Milorad Vicanović Maza, strip crtač iz Laktaša u Republici Srpskoj, jedan je od onih koji je odrastao u zlatno vreme stripa u bivšoj Jugoslaviji, osamdesetih godina prošlog veka. Smatra da je pre rata u BiH bilo ljudi koji su se profesionalno bavili stripom i objavljivali su u tadašnjim jugoslovenskim časopisima.
-Tada nije bilo nikakve organizovane scene, nije bilo festivala, nije bilo ničega, to je krenulo tek nakon rata. Trebalo je da prođe neko vreme i da mi između sebe uspostavimo neki kontakt, tako da smo mi već 98. imali izložbu strip autora u Banja Luci. Pokrenuli smo i časopis. U to vreme nismo znali ni šta se u Federaciji BiH dešava, čak ni da u Beogradu postoji Salon stripa. Onda je krenulo povezivanje tako što kad odeš na neki festival, onda tamo upoznaš ljude, oni preporuče neke druge i tako to ide. Sada, zahvaljujući internetu, je to kudikamo lakše i jednostavnije.
JUGpress: Na Balkansku smotru mladih strip autora u Leskovcu prvi put ste došli 2007, a onda napravili strip festival kod kuće…
Maza: U Leskovcu mi se rodila ideja da u Laktašima napravim salon stripa i to je praktično prvi festival stripa u Bosni i Hercegovini, koji se, evo, održava već jedanaest godina. Kroz taj salon sam nastojao da povežem autore iz BiH za koje smatram da su talentovani, koji imaju neki potencijal, sa kolegama. Pored interneta, jako je bitan i direktan kontakt neafirmisanih i afirmisanih autora u smislu učenja, savetovanja, razmene iskustava, pomoći… Sad već imamo i formirano Udruženje strip autora i obožavalaca stripa Republike Srpske. Nismo hteli ići na nivo cele BiH, jer ne poznajemo sve autore… Mada, znam da je u Sarajevu bilo autora koji se nisu međusobno ni poznavali, a kamoli družili… Dešavala se paradoksalna situacija da pozovem dvojicu autora iz Sarajeva koji se upoznaju u Laktašima! A Laktaši su mesto koje nema ni desetak hiljada stanovnika…
JUGpress: Kako izgleda praviti festival stripa u malom mestu?
Maza: To nije neka manifestacija koja zahteva neki ogroman novac, ali sam imao sreće da imam podršku vladajućih struktura i to bez obzira na promenu vlasti. Čak i kada sam hteo da kažem „Sad je dosta, prezauzet sam…“ terali su me da to uradim „samo još ovu godinu“, i to, eto, traje… Neko ko nije pravio manifestaciju tog tipa uopšte nije svestan koliko to isisava energije iz čoveka. Ovakve manifestacije, kao što je Balkanska smotra stripa u Leskovcu, ljudi rade iz ogromne ljubavi. To nije manifestacija gde vi dobijete velike pare od sponzora, pa možete nešto uštinuti… Vi, da se ne bi gnjavili, masu stvari platite iz svog džepa…“
• STRIP CRTAČ JE NAČITAN
JUGPress: Vaše udruženje izdaje i strip časopis. Šta je cilj tog izdavaštva?
Maza: „Parabelum“ je najobimniji strip magazin na području bivše Jugoslavije. Poslednji broj ima oko 250-260 strana i tu se objavljuju radovi autora sa područja cele eks Jugoslavije. Na žalost, nismo u mogućnosti da plaćamo autore, ali se trudimo da prvenstveno mladima damo šansu, nastojimo da popularišemo strip i stvorimo neku strip publiku. Želimo da omogućimo mladima da se kreatrivno izražavaju, ali, pri tom, nije poenta da od svakog deteta napravimo strip crtača. Tu su vam potencijalne arhitekte, scenografi, itd… Deca se na ovaj način druže, socijalizuju, razvijaju svoje umetničke sklonosti, a gde će ih život odvesti, videćemo. Strip je tu da pomogne u stvaranju zdravih, mladih ljudi, koji se bave pravim stvarima. Nijedan strip crtač ne može biti nenačitan, ne možete se baviti stripom ako ne čitate knjige. Nevezano samo za strip, vi morate imati moć vizuelizacije onoga što čitate. To pomaže kod stvaranja ideja i podstiče čoveka da bude kreativniji. Među strip crtačima imate, recimo, puno muzičara, malo ko od nas nešto ne svira, iako te dve stvari deluju kao nespojive. Problem kod nas je samo u uvreženom mišljenju da je bavljenje umetnošću nešto sa čim smo se mi rodili, da je to nama neko ulio i to je to. Kao radiš nešto iz zabave, ali nađeš sebi neki pošten posao i od toga živiš. To je paradoksalno. Bavljenje ovim je kao i bavljenje vrhunskim sportom. Recimo, ja ako mesec dana ne crtam, treba mi vreme da povratim crtačku kondiciju! Tako da bavljenje stripom stvara i određene radne navike! Mislim da ne postoji nijedan krivi aspekat bavljenja ovim.
JUGpress: Ko danas kupuje stripove? I zašto to radi?
Maza: Svuda imaš ljude koji su kolekcionari. Onda imaš ljude koji imaju novca pa mogu da kupuju sve. Možda najveća grupacija ljudi kod nas, a koji kupuju stripove, su oni koji su odrasli na tom tzv. zlatnom dobu. Oni su ostali zaljubljenici u to i najveća su grupacija. Ima tu i dece, ali su oni odrastali na nekim japanskim crtaćima, pa bolje razumeju taj način priče i pripovedanja, koji, meni barem, prilično glupo izgleda. Ali, to je njihovo doba, oni to crtaju i mnogo bolje to razumeju od nas… Ali, daleko je to od neke velike populacije ljudi. Nisu to neki tiraži, smešno je kad se to uporedi sa nekim tiražima u Francuskoj.
• KORIŠĆENjE STRIPA
JUGpress: Može li strip da se koristi i kao nastavno sredstvo?
Maza: To je potencijal koji je kod nas totalno neiskorišten. U inostranstvu imamo takvih primera. Svako dete će lakše neku lekciju upamtiti ako mu je vizuelno prezentujemo. Ovako, npr. šta je koje godine bilo, jednostavno nema sa čim da poveže, pa se teže pamti. To, u stvari, više zavisi od toga hoće li se pojaviti neki pedagog koji će shvatiti prednost ovoga. Sa bivšim ministrom prosvete Republike Srpske sam, negde 2004, trebalo da radim jedan strip formata „Alan Forda“, o dva osnovca koji prolaze kroz razne avanture, ali su tu trebale da budu uključene neke pedagoške lekcije iz nastavnog programa. Mi smo odradili četiri broja toga, zapelo je oko distribucije… Recimo, direktor uzme te primerke, određene pare od prodaje nisu išle onima koji su to prodavali, pa su nastavnici bili nezainteresovani za to… Bile su dobre reakcije nastavnika na sam sadržaj, pomagalo im je u nastavi, ali zbog loše distribucije se to ugasilo.
JUGpress: Kakva je budućnost stripa?
Maza: Teško je dati odgovor na to. Ne možemo očekivati povratak u neka stara vremena. Mi, pre svega, više nismo zemlja tog kapaciteta gde su se časopisi gasili kad „padnu“ na prodatih 40-ak hiljada primeraka, a danas su prezadovoljni ako prodaju toliko. Činjenica je da će strip više ići na neki elektronski oblik. Nama „starijima“ je i dalje papir važan, ugođaj nam je da listamo časopis, ali deci je najnormalnije da strip čitaju preko ekrana. Koliko će to biti isplativo, veliko je pitanje. Mislim da ovde sigurno neće biti, ali mora da se desi i neka krupnija promena, da se strip koristi na neki drugi način. U suštini sve ovo što mi radimo se i odnosi na neko građenje neke nove čitalačke publike. Znači, ne samo crtači i scenaristi, nego i publika koja bi pratila šta oni rade. U svakom slučaju, izumreti neće, jer čak i da se desi da nestane izdavača, vi danas uvek možete to što radite da stavite na internet i da bude dostupno svima. U Francuskoj su autori počeli da rade na taj način, barem oni autori koji ne mogu da se probiju do nekog većeg izdavača. Oni na taj način uspevaju da prikupe novac i čak i naprave dobar posao. Dakle, strip je žilava biljčica, opstaće.
Tekst preuzet sa sajta jugpress.com
