Ken Parker Strip Agent #6

IZDAVAČ
Strip Agent
SCENARIJO
Giancarlo Berardi
CRTEŽ
Bruno Marraffa
Giancarlo Alessandrini
Renzo Calegari
Giorgio Trevisan
NASLOVNICA
Ivo Milazzo
BROJ STRANICA
294

Zašto Mirko i Slavko nikada nisu ubijali četnike?

Dok je u “umetničkoj” zadruzi Đorđa Andrejevića Kuna, u oslobođenom Beogradu 1944. godine, izrađivao portrete Tita i Staljina, delovao je kao jedan običan “komunac” s darom za novu realnu umetnost.

U tim prvim danima oslobođenja, niko, pa ni taj Đorđe Andrejević Kun, autor grba sa šest buktinja i najveći “grafički autoritet” u novom režimu, nije znao da Desimir Žižović Buin, koji je kasnije svoje mesto u istoriji upisao likovima najpoznatijih srpskih partizana Mirka i Slavka, nije “običan komunac”.

Jer, partizani nisu listali časopis Mladi Ravnogorac koji je uređivao Dragiša Vasić, pa nisu videli ni ilustracije mladog Buina. Sve dok Kun nije dobio bezbednosni izveštaj da je jedan od njegovih pulena radio “sa saradnicima okupatora”. Odmah je preporučeno da se četnik pošalje na Sremski front. Zapenušao od besa, Kun se uhvatio za pištolj s namerom da lično presudi bivšem četniku. Pričao je kasnije Buin da je video da ovaj zaista hoće da ga strelja. Uradio je jedino što je mogao da uradi u tom trenutku, iz džepa je izvadio novčanicu od pedeset nedićevskih dinara, koju je kao autor potpisao Veljko A. Kun, otac Đorđa A. Kuna. Poslat je na Sremski front da čisti minska polja. Četiri godine kasnije, Kun je sreo Buina i iznenađeno mu rekao: “Pa ti si još živ?!”

Tako je Desimir Žižović Buin, samouki crtač iz Gornjih Branetića preživeo Drugi svetski rat. Posle rata je zbog “prljave istorije” morao u kolonizaciju, u Banatsko Plandište, odakle se 1951. vraća u Gornji Milanovac, u svoj rodni kraj. Zaposlio se kao ilustrator u “Dečjim novinama”, gde je bio od njihovog osnivanja. Na početku je crtao humorističke i stripove iz nacionalne istorije. Kada je u novembru 1958. godine – pre 55 godina – izašao prvi broj stripa iz edicije “Nikad robom” niko tad nije pretpostavio da će to predstavljati revoluciju jugoslovenskog stripa. Ni autori tada nisu znali ne samo da će stotine hiljada dece širom države sa šest buktinja za idole imati dvojicu mališana Mirka i Slavka. Pogotovo, jer nisu ni nameravali da baš Mirko i Slavko budu simbol partizanske borbe. Kao što su se Tihi i Prle izdvojili iz grupe “Otpisanih” gde su u početku bili Zriki, Paja, Mile i ostali, tako su se i Mirko i Slavko spontano izdvojili u strip-ediciji “Nikad robom”.

Prvobitna priča stripa “Nikad robom” pratila je pekarskog šegrta Mirka koji odlazi u partizane, gde su mu najbolji drugovi bili Zoran i Boško. Slavko se pojavio u četvrtoj epizodi, a do tada je Mirko drugovao sa Zoranom i Boškom. Kasnije je edicija osim prvobitnog naziva dobila i dodatak “Mirko i Slavko”, a od 1969. godine Mirko i Slavko postaće jedini junaci.

“Prvi nastavak sam završio za jednu noć pri svetlosti stone lampe. Zaspao sam dok sam čekao da se tuš osuši… Dalji rad na stripu je bio posebna priča. Pojačavao se ritam izlaska, pa sam dobio ekipu koja je radila pozadinu, tuširala, ispisivala slova. Mnogo sam voleo decu, znao sam šta može da im se dopadne, i mislim da je tu bila jedna od tajni uspeha stripa koji je postao najpopularniji strip svih vremena u našoj zemlji. U stripu nisam izazivao mržnju, negovao sam prijateljstvo, razumevanje i rešenost da se odupre zlu”, pričao je Buin.

Izdavač iz Gornjeg Milanovca je odradio ono što bi se danas nazvalo “dobrim brendingom”, pošto su Mirko i Slavko štampani na majicama, dečjim pernicama i omotima za sveske, bombonama. I gomile jugo-klinaca koji su gutali sve o malim partizanima nisu tad znali – a i zašto bi – da je autor tih heroja četnik. I malo ko je primetio da su Mirko i Slavko – kako se govorilo – ubili više Nemaca nego što ih je u Drugom svetskom ratu kročilo u Jugoslaviju, a da pritom nisu ubili nijednog četnika.

Buin je kasnije govorio da je na Ravnu goru otišao 1941. jer su četnici zapretili njegovom ocu da će ga ubiti ako ne otkrije gde mu je sin. Dvadesetogodišnji Buin je sišao sa tavana i priključio se četnicima od kojih je, kako je pričao, dobio pušku i dve desne cokule. Učestvovao je u zajedničkoj četničko-partizanskoj akciji oslobođenja Gornjeg Milanovca od Nemaca, mada u četnicima uglavnom nije nosio pušku. Na činjenicu da se Mirko i Slavko nisu sukobljavali sa četnicima verovatno je uticalo i to što je Buin, iako je prihvatio novu ideologiju, nije zaboravio svoju prošlost. Bio je posebno vezan za Dragišu Vasića koji je bio oduševljen širokim znanjem malog Buina, iako je ovaj od škole imao samo četiri razreda osnovne. Buin je cenio i Dražu Mihailovića, pri čijem štabu je bio tri godine.

Mirko i Slavko u svojim pričama su, tako, vodili borbu samo protiv okupatora, a zaobišli su unutrašnju revolucionarnu borbu. Njihova revolucija je bila druge prirode. Značaj ovog stripa, koji danas mnogi nipodaštavaju, sastoji se u tome što je prvi domaći visokotiražni strip. Dok su drugi izdavači biflali tiraže licencnim izdanjima, tipa Diznija, Dečje novine su napravile prvi “blokbaster” domaćih autora.

Danas se za “Mirka i Slavka” kaže da je umetnički krajnje neuspešan, ali komercijalno neprevaziđen strip. Neko će reći i da je velika propuštena šansa srpskog stripa zbog pojednostavljenog i stereotipnog pristupa kako priči tako i ilustraciji. Ali, ostaće zabeleženo da je u pitanju jedini naš strip po kome je snimljen film. Danas možemo da kažemo i da su “Mirko i Slavko” srpski fenomen, ne samo zbog toga što su nastali u Šumadiji, već i zato što su, na primer, Slovenci imali svoju verziju koja se zvala “Mirko in Rok”, ali nije imala ni blizu uspeha kao šumadijski klinci partizani.

Priča koja je pratila male partizane zaista je bila stereotipna, zasnovana na jednostavnim zapletima uz, za današnje poglede, bljutave ideološke fraze. U jednoj epizodi, na primer, partizani u jednom kadru oslobađaju selo, a onda su u dva kadra okruženi seljacima uz misao u glavi mladog oslobodioca napisanu u oblačiću: “Narod baš voli partizane”. Ili fraze tipa “lepo stoji partizanska bluza”. Kritičari su često kao simbol banalnosti ovog stripa isticali čuvenu repliku:

“Mirko, pazi metak!”

“Hvala ti, Slavko, spasio si mi život.”

“Mirko i Slavko” su prvih pet godina izlazili u sklopu Dečjih novina. Maja 1963. krenula je zasebna edicija strip-svezaka “Nikad robom”, gde su se obrađivali razni periodi u istoriji. Posle nekoliko stotina svezaka, u ediciji su preživeli samo “Mirko i Slavko”. Razlika u prodatom tiražu “Mirka i Slavka” i izdanja gde su bile druge priče i junaci bila je tolika da su izdavači prosto morali da ukinu sve ostale. Tiraž je išao preko 200.000 prodatih primeraka po broju, a povećavala se i učestalost izlaženja na jednom nedeljno. Mirko i Slavko su, dakle, isplivali kao najheroji u toj gomili “banalnih i stereotipnih priča i likova”.

Mirko i Slavko su izlazili do kraja sedamdesetih, kad je došlo do zasićenja među klincima. Stripovi su počeli da se rade suviše mehanički, s mnogo više onomatopeja nego dijaloga. Jedan od uzroka propadanja “Mirka i Slavka” je, međutim, i birokratski udar na “strip kao šund” početkom sedamdesetih. Podizanjem poreza na strip, edicija je nesnosno poskupela, tražnja i tiraž su se smanjili. Likovi su opstali još samo u matičnom listu i po nekom izdanju Dečjih novina.

Kasnije su se ispredale anegdote o tome kako je crtan strip, da jedan crtač krene od početka epizode, a drugi od kraja, a da je pri tom scenario samo okvirno dogovoren. Od mesta gde bi dva crtača trebalo da se “sretnu”, zavisila je visina honorara. Navodno je jedan od crtača pričao da je pokušavao da stigne Buina tako što je – zabušavao.

Kritičari “Mirka i Slavka”, osim skromnog kulturnog dometa, napominju da je popularnosti stripa doprinela i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, posle JNA najmasovnijem tržištu.

To, ipak, ne umanjuje uspeh i značaj jednog samoukog ilustratora iz Gornjih Branetića, koji je, pored svih postignuća, fascinirao akademika Dragišu Vasića, a kao kamenorezac izradio stotine spomen-ploča i spomen-česmi (krajputaše Slobodanu Krcunu Peneziću i Svetoliku Lazareviću), nacrtao i čuvenog Brku za šljivovicu “Takova”. Ostaće u istoriji zapisan kao autor najprodavanijeg stripa ikada u Srbiji i regionu. Desimir Žižović Buin preminuo je 7. decembra 1996. godine na VMA u Beogradu.

IZVOR: Nedeljnik

PIŠE: Veljko Miladinović

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta balkanskageopolitika.com

https://balkanskageopolitika.com/2019/03/24/zasto-mirko-i-slavko-nikada-nisu-ubijali-cetnike/

Tex gigant - Usamljeni jahač

Scenario i crtež: Joe Kubert

Broj originala 15.

Branislav Janković - Gvozdeni oblaci

Nove hronike Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja.

Neko ubija žene u haremu Zekerija-paše, jednog od zapovednika Niša. Pošto ne može da sam pronađe ubicu, paša traži pomoć od Uzun-age, svog najvećeg neprijatelja, da pronađe i dovede raspopa Jevrema Utvića, razvratnika i bivšeg ubicu, pripadnika Obrenovićeve tajne policije.

Iako mu je glava ucenjena zbog učešća u Milojevoj buni, Jevrem se odaziva pozivu, ali ni njegovo prisustvo na pašinom dvoru ne sprečava nova ubistva. Postaje svestan da zločini nisu puka i nasumična smaknuća i da tragovi vode do grčkih fanariota, Srbije, Stambola i... jedne žene – Bulut-hanume, glavne žene Zekerija-paše.

U lagumima ispod pašinih dvorova raspop pronalazi tajne koje će baciti senku sumnje na svakog u istrazi. 

Ali ko je ubica?

Besomučna potraga vodi čitaoca od ciganskih šatri do turskih zindana, od spaljenih srpskih sela do niških džamija, od izdaja do večnih prijateljstava, od senki do sunca.

I do jedne ljubavi zbog koje se paša i aga nikada neće pomiriti.

Strip “Krvavi krst” po scenariju Marka Stojanovića objavljen u Francuskoj

U Škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“, koja radi pri Leskovačkom kulturnom, održana je konferencija za medije povodom objavljivanja strip albuma „Croix Sanglant“ scenariste Marka Stojanovića za jednog od najvećih francuskih strip izdavača „Delcourt“.

Radi se o prvom strip albumu serijala „Croix Sanglante“ (Krvavi krst) koji je predavač u Leskovačkoj školi stripa, Marka Stojanovića, uradio u saradnji sa crtačima Draženom Kovačevićem iz Srbije i Danom Ianosom iz Rumunije, te Desimirom Miljićem iz Bosne i Hercegovine.

„U pitanju je priča o Četvrtom krstaškom pohodu, odnosno padu Carigrada“ kaže Stojanović i dodaje da je kuriozitet to što je strip vrlo kritički nastrojen prema zemlji u kojoj izlazi, odnosno Francuskoj, te Zapadnoj civilizaciji uopšte, s obzirom da je ta civilizacija direktno skrivila pad Vizantije i potonji upad Turaka u Evropu.

„Još jedan od kurioziteta je i to što je autorska ekipa okupljena oko serijala bez ijednog francuskog imena, te da je predloženi projekat i sastav autorskog tima došao upravo od strane srpskih i rumunskih autora kojima je prepuštena gotovo potpuna kreativna kontrola nad projektom, što je nešto što se u francuskom stripu, kad se radi o najvećim izdavačima, prosto ne dešava. Koliko je „Krvavi krst“ zapravo netipičan strip za „prvu ligu“ francuskog strip izdavaštva u kojoj je objavljen, pokazuje i to što se ovim scenariom po prvi put za savremeni francuski strip potpisuje srpski strip autor. Naime, za pomenutu veliku četvorku francuskih izdavača trenutno radi pedeset srpskih strip crtača koji ilustruju tekstove francuskih strip scenarista, ali samo sam ja strip scenarista. „Krvavi krst“ je, inače, moj sedmi album objavljen u Francuskoj, ali prvi koji sam objavio za nekog od četiri izdavačka giganta u Francuskoj – a gorko slatko zadovoljstvo jeste što je prvi album serijala „Guerre Sainte“ (Sveti rat) istovremeno i jedini strip koji je napisao neko iz Srbije, a koji je u poslednjih petnaestak godina objavljen u Francuskoj. Album je naišao na prilično dobar prijem publike ali i kritike na eminentnim sajtovima, pa je serijal koji je trebalo da čine dva albuma proširen na tri svega par dana nakon objavljivanja. Led je probijen, a vrata odškrinuta, pa se nadam da će sada mojim kolegama scenaristima biti mnogo lakše da uđu na ovo tržište i pokušaju da na njega plasiraju svoje priče. Što se samog osećaja povodom objavljivanja ovog albuma tiče, on je sličan tome kad bi vam jedan od američkih pandana Delkora, recimo Marvel dozvolio da za njih kreirate sopstvenog superheroja, sa saradnicima po svom izboru i punom autorskom slobodom, pa potom tog superheroja plasirao pored Spajdermena, Supermena ili Betmena…”

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta jugpress.com

https://jugpress.com/strip-krvavi-krst-po-scenariju-marka-stojanovica-objavljen-u-francuskoj/

Tintin u zemlji Srbiji

Kako je od antikomunističkog propagandnog manifesta postao jedan od najpoznatijih i najznačajnijih stripova svih vremena - a i život njegovog tvorca ličio je baš na pustolovni strip.

Do susreta koji je promenio istoriju evropskog stripa došlo je krajem avgusta 1927. godine. Dvadesetogodišnji crtač i ilustrator Žorž Remi, već tada daleko poznatiji pod pseudonimom Erže (tako se na francuskom čitaju inicijali prezimena i imena mu), upoznao je Norbera Valeza, vlasnika i urednika konzervativnih briselskih novina "Dvadeseti vek". Iako mlad, Erže je već imao podosta objavljenih stripova iza sebe. A vrednosti koje je zastupao u tim radovima, na primer o vođi izdavača Totoru, lepo su se uklapale u koncepciju lista. "Dvadeseti vek" je u glavi novina imao i pojašnjenje: "Katolički list za učenje i informisanje". Valez, inače sveštenik, bio je poznati desničar.

Erže je uskoro postao urednik podliska "Mali Dvadeseti vek". Valez je zamislio da ovaj dodatak, koji bi izlazio svakog četvrtka, vrednosti koje je zastupao list prenosi mladim čitaocima. Pojavljivali su se stripovi, mada je Erže bio nezadovoljan. Velikim delom bili su to crteži s tekstom upisivanim ispod slike. Tek je počinjao s balončićima.

Reporter lista, imenom i prezimenom Leon Degrel, otišao je u Meksiko, da izveštava iz tamošnjeg građanskog rata. Na adresu lista počeli su da stižu paketi sa stripovima. Američka izdanja "Bim i Bum", "Porodica Tarana", "Maca Šiza". Erže je bio oduševljen. Usvojio je oblačiće za upisivanje teksta, ali od "Tarane" usvaja i okrugle noseve. Rađa se novi junak, reporter Tintin. Kasnije je pričao da mu je junak jednostavno sam došao. Nije to bilo nešto visokoumno, što mu se motalo po glavi mesecima, kako crtači obično vole da mistifikuju. Od zamisli do prve skice prošlo je najviše pet minuta. A reporteru bi, jel'te valjalo nešto i da radi. Zato je Erže zamislio da ga pošalje na prvi zadatak, pravo u SAD.

Izložio je zamisao Velezu. Ovome se svidela priča o reporteru-junaku, ali ne i zadatak na koji su imali da ga pošalju. Ameriku je jednostavno zamenio Sovjetskim Savezom. Još je Eržeu dao knjigu "Moskva bez maske", Žozefa Dulijea, bivšeg belgijskog konzula u Rusiji. U to vreme antiboljševizam i mržnja prema Sovjetima nisu bili neobični. Naprotiv. U Briselu je 1928. godine demolirana izložba o životu u Sovjetskom Savezu. Dobar deo ruske emigracije završio je u Belgiji, a Erže je bio pod utiskom svega što je čitao o zverskom careubistvu. I takav je seo da radi.

Prljavi mali buržuj

Već 10. januara 1929. godine izašla je prva tabla novog stripa u "Malom Dvadesetom veku". Dečak od petnaestak godina, kako bi čitaoci mogli da se poistovete sa njim, dobio je zadatak da ode u SSSR i napiše reportažu o boljševičkom načinu života. Ovo je bio prvi i jedini put u celom serijalu da Tintin radi ono što mu je glavni posao - piše reportažu. Od prvih sličica s njim je i pas, beli foks terijer Sneško. Ova životinja postaće prepoznatljiva koliko i gazda joj.

Još u vozu Tintina časte sa "prljavi mali buržuj", a nije mu trebalo dugo da shvati da političari i vođe varaju glupavi narod, koji je ubeđen da živi u Crvenom raju. Ljudi gladuju, vlasti prave kulise fabrika kako bi ubedile gostujuće britanske markstiste da zemlja radnika i seljaka postiže neviđene uspehe. Tintin će da vidi i nameštene izbore, redove za hleb, naposletku i zaveru oko izvoza žita. Prirodno, sve vreme im je za petama i tajna policija. Tintin i Sneško nađu se i pred puškama streljačkog voda. Uspevaju da umaknu tek da bi slučajno otkrili sklonište u kome Lenjin, Trocki i Staljin kriju zlatko opljačkano od naroda.

Glavni junak prepoznatljiv je od početka. Maltene je precrtak Totoro, a Erže je tvrdio da mu je dodao i crte svog brata. Na prvih nekoliko tabli čuveni čuperak se ne ističe toliko, ali je posle vratolomne jurnjave na motorciklima pošao na svoje mesto. Da se decenijama posle ne pomeri i postane zaštitni znak stripa.

Erže je u neku ruku izmislio i novi način crtanja stripova, kasnije nazvan "čista linija". Kako je mastilo u štampi lako završavalo razliveno po hartiji, to je Erže vodio računa da mu linija bude tanka i čista. Izbegavao je da senči ili dodaje nepotrebne detalje, kako bi crtež delovao raskošnije. Sve je to bila posledica nužde nego neke umetničke zamisli, ali su nebrojeni crtači, uglavnom francuski, prihvatili novi stil i oponašali ga do iznemoglosti. I tako je do dana današnjeg.

Usađivanje patriotskih osećanja

Uspeh stripa "Tintin u zemlji Sovjeta" iznenadio je sve. Tiraži su rasli, a Valez je osmislio i nešto što bi se danas nazvalo "pi-ar kampanja". Redakcija je objavljivala zalbe koje su pristizale pravo iz Kremlja. "Prave", naravno. Tu su i performansi. Tako je 1. maja 1930. godine na naslovnoj strani novina objavljeno da se Tintin vraća. Priređuje mu se doček na železničkoj stanici Gar de Nord. Valez je unajmio petnaestogodišnjeg Lisjena Pepermana, koji je unekoliko ličio na Tintina. Kada je iskočio iz voza, sve u pratnji pravog belog terijera, zatekao se na prepunoj stanici. Masa ga je pozdravljala, kao i na zadnjoj tabli stripa. Transparenti, novinari traže izjave, škljocaju aparati. Teško da je ikada neki strip izazvao takvo dešavanje.

Redakcija je zatrpana pismima, čitaoci traže nastavak. Erže se ponovo dosetio Amerike, ali je Valez zamislio da reportera pošalje u Afriku, pravo u Kongo, tada belgijsku koloniju. Zamišljeno je da se čitaocima osnaže patriotska osećanja, da im se pokaže kako bi bez evropske prosvećenosti Afrikanci ostali divljaci. Erže se i nije bavio preteranim istraživanjem, nekoliko puta je posetio Muzej kralja Lepolda II. Kongoance je prikazao kao dobrodušne, ali glupave divljake, kojima belci jednostavno moraju da vladaju. Za njihovo dobro, razume se.

Bilo je tu još nekih škakljivih scena, od lova nosoroga dinamitom, pa do doučavanja malih Kongoanaca tome kako je njihova otadžbina Belgija. Takve stvari u ovom vremenu političke (hiper)korektnosti nikada ne bi mogle da budu objavljene, ali su tridesetih godina prošlog veka bile savršeno uobičajene. Zato je Erže kasnije ispravljao znatan deo kadrova. Ipak, i dalje je optuživan da je rasista, pa su razne grupe decenijama podnosile tužbe za zabranu stripa. Poslednji put strip je bio na sudu 2007. godine. 

Za treću priču Valez je konačno prihvaito Ameriku. I tu je Erže uneo duh epohe, pa već u prvom kadru policajac salutira Alu Kaponeu. Prvi put je mogao sebi da da oduška u scenariju, pa se kroz celu priču provlači kritika kapitalizma i potrošačke kulture. To se lepo uklopilo i u konzervativnu koncepciju lista, sreća jedna neviđena. A da su čitaoci lepo prihvatili takve zamisli, videlo se po tiražima. Neprestano su rasli. Prodali su prava za Francusku, Švajcarsku i Portugaliju.

Veće 1934. godine stiže i epizoda "Faraonova cigara", u kojoj se uvode novi likovi, koji ubrzo postaju stalni. Smotani detektivi blizanci Dipon i Dipon, u odelima i s polucilindrima i štapovima, osim kada su na zadatku u inostranstvu. Tada oblače nošnje zemlje u kojoj su, toliko stereotipne da izazivaju podsmeh. Erže je nadahnuće našao u svom ocu i stricu, identičnim blizancima, koji su često šetali zajedno, baš sa polucilindrima i štapovima. Doduše, Dipon i Dipon razlikuju se u jednom detalju. Imaju brkove.

Čitalac Čang Kaj Šek

Za sledeću epizodu Erže je odabrao novo odredište - Daleki istok. Japan je u Mandžuriji, Kina se brani. Za divno čudo, Erže je za ovu epizodu sproveo opsežna istraživanja i "češljanje" dokumentacije. Upoznao je Kineza Žanga Čončerna, združio se s njim. Žang ga je podučavao kineskoj prošlosti, kulturi, taoisičkoj filozofiji. Zato je epizoda nazvana "Plavi lotos" može da se gleda i kao vremenska kapsula Kine iz sredine tridesetih. I kao takva prvo je remek delo u serijalu. Žangu u čast, Erže je ubacio i lik Čang Čong Čena, koji postaje najbolji Tintinov prijatelj. "Plavi lotos" dospeo je čak i do Kine. Bunile su se japanske diplomate u Evropi, oni u Briselu čak su pretili da će slučaj da iznesu pred Međunarodni sud pravde u Hagu. Vođa kineskih nacionalista Čang Kaj Šek bio je oduševljen stripom, pa je pozvao Eržea u goste. Ovome se nije baš otiskivalo na drugi kraj sveta, ipak je mora da radi nove i nove epizode.

Nižu se "Slomljeno uvo", "Crno ostrvo", potom 1938. godine, u samo predvečerje rata u Evropi, koji će da se proširi na svet, objavljuje priču "Skiptar kralja Otokara". Priča je smeštena u izmišljenu zemlju Sildaviju, negde na Balkanu. Njoj preti moćni sused Bordurija, čiji je vođa Mustler, jasna aluzija na Musolinija i Hitlera. Čak su i uniforme Bordurijanaca iste kao nacističke. Tako je i cela epizoda direktna osuda Hitlerovog komadanja Čehoslovačke i pripajanja Austrije.

Tada se ponovo pojavio i Degrel. On i Erže bili su veliki prijatelji. Toliki, da je posle ogromnog uspeha Tintina u celoj Evropi Degrel počeo da tvrdi da je lik reportera izveden prema njemu. To je bio razlog da ga Erže tuži, pa su prijateljstvo razvlačili i okončali na sudu. Presuđeno je da Tintin nije crtan prema Degrelu, koji je u međuvremenu postao šef krajnje desne partije "Reksista". Nešto kasnije, postao je jedan od najmlađih generala i najodlikovanijih oficira Vafen SS, onaj za koga je Adolf Hitler izjavio da bi voleo, ako bi imao sina, da bude kao Degrel. Erže je uvek poricao vezu, ali da sličnost postoji, postoji. I te kakva. Od sličnosti frizure, nosa, pa nadalje. Čak su i ikonične pantalone pumparice, neodvojive od Tintina, bile stalni deo Degrelove garderobe dvadesetih godina.

Postoji još jedna priča o uzoru. Dvadesetih godina u Belgiji je bio veoma poznat reporter Robert Sekse, koji je jurcao okolo na motorciklu. I imao je slično putešestvije u SSSR. Kasnije i u Kongo i SAD. Čak je imao i mehaničara Milua, i to je francusko ime Sneška.

Poruke iz zatvora

Nemci 1940. ulaze u Belgiju. Ostvaruju se slutnje iz stripa. Erže beži u Francusku, kao i desetine hiljada Belgijanaca. Ipak, na poziv kralja, koji je sunarodnike pozvao da se vrate u zemlju i nastave sa svojim poslovima, u Brisel je stigao i Erže. Samo, "Dvadeseti vek" je ugašen, kao politički i nepodobno glasilo. Jedva je našao novo uhlebljenje, u vodećem belgijskom listu "Le Soar", čije su objavljivanje navisti dozvolili. Erže je nastavio da crta Tintina.

U sledećoj epizodi, "Kraba sa zlatnim kracima", prvi put se pojavljuje još jedan lik koji će ubrzo da postane nazaobilazan. Hadok, kapetan trgovačke mornarice, cinični prgavi pijanac, protivteža gotovo neporočnom Tintinu. Onaj koji će i Sneška da nauči da pije viski. Onaj čiji je svaki peti oblačić ispunjen najživopisnijim mornarskim kletvama i psovkama. Nisu retko oni koji više vole Hadoka od samog Tintina.

Sledeća priča, takođe iz "Le Soara", ponovo je nepodobna. Zlikovci su prikazani kao tipični Jevreji iz nacističke propagande, kukastih noseva, pokvareni do srži, sve sa osobenim prezimenima. Tu je i scena kada se dvojica rabina raduju smaku sveta, zato što onda neće morati da plaćaju račune. Ubrzo se pojavljuje i profesor Kalkulus, smotan,  gluv, ali genijalni fizičar, čiji izumi postaju bitan deo serijala.

Tintin je trajao tokom okupacije. A kada su Amerikanci ušli u Brisel, septembra 1944. godine, Erže se ubrzo našao u zatvoru, pod optužbom za saradnju sa neprijateljem. Izvukao ga je prijatelj, ali se tu priča nije završila. Hapšen je još tri puta. Uzalud objašnjavanje da je samo radio svoj posao, isto kao što su pekari pekli hleb. Kako bi ga se koja grupa pokreta otpora setila, tako je Erže završavao u nekom podrumu.

Nije pomagalo ni dokazivanje da je odbio da bude doušnik Gestapoa, potom i član i propagandista. Za takvo odbijanje lako se gubila glava tokom rata, ali to nikoga nije zanimalo. Čak ni to da je jedan sudbija odbio da mu sudi, rečima da ne želi da glumi budalu. Ime velikog Eržea bilo je uprljano.

Novu priliku dobio je već 1946. godine, kada je upoznao Rejmona Leblana, jednog od vođa pokreta otpora. Ovaj je nameravao da pokrene novi časopis, okrenut upravo stripu. A Erže je bio stvoren za jednog od urednika. Leblan mu je obezbedio potvrdu o dobrom vladanju, koja mu je omogućila da radi. Branio ga je na sve strane, rečima da je Tintinovim pustolovinama podizao moral Belgijanaca. Čak je osporiio "Crnu listu" saradnika "Le Soara", koju je njegova grupa izdala tokom rata.

250 miliona kupaca

Uprzo se na kiosima pojavio novi časopis, namenjen "mladima od 7 do 77 godina". I zvao se, prirodno, "Tintin". U prva tri dana prodalo se preko 60.000 primeraka. 

Mnogi nikada nisu prestali da ga optužuju za saradnju sa Nemcima. To je išlo dotle da je Erže nameravao da se odseli daleko, čak u Argentinu. Prolazio je kroz krize, pa se dešavalo da nestane po nekoliko nedelja. Tako je jednom prilikom proveo tri nedelje u šatoru, u dvorištu iza kuće, dok ga je izdavač jurio po celoj Belgiji i Francuskoj. Vratio se i nastavio da crta, kao da se ništa nije desilo.

Zanimanje za strip nikako nije jenjavalo. Bilo je toliko veliko da je 1950. godine osnovan Studio "Erže". Tamo su saradnici crtali delove, oponašali su šefov stil toliko da do dana današnjeg niko ne može da kaže šta je radio sam Erže, a šta neko od podređenih. Onda su 1950. i 1952. godine objavljene epizode o spuštanju na Mesec. Čitavih devetnaest godina pre onog malog, a velikog koraka Nila Armstronga. Zahvaljujuće je koliko je Erže išao ispred vremena. Odela kosmonauta veoma nalikuju onima koja su kasnije korišćena, dok je raketa za putovanje kopija nemačke "fau 2". A radi, po rečima profesora Kalkulusa, kao i atomska bomba. Samo što ne eksplodira odjednom.

Leblan nije nameravao da trpi Eržeove nestanke. Zato ga je na mesto urednika zamenio Greg. Ovaj je za to vreme otkrio neka nova zanimanja. 

A to je bila moderna umetnost.

Počeo je da sakuplja slike Miroa, Poljakova i mnogih drugih. Čak je i sam pokušao da slika. Ipak, kada je radove pokazao prijatelju kustosu, ovaj mu je rekao da ima dara, ali da se ipak drži stripa.

S godinama je bio sve povučeniji. Izbegavao je medije, ali je obavezno lično odgovarao na pisma obožavalaca. Popularnost mu je stalno rasla. Beltus, Đakometi, Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn navodili su Eržea kao jednog od glavnih uzora. Tolikih, da je Vorhol, uradio jednu grafiku s njegovim likom. Ponovo su objavljivani albumi, da bi danas došlo do toga da teško postoji jezik na koji Tintinove pustolovine nisu prevedene. I prodate u preko 250 miliona komada.

Erže se konačno smirio 3. marta 1983. godine. Do tada je nacrtao 23 epizode Tintina. Pre smrti zabranio je da bilo ko nastavi posao, ali je ipak objavljen još jedan album, sastavljen od napibirčenih, nezavršenih crteža. Ipak, ona dvadeset i tri albuma čine celinu koju će iko, ikada, teško da nadmaši u svetu stripa. Ili, kako je to lepo rekao general Šarl de Gol:

"Tintin je moj jedini suparnik na međunarodnom planu! Mi smo mali, ali ne dozvoljavamo da nas veliki pregaze."

Danas je lik Tintina i u nastavnom programu svih škola na francuskom jeziku.

Autor: Nemanja Baćković

Tekst preuzet iz štampanog izdanja Politikinog Zabavnika #3500

Zagor specijal #31

Specijal #31

Scenario: Mirko Perniola

Crtež: Fabrizio Russo

Naslovnica: Alessandro Piccinelli