Alan Ford Nova serija #13 - Dug život

SCENARIO

Max Bunker

CRTEŽ

Dario Perucca

NASLOVNICA

Dario Perucca

BROJ STRANICA

122

ORIGINALNI NASLOV

Long Life

ORIGINALNI BROJ

553

 

Čika – Jovin Tarzan

Šta mislite, za kakav tip umetničkog dela je ovakav dvojac, sa ovakvim kreativnim psovkama unutar ova dva uvodna epigrafa? Da, pogodili ste iz prve – za strip namenjen deci!

Godina je 1982. „Neven“, sad već legendarni list, a onda oživljen nanovo (sa puno uspeha) nakon puno decenija pauze, počinje publikaciju stripa „Lijanko“, naizgled očitu parodiju na Tarzana, ali iz pera domaćih autora. Naravno, ovo je bilo vreme kada je licencni „Tarzan“ izlazio na prostoru Jugoslavije, a radio ga je poznati tandem iz Novog Sada (Kerac/Obradović/Plavšić). I naravno, „Tarzan“ i „Lijanko“ (i njihovi glavni likovi, Tarzan i Lijanko) će biti dve potpuno različite zverke. Pogotovo po pitanju kreativnosti i autorske slobode – naposletku, kod uratka Vukojeva i Mijatovića (u daljem tekstu, a – naravno – od milošte Dude i Miše) je ta sloboda bila znatno veća. Prvi deo te saradnje, 143 table koje su se protegle u periodu 1982-1986. i gde je svaka tabla sačinjavala jednu individualnu epizodu, se našao u albumu izdavača „Forma B“, noseći upravo ime glavnog junaka, kako i priliči.

Ajmo da profilišemo Lijanka. Izgleda kao dobroćudni tupadžija sa puno humora, snage u nadlakticama, i zlatnim srcem. Kao Dikan, ali za nijansu eufemističniji (da ne kažem latentno lascivniji). Naravno, ova kombinacija se odavno pokazala kao dobitna kod dece, s obzirom na to koliko je Lijanko bio popularan (ako je verovati piscu pogovora izdanja koje je tema ovog teksta, jedan brazilski fudbaler srpskog porekla je upravo po njemu dobio ime, mada nisam uspeo tu informaciju da verifikujem 100%), a ako pogledamo fan-art dece-učesnika kreativne sekcije „Čarobni svet crtanja“ na poslednjim stranicama ovog kompendijuma, videćemo jedan motiv koji se često ponavlja. Gro crteža predstavlja Lijanka prekršenih ruku, sa bradom nagore i zatvorenim očima, u ponosnoj pozi. Dakle, premda je naoko zatupast, Lijanko je ipak dostojanstveni gospodar džungle. Mada, doduše, ta i takva džungla mu povremeno i dolazi glave, kao što ćemo videti.

Naravno, Lijanko ne deluje sam. Njegova cura – kasnije i supruga – i svakako lepša polovina, bimbo plavojka Tuti Fruti, se pojavljuje već koliko u trećoj epizodi, a od 12. epizode pa do daljnjeg će našeg džunglaša posećivati i dvoje dece, dečkić Dado (u jednoj epizodi bizarno preimenovan u Mikicu) i devojčica Maja. Od ljudi, kroz Lijankov šumski katastar će prodefilovati mnogo ljudskih bića, ali i životinja (što se valjda da i očekivati), kao i jedna mala antropomorfna pečurka (i o tome par reči kasnije).

E sad, valjalo bi naglasiti gde i kada je tačno Lijanko počeo da se razmimoilazi od stereotipa Tarzana. Naime, već u osmoj epizodi, junak kreće da nosi farmerice, a nedugo potom on i Tuti Fruti odlaze skroz odeveni u diskoteku. Nedugo potom, videćemo Lijanka kako vozi fiću, prodaje sladoled, uzgaja pčele, ide na skijanje, ide u biblioteku, slika, muzicira, igra brejk…dakle, sve ono što jedan propisni Gospodar Džungle ne bi trebalo da radi (sem ako ga ne glumi Brendan Frejžer). Ni on ni Tuti Fruti ne deluju kao dve osobe koje su se izolovale u prašumu i odbacile moderno doba. Naprotiv, deluju kao inovatori u tom smislu – otvoreno prihvataju nove trendove kao tek stasali odrasli bračni par, ali svakako ostaju u džungli gde im je dom, slatki dom (sa fotografijama Mike Muštikle i Krapina, druga dva junaka ovog autorskog dvojca; da nije Tuti Fruti možda išla u muški šoping van braka?).

Serijal „Lijanko“ je po mnogo čemu poznat. Ako se usredsredimo na crtež, već u startu vidimo da su svi junaci dobili ustaljeni vizuelni identitet, mada ne bez svoje evolucije kroz dalje epizode. Primera radi, rani Lijanko je imao veću, maltene Habsburgovsku bradu i sitne okice, dok se u kasnijim epizodama prvi deo tela smanjio, a drugi povećao (i to ne mnogo kasnijim; promene već vidimo u epizodi 16). Tuti Fruti je postajala ekspresivnija i oblija kako su storije odmicale (i to svesno – i Miša i Duda su stari lafovi koji vole ženstveno, i na tome (i na Tuti Fruti) im slava i hvala). Jedino što je u crtežu ostala kostanta jeste količina detalja u pozadinama. Miša se svojski potrudio da svaki ambijent izgleda dosledno, bogato detaljima koji odišu kinetikom. Pa makar taj ambijent uključivao pajkana koji će pisati kaznu Lijanku za nepropisno parkiranje u džungli (pomenuh ja da povremeno i Lijankov dom dolazi njemu glave). Ključna je činjenica da, kao crtač, tu visprenost nije izgubio ni danas, maltene četiri decenije nakon premijere „Lijanka“. I ovo ne govorim napamet. Imao sam prilike da ga vidim kako šara na Strip koloniji u Raški pre par godina – majstor bio, majstor ost’o.

A majstor je ost’o i Duda. Iako je sam bio autor mase sopstvenih serijala („Rundi“, „Šufnudle“ i „Šrafko“ padaju na um), kao crtač je oduvek bio, u nedostatku boljeg izraza, u zaostatku. Ali je zato kao scenarista oduvek imao pregršt kvalitetnih ideja i toliko vrcavih poštapalica u dijalozima da je mogao komotno uklopiti sebe u bilo koji domen (naučna ili epska fantastika, erotika, dečji stripovi, itd.). Tokom trajanja „Lijanka“, Duda je uspevao da smešta svoje likove u originalne situacije koje bi istovremeno služile kao žanrovska norma i subverzija iste. Nekad bi to delovalo već viđeno (primera radi, obrada nekih starih viceva), a nekada bi se radio novi materijal koji bi tako lepo odskakao da bi ostao u sećanju svakog novog čitaoca, pa makar on i ne bio ljubitelj humorističkog stripa (meni, na primer, mahom leže epizode gde je Tuti Fruti u ključnom položaju, tipa ona gde kači veš na lijanu oko koje se Lijanko i gorila otimaju, ili ona gde dvoje zaljubljenih odmeravaju granice kadrova, ili ona gde tvrdi da je na dijeti, ili moj apsolutni favorit gde se ona plaši od zmije – ovo je možda najbolja i najkvalitetnija studija lica Tuti Fruti koju nam je Miša ponudio do sada).

Tamo gde je najbolja sinteza Miše i Dude kao autora jeste njihovo meta-zezanje, a ono dolazi u dva oblika. Prvi je svesno kršenje četvrtog zida u bezmalo 4 epizode (u jednoj se dere na publiku, u drugoj stavlja do znanja crtaču da treba da docrta cvet, u trećoj nakratko priča s čitaocem o Dadu i njegovim dogodovštinama, a u četvrtoj je pomenuta zavrzlama sa kadrovima). Tu bi se tehnički mogla ubrojati i epizoda gde Lijanko vežba jogu, te Miša i Duda moraju da se obrate čitaocima da će doći do predaha u akciji, recimo. E sad, drugi oblik meta-zezanja je trajao od 28. do 99. epizode, a ticao se jedne hodaćuje pečurkice koju ću ovde krstiti Number Man. Naime, Number Man bi, onako frankenovski, bio deo akcije, ali mu je svrha bila da pokaže broj epizode. Ovo rešenje, kao što pomenuh, je dvojac krenuo da primenjuje tek od 28. epizode (ranije bi se broj pojavljivao ili u normalnoj pečurci ili u marginama između kadrova), a praksu će prekinuti već od jubilarne 100. epizode pa nadalje, gde će samo ići broj table i potpis autora. Naravno, i u međuvremenu bi pokatkad Number Man izostao. Primera radi, nije ga bilo u epizodi 61, u epizodi 57 je balončić pokazivao u peni unutar kade sa sve izjavom „Tu je 57“ (nekako pravo nacentriran iza zadnjice Tuti Fruti, koja zapanjeno i zapenušano gleda pravo u čitaoca), u epizodi 82 stoji umesto njega znak gde piše „Ja sam na ručku – 82“, u epizodi 85 je mumificiran, u epizodi 94 je broj sakriven iza „kineskog kanđija“ koji Lijanko izgovara, a u jubilarnoj 100. epki ga, nažalost, nigde nema, ma koliko ga tražio. Još jedan interesantan podatak je taj da Number Man zapravo i govori. Čitaoci su imali prilike da mu čuju glas i bace pogled na unutarnje misli u epizodama 45, 49, 50, 54, 58, 66 i 67.

Pokrili smo crtež i scenario. Pokrili smo vizuelni identitet Lijanka i drugih likova. Pokrili smo inovacije, gegove, meta-gegove i druge zavrzlame. A sudeći po trenutno napisanom, pokrio sam Tuti Fruti možda i više nego Lijanka, što je ujedno i srećna i tužna konstatacija (srećna po nju, tužna po moje mentalno zdravlje). Ali kada se sve sabere i oduzme, kada se napravi jedan presek ove sakupljene 143 table simpatičnog džunglijera i njegove družine, kako bismo ga opisali? Pa, realno, ovo je štivo kome dezignacija PG-13 i te kako odgovara. Da pojasnim: u SADu, televizijski programi se rangiraju po tome za koju su publiku prikladni (praksa koju su sada maltene sve zemlje zapadnog sveta preuzele, pa i pokoje istočne poput naše). PG-13 je indikator da roditelji moraju da budu prisutni uz decu, jer se može naći umereno nasilje, umereni sugestivni materijal („секАс, благо деди“) i najviše 2-3 psovke. E sad, ovde maltene nema psovki, nasilje je mahom komično, a sugestivnog materijala ima taman dovoljno da ga čudaci koji pišu recenzije primete i tutnu u tekstove poput ovog. Ili, da se izrazim kao ljudsko biće (prvi put u životu), ovo je strip za celu porodicu. A da se ja nešto pitam, „Lijanko“ bi, poput „Dikana“, trebalo da bude štivo koje se daje školama da služi kao nagrada za đake odlikaše, a ne da stoji na policama nekupljen ili na online berzama precenjen, i.e. nedostupan kritičnoj publici. Ponavljam, na kraju stripa su radovi dece iz Pančeva koja su bila neverovatno inspirisana Lijankom, junakom od pre 40 godina. To dovoljno treba da govori o tome gde prioriteti stripa danas u Srbiji treba da leže – mlada publika bi trebalo da dobije nešto novo, nešto što nije italijanske, američke ili francuske proizvodnje, nešto što se može pročitati i podeliti sa istim onim elanom koji je Čika-Jova Zmaj imao dok je svojevremeno „Neven“, onaj stari „Neven“, bio bog i batina za dečje publikacije.

Naravno, naglasio sam više puta da su ovde objavljene 143 table crtane i pisane u izvesnom vremenskom periodu. Namerno sam izostavio činjenicu da je Lijanko imao i storije duže od jedne table, ali to je poslastica koja nas tek čeka. „Forma B“ bi trebalo da realizuje još jedan integral „Lijanka“, a kada do toga dođe, ovaj simpatični junak će konačno dobiti potpuni reprint koji zaslužuje, a Miša i Duda one krune koje odavno pripadaju njihovim neumornim i stripom opsednutim kranijumima.

A meni bi valjalo završiti tekst, da ne krenem opet da pišem hvalospeve o Tuti Fruti. Znajući Mišu, krenuće odmah da me čika (ako je u međuvremenu ponovo ne nacrta).

Tekst i fotografije preuzete sa sajta pokazivac.com

https://www.pokazivac.com/cika-jovin-tarzan/

 

Politikin Zabavnik slavi 82. rođendan: Kako su sankcije proterale Paju, Mikija i ostale Diznijeve junake

 Prema legendi, uslovi za vraćanje časopisa su se ostvarili nakon posete atinskog predstavnika kompanije Volt Dizni. On je predložio Titu da vrati strip izdavaštvo u Jugoslaviju. "Što da ne, ja volim Paju Patka", bio je navodno Titov odgovor.

Politikin Zabavnik časopis je koji uživa kultni status u pop kulturi Srbije i bivše Jugoslavije, a prvi broj izašao je na današnji dan 1939. godine.

U početku je štampan u obliku dnevnih novina, a izlazio je dvaput nedeljno, utorkom i petkom. Trenutno izlazi jednom nedeljno, petkom. Otprilike trećinu časopisa čine stripovi, dok druge dve sadrže članke o nauci, umetnosti, prirodi, istoriji, muzici, interesantnim događajima iz života, i često su pisani u zabavnom duhu, a sve pod sloganom “Za sve od 7 do 107!”

U 2006. godini proglašen je srpskim “superbrendom”, a povodom dana državnosti 2020. časopisu je dodeljen Sretenjski orden trećeg stepena.

Nastanak prvog broja

Prvobitnu redakciju lista činili su novinari “Politike”, na čelu sa Vladislavom Ribnikarom, Dušanom Dudom Timotijevićem i Živojinom Batom Vukadinovićem. Oni su bili entuzijasti, oko kojih se okupljala srpska intelektualna levica kasnih 1930-ih godina. Njihova zamisao je bila da naprave časopis koji će se sastojati od romana, priča i stripova. Dana 31. decembra 1938. godine dnevne novine “Politika” objavile su javni konkurs za ime novog izdanja. Od 34.998 pristiglih kupona, jedna petina glasala je za ime “Politikin Zabavnik” između ostalih predloga.

Zvaničnom kumom “Politikinog Zabavnika” proglašena je tada devetogodišnja Antonija Savić, čiji je kupon izvučen iz bubnja. Prvi broj časopisa štampan je u obliku berlinera, imao je dvanaest stranica štampanih crno-belo, a četiri od njih štampane su sa dodatkom crvene boje i njenih tonova. Koncept “Politikinog Zabavnika” bio je izbalansiran odnos između stripova i tekstova, poput romana, priča i zanimljivosti.

Kao urednik stripa, Duda Timotijević bio je glavni prevodilac američkih dnevnih i nedeljnih stripova. Bio je “kum” mnogim Diznijevim junacima, dajući im srpska imena u odnosu na njihov fizički izgled. Pored Diznijevih, “Politikin Zabavnik” objavljivao je i stripove kao što su: “Džim iz Džungle” (Jungle Jim), “Pustolovine Malog Džonija” (Ming Foo), “Doživljaji male Ane” (Little Annie Rooney), “Usamljeni jahač” (The Lone Ranger)…

Domaći autori su takođe zauzimali značajan prostor: “Đorđe Lobačev” (stripovi povezani sa srpskim folklorom – “Baš Čelik” i “Čardak ni na nebu ni na zemlji”), Moma Marković (“Rista sportista – avanture beogradskih dečaka”), Konstantin Kuznjecov (adaptacija Puškinovih pripovedaka – “Skaska o zlatnom petliću” i “Bajka o caru Saltanu”) i Sergej Solovjev (adaptacija R. L. Stivensonovog “Ostrva s blagom”).

Glavna razlika između “Politikinog Zabavnika” i konkurentskih strip izdavača, poput Mike Miša i Mikijevog carstva bili su tekstualni delovi, koji su sadržavali ukrštene reči, romane, Riplijevu rubriku Verovali ili ne!, reportaže od nauke do sporta i veliki broj kratkih, interesantnih i naučnih tekstova. Osim toga, imao je ekskluzivno pravo na, u to vreme u Srbiji jako popularne, stripove Volta Diznija.

U njemu su zlazili i romani Edgara Alana Poa, Marka Tvena, H. Dž. Velsa i mnogih drugih poznatih pisaca.

Međutim, bombardovanje Beograda u II svetskom ratu prekinulo je izdavanje časopisa. Poslednje predratno izdanje (broj 220) izašlo je 4. aprila 1941. godine.

Posle rata

Ubrzo nakon što se rat završio, novi komunistički režim nije trpeo stripove i zabranio je njihovo izdavanje. Obrazloženje je bilo da su stripovi produkt kapitalizma.

Sedam godina nakon završetka II svetskog rata Vladislav Ribnikar je odlučio da ponovo pokrene časopis. Prvo posleratno izdanje izašlo je 5. januara 1952. godine. Glavni i odgovorni urednik bio je Kosta Stepanović, a njegov prvi zamenik Bogdan Popović, koji je kasnije takođe postao urednik. Prema legendi, čiju je istinitost danas teško dokazati, uslovi za to stvorili su se nakon posete atinskog predstavnika kompanije Volt Dizni. On je predložio Titu da vrati strip izdavaštvo u Jugoslaviju.

“Što da ne, ja volim Paju Patka”, bio je navodno Titov odgovor. Ipak, činjenica je da su Diznijevi junaci zauzimali značajan prostor u Politikinom zabavniku.

Časopis u boji

Šesti januar 1968. godine predstavljao je istorijski datum za časopis. Nikola Lekić, glavni urednik u to vreme, promenio je format izdanja sa novinskog u format časopisa (25×33 cm). Takođe, časopis je počeo da izlazi u boji. Još jedna značajna inovacija bila je strip na više strana u sredini časopisa. Pre toga Politikin Zabavnik je objavljivao samo stripove u kaiševima i na pojedinačnim tablama. Ovaj dodatak sadržavao je deo kompletne epizode stripa podeljene na 2-3 nastavka.

Od 1971. godine, Politikin Zabavnik počeo je da izlazi i na latinici i na slovenačkom jeziku, da bi na vrhuncu popularnosti, 1975. godine, dostigao tiraž od 330.000 primeraka po broju. Godine 1988. ponovo menja format, postajući nešto manji (21×30 cm).

Devedesete godine

Nakon raspada SFRJ, Zabavnik je tokom 1990-ih nastavio da izlazi samo na ćirilici. Početkom januara 1993. godine, “Politika” je na naslovnoj strani objavila naslov: “Sankcije proterale Paju, Mikija i ostale Diznijeve junake.” Uvođenjem sankcija SR Jugoslaviji, Diznijevi junaci prestali su da izlaze u svim Politikinim izdanjima.

Tokom trajanja sankcija, Paja Patak koji prodaje novine, zaštitni znak koji se nalazi u gornjem desnom uglu časopisa uz njegov logo, bio je obojen u crno, tako da se mogla videti samo njegova silueta. Nakon prestanka rata i sankcija Pajin lik je ponovo vraćen. Politikin Zabavnik je izrazio sličan protest i tokom bombardovanja SRJ, kada je na crnoj naslovnoj strani osvanula glava Mikija Mausa koji je šakama prekrio oči.

Tokom ratnih godina Politikin Zabavnik je često izlazio na lošijem papiru, manjem broju stranica, i na većem broju crno belih stranica nego ranije. Strip Miki, koji je redovno izlazio na poslednjoj stranici, zamenio je strip o mačku Garfildu, sve do broja 3.186 od 1. marta 2013. godine, od kada se na poslednjoj stranici nalazi strip o Paji Patku.

Početkom 21. veka Politikin Zabavnik počinje da izlazi na finijem papiru, povećanom broju strana i kompletno u boji, što nikada pre nije bio slučaj.

U avgustu 2007. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu održana je izložba pod nazivom “Ilustratori Politikinog Zabavnika” na kojoj je prikazano 367 radova 104 umetnika. Tom prilikom kustos muzeja, Slobodan Jovanović, je izjavio:

– Iako je svaki od autora dao Zabavniku svoj vizuelni pečat, zajedno su dali doprinos širenju radoznalosti, kreativnosti i vizuelnog razmišljanja, svojstvenom duhu Politikinog zabavnika…

Autor: Mona Cukić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta 24sedam.rs

https://24sedam.rs/kultura/politikin-zabavnik-slavi-82-rodjendan-kako-su-sankcije-proterale-paju-mikija-i-ostale-diznijeve-junake/

Dok Holidej #561

 

Mats Strandberg - Krvavo krstarenje

 

Večeras će putnici krenuti na krstarenje između Švedske i Finske. Svi žele samo jedno, da se zabave po svaku cenu. Bilo da traže ljubav svog života ili beže od demona svakodnevice: noć je duga, a alkohol se toči u ogromnim količinama. Međutim, neobična žena i njen sin unose nemir među putnike, kao da se sa njima ukrcalo i neko drevno zlo.

Brod postaje smrtonosna klopka, a strah se širi Baltičkom harizmom. Usred noći, iznenada su odsečeni od spoljašnjeg sveta. Nemaju gde da pobegnu i nema načina da se uspostavi veza sa kopnom. I niko ne zna kome da veruje. Odnosi će biti stavljeni na probu. Obični ljudi biće primorani da postanu heroji. Ali ono što se dešava ove noći može da izvuče i ono najgore iz njih.

Dedvud Dik – Između Teksasa i pakla: Prljava lepota Divljeg zapada

 Evo jednog stripa o kojem sam imao formirano mišljenje pre nego što se pojavio na našem tržištu. Ne, ne govorim o tome da sam nabavio još ranije susjedska izdanja – a jesam – niti o tome da mi je u ruke došlo italijansko izdanje – što je, takođe, istina. Zborim o vremenu kada je Dedvud Dik bio tek snena najava perjanice nove grane izdavaštva „Bonelija“, odnosno njegovog tada novoformiranog brenda „Audače“ namenjenog zrelijoj populaciji. (Čitaj: ubacivanje poneke psovke, sočne brutalnosti ili, pardon my French, pokoje sise u stripove).

Neću sad da elaboriram koliko je „Audače“ najbolja stvar koja se desila „Boneliju“ od… pa, otkad je Tea Bertazi preuzela rukovođenje porodične izdavačke kuće, koja se tada, gle čuda, baš zvala „Audače“, od svog bivšeg muža Đanluiđija Bonelija – čoveka koji je bio veći sanjar i scenarista nego poslovni čovek. Tea je ta koja je „Audače“ vinula u sam vrh izdavaštva, formirala brend od Teksa i ostalih junaka koji su usledili, i stvorila osnove od onoga što će kasnije biti „Boneli“.

To je vreme kada su, usudiću se reći, „Bonelijevi“ scenariji i načini realizacije stripa bili progresivni i sveži, obdareni nekom neuhvatljivom inovativnom aurom, i čak bolji od mejnstrima u mnogim drugim strip-centrima. To su bili stripovi na osnovu kojih su nastali oni koje smo svi zavoleli. I sada se „Audače“, makar kao ime, vratio u opticaj sa novim ogrankom koji obećava nešto progresivno, sveže i prilagođeno 21. veku? Ali, očijukajmo sa realnošću, nije 21. veka samo psovke, sise i blood&gore. To je banalizovanje, generalizacija i sasvim suprotno od onoga što „Audače“ danas predstavlja, iako se to često stavlja kao prvi preduslov. Zapravo, istina je da fama oko „Audače“ nije oko elemenata koji su prisutni (krv, psovke & sise), već ono čega nema. A to su ograničenja. Stege i pravila. Autori koji pišu za „Audače“ odjednom nisu sputani tradicionalnim ograničenjima „Boneli“ mejnstrima „za sve generacije“. Ali, da li ste ikada videli nekog klinca od 15 leta da kupuje Teksa ili, nedobog, Zagora? Možda i jeste, ali to je na nivou incidenta a ne glavne publike. Očijukajmo opet sa realnošću, glavna publika „Boneli“ mejnstrima su „matore“ drtine, stare furune od 40+ leta, koji su gutali Zagora, Teksa i Mister Noa kad su bili ti klinci od 15 godina. I većma ostali zakucani u tim davnim epohama. E, tu dolazi „Audače“ u spas, privlači mlađe generacije idejom da strip može biti nešto novo, progresivno i smelo, a ne nešto što čitaju njihovi matorci. A stariji (poput mene) mogu naslutiti da se u stripu nešto fakat promenilo, pomaklo iz veselih sedamdesetih, i da možda treba dati šansu nečem novom. Plus, tu su krv, psovke i sise. Win-win situacija, zar ne? Tako bi trebalo da bude na papiru, ali realnost je nešto drugo, i videćemo da li će „Audače“ biti trijumf, grob ili rob „Bonelija“. (Baj d vej, ako ste sad upravo u glavi izgovorili „bolje grob nego rob“, matori ste.)

Sad bih trebalo da kažem kako je „Audače“ italijanski „Vertigo“, i kako svi volimo blaženopočivši „Vertigo“, kako je upravo ovaj brend preokrenuo američki mejnstrim, doveli su Mura, Karen Berger je bila genije, i tako dalje. Ali neću, jer ni reč nismo rekli o Dedvud Diku, a ostavićemo za neka druga vremena da istorija potvrdi da li će audačeovsko-vertigovska paralela biti realna ili ne. 

Vratimo se na temu. Dakle, posle ovog meandriranog spusta niz digresiju, Dedvud Dik je bio strip o kome sam imao formirano mišljenje već kada je najavljen kao jedan od vodećih u „Audačeu“. Adaptacija fenomenalnih, modernih i brutalnih vesterna iz pera Džoa R. Lensdejla već se nameće kao pobednički recept. Kada se tome doda da će adaptacije raditi redom vrsni scenaristi Mikele Mazijero, Mauricio Kolombo i Mauro Bozeli, stvar je već napola do toga da kupi svakog iskusnog konzumenta stripa. I onda dolazi najveći adut – crtež. Tri priče u sedam svesaka će crtati najveći trenutno živući umetnici Bonelija, i verovatno među najvećim italijanskim talentima sadašnjice – Korado Mastantuono, Paskvale Frizenda i Stefano Andreuči. Činjenica je da ovaj projekat već u startu miriše na nešto što je skupo do neizdrža za „Boneli“, što deluje i suicidalno, ali ne plaćamo im mi račune za jogurt i kiselu vodu, naše je samo da pazarimo strip.

Prva sveska „Crno kao noć, crveno kao krv“ (ZS21, Mazijero i Mastantuono), osim što je vrsni uvod u priču i legendu o crnom avanturisti na Divljem zapadu, ex-pripadniku odreda Bafalo vojnika… osim što je scenaristički i crtački majstorstvo na svakoj stranici… osim što je pokazao da Lensdejlov Dedvud Dik može biti još impresivniji nego izvornik, uspeo je da izvuče iz memljivog podruma i pokojeg domaćeg fanatika jer su najave na Fejsbuk stranici „Veselog četvrtka“ bili su zasuti komentarima zašto se objavljuje strip sa temom autoironije rasizma u SAD umesto da se bavi pitanjem domaćih stradalnika. No, to je iza nas, jer ono što ispuzi iz podruma u isti mora da se blagovremeno i vrati. 

I nedavno je objavljena druga priča iz „Audačeove“ i Lensdejlove trilogije o Dedvud Diku, izvanredni „Između Teksasa i pakla“, kao broj 27 Zlatne serije „Veselog četvrtka“. I nakon vrsnih Mazijera i Mastantuona, sada je za realizaciju zaslužan još impresivniji tandem Kolomba i Frizende. Ubistva, silovanje i kopanje oka nižu se već na prvih desetak stranica, pa je standard „Audačea“ koji možemo podvesti pod sveto trojstvo „krv, psovke i sise“ već postignut. No, ono što sledi na ostalih stotinak i kusur stranica je niz progresivnog, inovativnog i nadasve kvalitetnog stripa.

O, prenaglašena brutalnost i prljavost Divljeg zapada su sveprisutni, to se uopšte ne dovodi u pitanje. Ali način na koji je izvedena priča je kilometrima iznad svakog standarda u dosadašnjem „Boneliju“. Način na koji Kolombo i Frizenda presecaju stranice sirovom snagom Divljeg zapada, koliko bombarduju neumoljivom iskrenošću i kaleidoskopom vestern košmara koji ne štedi ni najčvršće osobe, od druge priče Dedvud Dika čini mali skriveni dragulj u moru mediokriteta koji ovaj nivo oštrine neće dostići ni u najluđim snovima.

Istina, „Između Teksasa i pakla“ je prenaglašen u surovoj kanonadi, ali to je i poenta jednog postmodernog dela poput ovog. Ovo je, mora se imati na umu, priča koju pripoveda stari Dedvud Dik u zamenu za čašicu pića. Pa, onda se i može očekivati da će biti skloniji automitologizaciji, ili prostim rečima – preterivanju da bi bio zanimljiviji. Ipak, ostaje i naglašena sugestija da se sve odigralo baš kako je opisano, zbog čega bi Dedvud Dik bio vestern ubermensch. Možda i jeste, a verovatno i nije. Ali ovo je delo fikcije, bazirano na delu fikcije, baziranom na delu fikcije o najprenaglašenijem mitu u istoriji čovečanstva, mitu o Divljem zapadu. To je epoha od jedva stotinak godina u kojoj su iz miljea kravara, genocidnih manijaka, razbojnika, revolveraša i lovaca na bizone nikli nizovi mitova o ličnostima poput Bufalo Bila, Divljeg Bila Hikoka, Bilija Kida i mnogih drugih koji se, začudo, nisu zvali Bil. Zašto bi onda mit o Dedvud Diku bio išta manje (ne)verovatan? Apsolutno nema razloga, pa zato i ovo malo remek-delo Kolomba i pre svega Frizende može da bude palp štivo ispisano rukama majstora o mitologizaciji najbrutalnijeg Divljeg zapada zamislivog modernom čoveku.

Ostaje i činjenica da je ovo najbolje nacrtan od sva tri Dedvud Dika. Zvuči smelo? E pa, ovo je jedan od najbolje nacrtanih stripova u Boneliju ikada. I tačka. Stojim iza ove izjave. I dodajem, „jedan od“ jer je Frizenda ipak nacrtao „Patagoniju“ i još pokoji strip, a ipak imamo i još plejadu umetnika koji su crtali Teksove Gigante, Kene Parkere i slično, a nekako su uvek u opticaju ista imena. „Između Teksasa i pakla“ je grafičko savršenstvo u svakom pogledu, i jedini greh prema njemu jeste što je format Zlatne serije takav kakav jeste pa se ne može u potpunosti uživati u Frizendinom majstorstvu. (Ja ga imam u tri izdanja, i opet bih voleo neko oversized pakovanje veće od A4.)

Ako vas ovo nije povuklo da nabavite primerak Zlatne serije 27 sa drugom pričom o Dedvud Diku (i to verziju sa genijalnom naslovnicom Igora Kordeja), onda niti vestern niti ovaj strip nisu za vas. A oni koji su već upoznati sa ovim novim italijanskim vestern mitom, ili se bude navukao na serijal zahvaljujući ovom tekstu (nema na čemu), obradovaće vas da je treća priča najduža, pisao ju je Bozeli a crtao Andreuči, i uskoro će se takođe naći u Zlatnoj seriji. I ako je „Između teksasa i pakla“ najbolje nacrtan Dedvud Dik, sledeći, „Blek Het Džek“, najbolje je napisan. Srećno vam čekanje.

Autor: Nikola Dragomirović

Tekst i fotografije preuzete sa sajta hellycherry.com

http://www.hellycherry.com/2021/02/dedvud-dik-izmeu-teksasa-i-pakla.html

* * Sudija Dred - PROKLETA ZEMLJA - u pretplati! *

Poštovani čitaoci,

u pretplati je naša četvrta knjiga o Sudiji Dredu pod naslovom Prokleta zemlja, koja donosi jednu od najpoznatijih storija iz klasičnog perioda serijala o Sudiji Dredu. Scenario su napisali Džon Vagner i Pet Mils, a crtež je poveren velikanima britanskog stripa - Brajanu Bolandu i Miku Makmahonu.

Ovo će biti naša najobimnija knjiga o Sudiji Dredu do sada - na preko 200 strana - biće velikog formata i u tvrdom povezu, poput knjiga Presuda je smrt!, Dan kada je zakon umro i Dete pravde.

Prokleta zemlja izlazi u svojoj necenzurisanoj verziji i sadrži i poglavlja koja decenijama nisu smela da se objave pod pretnjom tužbe velikih lanaca. Sa promenom zakona u Velikoj Britaniji, napokon smo u prilici da dobijemo kompletnu sagu i svom originalnom ruhu.

Dizajn i ovog puta potpisuje Ivica Stevanović, a prevod Kristijan Relić.

Cena u pretplati je 2000 dinara, što uključuje i troškove dostave, a svi pretplatnici će na poklon dobiti i poklon print štampan u ograničenom broju primeraka na najfinijem umetničkom papiru i dostupan isključivo u okviru pretplate.

Pretplatu možete izvršiti na račun ID Komiko (Kosovska 20, 21000 Novi Sad) broj 250-2060000245780-39 sa naznakom "Uplata za knjigu". Poziv na boj nije potreban.

Pretplata traje do 10. aprila 2021.

Srdačni pozdravi,

ID Komiko