Da li je tačno da ste inspiraciju za prvi roman iz ove serije dobili posle terorističkog napada 11. septembra?
Da, mada sam i pre toga radio na ovoj priči. Osmislio sam svet pun demona i kreirao načine na koje u njemu radi magija, sa mapom zbivanja. Međutim, nešto mi je nedostajalo. Jedanaestog septembra bio sam u Njujorku. Sećam se da sam toga dana bio na poslu, da sam sa prozora gledao Svetski trgovinski centar, brinući o tome da li je moj tast, koji se tamo nalazio, dobro. Tek kasnije sam saznao da je odatle bio na vreme evakuisan. Snažno me je pogodilo ono što se toga dana dešavalo na ulicama. Neki ljudi iz kancelarije jednostavno su otišli da budu sa svojim porodicama, jedni su jurnuli prema dimu i ruševinama nameravajući da pomognu, da daju krv, da nešto učine, dok su drugi, pak, stajali kao skamenjeni, ne znajući šta da rade. Pogodio me je način na koji strah svakoga udari drugačije. Tako sam, u vezi sa pričom na kojoj sam radio, postavio pitanja: „U redu, demoni izlaze samo noću, i to jeste zastrašujuće, ali kako je tim ljudima koji se skrivaju? Na koji način se odnose jedni prema drugima i kako se ponašaju, kako sve to utiče na svet u celini?“. Tako je prva knjiga ovog serijala zapravo studija straha. Druge stvari uticale su kasnije na tok moje pripovesti, kao na primer to što nisam baš bio zadovoljan odlukama koje su naši lideri donosili. Razmišljao sam o tome kako ljudi lako uvrede jedni druge, a da to ni ne osete, o stalnim nesvesnim konfliktima.
Prvi roman napisali ste u metrou, i to na telefonu. Da li je atmosfera podzemne železnice uticala na svet romana?
Istina. I to čak nije bio ni ajfon... Imao sam priču koju sam želeo da napišem, a nisam bio profesionalni pisac. Imao sam posao, prijatelje, porodicu, ljubavni život, ali nisam posedovao mnogo slobodnog vremena. Morao sam da iskoristim onaj period od sat vremena, koliko je trajala moja vožnja od Bruklina do Tajms skvera, gde sam bio zaposlen, kao i sat u povratku. Napisano sam delio na poglavlja, u posebne fajlove u telefonu, i sa slušalicama na ušima, od jutra, u podzemnoj železnici, počinjao da pišem. Napisao bih oko 400 reči do posla, i isto toliko u povratku kući. Noću bih sve sređivao u kompjuteru. Tako sam radio godinu dana i na ovaj način nastalo je sedamdeset odsto prve knjige. Pošto podzemna železnica nije naročito prijatna, pisanje je za mene bio svojevrsni beg sa tog mesta. Slušao bih muziku i isključio bih se, fokusirajući se samo na tastaturu. Shvatio sam da najbolje pišem u vozovima i avionima, gde nema interneta, tako da je moja Muza zapravo u vozu.
Jeste li, kao i u svim velikim epskim pričama, imali na umu iskonsku borbu dobra u zla?
Do danas nisam siguran u to da li dobro i zlo zaista postoje. U tradicionalnim romanima fantastike, kao što je Tolkinov „Gospodar prstenova“, zna se ko je dobar, a ko je loš. Aragorn može da ubije koliko god hoće Orki i čitalac se neće zbog toga osećati loše, zato što zna da su oni zli. U stvarnom svetu mnogo je složenije od toga, pa i u mojoj priči. U prvoj knjizi da se zaključiti da je neko loš, a zatim biste ga u drugoj upoznali i shvatili da nije negativac, već da je neko zapravo prema njemu loše postupao. U trećoj knjizi reč je upravo o tom junaku, gde je objašnjeno da ni on nije negativac. U mojim knjigama postoje svi ti likovi koji su naizgled zli jedni prema drugima, ali svi zajedno, i na svoje načine, pokušavaju da spasu svet. Svi su oni heroji, koji se međusobno ne razumeju. Mislim da se svi suočavamo sa tim u realnosti. Ljudi u suštini žele isto, ali se bore sa nerazumevanjem i nevericom, što stvara konflikte koji bi nestali ako bi komunikacija bila bolja. To sam zapravo želeo da pokažem u svojim knjigama.
Zašto demoni u vašem svetu izlaze baš iz utrobe zemlje?
Ideja za moju priču bila je da je vrući centar sveta magija, koja zrači kao vrelina, tako da je stvorenja koja žive pod zemljom upijaju, postajući monstrumi. Oni izlaze samo noću zato što bi ih spržila svetlost dana. Noćna čudovišta deo su svakog predanja, svake kulture na svetu, kao i priče o simbolima koji odbijaju zlo. Svi se plaše onoga što tama može da skriva. Mislim da su moje knjige prevedene na 26 jezika upravo zbog toga.
Šta od ostalih izdvaja vaše vodeće junake, kao što je Arlan?
Imam trinaest likova koji iznose tačku gledišta u čitavom serijalu. Šestoro od njih su žene, šestoro su muškarci, jedan je monstrum. Oni su normalni ljudi gurnuti u život, koji nije normalan, onoga trenutka kada im se u detinjstvu nešto dogodilo. Arlan nije ni posebno snažan, niti mudar, ali kada vidi da je njegova majka napadnuta, dok otac pri tom iz straha ne reaguje, on odlučuje da bude drugačiji i da se suprotstavi. Otkriva da se problemi rešavaju sami od sebe ako se čovek sa njima suočava. Isto je i sa drugim junacima, kroz koje sam, tokom ovog serijala, pokazao kako obični karakteri mogu da postanu lideri koji menjaju svet.
Fantastika sadrži dobre metafore za današnji svet?
Da, iako nisam toliko uobražen da pomislim da će moje priče o monstrumima uticati na nečiju svest o svetu. Ali, ono što kod fantastike volim jeste to što dopušta suočavanje sa stvarnim ljudskim problemima među različitim kulturama, polovima, emocionalnim sukobima. Pri tom, čini to na način da prst nije uperen ni na koga određenog. Mogu da prikažem te zamišljene kulture, koje muče ista pitanja, i da na taj način progovorim o realnim stvarima u svetu, bez pravih primera određene zemlje ili religije. Iznošenjem šire slike izbegnuta je ona predrasuda „moja sveta knjiga drugačija je od tvoje svete knjige“, gde ta dela govore o suštinski istim stvarima, dok se ljudi i dalje svađaju. Ako govorite o hrišćanstvu ili islamu, čitaoci će odmah zauzeti gard, ali ukoliko je reč o izmišljenoj religiji, onda će opuštenije o njoj da razmisle.
Imate li poseban odnos sa čitaocima?
Trudim se da stalno budem u kontaktu sa njima. Aktivan sam na društvenim mrežama, dajem besplatne knjige na različitim takmičenjima, gde se na primer ljudi obuku kao neki od mojih junaka, slikaju se tako i pošalju mi fotografiju, ili nacrtaju magične simbole iz knjiga. Imam 20 primeraka od svakog izdanja mojih knjiga na engleskom, i šest od svakog izdanja na drugim jezicima, a živim u malom njujorškom stanu, tako da ih stalno poklanjam čitaocima. Ako bi na takmičenju pobedio neko iz Srbije, ja bih mu poslao knjigu na srpskom.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs
