: „Strip je za decu“


Ovo je prilično stari kliše i mahom se nalazi kod osoba koje se ne bave stripom, a prema istom pokazuju ili indiferentnost ili, neretko, i otvoreni prezir. Floskula „strip je za decu“ ili slična koja glasi „Zar nisi ti previše mator(a) da čitaš stripove?“ se provukla milijardu puta kroz svakodnevni diskurs, i neretko se i dan-danas sreće, premda u manjoj meri (slične stvari se nadovezuju i na animaciju, video igre, sakupljanje figura i srodne hobije).

Naravno, ovaj kliše, kao i ostali, ima gram istine u sebi. Rani stripovi su mahom potpadali u dve kategorije: politička satira ili lagana komedija za decu. Međutim, i jedna i druga varijanta su rabile stilizovane crteže upravo prijemčive mladoj publici, te nije ni čudo što je vazda najveća i najvatrenija publika stripa bila maloletna. I naravno, tu nema ničeg lošeg – strip i treba da privuče sve generacije, počev od najmlađih. Ali je neosporivo da, poput svih vidova umetničkog izražavanja, i strip je odavno iskoračio iz te odrednice, te smo dobili dela koja su bila od velikog sociopolitičkog značaja i koja su ubirala ključne nagrade kakve najveća književna dela dobijaju („Maus“ Arta Špigelmana je, primera radi, osvojio Pulicerovu nagradu).

Međutim, interesantno je to da je ovaj kliše, svojom snagom i prisustvom, iznedrio još jedan kliše opisan u pasusima ispod.

Kliše #3: „Strip nije samo za decu!/Strip je deveta umetnost!“


Rezignirani ljubitelji stripa će, po kritici (neretko šaljivoj i dobronamernoj) da je strip štivo za decu sa revoltom odgovoriti sagovorniku da „strip nije samo za decu“, povlačeći takođe pomalo izlizanu frazu „strip je jedna od devet umetnosti!“

Opet, izrečeni kliše nije faktualno netačan. U akademskim krugovima, strip se i te kako smatra vidom umetnosti, a stripovi za odrasle su postojali od bukvalno samog začetka stripa kao vida izražavanja. Međutim, to ne negira činjenicu da su ovakve reakcije same po sebi postale kliše. Jedan od mogućih razloga za snagu ovog klišea je potreba ljubitelja stripa da opravda svoj hobi pred sagovornikom u želji da ga dotični, odnosno dotična, shvati ozbiljno. Pritom, treba naglasiti da nema ništa loše u rečenici „strip je za decu“, sve i da je izrečena kao isključiva floskula. Kao što pomenuh, i dan-danas je strip vid izražavanja u kome najveću publiku sačinjavaju maloletne osobe. Drugim rečima, nije nikakva uvreda čuti da vaš omiljen vid umetnosti vole i deca – naposletku, to znači da će buduće generacije negovati ovaj vid umetnosti upravo iz te spone osnažene u formativnom periodu, baš kao što i vi, kao odrasla osoba, negujete dotičnu ljubav prema stripu upravo zbog toga što ste isti iskusili kao dete.

Kliše #4: „Ja sam samo čitao/čitala malo „Mikijev/Politikin Zabavnik“ i to je to.“


Gledanje intervjua o stripu je prečesto praksa koja se svodi na posmatranje i slušanje neobaveštenih novinara kako razgovaraju sa nezainteresovanim prolaznicima. Primera radi, pitali bi ih o nekoj izložbi stripa ili nekoj manifestaciji koja se odvija na temu stripa u njihovom gradu, na šta bi zbunjeni prolaznici odgovorili nešto tipa „Ja sam davno kao dete čitao/čitala stripove, i to Zagora, Teksa, Bleka Stenu, Alana Forda, itd.“ To ume da bude kliše sam po sebi, ali je zapravo deo jednog većeg klišea, onog o neinformisanosti prosečnih Srba po pitanju stripa.

Taj širi kliše upravo ima veze sa naslovom ovog odeljka. Kad sam svojevremeno, u vidu jednog fakultetskog zadatka, anketirao izvestan broj kolega studenata o njihovim iskustvima sa stripom, gotovo da sam uvek dobijao iste odgovore. Naime, maltene 90% njih su mi odgovorili da se njihovo iskustvo gotovo od početka do kraja svodilo na čitanje ponekih stripova iz „Mikijevog Zabavnika“ u ranom detinjstvu, gde je onih 10% pored dotičnog časopisa pomenulo i „Politikin Zabavnik“ kao drugi izvor. Ali ne zaustavlja se tu ovaj fenomen. Čak i mnogo pre toga, dok sam bio srednjoškolac, maltene svi školski drugovi koje sam probao da zainteresujem za strip su apsolutno iste odgovore imali. Primera radi, jedan od mojih drugova je iz čiste radoznalosti počeo da prelistava jedan od „Superbukova“ Dilana Doga (izdanje „Veselog Četvrtka“) koji sam tada sveže kupio – nije mogao da se odlepi od njega. Posle toga mi je pomenuo da je, sem tog jednog stripa, samo čitao – zasigurno pogađate – par stvari iz „Mikijevog Zabavnika“ i ništa više. Interesantno je i to da je apsolutno svaka ženska osoba s kojom sam se družio isto to govorila o njenim iskustvima sa stripom.

Dakle, „Mikijev Zabavnik“ je bio najmanji zajednički sadržalac apsolutno svim osobama moje generacije (kao i nekolicine generacija ispred i iza) koje su imale makar i minimalni dodir sa stripom. Kod većine se kod tog časopisa priča sa stripom i završila. Ovo smatram pogotovo interesantnim zato što bi neko u Srbiji očekivao da taj najmanji zajednički sadržalac budu stvari poput „Boneli“ naslova, ili pak „Stripoteke“. Međutim, to je bez rezervi upravo bio „Mikijev Zabavnik“, i ma koliko to čudno zvučalo (meni lično ne, doduše; meni je bilo interesantno), i ovaj kliše ima svoje „poreklo“. Naime, tu je brending koji je odmah prepoznatljiv – ukratko, osoba koja nije čula za Mikija Mausa je osoba koja živi na pustom ostrvu ili osoba koja je umrla pre nego što su joj se formirale kognitivne sposobnosti. Pritom, „Mikijev Zabavnik“ se prodavao na kioscima, što ga je činilo jeftinom i pristupačnom robom za veliki broj dece, a u sebi je sem stripova sadržao i enigmatske delove. Ukratko, ovaj časopis je bio prijemčiviji široj publici od prosečnog „Bonelijevog“ stripa, pa čak i od sličnih časopisa poput „Politikinog Zabavnika“ koji je u globalu sadržao segmente koje su pretežno odrasli čitali.

Kliše #5: „KojE? RomAn?“


Ovo je već kliše koji moji čitaoci iz urbanih sredina vrlo verovatno nisu sretali. Naime, postoji veliki broj ljubitelja stripa koji žive na selu, čak i dan-danas. Neki od najvećih majstora stripa su se upravo i rodili u selima (odnosno, da budem precizan, rodili su se u centrima opštine/regiona, ali su odrastali i čitav život proveli na selu). Druženje sa tim ljubiteljima je uvek spektakularno iskustvo, ali je interakcija sa njihovim bližim članovima porodice nešto manje ugodna, barem po pitanju ove teme. Neretko se desi da pitate, recimo, majku ili baku ili tetku ljubitelja stripa gde možete da nađete njegove stripove da prelistate, na šta bi one odgovorile „A, romani? Ne znadem! E, Milune, de su ona romani?“

Naravno, termin „roman“ označava nešto sasvim drugo i nema preterano veze sa stripovima, pogotovo onim kakvi se neretko nalaze kod ljubitelja stripa što žive na selu (najčešće su to stari i pohabani brojevi „Eks Almanaha“, „Stripoteke“ ili „Strip Zabavnika“, kao i nezaobilaznih bonelijevaca). Pretpostavljam da ova kvalifikacija vodi poreklo od termina koji se (po)nekad koristio za ovakve publikacije, tzv. „crtani romani“, a možda je tu i neposredna povezanost sa petparačkom literaturom (štampanom na podjednako niskokvalitetnom papiru poput ondašnjih stripova) kakvu mahom čitaju domaćice u trenucima dokolice, a koja bi neretko nosila logo sa natpisom „Ljubavni vikend roman“. Naravno, termini „grafički roman“ i „grafička novela“ takođe postoje, ali dozvoljavam sebi da sa sigurnošću tvrdim kako niko od dotičnih ruralnih gospoda i gospođa nije upotrebio njihov izraz „roman“ u te svrhe. Ne, ovo je jednostavno slučaj svrstavanja raznolikih tipova literature u isti koš, mahom zbog površne sličnosti štampane materije.

Kliše #6: „Zagor je najjači!“


Sad već prelazimo u nešto univerzalnije kategorije. Naime, nije tajna da je „Boneli“ i danas jedna od najvoljenijih izdavačkih kuća na prostoru Balkana, pogotovo u republikama bivše Jugoslavije. I tu moram da podvučem jednu stvar – ovo se odnosi i na stare i na nove uratke ove izdavačke kuće. Nešto noviji (uslovno rečeno) naslovi, kao što su „Dragonero“, „Siročad“, „Čanbara“, „Odesa“, „Julija“, „Brendon“ i „Le Storie“ (kod nas prevođen, između ostalog, i kao „Jedno doba, jedna priča“) su podjednako pozitivno primljeni kao i neki od klasika. A upravo ti klasici dobrom delu srpskog strip čitalaštva predstavljaju domet u devetoj umetnosti uopšte, gde se iznad svega vrednuju „Dilan Dog“, „Mister No“, „Marti Misterija“ i „Teks“, a pak jedno sedam stepena iznad njih „Zagor“ i glavni lik serijala, istoimeni Zagor.

Ovaj fenomen se može podvesti i u memu („mim“, što bi moderna omladina rekla), tu da bumeri i matorci generalno ne mogu da se odvoje od Zagora i da pročitaju nešto kvalitetnije. Međutim, nekad ovaj fenomen dobija i opasne razmere. Malo je junaka na ovim prostorima oko čijih izdanja će se ljubitelji stripa bukvalno pobiti usred Sajma knjiga samo ne bi li razgrabili poslednje primerke retkih brojeva. Malo je junaka oko kojih će se čitavi projekti vrteti (primera radi, skoriji projekat „Zagor iz našeg sokaka“) i koji će imati sopstvene „akademike“ (tu izdvajam pojave na domaćim strip forumima kao što su „Izbor Zagorologa godine“ i „Kako se filozofira sekirom“), pa čak i sopstvene verske fanatike. Najsvežiji i najporažavajući primer ovoga je bio reizdanje kultne epizode serijala, i.e. „Nasilje u Darkvudu“, gde su 11 od 13 varijacija na naslovnu stranu radili neki od naših najvećih majstora stripa danas – samo da isti ti majstori stripa budu prozvani kao najveći šljam na društvenim medijima od ljudi kojima je Galijeno Feri (jedan od originalnih autora Zagora, tačnije njegov prvi crtač) bog i batina. Naravno, nisu bezveze ovi ratnici na tastaturama dobili pogrdan moniker „Ferijevi svedoci“. Naposletku, treba dodati i da su fanovi Zagora rekorderi po broju onih koji su drugima pretili nasiljem ili smrću zbog negativnih reči upućenih njihovom junaku mezimcu.

Naravno, ovo sve proističe od činjenice da Zagor, kao junak, nije preterano komplikovan i da ga većina ljubitelja stripa u jednom trenutku prosto prevaziđe. A ne pomaže ni to što dobar deo stripadžija otvoreno i napada Zagora zbog njegovih brojnih mana, i tu ni autor ovog teksta nije nimalo nevin niti izuzet od dotičnih praksi. No, ovde smo da preispitamo kliše – dakle, zašto je „Zagor (bre) najjači“? Šta navodi ljude da ignorišu, recimo, radove majstora stripa iz Belgije, Francuske, Španije, Argentine, SAD-a, Kanade, Nemačke, Japana, Južne Koreje, Velike Britanije, pa čak i Srbije i regiona, a da se fanatično klone duhu sa sekirom? Cenim da je razloga previše i da su višeslojni, ali ako bih bio prisiljen da biram, odabrao bih privrženost omiljenom junaku iz detinjstva. Kao neko ko nije ljubitelj Zagora (i kao neko ko se previše puta svađao sa fanatičnim ljubiteljima istog – i naravno, dobio niz pretnji nasiljem pride), otvoreno ću priznati to da je ovaj junak savršeno štivo za dečake koji se tek formiraju. Ima akcije, humora, likova većih od života, negativaca sa interesantnim i ne preterano napadnim dizajnima (i karakterizacijama), a nekad i crtež ume da izgleda kako treba. Uz to, koliko god da je naivan, nije uvredljivo naivan po mlade čitaoce. Usudiću se čak i da kažem kako dobar deo odraslih ljubitelja Zagora zapravo i nije toliko zatrovan i fanatičan, već jednostavno voli avanture junaka kog su čitali kao deca. I to je sasvim u redu, nemam ništa protiv. Problem nastaje onda kada ta ljubav preraste u nešto bolesno i morbidno, do te tačke da je sam pomen imena ovog junaka kliše po sebi.

Kliše #7: „Ne mogu da čitam stripove na srpskom.“


Ova izjava, iako prilično jak kliše, je relativno nova i mahom se tiče moje i generacije koja sledi, odnosno milenijalaca i zumera. U formativnom periodu mojih vršnjaka, dakle kasne osamdesete i cele devedesete, pa i rane dvehiljadite, kupovina stripova je smatrana skupim hobijem, kao i prilično neizvodljivim – jednostavno, nije se imalo šta novo kupiti. Međutim, sa pojavom interneta, javljala se i piraterija, te su stripovi, skenirani, skidani s interneta „sve u šesnaest“, do te mere da i dan-danas mnogi ljubitelji stripa mojih godina imaju veće digitalne negoli papirne kolekcije stripova.

Ova rupa u tržištu je popunjena ilegalnim aktivnostima, to je tačno, ali je zato obrazovala čitave generacije autora što zapadnim stripom, što mangama. Nuspojava toga je navika da se stripovi čitaju na jednom od svetski najrasprostranjenijih jezika – najčešće na engleskom, mada je tu bilo i fanova koji su rado gutali nemački, italijanski, španski i francuski.

Ta nuspojava je dovela do klišea iz naslova. Izlazak prvih mangi kod nas nije ispraćen fanfareom iz prostog razloga što je čitaocima bilo bizarno da čitaju japanski strip na srpskom jeziku (ili hrvatskom, u zavisnosti od toga ko je izdavao mangu). Isto je bilo i sa američkim stripom. Zašto bi ljudi kupovali „Dedpula“ na srpskom kad već imaju „Deadpool-a“ u trejdovima na engleskom?

Ovo predstavlja ogroman problem po domaće tržište, zato što je u malim sredinama poput balkanskih zemalja gotovo nemoguće plasirati japanski strip bez nekih ogromnih ustupaka. A neosporiva je činjenica da je danas manga najpopularniji vid devete umetnosti globalno (kao i objektivno najkvalitetniji; i da, čujem već štovatelje frankobelgijske i američke škole kako cmizdre – pomirite se sa činjenicama, niste u pravu), te je dodatno poražavajuće to što se neka od najpopularnijih dela ne mogu prevesti kod nas. Prosto ne bi imala mušterije, pogotovo kad iste te mušterije mogu da, po istoj ceni, naruče tom svoje omiljene mange na engleskom preko interneta i da im isti stigne u roku od par nedelja.

Kliše #8: „Frankobelgijski strip je za intelektualce.“


Slično klišeu o Zagoru, već nekoliko decenija se provlači mišljenje (mahom među trenutnom „elitom“ domaćih strip autora i ljubitelja) kako je frankobelgijski strip izraz na vrhuncu po pitanju umetničkih dometa. Festivalske nagrade u Angulemu i izložbe u Briselu se smatraju vrednijim od, recimo, dobijanja Ajznera ili Harvi nagrade, a autori sa naših prostora koji stvaraju u Francuskoj ili Belgiji se neverovatno visoko kotiraju, do te mere da redovno dobijaju nagrade, izložbe, pohvale, itd. I odmah da se razumemo, dotični crtači i jesu vrhunski majstori svog zanata, to se ni po čemu ne spori. Ovde je reč o klišeu vezanom za strip sa galskih prostora.

Naime, postoji ne tako mali segment ljubitelja stripa koji, isto poput „Ferijevih svedoka“ po pitanju Zagora, smatraju da ste ozbiljni strip poznavalac tek ako (odnosno, kada) otvoreno priznate da nema boljeg stripa od onog u Francuskoj i susednoj joj Belgiji. Ovo su mahom generacije koje su rasle uz „Heavy Metal“ i radove promovisane u „Stripoteci“, odnosno stripovima koji su, istina, u ono vreme bili radikalno drugačiji od regularnih uradaka koje bi jugoslovenska (i docnije srpska) publika čitala. Ovo su takođe i ljubitelji koji ne kapiraju da se vremena menjaju, da ni kolege Gali više nisu na vrhuncu kao nekada, i da ih mnoge druge škole stripa već poodavno gaze. Dokaz toga su nastavci davno minulih serijala, neprestani reprinti radova od pre 50 i više godina, i nezainteresovanost francuskih i belgijskih izdavača da inoviraju bilo šta. Ovaj kliše je pogotovo opasan jer se njime rukovode i neki od znatnih čelnika strip kulture i kulture uopšte u Srbiji, što dovodi do žestoke okoštalosti kako u promociji novih izdanja na ovim prostorima, tako i u podršci stripovskim izrazima koji iskaču iz frankobelgijske norme. A treba naglasiti da ta norma uopšte nije permeabilna po pitanju novih ideja i trenutnih pravaca u stripu.

Kliše #9: „Znaš li ti ko sam ja?“


Ovde već ulazimo u nešto uže vode. Ovaj kliše se ne odnosi toliko na ljubitelje stripa, već više na ljude u Srbiji koji se stripom profesionalno bave, na ovaj ili onaj način. Dakle, tu spadaju crtači, scenaristi, teoretičari i kritičari, izdavači, organizatori manifestacija i izložbi, kolekcionari – ukratko, svako ko se iole pomerio od položaja fana stripa i rešio da na konkretniji način potpomogne umetnosti koju neosporivo voli.

Nažalost, tu se javlja kliše koji ima više oblika, ali istu suštinu. Neretko bi srpski strip posleničari – da iskoristim objedinjujući izraz – na sva usta deklarisali u raspravama sve što su do sada odradili, gotovo uvek u pokušaju da omalovaže sagovornika koji bi imao šta negativno da im uputi u razgovoru (i da, u ovaj kliše sam i ja upadao počesto). Najčešće to poprima jedan od ovih oblika:

„Ja sam izdao to, to, to, to i to! To niko pre mene nije postigao!“
„Ja sam objavljen tu i tu, tamo i onde, a ti nisi!“
„Toliko i toliko ljudi je čulo za mene, uključujući i [ubaci spisak eminentnih ličnosti]!“
„Ja sam dobio toliko i toliko nagrada, toliko i toliko priznanja, a ti nisi, zato sam ja bolji!“
„Moj doprinos stripu je toliki, tvoj je toliki, i ja sam pritom merodavniji da o tome pričam od tebe!“

Neretko, u trenutku maskiranja sopstvene sujete, dotični ljudi bi umesto ovog „ja“ koristili pluralno „mi“, pritom se pozivajući na organizaciju, udruženje, ili firmu iza koje stoje upravo oni. Naravno, kada se daju zvanične izjave za medije, onda se prelazi na (gotovo uvek) lažnu skromnost, počesto i patetiku, gde se pored svih dostignuća navode i „podnete žrtve“, a sve tobože zarad odbrane i spasa srpskog stripa. Svakako je sve ovo tematika koja je preširoka za ovaj tekst, za sada je bitno podvući kliše koji se i previše provlači kod domaćih strip posleničara. I premda ovog klišea možda prosečni ljubitelji stripa nisu svesni, on je i te kako tu, i pribojavam se da će se dugo zadržati.

Kliše #10: „Mi smo čitale isto što i muškarci.“


Dok sam ja bio junoša, ženskih ljubitelja stripa je bilo jako malo, a situacija se nije naprasno menjala ni nakon prvih superherojskih blokbastera (ovo je doba pre „Marvela“ i „Osvetnika“). Jedini izuzetak su bile mange, i tu mogu da podvučem da je apsolutna većina novoformirajućih umetnica (crtača, slikara, ilustratora, itd.) upravo rabila karakteristični manga stil. Danas, dakako, ima mnogo više žena koje otvoreno skupljaju stripove i propratnu robu, sa istančanim ukusima formiranim tokom godina čitanja i istraživanja, što je odlično, pogotovo ako ste momak koga interesuju te stvari, a koji bi hteo da upozna životnu saputnicu sličnih afiniteta. No, ovde ne govorim o novim ljubiteljkama stripa. Ovde, zapravo, govorim o ženama koje su sada u svojim pedesetim i šezdesetim, a koje su strip pratile u jugoslovenskom „zlatnom dobu“, dakle tamo poznih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

U sopstvenom anketiranju ovih dama svojevremeno (čitaj: dok sam bio hormonalni trinaestogodišnjak), od svih žena koje su iole imale dodir sa stripom dobio sam isti odgovor po pitanju omiljenih serijala, junaka, itd. „Pa eto, mi smo čitale isto što i muškarci.“ Naravno, tačno je to da na prostoru bivše Juge nije bilo previše stripova koji su direktno imali žensku publiku na umu (mada, iskreno rečeno, tadašnje žene su ipak preferirale vikend romane i lakšu literaturu, što podaci prodaje iz onog doba otvoreno i pokazuju), te ne čudi činjenica da su, u želji da se poistovete sa muškim vršnjacima, i cure posezale za Zagorom, Teksom, Mister Noom, „Stripotekom“ i „Eks Almanahom“. Meni je pogotovo bio interesantan podatak da je većina propitanih dama navela Martija Misteriju kao omiljenog junaka, iz meni još uvek nedovoljno poznatih razloga.

Priznaću, ovaj kliše je manje poznat od ostalih, ali je i te kako prisutan i pojavi se maltene uvek kada se malo više pročačka ispod površine.

Kliše #11: „Mirko, pazi metak! Hvala, Slavko!“


Čak četiri ogromna klišea su vezana za nekada najpopularniji strip serijal u bivšoj Jugi. Prvi – i ujedno najpoznatiji – se odnosi na notorni dijalog između dvojice glavnih aktera, mlađahnih partizana Mirka i Slavka, gde jedan upozorava drugog na nadolazeći metak, a drugi mu se, u zakasneloj reakciji previše sporoj da se izbegne dotični metak, zahvaljuje na spašenom životu. Naravno, dotični dijalog se nije pojavio ni u jednoj epizodi „Mirka i Slavka“, već je cirkulisao kao štos tamo 70ih i 80ih godina prošlog veka. No, notornost dotičnog dijaloga ga je pretvorilo u „autentični“, te se i dan-danas u pojedinim zvaničnim krugovima navodi kao primer lošeg pisanja u onovremenim stripovima.

Naravno, kao kliše ima mnogo veću snagu među ljubiteljima (pa i neljubiteljima) stripa, gde će od celog serijala upravo taj deo citirati kao tobože „jedini koga se sećaju“. Neretko se desi da ljudi koji, iz nebitno kog razloga, preziru strip upravo ove reči navode kao kontraargument u raspravi o merodavnosti stripa kao umetnosti, a gomila montiranih slika na internetu koje pokazuju dotični dijalog kao da je verodostojan ne pomažu situaciji ni najmanje.

Kliše #12: „Autor „Mirka i Slavka“ je bio četnik!“


Da, ovu izjavu i danas možemo naći u neinspirativnim tekstovima koje o stripu pišu potpuni normiji od novinara koji rade za (polu)inteligentne dnevne i/ili nedeljne listove. To uključuje publikacije poput „Dnevnog Avaza“ iz BiH i „Blica“ iz Srbije – drugim rečima, dve publikacije koje nemaju ni tri blage veze sa stripom. Dakle, kako stoje stvari? U izjavi „Autor „Mirka i Slavka“ je bio četnik!“ i njenim varijacijama maltene ništa navedeno nije u potpunosti tačno.

Hajmo da sumiramo činjenice. Desimir Žižović, poznat pod nadimkom Buin, bio je umetnik iz Gornjih Branetića koji je, uistinu, početak Drugog svetskog rata startovao kao pripadnik kraljevske otadžbinske vojske, odnosno četnika. Kao ilustrator, radio je za listove „Ravnogorski borac“ i „Mladi Ravnogorac“. Međutim, već od 1943. godine prelazi u partizane i kraj rata završava upravo kao partizan. Drugim rečima, kliše da je bio četnik je tek delimično tačan, odnosno nepotpun je. Iz istog klišea je proistekao i jedan potkliše, taj da Mirko i Slavko nikad nijednog četnika nisu ubili u stripu upravo zbog Buinovih prethodnih afiniteta, što opet nije ničim verodostojnim dokazano. Naravno, svako ko se iole razume u istoriju i umeće ratovanja (ne, ne Sun Cu-ovu knjigu, mada toplo preporučujem svakom da je pročita) će znati da prebeg iz jedne jedinice u drugu nije ništa čudno, niti je praksa koja je bila strana vojnicima iz (ili na prostoru) Srbije. Tokom četiri godine koliko se vodio rat na prostoru bivše Juge, na hiljade ljudi je menjalo strane, bilo od četnika ka partizanima ili obratno. Isto važi i za okupatore – bilo je mnogo Ustaša koji su ostavljali Poglavnika i „dom“ i prelazili u partizane, a neretko se dešavalo i da Nemci odustanu od kukastog krsta i pređu na stranu gerilskih odbrambenin snaga.

Druga notorna greška je ta da Buin nije bio jedinstveni autor „Mirka i Slavka“, premda jeste bio originalni tvorac istih. Već od druge epizode, na „Mirku i Slavku“ kreće da radi čitava plejada saradnika, što je prilično rano u životu nekog serijala. Tačno je to da je Buin odradio čitavu prvu epizodu, ali nikako nije jedini niti kompletni autor serijala. Ono što treba naglasiti je da je Buin bio prisutan na skoro svim epizodama, od prve do pretposlednje, što bi ga činilo najčešćim autorom serijala, ako ne kompletnim.

Kliše #13: „“Mirko i Slavko“ su jedini strip u bivšoj Jugoslaviji po kome je snimljen film!“


Ova izjava bi bila tačna da se trenutno nalazimo u 1980-oj godini i da Jugoslavija još uvek postoji, jer neko vreme film „Mirko i Slavko“ iz 1973. godine, u režiji Branimira Torija Jankovića, zaista i jeste bio jedina adaptacija stripa u film na našim prostorima. Međutim, čak i danas, u 2021. godini, naletećete na ovu rečenicu u zvaničnim izvorima koja je bez trunke skepse prihvaćena i služi kao svojevrsni kliše sama po sebi, otprilike da naglasi koliko je veliki fenomen bio serijal „Mirko i Slavko“.

Međutim, ovo opet nije u potpunosti tačna izjava. Već devedesetih godina je izašla low-budget adaptacija stripa „Cat Claw“ Branislava Kerca, i premda je u pitanju bio kratki film bez neke radnje i sa maltene nikakvim dometom u široj publici, i dalje je u pitanju adaptacija stripa u igrani film. Koju deceniju kasnije izlazi „Technotise: Edit & ja“, prvi srpski dugometražni animirani film za odraslu publiku, koji je pritom i adaptacija (i svojevrsni nastavak) stripa „Technotise“ Alekse Gajića i Darka Grkinića. Taj film je trebalo da dobije i nastavak, pod imenom „Prorok 1.0“, do kog vrlo verovatno nažalost neće ni doći. Dakle, kliše da je „Mirko i Slavko“ jedina filmska adaptacija stripa je tačan samo ukoliko se dodaju kvalifikatori „jedini igrani dugometražni film“.

Kliše #14: „Mirko i Slavko su pobili više Nemaca nego što ih je bilo u Jugoslaviji/poginulo za vreme Drugog svetskog rata!“


Poslednji i umnogome najbenigniji kliše vezan za „Mirka i Slavka“ je taj da su, navodno, u svojim stripovima mladi partizani pobili više Nemaca nego što ih je bilo stacionirano u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata, ili pak apsurdnije – više Nemaca nego što ih je za vreme celokupnog rata uopšte i izginulo.

Činjenice su, naravno, umnogome drugačije. Ako uzmemo u obzir da je bezmalo 300.000 Nemaca učestvovalo u ratnim operacijama u okupiranoj Jugoslaviji u poslednjim godinama rata, dakle 1944. godine, ili pak ako uzmemo u obzir da je čak 337.096 Nemaca učestvovalo u okupaciji kraljevine, vidimo da je prosto nemoguće da su Mirko i Slavko „postigli“ toliko direktnih i letalnih pogodaka. Od prve epizode, nazvane „Nikad robom“ i izašle 1963. godine, pa sve do poslednje, sa naslovom „Lista smrti“ publikovane 1974. godine, izašlo je ukupno 73 epizode serijala o mladim partizanskim borcima. Prosta matematika nalaže da bi Mirko i Slavko morali, po broju stripa, da pobiju najmanje 4.000 Nacista da bi uopšte i postigli pomenute brojke. Čak i ako u obzir uzmemo zvanični broj pobijenih Nacista u Jugoslaviji pri kraju rata, koji iznosi nešto preko 100.000 ljudi, naša dva partizana bi opet morala da smaknu najmanje 1300 Nacista po broju stripa. Sve i da je apsolutno svaki kadar jednog jedinog broja „Mirka i Slavka“ ispunjen kokanjem Nemaca, pa makar ubijali i njih četvoricu odjednom, ne bi dostigli tu brojku.

Problem sa klišeima vezanim za „Mirka i Slavka“ je taj što su nastali iz sprdnji upućenih ka serijalu od strane onovremenih stručnjaka, kritičara i javnih figura koje su potpuno nekritički i paušalno dotične provale i zezancije predstavili kao činjenice. „Mirko i Slavko“ je serijal koji je daleko od kvalitetnog ili savršenog, ali to nije opravdanje za osmišljanje ovako banalnih klišea koji se i u novom milenijumu navode kao faktoidi, iako im realno ne treba pridavati niti jednu jotu pažnje.

Kliše #15: Alternativni strip


Ovaj kliše zapravo u sebi sadrži dve kontradiktorne strane, te ga zato i navodim bez direktnog citata. Alternativni strip je pomalo kao Divlji Zapad, ili otvoreni okean. Ukratko, sve je dozvoljeno, te je jako teško odrediti šta je u njemu kvalitet, a šta šund. Samim tim, mišljenja o dotičnom su prilično jasno podeljena i zavise upravo od mišljenja pojedinca.

Srpski strip posleničari, bilo profesionalni ili čisto ljubitelji, najčešće o istom stripu izgovaraju jednu od dve rečenice. Prva bi glasila, u najbenignijem obliku, „Alternativni strip je smeće!“ i iskustvo me je naučilo da će ovakvu i slične izjave gotovo ekskluzivno da izgovaraju posleničari koji su duboko investirani u stripovski glavni tok, odnosno mejnstrim. Drugim rečima, ovo je neki blaži oblik elitizma. Pak druga rečenica koja se počesto sreće je upravo suprotna, „Alternativni strip je jedini koji vredi!“, i ona dolazi od ljudi koji imaju teški animozitet prema stripovskom glavnom toku. U prevodu, najčešće će to izjavljivati upravo autori ili izdavači koji su alternativci, te ta izjava dobija notu revolta i antagonizma.

Naravno, ako bismo izbegli ovaj kliše i probali da vrednujemo problem objektivno, saznali bismo da je istina negde na sredini. Alternativni strip je široka kategorija i kao takva pokriva ne mali broj neverovatnih stvaralaca koji su sa punim pravom visoko kotirani u umetničkom svetu. Na veliku žalost, previše je i onih autora koji termin „alternativni strip izraz“ i slične koriste kao izgovor za svoja notorno loša i neretko potpuno bezvredna dela. I odmah da naglasim, na istu ovu boljku, doduše u nešto izmenjenijem obliku, možemo naleteti i u stripovskom glavnom toku. Nažalost, nema pravog rešenja po pitanju iskorenjivanja ovog klišea – konačni sud o alternativnom stripu ipak leži na pojedincu i njegovim, odnosno njenim afinitetima.

Kliše #16: „To su stripčine!“


Bitisanje na strip forumima i društvenim mrežama sa sobom nosi i posebni vernakular, odnosno čitav jedan rečnik idioma i frazeologizama koji je usko vezan za dotični onlajn prostor. U zadnjih par decenija, jedan od izraza koji se počesto može naći na netu je upravo ovaj iz podnaslova, gde se izvesna izdanja hvale kao „stripčine“.

Iskreno, ne znam gde je ovaj izraz nastao i krenuo da se aktivno koristi, pošto je ovaj kliše relativno mlad, ali ga ima toliko često da ga i sami izdavači koriste. I valjalo bi da naglasim da je ovo možda i najbezopasniji kliše na ovom spisku, s obzirom da je u pitanju samo određeni termin koji se neprestano ponavlja.

Kliše #17: „Dakle, strip.“


Na veliku žalost, domaći mediji nemaju nimalo sluha za umetničke pojave koje nisu deo kulturološkog glavnog toka. U prevodu, ako rade reportažu o književnosti ili sportu, imaju već spremni repertoar referenci i dovoljno su obavešteni da budu pomalo i kreativni. Ali ako je reč, recimo, o nešto opskurnijim segmentima kulture (recimo: stoner pank, BDSM, kapoeira, Dungeons & Dragons i slične tabletop igre, ARG-ovi, kriptovalute, itd.), onda odrade najogoljeniji minimum istraživanja i spreme televizijski ili novinski prilog koji bukvalno deluje kao da ga je sastavilo dete od 6 i po godina.

Strip, koji i pored primetnih uspeha i dalje nije u potpunosti ušao u akademski glavni tok kod nas, pati od sličnih boljki, te će se neretko reportaže o istom svoditi na repetitivne fraze i neinspirativne, donekle i tupave izjave. Koliko puta biste gledali reportažu o stripu koja je počinjala rečima „Zagor, Teks, Alan Ford, Blek Stena – nekada su ovo bili najpopularniji stripovi na prostoru bivše Jugoslavije“ (parafraza uvodnih reči segmenta o jednom strip festivalu u Bosni i Hercegovini), „Strip je, kako kažu njegovi ljubitelji, deveta umetnost,“ „U galeriji Kulturnog centra objavljen je strip crtača...“ (te navedu osobu koja je zapravo izdavač, koja nije ni crtač ni scenarista dotičnog dela), itd. No, sve ovo se podvodi pod jedan veći kliše koji je rezimiran u dve reči podnaslova ovog dela. Ukoliko ste strip poslenik i nađete se u situaciji da dajete intervju za lokalnu ili pak nacionalnu televiziju, gotovo uvek će vas dočekati, kao prvo pitanje, famozno „Dakle, strip.“ Realno, šta odgovoriti na ovako magličasto, šturo i potpuno suvoparno pitanje? Ova fraza ne samo da otkriva neinteres novinara za strip kao umetničku i uopšte kulturološku formu, već i potpuni neinteres za vas kao osobu koju intervjuiše. Daću ilustrativni primer: dešavalo se to za vreme jedne od mnogih manifestacija stripa na ovim prostorima. Novinar je prišao jednom od organizatora, inače etabliranom imenu i među domaćim autorima i među domaćim posleničarima generalno, te je na licu mesta dogovoren intervju. Tutnut je mikrofon ispred lica dotičnog i kao iz topa krenulo je prvo pitanje – zasigurno pogađate, bilo je to famozno „Dakle, strip.“ Intervjuisani je zbunjeno krenuo da priča o samoj manifestaciji, kako je organizovana, ko je sve pozvan, itd. Sledeće pitanje, potpuni non sequitur, je bilo takođe famozno „A jel može da se živi od stripa u Srbiji?“, pitanje koje ima jako kratak odgovor od dva slova, ali čije obrazloženje dobrano prevazilazi okvire jednog kratkog intervjua. No, nakon mučnog odgovora i na ovo pitanje, usledio je novi, podjednako neinspirativni non sequitur – „A koji je vama omiljeni strip?“ Da vam sažmem kratko i jasno – pitanje strip poslenika koji mu je omiljeni strip je jednojajčani blizanac pitanju roditelja koje mu je omiljeno od sedmoro dece. U prevodu, odgovora je previše i nijedan od njih nije lak. Jedino pitanje koje je falilo u ovom intervjuu jeste „A jel može da se lepo zaradi od stripa danas?“, doduše isto nije izostalo u jednom od kasnijih intervjua sa potpuno drugim akterima na obe strane kamere.

Ovom klišeu se, nažalost, kaleme i druga pitanja otkako su filmske i televizijske adaptacije stripova počele da dostižu svoj bum početkom prethodne decenije. Samim tim, novi intervjueri će, potpuno nekreativno, da pitaju strip poslenika kog intervjuišu o trenutnim blokbasterima, te o superherojima inače (makar dotični strip posleničar radio, recimo, epsku fantastiku ili alternativne stripove), o superherojskim serijama, o video igrama vezanim za iste, itd. Ukratko, ovaj kliše ubija momentum stripa u korenu, s obzirom da se on plasira široj publici što na televiziji, što na društvenim mrežama, te to desetine hiljada Srba vide i komotno preskoče (jer, realno, takve intervjue ni sami intervjueri ne bi gledali svojevoljno).

Kliše #18: „A šta, strip, animacija – to je sve isto.“


Jedina stvar koja čini štetu stripu više od puke nezainteresovanosti jeste otvoreni odbitak da se išta novo nauči. Samim tim dobijamo ovaj kliše iz podnaslova, koji je tek delimično vezan za kliše koji sledi posle.

Naime, u razgovoru sa ljudima, povremeno ćete naići i na izjave tipa „strip i animacija, to je meni isto“, gde će dotični sagovornik u isti koš da smesti neka popularna animirana dela i neke popularne stripove, što je potpuno apsurdno. Naravno, nema dileme u tome da su strip i animacija srodne umetnosti, isto kao strip i film (što vuče podkliše koji je posredno potpirivao i ovaj iz naslova, gde bi stručnjaci na oba polja slavodobitno grmeli prečesto kako su strip i film srodne umetnosti i kako se „bolje kapiraju“ od drugih). Ali srodnost i sličnost nije isto što i izjednačavanje. Prosto rečeno, crtani film nije strip, i obratno – strip nije crtani film.

Međutim, snaga ovog klišea nije u pogrešnom poistovećivanju, već u upornom odbitku da se te dve stvari razvojače i razmimoiđu. Bizarno je to što sam ne mali broj puta naleteo na osobe koje rezignirano i oštro odbruse replikom „ma nebitno što nisu iste, meni su iste i ja ću tako da ih zovem!“ Nažalost, bilo koja dalja rasprava na datu temu samo dovodi do sukoba, pokatkad i fizičkog, a život je prekratak da se trpe batine oko polemike strip-animacija.

Kliše #19: „Ja čitam anime/ja gledam mange.“


U svojim ranim danima na našim prostorima, mange kao strip izraz i animei kao animirana forma su prošli trnoviti put od subkulture čudnjikavih pojedinaca do fenomena koji zavređuje profesionalno akademsko tekstualno pokriće. Samim tim, čak su i banalne stvari poput terminologije nailazile na spoticanja. Primera radi, kad sam bio tinejdžer, jedno vrlo kratko vreme sam za množinu termina „anime“ koristio „animejevi“ (da, i dalje se stidim toga i to će mi verovatno ugravirati u spomenik, pored činjenice da sam neironično kao dete slušao Boru Drljaču). No, ova čudna zbrka oko toga šta se čita, a šta gleda je i dalje prisutna, mahom kod prepubescentne i rane adolescentne dečice koja, očigledno, razvijaju svoje afinitete upravo na japanskom stripovskom i animiranom izrazu.

Ukratko – manga je strip i manga se čita. Anime je animacija (valjda je iz samog imena to i očigledno?!) i anime se gleda. Postoje, doduše, i mange koje se slušaju, ali su one ekskluzivno na digitalnim platformama i najčešće su to samo propratni zvučni efekti (isto je prisutno i u modernom korejskom stripu, odnosno webtoonovima, kao i u modernom kineskom stripu, pa i u modernim zapadnim stripovima na digitalnim platformama), i naravno da postoje motion comic strip adaptacije koje su, u biti, samo table sa presnimljenim dijalozima i onomatopejama. Međutim, po pitanju ova dva termina, zna se šta je strip a šta animacija, i shodno tome zna se šta možemo od ta dva da gledamo, a šta da čitamo.

Naravno, ovde isto treba imati barem malo razumevanja za ljude, odnosno preciznije decu, koji propagiraju ovaj kliše. Za razliku od animacije i stripa na Zapadu, industrija animacije u Japanu je usko povezana za manga izdavaštvo, i 90% popularnih mangi dostigne svetsku slavu prvo preko animiranih adaptacija, pa tek potom preko štampe/digitalnog čitanja. Što opet ne negira činjenicu da je ovaj kliše prilično snažan, pogotovo u zadnjih par decenija.

Kliše #20: „A, ti dakle crtaš stripove?


Za ljude koji su neupućeni u strip, navešću nekolicinu zanimanja i kvalifikacija koja su ključna u nastanku, promociji i prodaji stripa kao masovnog medija, odnosno umetničkog dela:
Crtač – osoba koja radi crtež jednog stripa
Scenarista – osoba koja planira i piše priču jednog stripa
Tušer – osoba koja tušira strip, odnosno nanosi tuš, tj. mastilo, na osnovni crtež odrađen u olovci
Kolorista – osoba koja koloriše strip, odnosno unosi boju na već istuširan crtež
Leterer – osoba koja unosi dijaloge u strip
Lektor – osoba koja proverava dijaloge i ispravlja gramatičke i pravopisne greške
Korektor – osoba koja proverava štamparske greške
Urednik – osoba unutar izdavačke kuće zadužena za nadzor i odobravanje/odbijanje objave stripa
Recenzent – osoba koja piše recenzije stripova (srodno sa terminom „kritičar“)
Izdavač – osoba koja se bavi izdavanjem stripova
Prodavac – osoba koja se bavi isključivo trgovinom stripova
Organizator festivala – samoobjašnjivo
Organizator izložbe – takođe samoobjašnjivo
Prevodilac – osoba koja prevodi stripove s jednog jezika na drugi
Teoretičar – osoba koja se bavi teorijom usko povezanom za strip
Predavač – osoba koja podučava druge o osnovama stripa (bilo pisanju, bilo crtanju istih)
Kolekcionar – osoba kojoj je hobi sakupljanje stripova
Restaurator – osoba koja se bavi restauracijom starih stripova.

Širok spektar zanimanja, složićete se. A da stvari budu komplikovanije, neretko jedna osoba može da vrši i do desetak ovih zanimanja paralelno, i.e. da bude i scenarista i crtač i kolorista i izdavač i prevodilac i urednik stripa, a da pritom stripove i sakuplja kao kolekcionar. A tu nisam naveo ni neke manje poznate stvari, tipa izrađivače logotipova, ljude odgovorne za prelom i štampu stripa, te influensere (organski prezirem ovaj termin) koji promovišu stripove na društvenim medijima, arhiviste koji sakupljaju svakoliku moguću građu vezanu za istoriju stripa, strip posrednike („agente“) koji pregovaraju sa inostranim kućama zarad nalaženja posla autorima iz Srbije, itd.

E sad, čemu ovaj spisak? Pa, jednostavno je. Šta god od datih zanimanja (ili hobija) da pomenete nekom neupućenom sagovorniku, u jednom trenutku će vas dočekati pitanje „Aha, dakle ti crtaš stripove?“ Voleo bih da kažem da sam jedinstven slučaj u tome, gde su mene, kao pisca, scenaristu i teoretičara masu puta poistovetili sa crtačem stripova, ali nisam jedini u tome. Relativno skoro, jedan beogradski izdavač je gostovao na popularnoj televizijskoj emisiji gde je promovisao najnoviji tvrdokoričeni album od strane domaćeg autora poreklom iz Vojvodine (čije ime ogromnim slovima zapravo stoji na samim koricama, i koje nije ni slično imenu pomenutog izdavača), što opet nije zaustavilo voditeljku da naglasi „Vi ste, naravno, crtač ovog stripa.“ (ili „autor“, mada je jasno iz konteksta da je mislila konkretno na crtež), te je čovek morao dobronamerno da je ispravi.

Opet, i ovaj kliše ima svoje korene, i prilično su evidentni. Strip je, naposletku, vizuelni medij. Prosto rečeno, strip se prvo gleda, pa čita. Prvo što vam bode oči je upravo crtež, te je samim tim pojam stripa neodvojiv od crteža. Naravno, osoba sa vrlo malo upućenosti u strip će automatski pomisliti da je neki poslenik na datom polju zapravo crtač, i premda ova kvalifikacija nije preterano štetna u svakodnevnim razgovorima, ume da ima posledice kada se primeti u javnosti.

Kliše #21: (Pra)istorijski stripovi


Ovaj kliše se takođe češće sreće u krugovima strip posleničara koji se izdaju za istoričare, teoretičare, kritičare i uopšte znalce devete umetnosti nego među samim ljubiteljima, ali ako ste neko ko frekventuje događaje vezane za strip u Srbiji (a i šire), naletećete na njega. Interesantno je to što ćete možda na isti naleteti čak i u inostranstvu, i to u sredinama koje su za strip otvorenije i edukovanije od naše.

Kao i svaki vid umetničkog izražavanja, i strip ima svoje korene koji su, naravno, ne preterano jasno određeni. Prvo što pada na pamet jeste ona stara „da li strip podrazumeva dijalog u balončićima, dijalog ispod slike, ili prisustvo dijaloga uopšte?“ itd. Međutim, ne tako mali broj „eminentnih imena stripa“, srpskog koliko i (belo)svetskog, će za korenima stripa posezati i mnogo dalje. Recimo, neko će poznatu tapiseriju (platno) iz Bajea, vezenu – interesantno je pomenuti – u Engleskoj relativno brzo nakon Bitke kod Hejstingsa u 11. veku, smatrati prvim stripom zbog svog sekvencijalnog pripovedanja (na ovo sam se i ranije osvrnuo u tekstu o francuskim autorkama stripa, objavljenom u katalogu za jubilarnu 20. Balkansku smotru mladih strip autora u Leskovcu), dok će pa neki autori videti stripove i u poznatim spomenicima iz Antike, recimo među egipatskim hijeroglifima ili bareljefima nađenim na prostoru Male Azije. Neki će otići i korak dalje, nazivajući pećinske crteže praistorijskih ljudi „proto-stripovima“.

Biću iskren – ovakve izjave mahom mogu da plasiraju megalomani koji svoje posleništvo na polju stripa shvataju previše ozbiljno, da ne kažem (a reći ću) fanatično. Samo neko ko je pun sebe može da ove rane vidove umetničkog izražavanja starih ljudi (neretko rađenih i u religijske ili političke svrhe, dakle nipošto vođene ličnim kreativnim porivima) svrsta u „definitivne preteče stripa“ i da tu informaciju smatra zlata vrednom. Strip kao pojava zahteva, naposletku, nekoliko stvari:

Štampanu periodiku
Masovnu produkciju
Spremnu publiku i široki prostor pokrića
Kontinuiranost
Kombinaciju slike i teksta (u najvećem broju slučajeva)

Pojasniću to na lakši način. Strip, u formi kojoj ga prepoznajemo danas, se prvi put javlja (kako smatraju legitimni stručnjaci) kao nusproizvod karikature, a najčešće navođeni primer je „Žuti dečak“ Ričarda Autkolta, prvi put objavljen 17. februara 1895. godine. Dakle, „Žuti dečak“ svakako može da se smatra prvim stripom, jer je izlazio u sklopu štampane periodike („New York World“ Džosefa Pulicera, a potom „New York Journal“ Vilijama Rendolfa Hersta), te je pritom stizao do miliona Amerikanaca koji bi se pretplatili na dotične novine; samim tim, imao je i prostor za kontinuirane izlaske (prestao je sa publikacijom 1898. godine), fiksnu publiku i, što je bitnije, kombinovao je sliku i tekst (gde su famozni balončići debitovali). Poređenja radi, Trajanov stub u Rimu, podignut u svrhe ovekovečavanja pobede rimskog cara nad Dačanima početkom 2. veka Nove ere (i jedan od primera ranog sekvencijalnog pripovedanja koji mnogi samoproklamovani „stručnjaci“ smatraju proto-stripom) je – pa, on je jedan ogroman stub u Rimu. Dakle, jedine osobe koje mogu da ga vide (ili, ako su ljubitelji stripa, „pročitaju“) su one koje direktno odu u Rim. A ako odemo u potpuni banalizam i krenemo da govorimo o „ranim ljubiteljima stripa“ iz rimske antike, saznaćemo poražavajuću, ali opet bolno očiglednu i apsurdno logičnu činjenicu da 99% stanovnika starog Rimskog carstva nije ni videlo taj stub, prosto zato što nisu nikad ni svratili u carski grad. Samim tim, isto se može zaključiti i za pećinske crteže i za egipatske hijeroglife i za bareljefe u starim sumerskim, akadskim, vavilonskim i inim drugim maloazijskim zemljama antike, a i za tapiseriju iz Bajea. Drugim rečima, sekvencijalno pripovedanje ne može da se naziva stripom ako je situirano u jednom mestu i ne dolazi do velikog broja publike. Štaviše, čak ni sama pojava štampe kao fenomena nije dovoljna da se neko delo pre 19. veka nazove stripom, ili pak proto-stripom. A izjave tipa „stripovi su postojali još u (pra)istoriji“ su otprilike podjednako validne kao one da su Srbi najstariji narod na planeti/starosedeoci Balkana, ili one da su napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001. godine potajno namestili Ameri – u prevodu, takve izjave može da propagira samo neko ko je za ozbiljno psihijatrijsko posmatranje.

Kliše #22: „Deca danas uopšte ne čitaju stripove!“


Kao neko ko se ovim bavi godinama, biću prvi koji će reći da je strip opasno opao u popularnosti i da moderni trendovi ne idu u njegovu korist, do te mere da sam u jednom skorašnjem tekstu naglasio da je strip umetnost u izumiranju (i priznaću da sam preterao sa tom izjavom). Pogotovo je teško istom da se izbori za položaj u poređenju sa video igrama koje su, po svemu sudeći, danas apsolutno dominantan oblik zabave i pop-kulturološki fenomen kome nema ravnog. Čak ni filmovi ni serije nemaju toliki odziv koliko jedna prosečna video igra danas. I naravno, biću u prvim redovima kada treba da se tvrdi da je zarada od stripa minorna i da se kao autor istog nećete obogatiti niti preterano proslaviti, pogotovo danas kada je tržište znatno globalnije i gde je konkurencija oštrija nego ikad.

Međutim, kliše da deca danas uopšte ne čitaju stripove je potpuna besmislica. Dotična izjava najčešće (mada ne uvek) dolazi od trenutnih strip izdavača u Srbiji koji za male prodaje svojih izdanja krive video igre i slične vidove zabave, deklarišući kako omladina nema razumevanja za devetu umetnost. Ono što dotični ne mogu da shvate jeste da deca i dan-danas, kao i nekada, čitaju stripove u ogromnim količinama, samo su se interesi promenili, kao i platforme za čitanje. S obzirom da nema jeftinih izdanja na kioscima sem stripova „Veselog Četvrtka“ (i s obzirom da se ono malo mangi na srpskom jeziku može kupiti samo u većim gradovima, jer ih polako i na kioscima nestaje), današnja deca se okreću internetu i digitalnim stripovima, a sajtovi kao „Webtoon“ i „Tapas“ služe kao glavne platforme za otkrivanje novih dela. Čak i sajtovi koji nisu usko vezani za strip, kao Tumblr, Twitter i deviantArt, imaju na hiljade autora koji svoje radove kače besplatno i gde ubiraju na desetine hiljada pratilaca (najmanje!). Uz to, internet meme (opet, „mimovi“) koje redovno izlaze na Instagramu i sličnim mrežama su, u stvari, neretko i same neki vid kratkog stripa, nalik na stare novinske karikaturalne stripove sa kraja pretprošlog i početka prošlog veka. Ukratko, deca i dalje čitaju stripove, ali sračunajmo se – šta se više isplati, čitanje ful-kolor stripa u manga stilu preko telefona besplatno ili odvajanje 15-tak evra za grafičku novelu autora za kojeg nikad nisu čuli rađenu u stilu koji im uopšte nije prijemčiv?

Epilog: Izlizane fraze, izlizane prakse


Najveći problem navedenih klišea je taj što neretko (da ne kažem prečesto) predstavljaju strip u Srbiji onakvim kakav zapravo nije, što se bave nekim notorno netačnim stvarima, ili pak što unazađuju bilo kakav pomak na bolje. Naravno, nisu svi takvi, i neki od predstavljenih klišea su potpuno bezopasni, čak i neprimetni u globalu. Međutim, gora varijanta je ona kada dotične klišee bez rezervi i makar trunke intelektualne skepse guraju ljudi koji sebe smatraju dušebrižnicima za domaći strip i stručnjacima za isti, dakle ljudi koji bi, u najmanju ruku, trebalo da znaju bolje. Da li se to radi nesvesno ili svesno je već pitanje sticaja okolnosti, a o potencijalnim motivima ne bih trošio reči bez konkretnijih dokaza ka nebitno kom zaključku.

Naravno, ima tu još mnogo drugih klišea, ali su oni znatno uže povezani za pojedine subsegmente strip kulture (recimo, postoji čitav niz klišea između strip preprodavaca i njihovih mušterija, ili pak drugi između kolega autora, itd.). Klišei pokriveni u ovom tekstu su oni koji se najčešće mogu naći u široj javnosti, i ukoliko primetite jedan od njih uživo (što će se sigurno desiti), nemojte da vas je strah da o istim prokomentarišete sa sagovornikom koji ih propagira. Ko zna, možda se iz toga rodi i neka kvalitetna diskusija.

Ivan Veljković, 16. maja 2021.

 

Нема коментара:

Постави коментар

Priče iz baze Drugdje #18

SCENARIO Alfredo Castelli Carlo Recagno CRTEŽ Giovanni Romanini Antonio Sforza NASLOVNICA Giancarlo Alessandrini BROJ STRANICA 160 ORIGINALN...