Iako to nikada, ni pod prinudom, neće priznati – strip umetnik Zoran Janjetov, među rajom znan i kao Janja, jedan je od zaštitnih znakova Novog Sada, onog Novog Sada koji se uspešno odupire "mentalnoj infekciji koja ga ždere". Naš sagovornik, koji je napravio fascinantnu međunarodnu karijeru, živi tiho u svom novosadskom egzilu i decenijama sarađuje sa najznačajnijim svetskim strip-izdavačima i autorima. Njegovi stripovi su prevedeni na oko 15 jezika i mogu da se kupe u više od 60 zemalja. Janjetov nam kaže kako je na jednom festivalu upoznao francuskog vojnog pilota koji je leteo u izviđačkim misijama iznad Bosne za vreme ratova i koji je kupio njegov album u Obali Slonovače.
Ovih dana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvara se Janjina retrospektivna izložba pod nazivom "Antitelo", a ovaj događaj je značajan iz više razloga. Ne samo što ćemo na jednom mestu videti najvažnije radove iz autorove karijere koja traje duže od četiri decenije i ne samo što će se ovom izložbom Novi Sad i Vojvodina odužiti značajnom umetniku, već će ovo biti prva izložba stripa u ovdašnjim muzejskim odajama. Na neki način, ovom izložbom se strip kao umetnost etablira i legitimiše, odnosno izvlači sa umetničke i društvene margine pred svetla velike pozornice, a – uzgred budi rečeno – ljudi iz ovog muzeja, i to ne samo na ovom primeru, pokazuju da umeju da naprave pandan poplavi tradicionalizma i kiča u državnim kulturnim institucijama. Izložba će obuhvatiti celokupan rad Janjetova: od ranog, tinejdžerskog stvaralaštva, preko radova objavljivanih u omladinskoj štampi i domaćim strip časopisima, pa do njegovih svetski poznatih strip-uradaka. Dosta toga će biti premijerno prikazano, a izložbu će pratiti i okrugli stolovi, promocije i strip-radionice za mlade. Takoreći, Dani stripa u Novom Sadu.
Janjetov je rođen u Subotici 1961. godine, diplomirao je na novosadskoj Akademiji umetnosti, a već krajem sedamdesetih – kao pasionirani poštovalac popularne kulture – počinje objavljivati ilustracije i stripove u ondašnjoj omladinskoj i studentskoj štampi. Skoro da nema značajnijeg mladalačkog i muzičkog lista osamdesetih u SFRJ koji nije bar ponekad objavio neki njegov rad. U tom periodu je među ljubiteljima stripa poznat po čuvenom autorskom serijalu Bernard Panasonik. Od 1986. nasleđuje francuskog strip majstora Žana Žiroa (Mebijusa) na serijalima o Džonu Difulu, prvo kao kolorist, a potom i kao crtač. Potom, decenijama, objavljuje kod najznačajnijih francuskih izdavača strip-serija, po scenariju čuvenog Alehandra Hodorovskog (Mladost Džona Difula, Tehnoočevi, Vojske metabarona i Ogregod). Osim stripova, bavi se i ilustracijom i grafičkim dizajnom, a malo je poznato da se osamdesetih bavio i muzikom, kao pevač novosadskog benda "Heroina". U poslednje vreme Janjetov sarađuje i sa sopstvenim sinom, koji se takođe zove Zoran, i koji takođe ima veliki strip-talenat i potencijal.
Jedan od autora tekstova koji se nalaze u katalogu izložbe je upravo Alehandro Hodorovski. On se u kratkom, ali izuzetno nadahnutom tekstu, obraća svom prijatelju Zoranu Janjetovu i, između ostalog, kaže: "Upoređujem te s lavom duge bele grive, moćnim, ali smirenim, jer niko nije uspeo da te primora da ilustruješ tekst koji ti se ne dopada".
"VREME": Ostvarili ste odista impozantnu svetsku umetničku karijeru i verovatno ste vrlo lako mogli da živite gdegod na zapadu. Doduše, kratko ste boravili u Francuskoj, ali je ipak vaš izbor bio da budete i stvarate u Novom Sadu. Zašto, pobogu?
ZORAN JANJETOV: Nekoliko reči u ovom pitanju poprilično ulepšava ono što ja mislim o svojoj "karijeri". Impozantna nije baš naročito, ipak je u pitanju strip, krajnje marginalna disciplina s tendencijom nestajanja. Svetska je postala tokom 35 godina, uglavnom samo geografski. Istina je da su moji stripovi prisutni u velikom broju zemalja, na 15-16 jezika, ali broj čitalaca, sem u frankofonim zemljama, nije naročito visok. Umetnička može biti, u zavisnosti s koje strane se posmatra, ali ja odbijam sebe da svrstam u umetnike, prvenstveno zbog mora užasa koji se danas smatra za umetnost. Udobnije mi je da pripadam showbiz kraljevstvu, naravno, filtriranom kroz moje klizne kriterijume. Da, mogao sam da živim u slobodnom svetu, ali nedovoljno udobno uz količinu rada koju sam spreman da sebi dozvolim. Novi Sad volim najviše od svih mesta na planeti, ni sam nisam siguran zašto, pa sam odlučio da ovde čekam da ovo oko mene postane normalno po mojim zahtevima. Ja sam vojvođanskog porekla sa svih strana, prespor sam za život u pravoj civilizaciji. Volim da odem tamo, napojim se, pa se vratim u ovo naše, ofucano.
A da li ste svih ovih godina "opasnog življenja" na ovim prostorima, poput mnogih naših sugrađana i stanovnika ove zemlje, ipak imali želju da pobegnete daleko odavde?
O, da, svaki dan po nekoliko puta poželim da pobegnem iz ove proklete provalije. Iz dana u dan, sve je više ponižavajuće živeti ovde, gde dobro, lepo i ispravno mora da se gaji učaureno iza debelih i visokih zidova, jer demoni nadiru sa svih strana.
O kakvim demonima govorite?
Demoni gluposti, zadrtosti, demoni podele po najglupljim osnovama (pol, rasa, etnicitet, seksualnost, ideologija, teritorija...). Narodnjaci, nacisti, navijači, neobrazovani, nepismeni, neobavešteni, nezainteresovani, neotesani, bezobzirni, sledbenici, nemilosrdni, nemoralni, trgovci, vernici... Ukratko, oni koji sad dominiraju svetom, paranoidni i puni mržnje i straha, ali bez stida.
Hajde da pričamo o izložbi koja je pred nama. Njome Muzej savremene umetnosti Vojvodine otvara svoja široka vrata strip-umetnosti. Koliko je strip na našim prostorima zapravo potcenjen, neprepoznat kao umetnost? Kako stvari stoje drugde?
Velike pohvale za Muzej i mog kustosa Vladimira Mitrovića, koji me je vešto i udobno uvukao u priču o izložbi. Strip je svugde potcenjen, naravno, totalno neopravdano, ali počinje polako da se promalja iznad površine, jer ga je neko prepoznao kao način da se zaradi neka ozbiljnija količina novca, ne samo izdavačkim poduhvatima. Ozbiljne aukcijske kuće su u poslednjih nekoliko godina počele da prodaju strip-originale, pa je ta vrsta tržišta otvorena ka talasu cena koje rastu. I eto stripova u muzejima...
Šta će posetilac vaše retrospektivne izložbe "Antitelo" moći da vidi? Na šta da obrati posebnu pažnju?
To bi trebalo da bude sveobuhvatna izložba mojih radova od kraja sedamdesetih do danas, gde bih ja voleo da naglasak stavim na danas, ali, da bih svom gradu pokazao šta sam sve radio sve ove godine, napravili smo presek svih perioda, od onoga što smo uspeli da nađemo. Osim stripova i ilustracija, biće izloženi i omoti za muziku i knjige, plakati i raznoliki grafički objekti koje sam godinama radio za sebe i druge. Da stvari ne bi bile preterano ozbiljne i muzejske, insistirao sam da sve bude izmešano, bez hronološkog, tematskog i bilo kakvog racionalnog redosleda, bez legendi i objašnjenja. Gledaš u rad, a on ti kaže sve što treba da znaš. "Antitelo" je reč koja je totalno u duhu vremena, a u mom slučaju mogla bi da opisuje moj pobunjenički stav prema svemu, odbijanje da se priklonim grupama i idejama, moju nedvosmislenu lekovitost. Zapravo, ona najbolje opisuje moje fizičko telo, koje je arhetip antitela. Godinama sam ga razvijao da postane suprotno od onoga što se smatra za ogledalo zdravlja. Radio sam na tome mnogo pre svih epidemija, časteći ga svime sto je tražilo i štedeći ga od svih nepotrebnih napora.
Spomenuli ste epidemije. Ne mogu da odolim, a da ne pitam kako podnosite sve ovo što nam se dešavalo i dešava u kontekstu pandemije?
Prestravljen sam. Naravno, više se bojim ljudi i njihove neuračunljivosti nego samog virusa. Spolja gledano, moj život se nije mnogo promenio, ja sam jedan od onih koji se ne pomeraju od stola i ekrana, ali se svega još više bojim. Gledam kako oko mene nestaju dobri i kvalitetni ljudi, a ne vidim šta će popuniti tu rupu.
Vratimo se malo u prošlost. Svoju međunarodnu karijeru počinjete 1986. godine, nasleđujete čuvenog Mebijusa na serijalima o Džonu Difulu. Kako je došlo do te saradnje? Tada ste imali samo 25 godina.
Darko Glavan je napravio veliku izložbu jugoslovenskog stripa u Muzeju Mimara u Zagrebu, pa je ona posle preseljena u Jugoslovenski kulturni centar u Parizu. Tamo je svratio Bruno Lecigne, urednik iz "Humanoida", video radove i pozvao Igora Kordeja, Boru Pavlovića i mene da objavimo stripove kod njih. Mene je povezao sa Hodorovskim, ovaj mi je napisao scenario koji me je vezao za jednu od najprestižnijih serija tog vremena, Inkal.
Kako dalje ide vaša karijera, koje su ključne tačke i najznačajniji, najradosniji momenti?
Sledećih 35 godina stvari su, uz blage oscilacije, išle dosta pravolinijski. Radio sam album za albumom, seriju za serijom. Tehnoočevi su bili jako vidljivi i doneli mi pristojan status, a to mi je donelo relativnu stabilnost, koju je ugrožavala samo moja neizlečiva lenjost. I danas je sve tako. Trenutno radim na seriji Europa, koju pišu Leo i Rodolf, a sa Hodorovskim počinjem prethodnicu Tehnoočeva u dva deblja albuma. Najbolja stvar vezana za sve to su česta putovanja po festivalima i gradovima punim dobrih knjižara.
Čuveni Hodorovski, sa kojim tako dugo sarađujete, napisao je nadahnut tekst koji će se naći u katalogu vaše izložbe. Između ostalog, on veli da crtate "sa dobrotom mudrog deteta", tako što "podsećate da je život lep, da ljubav postoji, da nije sve novac-slava-moć". Da li je Hodorovski u pravu, da li je to zapravo vaš umetnički kredo?
On mi je pravi, dobri i verni prijatelj već 35 godina i brine o meni kao neki tata. Uzgred, stariji je godinu dana od mog oca. Sve to vreme, njegova podrška je bila snažna i bezuslovna, a istu takvu sad pruža i mom sinu Zoki, koji radi boje u mojim novim stripovima. Tekst koji je napisao za katalog je pun ljubavi i vere u mene, mnogo, mnogo više nego što mislim da zaslužujem. Drago mi je što bar nekoga ono što radim podseća na lepe stvari u životu, a te stvari kao novac, slava i moć možda imaju i neke prednosti i dobre osobine, ali smatram da su jadni motivi za stvaranje. Kako je moj brat i najbliži prijatelj Suba lepo rekao: "Biti slavan, pa to nema veze s pameću".
A da li ste vi u Novom Sadu slavni? Da li Novi Sad prepoznaje i podržava uspeh?
Ovde me znaju neki krugovi, a slavan nisam. Ja volim da se s ljudima volim, to mi je mnogo bitnije. Na poslednjih nekoliko izložbi u Novom Sadu imao sam manje od dvadeset ljudi na otvaranju, to je ovde normalno, ovaj grad voli samo stvari koje dolaze sa strane. U drugim gradovima Jugovine i Evrope je potpuno drugačije, tamo me dočekuju stotine. Meni je sve to nedovoljno važno da bih pokušavao da nešto promenim.
Drugi autor kataloškog teksta Zoran Đukanović kaže da su "mnogi značajni strip-autori sa naših prostora izašli iz Mebijusovog šinjela". Koje biste autore iz tzv. regiona posebno izdvojili i preporučili?
Jako volim da se družim sa stripadžijama, stvaraocima i konzumentima, oni su zaista poseban svet. Pitom, mekan, bistar i zanimljiv. Sa svima koje sam sreo postao sam prijatelj, i kod nas i širom sveta. Od ovih regionskih, moram da izdvojim samo sve do jednog, srce bi mi se pocepalo da nekoga izostavim. Svi su oni moja banda.
Kao pasionirani pratilac kulture, ali i medija, kakav je vaš stav o ovdašnjoj kulturnoj sceni, kulturnim politikama, medijima...?
Zahvaljujući internetu, pošteđen sam praćenja stanja na ovim prostorima, trudim se da se ne izlažem toj vrsti čemera. Ono što procuri do mene, samo me ranjava i odronjava. Vidim, zapravo, isto što sam gledao celog svog života: kvalitetne stvari dolaze od slobodnih pojedinaca. Oni ih stvaraju iz prirodne potrebe da one nastanu i postoje. To je pružanje pipaka prema srodnim duhovima, jer je sredina toksična i izgleda da joj je glavna misija ometanje komunikacije među dobrim i slobodnim mozgovima.
Da li to znači da živite u nekoj vrsti unutrašnjeg egzila, kao i oni, mahom mladi ljudi koji rade za strane kompanije, a žive ovde?
Već šezdeset godina živim u samoizgnaničkom mehuru, ne vidim drugi način. Mislim da bi tako bilo gde god da živim. Stalno mi izgleda da svet nije dovoljno dobar. Pustim pipke ka srodnim duhovima, pa se umrežimo podzemno, tako je najbolje.
Na izložbi će biti prezentovani i vaši radovi s kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih koje ste objavljivali u omladinskim časopisima. Možemo li malo prokomentarisati fenomen omladinske štampe tih godina? Koliko je ona bila značajna za mlade ljude i njihova ostvarenja?
To je bila začuđujuće otvorena i slobodna platforma za pokazivanje kreativnih proizvoda, spakovanih uz one idiotske socrealističke sadržaje, ali je izgledalo da te dve nespojive struje mogu da koegzistiraju bez puno dodirivanja. U "Studentu", "Vidicima", "Glasu omladine", "Stavu" – imao sam neograničenu slobodu da se bavim svojim nebulozama. Niko od nadgledača nije kapirao koliko je sve to bilo dubinski opasno po njihovu matricu jer su se pecali samo na najočiglednije stvari. Računao sam da je super ako "otrujem" samo nekoliko glava, pa sam bio zadovoljan.
Ovih dana se navršilo 30 godina od raspada SFRJ. Kada bismo poredili kulturnu scenu te zemlje pred kraj njenog raspada, osamdesetih, sa našom sadašnjicom, šta bismo zaključili?
U poređenju s ovim danas, bili smo svet iako ni ono nije bilo ni izdaleka dobro. Da nismo mogli da putujemo i da nismo videli kako stvari funkcionišu u slobodnom svetu, mogli smo živeti u iluziji da su stvari sasvim pristojne. Ljudi koji su se tada bavili kulturom imali su drugačije prioritete i više para za to. Danas kultura ovde nije više ni na margini, istisnuta je u limbo naletom ogoljene vulgarnosti i dubokog moralnog pada.
Pa ima li onda nekakve nade za nas, za ovdašnju kulturnu scenu?
Naravno da ima. Nada je oduvek bila generisana akcijom pojedinaca koji stvaraju bez obzira na kvalitet okolnosti ili, čak, njemu uprkos. Takvih uvek ima i oni su glupim vladarima – a vladari moraju biti glupi – van domašaja. Borba se nastavlja.
Pred kraj pitanje o Novom Sadu koji je fasovao epitet Evropska prestonica kulture (EPK). Neki tvrde da se mnogo novca troši, a da su efekti mali, nikakvi. Kada gledamo neke gradove u regionu, oni su se – zahvaljujući tome što su bili Evropska prestonica kulture – kulturno i urbanistički preporodili. Kako procenjujete ono što je urađeno i ono što planira da se radi?
Zvali su me da se na neki način uključim u projekte Evropske prestonice kulture. Moj uslov je bio da mi se da potpuna sloboda da mislim i zahtevam, a da njihova mašinerija realizuje sve što tražim. Jedini način da im dam da upotrebe moje ime bio bi da me puste da napravim nešto što bi bilo gde na svetu bilo kul. Za drugo zaista nemam ni vremena, ni volje. Njihove ambicije nisu takve. Po oprobanom neo-exitskom receptu, broj događaja je znatno važniji od kvaliteta ponude. Čak i kada bi postojala ozbiljna institucija, neukaljana tim stranačkim mrakom u kremaljskom fazonu, teško bi bilo progurati kvalitetne stvari kroz gusti novosadski filter osrednjosti. Trudim se da što manje znam o njihovim projektima i planovima. Sve što sam do sad silom prilika video bilo je niskog kvaliteta.
Nedavno ste veoma oštro reagovali na ideju EPK da u Limanskom parku napravi tzv. Trg jarbola, koji će građane koštati 190 miliona dinara, a koji bi trebalo da se nađe na platou koji se zove po pokojnom Mitru Subotiću Subi, legendarnom muzičaru i kompozitoru, vašem prijatelju i nekadašnjem saradniku. Na jarbolima će, valjda na njih 49, biti istaknute nekakve umetničke zastave.
Trg jarbola je još jedna od neinspirisanih kozmetičkih akcija provincijske ambicije, pa su ga još zamislili na platou koji nosi ime jednog od najvećih novosadskih umetnika. Koliko bi samo Suba mrzeo sve što se događa ovih dana u Novom Sadu. Isto kao ja. Subino ime je još jedno koje bi im bilo zgodno da upotrebe u "godini kulture". Sa Subinom mamom i Fondacijom Mitar Subotić Suba pokušavamo da se borimo i spasemo što se spasti može. Kako stvari stoje, prestoničari su već pokrenuli sve te pogrešne stvari, pa mislim da se treba držati što dalje od njih.
Postoji među ljudima rođenim pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih nostalgija za Novim Sadom pre strašnih ratova. Da li je Novi Sad danas neki drugi grad?
Naravno. Nije nekad ni bio nešto spektakularno bolji, ali pod mentalnom infekcijom koja ga danas ždere, raspada se brže nego što uspevaju da ga našminkaju jeftinim površinskim zamazivanjem. Ipak, Novi Sad je i dalje kul jer smo mi u njemu.
Autor: Nedim Sejdinović
