недеља, 10. јануар 2021.

Sve o Džordžu R. R. Martinu, 2. deo intervjua

 


Šta je izvor Vaše maštovitosti?

Ideje su jeftine. Sada imam više ideja nego što ću ikada moći da ih napišem. Po mom mišljenju, najvažnija je izvedba. Ponosan sam na svoj rad, ali ne znam da li bih se usudio da tvrdim da je neverovatno originalan. Pogledajmo Šekspira, koji je pozajmio sve svoje zaplete. U „Pesmi leda i vatre“, pozajmljujem ideje iz Ratova ruža i nekih stvari iz fantastike, i sve se to meša u mojoj glavi i sjedini  u nešto za šta se nadam da je autentično moje. Zbog ove kombinacije sastojaka, zbog detalja, lik oživljava i sve ovo mu nešto dodaje. Hoću da kažem, u Tirionu ima malo Ričarda III, ali je ipak jedinstven. Ali ne znam odakle to dolazi, a ipak dolazi – uvek je dolazilo. Da sam religiozan, rekao bih da je to dar od Boga, ali nisam, tako da ne mogu to da kažem.

Vaši najraniji romani, „Dying of the Light“ i „Grozničavi san“ dobro su prošli. Ali „The Armageddon Rag“ je na trenutak zaustavio vašu književnu karijeru. Onda ste proveli više godina u Holivudu i pisali za TV serije. Mislite li da je ono što ste posle toga napisali – što će, naravno, biti „Pesma leda i vatre“ – imalo koristi od toga što ste se izveštili u pisanju scenarija?

Mislim. Velika tajna u vezi sa pisanjem scenarija je ta da je to mnogo lakše nego pisanje romana ili bilo koje druge vrste proze. Vilijam Goldman je o tome rekao sve što ima da se kaže u „Adventures in the Screen Trade“: sve je struktura, struktura i dijalog. To što sam bio tamo mi je popravilo smisao za strukturu i dijalog. Pre toga sam proveo mnogo godina sedeći sam u sobi ispred kompjutera ili pisaće mašine. Bilo mi je uzbudljivo da odem u kancelariju gde su drugi ljudi – da popijem kafu i razgovaram o pričama i razvoju radnje na sastancima pisaca. Ali stalno su postojala ograničenja. Zamarala su me. Vodile su se borbe oko cenzure, koliko sve sme biti seksualno, da li scena ima preveliki „politički naboj“, koliko nasilja nije previše. Ne želimo nikoga da uznemirimo. Jedna od tih borbi je bila dok smo radili „Lepoticu i zver“. Zver je ubijala ljude. To je bio smisao tog lika. Bio je zver. Ali CBS nije želeo krv, niti da zver ubija ljude. Želeli su da ga prikažemo kako podiže nekoga i baca ga na drugi kraj sobe, a onda ovaj ustaje i beži. O, bože, strašno čudovište! [smeh] Bilo je smešno. Lik je morao da bude dopadljiv.

HBO-u pripisujem zaslugu za razbijanje glupavog tropa da svi na televiziju moraju da budu dopadljivi. „Sopranovi“ su to preokrenuli. Kada prvi put vidite Tonija Soprana, on je kod psihijatra, priča o patkicama, depresiji i sličnim stvarima, i dopadne vam se. Onda sedne u auto, vozi i ugleda nekoga ko mu duguje novac, iskače iz auta i počne da ga mlati. Koliko je sada dopadljiv. Pa nije vam važno, jer vas je već pridobio. Lik poput Voltera Vajta iz „Čiste hemije“ nije  mogao da postoji pre HBO-a.

Ranije ste govorili o prvobitnoj ideji za priču koja je kasnije postala „Pesma leda i vatre“: spontana vizija dečaka koji gleda obezglavljivanje, a onda nalazi jezovukove u snegu. To je zanimljiva geneza.

Bilo je leto 1991. Još sam radio u Holivudu. Moj agent je pokušavao da obezbedi sastanke na kojima ću plasirati svoje ideje, ali u maju i junu nisam imao ništa da radim. Već godinama nisam napisao roman. Imao sam ideju za naučnofantastični roman „Avalon“. Počeo sam da radim na njemu i dobro mi je  išlo, ali mi je iznenada sinulo, javila mi se ta scena od koje će kasnije nastati prvo poglavlje „Igre prestola“. Ne prolog, koji sam napisao kasnije, već prvo poglavlje gde, iz Brenove perspektive, vide kako čoveku seku glavu i nalaze štence jezovuka u snegu. Vizija mi je bila toliko snažna i živopisna da sam znao da moram da je napišem. Seo sam da pišem i za neka tri dana je prosto izašla iz mene, takoreći u obliku koji ste čitali.

Koliko je trebalo vremena da se izgradi taj svet?

Tog leta sam napisao sto stranica. Meni se sve javlja istovremeno. Ne izgrađujem prvo svet, pa onda pišem o njemu. Jednostavno pišem priču i onda sve sastavim. Crtanje mape mi je oduzelo, ne znam, oko pola sata. Nacrtate nekoliko stvari, a onda kako pišete, tako ona postaje sve življa. U međuvremenu, i dalje sam pisao scenarije za Holivud, ali ova stvar sa „Ledom i vatrom“ mi nije izbijala iz glave. Stalno sam razmišljao o tome i smišljao scene za likove. Ta priča je uvek bila uz mene. Shvatio sam da stvarno želim da je ispričam. Do tada sam već znao da će biti trilogija. Tada su svi radili trilogije – Dž.R.R. Tolkin je nekako postavio kalup sa „Gospodarom prstenova“. Oko 1994. sam predao tih sto strana svom agentu uz kratki siže na dve strane u kojem sam opisao kako vidim pravac serije. Moj agent je probudio interesovanje po celom gradu –  četiri izdavača su bila zainteresovana. Odjednom sam imao avans i rok, tako da sam mogao svojim holivudskim agentima da kažem: nema više scenarija dok ne završim roman.

Kada smo potpisali prvi ugovor, pitali su me koji rok da stave. O, pa godinu dana, rekao sam – po jedna godina za svaki roman. Naravno, tada još nisam znao da će romani „Leda i vatre“ biti četiri puta veći od svega što sam ranije napisao, tako da se ne mogu napisati za isto vreme. Prvo što sam uradio je da sam probio rok za ono što će biti „Igra prestola“, a onda kako sam se približavao kraju knjige shvatio sam da je prevelika: bio sam na strani 1400, a kraj još nije bio na vidiku. Tada sam odlučio da će biti četiri knjige umesto tri. Uspeo sam da završim i predam „Igru prestola“ 1995, a objavljena je 1996. Trebale su mi tri godine da završim „Sudar kraljeva“, koji je objavljen 1999, a onda „Oluja mačeva“ 2000.

Odlučivši da napišete trilogiju – a sada se predviđa da će biti sedam knjiga – da li ste bili opterećeni time da treba da dostignete Tolkinovog „Gospodara prstenova“?

Ne baš. Od 1970-ih, imitatori Tolkina su išli istim putem koji je on ugazio, bez originalnosti i bez Tolkinove duboke i verne ljubavi prema mitu i istoriji. Ali mene su uvek smatrali, makar u ovom žanru, za ozbiljnog pisca. Takođe, ova priča me je snažno obuzela. Mislio sam da bi ove knjige mogle imati odvažnost istorijske fikcije, ali i zrnce  magije i čudesa iz epske fantastike.

Ako izuzmemo elemente fantastike, „Igra prestola“ bi mogla biti reinterpretacija Ratova ruža.

Razmišljao sam u ranoj fazi – čak 1991 – da li da uključim očigledne elemente fantastike, a u jednom trenutku sam razmišljao da napišem roman o Ratovima ruža. Ali problem sa striktnom istorijskom fikcijom je taj što znate šta će se dogoditi. Ako ste upućeni u Ratove ruža, znate da prinčevi u kuli neće uspeti da pobegnu. Hteo sam da moja priča bude neizvesnija, da unesem malo više neočekivanih preokreta. Glavno pitanje je bilo u vezi sa zmajevima: da li da ubacim zmajeve? Znao sam da hoću da simbol Targarjena budu zmajevi; Lanisteri imaju lavove, Starkovi imaju vukove. Treba li da ove stvari budu bukvalne? Da li Targarjeni treba da imaju prave zmajeve? Razgovarao sam o ovome sa prijateljicom, spisateljicom Filis Ajzenštajn – njoj sam posvetio treću knjigu – i ona mi je rekla, „Džordže, to je fantastika – moraš da ubaciš zmajeve.“ Ubedila me je i odluka je bila ispravna. Sada kada je priča poodmakla, ne mogu da zamislim knjigu bez zmajeva.

Kako ste dobili ideju za Zid?

Zid je stariji od svega. Inspiracija za njega potiče iz 1981. Bio sam u Engleskoj u poseti prijatelju, i dok smo prilazili granici između Škotske i Engleske, zastali smo da vidimo Hadrijanov zid. Stajao sam tamo i pokušavao da zamislim kako je izgledalo biti rimski legionar koji stoji na ovom zidu i gleda u udaljena brda. Bilo je to snažno osećanje. Za Rimljane toga vremena, to je bio kraj civilizacije; bio je to kraj sveta. Znamo da su iza tih brda bili Škoti, ali oni to nisu znali. Moglo je to biti neko čudovište. Ovaj osećaj barijere prema silama mraka je nešto usadio u mene. Ali kada pišete fantastiku, sve je veće i šarenije, tako da sam uzeo  Zid i utrostručio njegovu dužinu i povisio ga na 200 metara, i napravio ga od leda.

S obzirom na kompleksnost „Pesme leda i vatre“, jeste li bili zabrinuti koliko će se verno preneti na filmsko platno?

Otprilike u vreme treće knjige počeli su da me zovu ljudi iz Holivuda. Interesovanje se ubrzalo kada su počeli da izlaze filmovi „Gospodar prstenova“ i studiji su odjednom hteli da naprave svoje „Gospodare prstenova“. Sve fantazije sveta su uzimane u obzir. Ti filmovi su pokazali da će publika ozbiljno reagovati na zmajeve i slične stvari. Tolkinov „Hobit“ je bio knjiga za decu, ali njegov glavni rad, „Gospodar prstenova“, roman je za odrasle koje ima duboke i ozbiljne teme. Sa nekima sam se sastao, sa ostalima razgovarao. Ali nikada nisam pomišljao, od trenutka kada sam počeo, da bi moglo doći do ekranizacije. Rekao sam da je nemoguće. Tolkinova trilogija je otprilike veličine „Oluje mačeva“. Ja imam mnogo više likova, mnogo više lokacija, mnogo više svega, tako da ne može da se napravi film od toga.

Neki ljudi koje sam upoznao mislili su da treba pronaći glavnu nit u priči. Ko je važan lik? Neko je mislio da je Deni važan lik – izbaci sve ostale i ispričaj priču o njoj. Ili o Džonu Snežnom. To su dva najpopularnija lika oko kojih treba da se izgradi radnja, samo što se gubi oko 90 posto priče. Neko drugi je predložio: „U filmu ćemo samo ispričati početak, a kada doživi uspeh napravićemo još filmova.“ Ali ako film ne doživi uspeh, nema drugog filma; dobijate razbijeni fragment jednog epa. Bio sam u lagodnoj poziciji da nisam morao da brinem kako ću otplaćivati hipoteku. Tako da sam odbio sve ove ponude, ali sam se ipak zamislio: jedini način na koji ovo može da se izvede je za televiziju – ali ne za CBS ili NBC, jer ima previše seksa, nasilja i suviše je komplikovano. Ovo je jedino mogao da izvede neko poput HBO-a.

Beniof i Vajs su kasnije rekli da ste ih tokom tog sastanka pitali ko je majka Džona Snežnog, što je jedna od najranijih – i naizgled jedna od ključnih – misterija u „Pesmi leda i vatre“.

Stvarno sam ih to pitao, samo da proverim koliko su pomno čitali tekst.

Jesu li pogodili?

Tačno su odgovorili.

Mislim da bi neki čitaoci takođe pitali ko je stvarno otac Džona Snežnog, iako se za Džona stalno tvrdi da je vanbračni sin Neda Starka.

[Martin se osmehuje] O ovome neću govoriti. Tajanstveno ću ćutati dok ne dođem do toga u knjigama.


Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Gage Skidmore
Prvi deo intervjua možete pročitati ovde

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-sve-o-dzordzu-r-r-martinu-2-deo-intervjua-unos-16828.html

Нема коментара:

Постави коментар

Tex Nuova Ristampa #465

Scenario: Mauro Boselli Crtež: Carlo Raffaele Marcello Naslovnica: Claudio Villa