Sećanja: Intervju: Branko Plavšić

Ko je Branko Plavšić?

Čovek kome sve što se u životu dešavalo bilo je zahvaljujući talentu. Iako stripski nepismen, radio sam strip. Radio sam ga nagonski. Voleo sam crtež i izgradio svoj stil.

Kada je došlo da Vaših prvih kontakata sa stripom?

U školi smo dobijali sarajevske Male novine i Kekec. Tad sam se upoznao sa stripom Džeri Spring Žižea.

U školskim danima posebno sam voleo i Tarzana. Imao sam knjige sa ilustracijama Aleksandra Hecla, koje sam obožavao. Ovde u selu sam i tad bio, u detinjstvu, a i sad, poznat po tome kako umem da imitiram Tarzanov krik. I danas kad idem ulicom, deca znaju da mi kažu: „Hajde, Ćoka (tako me zovu jer sam u petoj godini ostao bez oka), može li onaj Tarzanov krik!“.

Uživao sam u Princu Valijantu Harolda Fostera i to u svakom detalju – u predelima, oružju, kostimima…

I dan-danas jako volim animirane filmove, kao što su Ledeno doba, Lepotica i zver i većina Diznijevih.

Kako je počela Vaša profesionalna strip-karijera?

Još od polaska u školu više od svega me je interesovalo crtanje. Gde god sam našao prazan papir – novine, pisma, sveske – ja sam nešto crtao. Ostalo me nije zanimalo. 

U sedmom razredu poslao sam Malim novinama jednu ilustraciju, koja je bila objavljena, što me je učinilo veoma srećnim i dalje više nisam odustajao.

Jednog dana u školu je došla nova nastavnica likovnog. Dala nam je da radimo slobodnu temu. Ja sam radio jednog partizana i nastavnica, kad je to videla, rekla je: „Izgleda da ovde imamo jednog pravog crtača!“. To me je veoma ohrabrilo.

Posle osnovne škole sam krenuo u Srednju školu primenjene umetnosti Bogdan Šuput u Novom Sadu. Tri meseca sam se zadržao u toj školi i onda sam se ispisao zbog porodične situacije. Otac je sa jednom platom školovao nas četvoro dece. U školi su veoma žalili zbog toga, jer sam značajno odskakao od ostalih 180 učenika.

Dečje novine su tada davale šansu mladim talentima, pa sam im i ja poslao jednu ilustraciju, prilagođenu listu Zenit, koji su tada izdavali. Bila je to ilustracija u istom formatu kao i Zenit, odnosno jedna tabla stripa, koja je asocirala na Larigana Artura del Kastilja. Na osnovu te table dobio sam poziv od Dečjih novina da dođem na razgovor. Srećko Jovanović, urednik Dečjih novina, je posumnjao da sam to ja uradio, jer se dešavalo na nekim konkursima da neki rođak uradi crtež za onog ko konkuriše. Onda sam pred Srećkom Jovanovićem demonstrirao crtanje i bio je zadovoljan, pa mi je predložio da uradim jedan strip po svojoj ideji. Rekao sam mu da ja nemam šlifa za pisanje i da bi bilo bolje da to uradi neko drugi, ali kako je on na tome insistirao, uradio sam jedan strip sa temom iz narodnooslobodilačke borbe. Radilo se o nekom kuriru koji je nosio poruku i poginuo je u zasedi. Strip je imao 8 ili 10 tabli. Zatim mi je Srećko poslao scenario za strip o Blaži i Jelici, koji je prethodno radio Radivoje Bogičević. Bio je to strip iz naše istorije iz doba Turaka. Uradio sam nekoliko epizoda tog stripa, da bih potom počeo da radim na serijalu Mirko i Slavko. Bilo nas je puno crtača, koji smo radili na tom stripu. Desimir Žižović Buin je bio glavni crtač. On je nosio likove, svu kompletnu radnju. U međuvremenu sam uradio jedan vestern, objavljen u Malom zenitu. Na osnovu tog junaka vesterna, koji je otišao u zaborav, nastao je kasnije Keli Brando. 

U Mirku i Slavku produkcija je bila enormna i tu nije bilo mesta za neke naročite umetničke kriterijume, ni za scenario, ni za crtež. Ipak, ja sam pokušavao na neki način da nadmašim Desimira Žižovića i ostale.

Dečje novine su tada objavljivale Tarzana, uglavnom epizode koje je radio Džon Selards. Uradio sam sijaset naslovnih stranica, od kojih sam neke i sačuvao. Radio sam naslovnice i za Džonija Pantera i druge stripove. 

Uradio sam još i sijaset kratkih stripova u Tik-taku o Mirku i Slavku, koji su imali po dve table, a sarađivao sam i sa listom Pingvin.

Jedino sam kod Blaže i Jelice imao neke korekcije urednika i nikad više nakon toga.

Dečje novine su 1970. godine održale jedan seminar u Vrnjačkoj Banji, kome je prisustvovalo nas 40-ak crtača. Seminar je trajao 15 dana. Pre podne smo radili neke crteže za potrebe Dečjih novina. I od svih prisutnih crtača, izabrali su samo mene i Stevicu Živanova, koji je završio Poljoprivrednu školu, pa potom i Akademiju umetnosti, da budemo primljeni u stalni radni odnos. Stevica je prihvatio posao, a ja nisam, jer bih imao manju zaradu nego kao spoljni saradnik, a ubrzo sam se i oženio i želeo sam da se vratim kući.

U to vreme se odlično zarađivalo. Koliko su svi radnici u društvenom preduzeću iz moje ulice zarađivali zajedno, toliko sam ja sam mogao da zaradim.

Dolazile su i ponude iz inostranstva. Jedna od takvih ponuda stigla je iz Minhena, iz preduzeća čiji je vlasnik bio Rolf Kauka, a umetnički direktor Valter Nojgebauer.  Do Valtera sam došao preko Jelka Peternelja, sa kojim sam bio blizak prijatelj u vreme kada sam sa Stevicom Živanovim stanovao u Novom Beogradu. Za Rolfa Kauku sam počeo da radim serijal Fiks i Foksi, nalik na Diznija, kao i Pihelštajner, jedan istorijski strip o pećinskim ljudima. Ipak sam se svega nekoliko meseci zadržao u Minhenu, jer nisam uspeo da dobijem boravišnu dozvolu za trajan boravak.

Jerka Peternelja sam upoznao još tokom saradnje sa Dečjim novinama. On je u vreme dok sam ja stanovao u Novom Beogradu tu služio vojsku. Bio je evropska klasa crtača. Jednom prilikom je dolazio u Novi Sad, kada je radio strip Crni Roko, po scenariju Ive Štivičića. Rekao mi je: „Plavša, tebi je ovde izdavačka kuća pred nosom. Traže crtača, evo ja dolazim iz Slovenije, a ti ništa!“. Jerko je bio izuzetan prijatelj i sjajan crtač. Umeo je da sa polomljenom rukom završi strip u zadatom roku!

Onda sam se upoznao sa Dušanom Dudom Vukojevim, sa kojim sam uradio strip Kameleon, što je izašlo u Nevenu. Duda Vukojev me je upoznao sa Sretenom Draškovićem i odmah je počela naša saradnja, prvo sa Svetozarom Tozom Obradovićem na Velikom Bleku, a zatim i sa Petrom Aladžićem na stripu Večernja akcija.

Rad na dve epizode Velikog Bleka (Gužva u Bostonu i Blago zelenih močvara) pružio mi je šansu da budem primljen u stalni radni odnos u Dnevniku. Naravno, sve je bilo legalno – bio je raspisan konkurs. Uglavnom su svi bili sa završenom akademijom, jedino ja sa osnovnom školom. 

U jednoj epizodi Velikog Bleka pojavljuje se lik koji je rađen prema meni – sa povezom preko oka. Spoj tog lika i Keli Branda koga sam ja radio 1960-ih godina je onaj Keli Brando koga danas znamo. Za mene su govorili da ličim na Zagora, Bleka i Tarzana. Sajmon Šild rađen je prema Banetovom Oliveru, a Klint Kalahan prema Klintu Istvudu.. Glavni junaci moraju biti specifični i prepoznatljivi. Ideja je bila da ti stripovi budu dopuna Lunovom magnus stripu i Zlatnoj seriji. Sada smo doživeli da ti stripovi posle 30 godina budu objedinjeni u jednom izdanju Vestern kolekcija. Sad mi je želja da Balkan ekspres bude ponovo objavljen. Pored toga, radio sam za Dnevnik sijaset ilustracija, posebno naslovnih strana.

Iz Dnevnika smo Bane i ja juna 1983. godine sporazumno prešli u Forum ‒ Marketprint. Tamo su već bili Sibin Slavković i Slavko Draginčić. Još u Dnevniku se pokazalo da smo Bane i ja jedan srećan spoj. On bi uradio olovku, a ja tuš i to bi na kraju dobro ispalo. Mimo Banetovih postavki radio sam i sa Petrom Meseldžijom jednu epizodu Tarzana. Od svih urađenih epizoda, tu bih stavio na prvo mesto. Radio sam i sa Mikicom i ostalim crtačima.

Početkom 1990-ih počeo je haos. Dobijao sam neku platu, ali nisam radio ništa. Bio sam angažovan u civilnoj zaštiti. Nakon 2000. godine nastala je klinička smrt Marketprinta i otpušten sam kao tehnološki višak. Ja sam prešao u bački Ribnjak, gde sam radio četiri godine i tri meseca, pa sam otišao u invalidsku penziju. Poslednjih nekoliko godina polako sam počeo da se vraćam stripu, radeći uglavnom naslovnice ili ilustracije.

Da li ste sačuvali Vaše originalne table?

Većina originala nalazila se u zgradi novosadskog Radničkog univerziteta. Par puta sam posetio tu zgradu i neki momci koji su tamo radili govorili su mi da originale odatle odnosi i ko treba i ko ne treba. A onda se desilo to što se desilo – požar.

Kako je izgledala Vaša saradnja sa scenaristima?

Kad mi scenarista pošalje scenario, ja ga pročitam u celosti i stvorim sliku o stripu u celini. Nove likove sam morao vežbati. Onda sam išao od table do table. Bilo mi je dovoljno da za tablu imam samo dijalog i radnju. Sve ostalo u scenariju je za mene gnjavljenje.

Sa kim od scenarista ste najradije sarađivali?

Sa Tozom Obradović. Uglavnom smo radili licencne junake. Scenario dobijen od Toze bih pročitao i nikad nisam imao neke primedbe. Milica Korošec, jedna od urednica Redakcije zabavnih izdanja znala je da se hvata za glavu. Recimo, u stripu je trebalo da se junaci nađu kod Kamene stolice. A Milica bi znala da kaže: „Nemoj, to asocira na Stolice!“ (!). U jednom trenutku je Blek leđima okrenut jednom mundiru. A Blek ga oseti i ispod ruke ga ubija direktno. „E, pa, ne može to tako! Izmisli nešto da ga udari recimo nekim kamenom!“, govorila bi Milica. Kakav kamen u zgradi!

Koliko ste u to vreme čitali stripove? Posebno Lunov magnus strip i Zlatnu seriju…

Slabo. Gotovo ništa. Mene je interesovao crtež, kako je autor to uradio. Posebno sam obratio pažnju na epizodu stripa o Kenu Parkeru Duga puška. Iz stripova su o to vreme bile izbacivane određene stranice jer su sadržale, po proceni urednika, neprimerene scene. A u Dugoj pušci se pojavljuju baš takve scene, sa ubistvom dece i cenzura je izostala!

Zagor je za mene dosta naivan. Ali, Ken Parker je kao filmovi Serđa Leonea, koji je sa tri filma oslikao Divlji zapad. Kroz Kena Parkera je Divlji zapad obrađen bolje nego što je to uradio bilo koji Amerikanac. A ostalo je kao španske serije i kao Mirko i Slavko. O svemu je išlo objašnjenje, a sve vidiš. Prazan crtež, prazan scenario. Marti Misterija i Dilan Dog su mi se ipak dopali. Voleo sam mračne priče sa elementima fantastike. A Alana Forda nisam pročitao nijednu epizodu! Čak nisam ni prelistao! Nije me interesovalo! Ja neke stvari čim vidim, znam da to nije za mene. Ili, nedavno me je oduševio Bleksad Kanalesa i Gvarnida!

Kako ste se upoznali sa Banetom Kercem?

Ja sam od mladosti imao jako dobrog druga Radiča Mijatovića u Novom Sadu, a zatim sam upoznao i Peru Aladžića, a Pera me je upoznao sa Banetom i Tozom. Bilo je to vreme –krajem 1970-ih i 1980-ih, kada se oko Dnevnika okupio znatan broj strip-autora. Bili su tu još i Dejan Nenadov, Zoran Janjetov, Pera Meseldžija, Slavko Pejak… Bilo je i onih, koji su znali da pruže dobre partije, ali jednostavno se nisu zadržavali. Hteli su sebe da ispitaju, koliko mogu da postignu. Bilo je to zaista srećno vreme.

Kako ste upoznali Sibina Slavkovića?

U Dečjim novinama radio je Slaviša Ćirović. S njim sam sarađivao na jednom stripu sa tematikom NOB-a. Ja sam bio u to vreme kod brata u Bačkoj Palanci. Mislio sam da kontaktiram Slavišu, jer se pojavila potreba da neko preuzme rad na Velikom Bleku, ali se ispostavilo da sam greškom pozvao Sibina. Sibin je došao u Bačku Palanku, upoznali smo se i on je počeo da radi za Dnevnik, a Slaviša Ćirović je ostao u Dečjim novinama!

Ko su bili Vaši uzori?

Jules Radilović i Žarko Beker od domaćih autora, a Kastiljo od stranih. Crtani romani, koje je objavljivao novosadski Forum, uticali su u svakom slučaju na mene, kao i na celu moju generaciju. Kasnije mi se jako svideo serijal Otkriće sveta u stripu. I Hugo Prat je genijalan. 

Preteča svih kod nas je bio Aleksandar Hecl i njegov Baf, vodič karavana. Da, na mene je još jako uticao Žižeov Džeri Spring, pa Gusar Riđobradi Šarlijea i Ibinona, Tangi i Laverdir Šarlijea i Uderca. Žiže je osnova, a Žiro je tu osnovu doveo do savršenstva. Svaki lik i svaki kadar su fantastični. Potezi četkicom… njegov crtež i nije za kolor.

Da li ste nekad radili kolorisanje?

Ne. Mirko i Slavko i Blažo i Jelica su izlazili po principu da je svaka druga stranica u koloru, ali ja sam samo označavao boje, a u štampariji su radili kolor. Jedino sam svoje naslovnice sam kolorisao.

Čime se bavite sad kad ste u penziji?

Uopšte mi nije dosadno. Ni ranije nije bilo posla kojeg bih se libio da radim – da kopam, orem, nosim džakove…, pa tako ni sad. U to vreme rekao sam sebi da više nikad neću povući nijednu liniju. Sad gledam na to sasvim drugačijim očima. 

Nekih pet godina nije mi bilo uopšte do stripa. Ali, probudili su me neki momci iz Osijeka. Tražili su neke stripove i naslovnice i pozvali su me jednom prilikom u Osijek. Shvatio sam da ti momci, kojima ja mogu da budem otac ili deda zna više šta sam ja uradio, nego ja sam. Slično je bilo i u Makarskoj, Sloveniji…

Sad pomalo radim na Zabavi za celu porodicu, prema Banetovoj ili Kuzmanovljevoj (Vladimir Kuzmanov) olovci. Sa Pekom (Predrag Ivanović) sam nedavno radio i Džeka Siborna.

Koliko korigujete olovkare, kojima radite tuširanje?

Sa Mikicom Ivanovićem imam dosta mučenja. On je Marvelova škola – voli bežanje iz kadra, ali uvek pravi iste greške. Mora da konstruiše figuru, što on ne čini, već ide direktno. Za razliku od toga, enterijere radi odlično, s obzirom da je građevinski crtač. Bane i ja se odlično razumemo, pa korigujem ponekad samo neki detalj – pojačam neku liniju i slično. Sa Pajom Kozom je isto.

Koliko danas čitate stripove?

Slabo. Više ih gledam, nego što čitam. Trudim se da pratim crtače. Ako mi je odbojan crtež, neću ni da čitam strip. Volim da ono što sam pročitao čitam ponovo, ali da bih opet gustirao crtež. Priča mi nije toliko bitna. Poseban prilaz imam crtežu i analiziram svaki detalj. Ukoliko ja ne mogu da nešto pružim, mogu da vidim ono što je kvalitetno. A ima genijalnih autora. I mladi ljudi nadiru, a i stari su još prisutni.

S kim ste u kontaktu od strip-autora?

Ostao sam trajno vezan uz Baneta, Tozu i Sibina.

Interesantno je da ste se bavili i glumom…

Između 5.000 kandidata na audiciji za film Veljka Bulajića Bitka na Neretvi u Sarajevu u novembru 1968. godine odabrano je nas pet. Pavle Nik, Vesna Malohodžić, Luka Zec, Tomislav Kukić i ja. Imao sam priliku da upoznam mnoge naše vodeće glumce, pa i Sergeja Bondarčuka, Jula Brinera, Ričarda Bartona, Franka Nera. Ja sam glumio borca koji je bio lakše ranjen, a koji je branio centralnu bolnicu u Prozoru. Tu je i scena moje pogibije, prilikom odbrane bolnice.

Novine su tada pisale o devetnaestogodišnjem mladiću Branku Plavšiću, koji je kao mali dečak ostao bez oka i pitale se da li će taj mladić postati glumac. Prenošene su i moje reči kako ja to ne bih želeo, već kako bih želeo da postanem poznat crtač, koji će osnovati svoj list. Međutim, posle se nikad nisam vratio filmu. Te zime nije bilo snega, pa su morali da budu uvezeni topovi za veštački sneg. Prethodno probno snimanje bilo je u Domu omladine u Beogradu. To je bio prvi krug sa 3.000 kandidata, a sledeći, u Sarajevu, uključio je 2.000 kandidata. Film je za mene bio svet ponavljanja, a strip to nije.

Koliko je muzika uticala na Vas?

Pa, ja sam narodnjak! Ali, sve što se slušalo i meni je odgovaralo. Ipak, davno sam shvatio da bi nešto voleo, moraš to da razumeš. A mene, kad bi odveli na koncert klasične muzike i vezali lancima, ja bih te lance pokidao i pobegao! Ja volim izvornu narodnu muziku, kao što su bosanske sevdalinke. Od nove muzike koja je danas prisutna, teško da od sto pesama bi se našla jedna koju bih poželeo ponovo da čujem.

Šta očekujete od narednih godina kada je strip u pitanju?

Devedesetih godina došlo je do zamiranja stripa kod nas i mladi su uglavnom prešli na zabavljanje video igricama. Sad se javilo i čitanje elektronskih stripova. Ali, ostali su pravi ljubitelji, koji i dalje nalaze draž u prevrtanju časopisa, razmenjivanju… Kao što je nekad bilo popularno razmenjivanje stripova, sličica… Nedavno je formirano Udruženje stripskih umetnika Srbije, pa verujem da će i to doprineti razvoju stripa, ali i oživljavanju zaboravljenih junaka.

Koliko se u Malom Baču zna za Branka Plavšića?

Ljudi uglavnom nemaju predstavu o tome čime se bavim. Poneko, ko sazna za moj rad na stripu, kaže mi da je zbog mene bio loš učenik. Više sam poznat po tome što volim šalu i druženje, nego po stripu.

Pre nekoliko godina u Baču ste održali izložbu…

Da. Želeo sam da moji sugrađani vide šta sam radio. Od opštine sam dobio prostor i sponzorstvo. Imao sam sijaset različitih ilustracija, koje sam izložio. Izložba je bila relativno dobro posećena. Izložene su bile i ilustracije iskopina sa bačke tvrđave.

Šta Vam danas najviše nedostaje iz bivše zemlje?

Pa, nedostaje mi to što ta zemlja više ne postoji i vreme u kojem se lepo živelo. Sa pasošem bivše zemlje moglo se putovati svuda, za razliku od većine zemalja u okruženju. A sad smo daleko iza svih njih.

Šta Vam najviše smeta u savremenom društvu?

Ne smeta mi ništa, osim što loše živimo i što nam je loša politika. Desio se taj nepotreban rat i mnogo ljudi je stradalo. Rat je izbacio nacionalni ispljuvak, koji je rasparčao sve ono što je radnička klasa decenijama stvarala. I smeta mi što je nestalo strip-izdavaštvo kod nas. Onda, ljudi su se previše otuđili. Progres za čovekovo bolje sutra ljude je strašno odvojio. Mediji prikazuju previše nasilja i nemoralnih stvari.

Branko Plavšić je rođen u Maloj Novskoj Rujiški u Bosni i Hercegovini 3. jula 1949. godine. Od 1955. godine živeo je u Malom Baču, gde je završio osnovnu školu. Srednju školu primenjenih umetnosti pohađao je u Novom Sadu, ali je zbog porodične situacije nije završio. Otac je troje dece.

Stripom je profesionalno počeo da se bavi još kao tinejdžer, kada je započeo i saradnju sa Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca, za koje najviše radi na stripovima Mirko i Slavko i Blažo i Jelica.

Sredinom 1970-ih godina otišao je u Nemačku, gde je za studio Rolfa Kauke radio na stripovima Fiks i Foksi i Pihelštajner.

Po povratku u domovinu zaposlio se u novosadskom Dnevniku, gde je radio na stripu Veliki Blek, kao i veliki broj naslovnica. Paralelno je tuširao i nekoliko epizoda serijala Nindža za Dečje novine, a radio je i stripove Kameleon i Tenk, po scenariju Dušana Vukojeva i Večernju akciju, po scenariju Petra Aladžića, koji su objavljeni u Stripoteci, Nevenu i YU stripu. Tuširao je i nekoliko vestern priča po scenarijima Svetozara Obradovića i Branislava Kerca. Tuširao je jednu epizodu Džeka Siborna po scenariju Svetozara Obradovića, koju je nacrtao Predrag Ivanović Peka.


Branko Plavšić je preminuo 9. novembra 2011. godine u Malom Baču.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2011)
Autor: Predrag Đukić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com