Ko je BAM?
Božidar (Aleksandar) Milojković... Sada već čiča, pred penzijom, koji je podetinjio i ponovo se vratio stripu, jer kako provoditi penzionerske dane?... Nego, naravno uz STRIP!
Detinjstvo ste proveli u Sremskoj Mitrovici. Kakve su vam uspomene i da li ste vec tada dosli u kontakt sa stripom?
Da, rođen sam u Sremskoj Mitrovici i tamo sam živeo do svoje 6. ili 7. godine, a onda su se moji roditelji vratili u Beograd i nastavio sam sa daljnjim školovanjem. U Mitrovici sam samo „čitao“ stripove, u stvari gledao slike, a tek u Beogradu sam, sasvim slučajno i počeo da crtam Paju Patka, Mikija i Šilju, pa onda i sve ostale Diznijeve junake. Moram priznati da mi se to veoma dopalo, pa sam počeo da se sve „ozbiljnije“ bavim tom novom zanimacijom.
Kojih prvih utisaka se sećate iz perioda preseljenja u Beograd?
Veliki i neobičan utisak na mene su ostavili velika crvena vozila, trolejbusi i tramvaji, gužva na ulicama i puno prelepih bioskopa u koje sam išao redovno, svake nedelje.
Kako su tekli Vaše detinjstvo, mladost i školovanje u Beogradu?
Čari karikature, crtanja i stripa su me toliko obuzele da sam pomalo i zapostavljao školu, jer je za mene tada bilo važnijih stvari od hemije ili fizike, matematike ili geografije... Obožavao sam psihologiju, a naročito istoriju, što mi je kasnije mnogo pomoglo u radu na stripovima, naročito ovim današnjim FilmSTRIPovima. Naročito sam bio fasciniran, Starom Grčkom i Rimom, tako da sam sa izuzetnim uživanjem radio stripove Ben Hur i Kleopatra. Dok su moji drugari pikali loptu, ja sam kao šašav sedeo kod kuće za crtaćim stolom moga oca, koji je bio arhitekta i crtao nešto što sam mislio da su budući stripovi.
Koje stripove ste tada čitali i voleli?
Prvi stripovi, koje sam odmah zavoleo, bili su strip-kaiševi u Večernjim novostima, a naročito Cisko Kid, Porodica Tarana i kasnije 87. policijska stanica, a Politikin Zabavnik, onaj u novinskoj formi, i naročito Kekec označavaju moje detinjstvo i odrastanje uz strip koji sam trajno zavoleo, jer tada nije bilo kompjutera ni mobilnih telefona, koji bi me „odvukli“ na neku drugu stranu, zbog čega sam izuzetno srećan. Kasnije sam redovno čitao i skupljao Panoramu, Stripoteku, Super strip, i naravno Alana Forda, koji je tada u to vreme bio pravo „šašavo“ osveženje sa tim neobičnim crnim humorom, koji me je osvojio na prvo čitanje. Naravno, bilo je i drugi dobrih stripova, ali ovi su mi prirasli za crce.
Kako ste poleli da se bavite stripom?
Uglavnom sam crtao karikature, geg-humore, sa tekstom i bez reči, a stripove sam čitao i maštao da ih i ja jednom crtam. A onda, sredinom '60-ih godina, dospelo mi je u ruke nekoliko brojeva strip-magazina Spiru i to je bio prelomni trenutak u mom životu, da konačno, stvarno znam šta mi je najvažnije u životu. Napustio sam diznijevski način crtanja i prihvatio ovaj, a naročito Frankenov način crtanja, sa kojim sam bio fasciniran. Počeo sam i da objavljujem svoje radove u Ježu, Čvorku, Popaju, Humoru, Crtanom Humoru, Ekspres Politici i ko zna gde sve ne... Više se i ne sećam. Objavljivao sam gegove, učestvovao na raznim konkursima i uglavnom dobija samo pohvale. Najviše sam voleo da učestvujem na konkursu karikature i stripa u Montrealu. A onda, jednog dana, dobio sam pismo iz YU stripa, od urednika Sibina Slavkovića, koji me je pozvao da dođem u redakciju i da porazgovaramo o eventualnoj budućoj saradnji. Bio sam prijatno iznenađen, ali ja sam u to vreme crtao samo humor, a ne i stripove, barem ne zvanično... Upoznali smo se i dogovorili da uradim nešto, pa ćemo videti... Nacrtao sam nekoliko ktatkih geg-stripova i poslao ih za rubriku Prvi start, a onda, kada je to objavljeno, počeo sam da crtam i stripove na jednoj tabli i da ih objavljum u YU stripu... I tako je to krenulo...
Sa kojim scenaristima ste saradjivali?
Sarađivao sam samo sa scenaristom Lazarom Odanovićem, mada sam i ja kao scenarista potpisao neke radove imenima, čini mi se Dragan Jovanović i ALEX. Ustvari, to su izmišljeni scenaristi, jer u to vreme nisam bio siguran da su ideje koje sam nacrtao dobre, pa sam hteo da skinem sa sebe odgovornost za loš scenario... Na svu sreću, nisam bio u pravu, pa su mi ti stripovi, ipak objavljeni.
Kako ste najviše radili sa Lazarom Odanovićem, možete li opisati proces vaše saradnje?
Lazu sam upoznao kod Sibina u YU stripu, osetio sam da je i on „opičen“ kao i ja, pa je to već obećavalo nešto dobro i šašavo... Našli smo se kod njega kući i počeli smo da razgovaramo, šta i kako da radimo... U stvari, više smo se zezali nego što smo ozbiljno radili, ali to je bio pravi „ključ“ za našu saradnju. Radili smo kao pravi profesionalci i onako kako se rade stripovi. Ali, najšašaviji rad je bio na jednoj tabli Pacera sa ogromnom crnom pticom. Taj strip sam uradio u nekoliko verzija, tokom nekoliko godina. Kada sam Lazi pokazao ovu poslednju verziju sa velikom crnom pticom, rekao sam mu da mi sada na gotov strip napiše tekst, dakle, da uradimo sve potpuno obrnuto od uobičajenog načina rada. I tada se desilo nešto neverovatno. Laza je samo pogledao tu tablu i u narednih nekoliko minuta osmislio tekst u stihu, koji se fantastično uklopio sa već nacrtanim stripom.
Koje svoje stripove biste posebno izdvojili?
Posebno smo uživali dok smo radili strip Paceri. U to vreme je Franken radio Crne Ideje za Ilustrovani trombon, novinski dodatak koji je redovno izlazio u Spiruu. Povučen tim crnim humorom, a pošto sam ga ranije i sam radio, sa velikim žarom smo Laza i ja radili naše „crnjake“... Bilo je i takvih, koji nisu mogli da budu objavljeni.
Sa kojim autorima stripa ste u to vreme bili u kontaktu i koliko su opšta dešavanja na strip-sceni uticala na Vas?
To je bilo vreme kada od stripa nije moglo da se živi, barem ja ne, pa sam počeo da se bavim drugim poslom. Zaposlio sam se i, pored redovne i dobre plate, mislio sam da više neću morati da brinem o finansijskoj strani i da ću posle posla moći opušteno da crtam. Ali, sve je bilo drugačije, posle posla sam bio isuviše umoran za crtanje, pa sam crtao sve manje i manje i retko sam, samo povremeno objavljivao. Tada sam se povremeno viđao sa Draganom Lazarevićem, koga sam upoznao upravo kod Laze Odanovića, pa sa Zoranom Kovačevićem, Zdravkom Zupanom i još nekolicinom, ali sve ređe i ređe, jer nas je život usmerio drugim putevima, tako da nisam bio baš u toku zbivanja na našoj strip-sceni.
Da li je bilo pokušaja da se, kao i mnogo drugih naših autora, tokom osamdesetih godina uključite u rad na komercijalnim serijalima izdavača Dnevnik i Forum?
Ne, profesija me je u potpunosti odvojila od stripa, tako da nisam bio uključen u te trendove. Trideset godina sam radio kao instruktor vožnje i u svojoj karijeri sam obučio mnoge naše strip-crtače i njihove supruge ili sestre, pa sam i na taj način bio u kontaktu sa njima.
Za razliku od stripa, tada sam imao zadovoljstvo da ih muštram, sve dok nisu naučili da voze auto do savršenstva... Naravno, puno smo pričali i o stripovima koji su izlazili u to vreme.
Bili ste osnivač strip-revija Finesa i Kontejner. Možete li nam ukratko opisati to iskustvo?
Godine 1994. sam sa par kolega instruktora osnovao privatnu auto-školu Finesa, ali ja nisam odmah počeo da radim obuku, nego sam okupio stare drugare strip-crtače i izložio im plan da pokrenemo i strip-magazin sa istim nazivom, što je bilo odmah i prihvaćeno. Svi smo se odmah bacili na pripremu prvog broja i prikupili smo sjajne radove naših kolega koji su hteli da nam pomognu da časopis zaživi. Sam rad je bilo pravo uživanje, a najlepše od svega je bilo kada smo u štampariji do kasno u noć slagali stranice našeg budućeg čeda. Niko se nije žalio na umor, jer smo znali da radimo pravu stvar. Pre Finese stvorili smo i Kontejner, ali on nije bio na takvom profesionalnom nivou kao Finesa, a opet i to je bilo, isto tako, još jedno lepo iskustvo.
Kako je tekla Vaša karijera tokom devedesetih i početkom 2000-ih?
Tokom '90-ih skoro da nisam ni radio, u stvari nisam objavljivao, ali sam radio za svoju dušu. Čitao sam knjige o umetnosti, crtanju i slikanju, eksperimentisao sam na raznim vrstama akvarel-papira...
U poslednje vreme bavite se film-stripom? Odakle ideja za ovakav vid izražavanja i kakve reakcije publike izaziva?
2005. sam nabavio „ozbiljnu“ grafičku tablu i počeo sam da eksperimentišem sa crtačkim i slikarskim programima u kojima sam pokušao da uradim ono što sam naučio kroz višegodišnje učenje crtanja i slikanja na klasičan način. Sada sam to svoje znanje preneo na digitalne podloge akvarel-papira i slikarskog platna. Rezultati su bili više nego dobri. Onda sam pomislio, da i ja pređem na ovaj vid rada, kao što su to već uradili mnogi drugi, poznati crtači i slikari u svetu. Sasvim slučajno sam odabrao jedan kadar iz filma Maratonci trče počasni krug i iscrtao sam i oslikao taj kadar, da mi bude na desktopu. To sam pokazao Draganu i on me je upitao: „A gde je nastavak?“... I to je bio početak našeg razmišljanja o tome da radimo stripove prema poznatim filmovima. Zašto? Pa, nismo znali šta da crtamo, kakvu priču, sa kojom tematikom. Sve već postoji i nema toga što nije rečeno. Onda smo u razgovoru došli na ideju da uzmemo za osnovicu poznate filmove, koji su svojevremeno odlično prošli kod publike i da napravimo naša viđenja tih priča. Već u Ben Huru smo dodali dosta toga što nema u filmu i izbacili sve što smo smatrali da nije od važnosti za strip-priču. Promenili smo i Tačno u podne, a najviše smo izmenili Kleopatru, koju smo obogatili mnogim istorijskim činjenicama kojih nema u samom filmu, a izbacili smo sve što je „gnjavilo“ u filmu, tako da smo od „ženskog“ filma napravili pravi „muški“ strip sa mnogim istorijskim i političkim zavrzlamama. O Maratoncima smo počeli da razmišljamo 2007, ali smo ga radili 2012. i 2013. godine. Međutim, ništa nismo pokazivali javnosti sve dok nisu i Maratonci bili gotovi, a onda smo krenuli, prvo sa njima. Reakcije čitalaca su bile razne, od negiranja, do oduševljenja. Mnogi su nas pitali: „Zašto strip, kad postoji film?“... Naš odgovor je: „Zato da bi još više uživali u tim pričama, ali sada ispričanim na naš način“. I kritike na izložbama su bile sasvim zadovoljavajuće. Sve to nam je dalo snage da se upustimo u jedan još žešću i neverovatniju avanturu, zvanu „12 žigosanih“. Rad na ovoj priči je počeo krajem 2014., radili smo celu 2015. sa nekim prekidima, pa evo i 2016... Tokom rada došli smo na „sulude“ ideje, kojima menjamo dobar deo priče, ali osnova ostaje. Pošto smo ubacili dosta šašavih ideja, odlučili smo i da se strip zove: „13 žigosanih“. Za razliku od ranijih stripova, kod kojih smo „gasili“, pa čak i „ubijali“ lejere sa crtežima, ovde smo odlučili na ostavimo i crtež, a ne samo lejere sa naslikanim delovima. Ovo još nije definitivno, ali do kraja ćemo videti kako će izgledati konačna verzija, koja bi trebala da bude gotova do kraja 2017. godine, jer bi trebalo da bude od 140-150 tabli stripa. Reakcija publike je više nego dobra, pa smo zato sami odštampali jedan mali tiraž albuma i za kratko vreme sve je rasprodato, tako da su neke kolege i ljubitelji stripa ostali uskraćeni. Ali, jednog dana... Ko zna?!
Kako vidite situaciju na domaćoj strip-sceni?
Domaća strip-scena je više nego jaka. Imamo mnogo sjajnih strip-crtača i njihovih ostvarenja. Postoji problem sa objavljivanjem, kao i sa honorarima, što malo koči autore, ali pravi ljubitelji i to prevazilaze.
Kakav je odnos države prema stripu?
Nikakav. U poslednje vreme se malo više piše o stripu, ali kada bi država malo donirala pojedine izdavače, bilo bi i više i boljih ostvarenja, a i autori bi bili zadovoljniji. Mnogo se više pažnje obraća na Staniju, Sandru „Afriku“ i junake sa Farme, nego na pravu umetnost, ovu „devetu“.
Ima li strip-umetnost budućnost?
Strip-umetnost ima sjajnu prošlost, jako dobru sadašnjost i nadam se da ima i budućnost...
Vaš moto?
Rastao sam uz STRIP, živim za STRIP i umreću srećan sa STRIPom u rukama...
Božidar Milojković-BAM, rođen je 28.12.1952. godine u Sremskoj Mitrovici. U sedmoj godini seli se u Beograd, gde završava gimnaziju i studira na prava i ekonomiju, a nakon toga se zapošljava kao instruktor vožnje.
Prve strip-kaiševe objavljuje u Eks almanahu 1979. godine, a slede stripovi u YU stripu – Šerif, Pera Palica... Najpozatiji je njegov strip Paceri, koji je objavljivan u Konteneru i Finesi, strip-revijama kojima je bio jedan od osnivača. Poslednjig godina radi „film-stripove“ zajedno sa Draganom Lazarevićem. Uspešno se bavi i karikaturom.
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
