Sećanja: Intervju: Marinko Lebović

Ko je Marinko Lebović?

Čovek koji pokušava kroz olovku i papir da učini nešto lepo, što će ostati za pokolenja – da bude kreativan. Mene saradnici znaju: ja sam pamučni radnik na polju. Daj mi posao i mani me teoretisanja!

Rođeni ste u Subotici…

Rođen sam u Subotici 1955. godine, gde sam živeo do 1970-te, kada su se roditelji preselili u Novi Sad jer su ovde dobili posao. Iste godine sam nastradao, pa sam četiri godine pauzirao zbog oporavka i boravka u raznim bolnicama. Nakon toga sam se upisao u Srednju školu primenjenih umetnosti Bogdan Šuput – grafički smer. Hteo sam da se bavim i arhitekturom, ali sam ipak više voleo utilitarni dizajn – u prostoru, nije kao papir dvodimenzionalan. Volim tu treću dimenziju, ali nisu mi dali, pa sam se brzo preorijentisao na grafiku.

Kakva su sećanja na Suboticu?

Jako lepa. Subotica je slična Novom Sadu. Novi Sad ima više vode i još neku planinicu. Ali, ja u principu volim ravnicu, salaše… Letnje raspuste sam provodio kod babe na salašu. Mama mi je predlagala da idem na more, ali ja nisam hteo – radije sam provodio dva meseca na salašu, u kupaćim gaćama i bos!

U to vreme počinje i Vaše interesovanje za strip…

Ja strip nisam doživljavao kao 99% zaljubljenika u strip. Ne mogu reći da sam na strip gledao kao na šund, ali nikad u stripu nisam bio zadovoljan nacrtanim konjem ili pištoljem koga nisam mogao prepoznati po marki ili obliku. U to vreme, kad sam imao 10-12 godina, bile su jako lepe sveske formata Alan Forda, koje su objavljivale stripove o pomorskim bitkama iz II svetskog rata. Ne znam autora. Inače, slabo pamtim imena i nešto se ne trudim. Mene strip osvoji svojom temom i pogotovo crtežom, a autore nisam baš mnogo pamtio. E, tu sam se oduševio zato što sam mogao da prepoznam i Nimica, Midvej i Štuku i Meseršmita i Harikena. E, taj me je strip dobio i zato sam ga pročitao. Moja prva prava spoznaja stripa se desila zahvaljujući Zoranu Janjetovu, zato što sam kod njega video neke autore koji su se malo razlikovali od izdanja koje smo do tada čitali. U razgovoru s njim i s ljudima koji se bave stripom, ali i moje sadašnje supruge i sam sam se počeo baviti stripom. Zaslužni su za to i ljudi koji su se bavili stripom, a koje sam tada poznavao, posebno Bane Kerac, kome sam jedno sedam-osam meseci pre nego što sam se zaposlio u Dnevniku svaki dan dosađivao. Strip kojem sam se nekako više priklonio, to je francuski, odnosno evropski strip. Volim da sam u stripu verodostojan kada obrađujem bilo koju temu. Uradio sam 11 epizoda Bleka – konji su bili i ostali isti, ali sam se trudio da oružje i odeća budu verodostojni tom vremenu. Zašto volimo britanske istorijske filmove? Tu možeš izučavati istoriju umetnosti, od odeće do arhitekture. E, tako ja volim verodostojnost u stripu, iako sigurno mali broj čitalaca zna kako je to bilo u to vreme.

Imali ste trinaest godina kada su se pojavili Lunov magnus strip i Zlatna serija. Da li ste pratili ta izdanja?

Jesam. Bilo je tu par Italijana koji su me oduševili, posebno Priče sa Divljeg Zapada, to mi se svidelo. Svideo mi se i crtež, ali nikad nisam bio ta vrsta zaljubljenika u strip, da bi ih redovno kupovao. Bio sam tad klinac koji se bavio mnogim sportovima, a strip nije bilo nešto što me je toliko privlačio da bi me zakucao. Imao bih pola sata dnevno da pročitam strip, zbog obaveza vezanih za treninge. Strip sam otkrio tek sa nekih 19-20 godina. Kasno sam ga primetio i ušao u njega, ali sam dao sve od sebe.

Sa petnaest godina dolazite u Novi Sad. Kako Vam je glavni grad Vojvodine tada delovao?

Sâmo jezgro Novog Sada nije se razlikovao mnogo od Subotice. Od onda do sada Novi Sad se povećao za nekih 200.000 stanovnika. Ovaj grad ima tu neku lepu osobinu da svako ko u njega dođe i svidi mu se, on ga i zadrži. Subotica nema tu vrstu živosti kao Novi Sad. Tamo je sve nekako na note, sve nekako polako, dok u Novom Sadu ima neke živosti. Svideo mi se i jer ima Frušku goru i Dunav. Ja slatku vodu volim više nego more. Mada, da nisam nastradao, sigurno nas dvojica sad ne bi vodili ovaj razgovor, jer je trebalo da postanem kapetan „na belu lađu“! Celog života sam želeo da budem kapetan broda. I već u šestom-sedmom razredu mama se raspitala – u Rijeci i Puli je bila trgovačko-pomorska akademija. Svi su mi predviđali sportsku karijeru u košarci i da ću biti jako dobar plivač u Partizanu, ali ja sam želeo da postanem kapetan. Sad, Dunav je ono što me i dan-danas oduševljava i u čemu uživam! Našao sam sebe u Novom Sadu i ne znam šta bi me nateralo da iz njega odem!

Kako je došlo do poznanstva sa Zoranom Janjetovim?

Srećna okolnost. U to vreme Šuvarovog školovanja, to je bio deveti i deseti razred, kada si, ako ti se nije svidela neka škola, mogao da je promeniš. Ja sam išao u deveti i deseti razred u Bogdan Šuput, a sledeće godine nam je u razred iz Tehničke škole došao Zoran Janjetov i nekako se zadesilo da su i njegovi iz Subotice, a bio mi je i komšija na Limanu III. Tada je već bio egzemplar – u deset miliona jedan. Razvila se između nas neka hemija i baš smo se intenzivno družili. On je i glavni krivac što sam krenuo da radim strip. Videći neke albume kod njega (i slušajući jako, jako dobru muziku!), bili su to Žiro, Drije, Kaza.. i ja sam nekako počeo da škrabam, da pravim neke svoje skice, kompozicije koje su delovale kao vrlo stripske i onda mi je Zoran rekao zašto na ne bih probao da se bavim stripom. Čini mi se da je bila 1978. ili 1979. godina kada sam u Politikinom zabavniku našao jednu odličnu naučnofantastičnu priču, postapokaliptičnu, naravno, u kojoj su insekti postali enormno veliki, voće enormno veliko… I onda se pojavljuje jedna fabrika za preradu jabuke – jabuke koja je bila velika kao planina, ali i stršljen tu polaže svoja jaja! Postoje tu ljudi koji vade srž jabuke za preradu, ali i tim ljudi koji brane radnike od eventualnog napada stršljena. Poenta priče je da na kraju stršljeni ubijaju čuvare i polažu u njih jaja – insekti su ti koji će nastaviti da žive na ovoj planeti. Meni se to dopalo i ja to preinačim u deset tabli stripa. Naravno, svako olovčenje uz asistenciju i proveru kod Janjetova i te 1978. ili 1979. godine Forum otkupi te table, nikad ne objavivši, ali su videli izgleda neki potencijal u meni. Kada sam pitao Slavka Draginčića, urednika u Forumu zašto, rekao mi je da je to zato što su osetili da imam žicu – da to nije bilo za objavljivanje. Takođe sam sa Dudom Vukojevim, uradio Ogrom na osamdeset tabli, koje je Forum otkupio, ali nije nikad objavio. Bio je to strip koji počinje na Miletićevom trgu. To je bilo neko otvaranje mog puta u stripu. 

Školu sam završio sam sa dobrim ocenama, mislim kao sedmi u generaciji 1979. godine. Mogao sam da odem i na Akademiju, međutim ja sam se dohvatio stripa – bila su to vremena koja, kada ih danas posmatraš, deluju bajkovito. Nisam mislio da „gubim vreme“ na Akademiji. Jednostavno sam uleteo u svet stripa, ispunjavalo me i našao sam u tome veliko zadovoljstvo.

Kako je počela Vaša profesionalna karijera?

Kad sam završio srednju školu, bilo je nekih indicija od osoba koje su radile u Dnevniku da postoji šansa da se zaposlim u Dnevniku kao crtač Bleka. Onda je došlo do previranja među tim ljudima iz Dnevnika preko mojih leđa. To je dosta dugo trajalo, nekih osam-devet meseci, ali ja nisam gubio vreme, već kad bi moja supruga kretala na posao, ja bih išao u Dnevnik, gde sam sedeo sa Brankom Plavšićem, Dušanom Dimitrovim, sa Banetom Kercem. Polako sam se uvlačio u njihov svet, s tim da su mi dopuštali da im nacrtam ponekog konja, pištolj, neka kola… Tu negde 1980. u leto su napravili konkurs, na koji se javilo nas 80-90 i posle nekoliko meseci sam od svog tadašnjeg pretpostavljenog Lazara Lukajića dobio odobrenje da počnem da radim Bleka. Ono što je meni prijalo kao mladom početniku, bez neke velike sujete, za prvu epizodu Samurajski mač ja sam čak dobio 20% bonusa na platu.

Upoznavanjem Dude Vukojeva proširuje se neki moj izlet u strip. Sa njim krećem da radim kraće epizode, koje otkupljuje Forum. Ujedno osmišljavamo Maksimilijana Stona, privatnog detektiva. Radili smo epizode od po dvadeset tabli – uradio sam 11 epizoda, koje su sve otišle u Gornji Milanovac, u Gigant. Zatim upoznajem i neke druge scenariste, po čijim scenarijima radim Bleka. Po scenarijima mog najboljeg druga Duleta Dimitrova radim nekoliko stripova, koji su objavljivani u Našem stripu. Mislim da smo nešto i u Malim novinama objavljivali…

Onda dospevamo pod okrilje Ervina Rustemagića, pa malo izlazimo i u svet – Danska, Švedska, Amerika…

Kakva su sećanja na rad na Velikom Bleku? Kakve su pripreme prethodile radu?

Uglavnom smo se vodili Mitonovim epizodama, ali nije bilo problema naći literaturu o odeći ili arhitekturi tog doba. Ja posebno volim oružje, mada sam pacifista, pa sam i tome pridavao posebnu pažnju. Sam rad na Bleku, ako znaš osnovna pravila crtanja, dobra je škola za sve ono što se radi sa malo više grča, sa ozbiljnijim scenarijem, koji od autora traži više priprema i predradnji za strip. Posle rada na Bleku nikad se nisam osećao psihički umoran. Dešavalo se da me zaboli ruka i to je sve. Naravno, trudio sam se da strip uradim korektno, nisam želeo da to samo otaljam. Znaš kako, svi mi strip crtači ipak se potpisujemo na svoje delo. Meni nikad nije bio cilj da svoj rad otaljam, već da dam svoj maksimum.

Ubrzo nakon toga dolazi i do rada na Lunu kralju ponoći, ambiciozno zamišljenom serijalu. Tom prilikom ste sarađivali sa Slavkom Pejakom i Mišom Mijatovićem…

Saradnja je bila vrlo lepa i laka. To ne smem da propustim da kažem: taj period rada u Dnevniku – ne znam da li postoji nekome tako lepo izrežiran život, kao što je meni bio u to vreme. Ne znam da li može iz današnje perspektive da se razume ta moja sreća svakog dana kad sam odlazio na posao. To je bila ekipa s kojom sam radio – ne samo strip-crtači, već i drugi zaposleni, posebno Dušan Dimitrov, tehnički urednik i ilustrator, Borislav Stanković – karikaturista, Gradimir Smuđa, Radič Miša Mijatović, Slavko Pejak, Bane Kerac, Branko Plavšić… Znaš kad svaki dan čekaš da odeš na posao i kad kažeš: „Jao, dolazi vikend, kako ću bez društva…“! Nikakvih trzavica, prosto bajkovito! Preterano lepa sećanja! Ne može da bude problema kad se razumemo. Sebe sam smatrao najlošijim strip-crtačem i najlošijim radnikom. Ja sam uvek voleo da slušam. Posebno sam voleo Banetove kritike, jer su one vrlo direktne – on ti uhvati olovku, nacrta i objasni gde si pogrešio. A ja sam to mnogo više voleo od teoretisanja. Od Radiča sam jednom dobio kompliment – već sam nekih pet godina radio na Bleku: „Šta ti… ti se nikad nisi svađao, nikad se nisi pravio pametan; uvek si ćutao i slušao  pogledaj gde si doterao!“. Kao što mi je  Sibin Slavković rekao pre 10-20 godina, da sam ja njega najprijatnije iznenadio i da, kad je video moje prve radove, bio siguran da nikad neću biti strip-crtač. A, eto, doživeli smo da radimo i sarađujemo na istom stripu nas dvojica. Ali, nikad nisam imao problem sa sujetom. Ja sam kasno ušao u svet stripa i nikad nisam osećao da imam pravo da sa Banetom i Sibinom, koji strip drže u malom prstu, kako teoriju, tako i praksu, da se ja sa njima nešto svađam! Mislim da sam zahvaljujući njima dostigao sadašnji nivo.

Kada su Bane i Sibin početkom 1980-ih prešli u Forum, da li ste i Vi razmišljali da učinite isto?

Ne. Iskreno, nisu me ni zvali. Bane, Sibin i Branko su doprineli tome da Tarzan, koji je počeo da se radi u Forumu u to vreme dostigne taj nivo. Ja nisam od tih koji bi nešto mogao da pomognem. Ja sam bio tu da odradim. Recimo, ja imam za Tarzana jako lepih pohvala. Moj drug Perica Meseldžija mi je dao kompliment da mu se najviše dopada moj Tarzan. Rekao je: „Kod tebe se jasno vidi šta je džungla, a vidi se šta je savana“! Uvek mi je smetalo i kod velikih crtača, koji su radili Tarzana, pa počnu da crtaju ona velika čvornovata stabla. To su neke masline. Masline rastu u tropima, ali to su mesnata stabla. Mogu ona da budu čvrsta po strukturi, ali su razgranata. To su krošnje – te krošnje treba da hvataju sunce! To mora da bude ogromno i bez čvorova. Ja sam voleo o tome da razmišljam. Kada sam radio nosoroge, nikad nisam stavio nosoroga u šumu! Možda negde neki žbun, ali nigde šume! Ne znam kako bi ga drugi autori radili. A kada sam radio epizodu sa gorilom, to je bila neprozirna džungla. Volim tu verodostojnost, kao da sam mali Britanac.

Prvi Vaš veći serijal, koji ste radili sa Dudom Vukojevim, bio je Maksimilijan Ston…

Prvo smo krenuli sa jednom epizodom, koju je otkupio, a nikad objavio Forum. Bila je to epizoda od 80 tabli – Ogrom. Govorila je o tome da nad svima nama ima neko ko vuče konce…  Kadriranje mi se i dan danas sviđa, ali se vidi da je to neko nevešt krenuo da radi. 

Nakon toga smo seli i osmislili Maksa. Nije to trebao da bude mačo tip, niti natčovek, nego jedan vispren i duhovit lik. Svidelo mi se što je Duda znao da ubaci duhovitost koja je držala dramaturgiju. Meni se sviđa kako je Duda pisao. Na početku je on meni pravio neke blage krokije, kako bi voleo da izgleda tabla, ali kako sam ja imao Baneta Kerca kao mentora, onda sam ja njegove kvadrate krenuo da menjam, pa mi je Duda rekao: „Od sutra dobijaš samo tekst, ne želim da ti se mešam!“. Imali smo vrlo lepu saradnju. Odlično smo se razumeli sa vrlo malo reči.

Iako ste u svet stripa ušli zahvaljujući Zoranu Janjetovu, Vaša dalja strip-karijera nije išla u pravcu autorskog stripa?

Pa, kada sam ušao u Dnevnik morao sam se prilagoditi onome što je od mene traženo. Bili su to licencni stripovi, kao i oni naručivani od stranaca. Nisam imao vremena za izlet u nešto svoje. Jednostavno sam se prilagodio tržištu. Nisam ja vijao posao, već je on dolazio meni na ruke. Takva su bila vremena. Imam utisak da je Novi Sad tada imao pedeset crtača, da bi svi oni imali posla. A bilo nas je dvadesetak.

Janja je ipak egzemplar. Strip-crtač njegovog kalibra nisam. I on je krenuo preko licencnog stripa, ali je on izuzetnog kvaliteta. Čega god da se dohvatio, on je pozlatio.

Za strip treba samo talenta, strpljenja i da ono što ti uobličiš bude pik većem krugu čitalaca. U suprotnom, ti si avangarda ili zovi to kako hoćeš.

Malo je onih koji su završili Akademiju, a koji su se dokazali kao odlični strip-autori, kakvi su Dejan Nenadov i Perica Meseldžija.

Koliko ste danas u kontaktu sa Zoranom?

Nedavno smo se čuli i zaključili da smo se dosta davno videli i da bi trebalo da se vidimo. Sretali smo se u prolazu, na nekom strip-skupu. Ja ne volim ta velika okupljanja, nisam od tih… Ja jesam u stripu, ali taj svet izgleda da nije u meni, da me pokreće i na te vanstripovske događaje.

Poznati ste i po velikom broju naslovnica, koje ste uradili za Lunov magnus strip i Zlatnu seriju…

Da. Bilo je dosta epizoda koje smo dobijali od Italijana, ali bez korica. Onda je trebalo odraditi naslovnice. Najviše sam voleo kad su mi dozvoljavali da sam temperom kolorišem, ali nekad za to nije bilo vremena, pa sam se pomalo ljutio kako bi izgledalo kad moju naslovnicu kolorišu u štampariji.

Koliko ste u radu na licencnim stripovima imali prilike da pokažete svoju individualnost?

Trudio sam se da mi životinje izgledaju bolje nego kod bilo kog drugog autora, da šuma bude šuma, savana − savana. Možeš ti da radiš jako lepe likove, ali teško je biti u ovim godinama originalan u liniji. Svi se oslanjamo na nekog autora. Meni se jako sviđa Serđo Topi. On je po meni jako dobar grafičar, ali ne mogu da kažem da je tako dobar strip-crtač kao Herman, koji je po meni možda i najbolji u kadriranju,  izgradnji atmosfere. Ili matori Brekija, čiji su likovi imali iskrivljene face, ali je znao da napravi atmosferu. Teško je sad koliko meni moja ruka i moje oko dozvoljavaju da imam neki pečat, ali je i teško sublimirati njih petoricu u neki svoj stil. Mi smo imali jedan problem sa iskrivljenim likovima koje smo nazivali „iskeketio facu“. Onda te Bane nauči: „Ako ti je nešto na tabli sumnjivo, onda okreni drugu stranu i usmeri prema svetlu“. To je neverovatno kako oko ne reaguje na levo-desno, dok ne vidiš drugu stranu i shvatiš da si pogrešio. Puno A4 papira je bilo bačeno dok nisam dostigao neki nivo kojim sam bio zadovoljan. Bane, ma koliko na nekim stvarima insistirao, znao je da kaže: „Marinko, nemoj baš toliko, ipak je to samo strip!“. Savršeno raditi strip – ne znam da li to neko može. Mada, kad vidim danas neke autore kako rade, pitam se da li ima uopšte smisla da ja to radim. Međutim, dok god ima ko to da plati, ja ću raditi.

Šta je doprinelo tom fenomenu stripa u Novom Sadu 1980-ih?

O tome sam puno razmišljao i ne vidim drugi razlog nego da postoji mogućnost da se u određenom vremenu nagomilao kvantitet i kvalitet određenog broja ljudi koji su odlučili da se bave stripom. Ne može se reći da je to bilo zato što je tu bio Dnevnik, pa su se tu javili strip-crtači. Procentualno kada gledaš, ta koncentracija strip-crtača… ne znam. Bilo je jakih izdavača i u Zagrebu i u Sarajevu…

Koliko je Novosadska škola stripa bila specifična, u odnosu na zagrebačku ili beogradsku?

Zagrebačka i beogradska bile su više avangardne. To je isto kao i u filmu. Ne znaš da li uopšte da pališ aparat zbog četiri gledaoca koja su došli na projekciju, ili ćeš raditi visoko B produkciju, koja će donositi pare. Ja sam se našao u drugoj varijanti, ali definitivno i Zagreb i Beograd su dali jako dobre strip-crtače. Imaš publiku za sve. Ovo u Novom Sadu ja ne bih zvao čak ni talas. Bilo, dogodilo se, žao mi je što nije trajalo sve do sada. Možda bi tu bilo još momaka i eventualno koja devojka. Politička struktura je jako kriva za sve što se dogodilo na polju stripa, ne samo u Novom Sadu, već u celoj bivšoj Jugoslaviji. Po meni, ovih dvadeset godina koje je skakavac pojeo – tu je izgubljeno tri do četiri generacije stvaralaca stripa. Kad to ekonomist i oni koji su trebali da žive od stripa nisu razumeli… Najgore smo prošli mi koji smo se bavili stripom. Ja ne mogu da razumem jednog Baneta Kerca, za kojeg sam uvek govorio da tom čoveku nisu potrebni uslovi za rad. Njemu daj papir i on će napraviti strip. Sad, da li će crtati na hoklici, ili će crtati u ateljeu, njemu nije bitno. Bitno mu je da radi. Koliko je budućih „Baneta Keraca“ propalo? Kad vidiš na izložbama srednje škole primenjenih umetnosti koliko je tu dobrih devojaka i momaka! Kažu da je kompjuter ubio strip. Ne! Drugačije je kad ja pogledam novine na internetu, ili kad ih polako ujutru listam uz kaficu. To je neki fetiš. Zahvaljujući ovoj političkoj gluposti koja nam se desila u prethodnim ratovima, mislim da je tu izgubljeno jako puno, a da smo mi strip-autori izgubili najviše.

Ostajući u Dnevniku tokom 1990-ih, imali ste priliku da pratite umiranje domaćeg izdavaštva. Kako je to izgledalo iznutra?

Strip je u Dnevniku imao jako dobru prođu zato što je Dnevniku strip bio kao voda koja teče. Ali, ti nisi imao na obali nikoga da usmerava taj tok, za razliku od Foruma. U Forumu su bili ljudi koji su znali šta je strip, bili su zaljubljeni u strip i živeli su od stripa i Forum je bio taj koji je uvek objavljivao stripove kvalitetnijih crtača. Ne mogu reći da je Dnevnik objavljivao nekvalitetne stripove, ali Dnevnik nikad nije objavljivao Žiroa, na primer, nije objavio ni jednu tablu Hermana, nijednu tablu Tarzana. On se držao svoga, ali je to imalo prođu. Dnevnik je znao da godišnje proda 15 miliona primeraka. Izdavačka delatnost zapošljavala je 120−130 ljudi. Međutim, kad je počeo da propada strip, tu nije bilo dobrog strip-poznavaoca da spasi šta se spasti može, pa da nekako iznađemo bilo koji način da sačuvamo i odnos sa Bonelijem, da ga ne prekidamo. Ja sam čak davao pretpostavljenima predlog 1994. godine da mi daju remitendu i da je prodajem na Štrandu. Njih to nije interesovalo. Ubeđivali su me da će biti dobro. A to „biće dobro“ ovde u Srbiji nažalost traje i dan-danas, mi definitivno propadamo u blato, da je sad došlo do onoga – ne talas, podavićemo se! Nije trebalo tu biti vizionar, tu je samo trebalo staviti stvari na papir i izračunati šta se dobija, a šta gubi, ali to tada nikoga u Dnevniku nije zanimalo. Taj period se poklopio sa smenom generacija, pa strip više nikog nije interesovao. I tom periodu 1994−1997. godine potpuno puca Izdavačka delatnost. Jedino što se radilo bio je Mali neven – informativno-političko glasilo za osnovce! Nije više bilo autora, nije bilo honoraraca… Sećam se, tokom 1980-ih, Bane, Slavko, Miša, Plavšić i ja radili smo, a svakodnevno su dvojica-trojica honoraraca donosili svoje radove. Ko god je želeo da radi, mogao je. Mogao je 24 sata da radi! I to su dozvolili da propadne! Za razliku od Foruma, koji su se trudili da sačuvaju. Prvo što je došlo da radnici mogu da otkupe firmu i oni u Forumu su to uradili. A u Dnevniku su to a priori odbili. Bilo je nas nekoliko koji su rekli „važi“, al ostali su rekli „ma, daj…!“. A onda ratovi, otimačina i sve ostalo.

Onda dolazi 1997. godina, kada odlučujete da napustite Dnevnik…

Da, nažalost. Ili − na sreću. Tadašnji glavni urednik mi je predložio da radimo strip o srpskim junacima – oslobodiocima. Rekao sam mu da je moja supruga Mađarica i da u mojoj porodici ima gotovo svih nacionalnosti, te da ja to neću da radim. Ubrzo se pronašao neki osnov i ja sam sa 43 godine otišao u penziju!

Počeo sam da gledam kako da preživim, pa sam se opredelio da radim dečju ilustraciju i to uglavnom didaktička sredstva. Uvek sam gledao da to ne bude slikovnica radi slikovnice, šareni papir, već da to bude nešto iz čega će deca moći da nauče. Radio sam didaktičke igre, udžbenike, lektire. Tu sam se našao, to mi je vrlo inspirativno. Klinci su mi stvarno inspiracija, bili i ostali.

Početkom 1990-ih vrlo produktivno ste radili za strano tržište…

Da. Radio sam po jednoj američkoj seriji Uz svetlost logorske vatre horore za tinejdžere. To sam radio preko Ervina Rustemagića. On me je zatim angažovao da radim strip o fudbaleru Roelu Dijkstri. To sam radio sa Brankom Plavšićem. Uradili smo četiri epizode, od kojih su tri objavljene. Baš mi je cvetalo dok sam radio za Ervina. Ono što sam dobio da odradim, uradio sam bez problema. Nažalost, rat je sve to prekinuo. Ervin je imao jako dobru saradnju sa novosadskim autorima. Mi smo preko Ervinovih saradnika radili nešto i 1994-1995. godine, a onda je sve puklo. Nakon toga, uradio sam još neke ilustracije za Dnevnik i to je bilo sve.

Bio sam u stanju da uradim 20 tabli za deset dana, kako bih Plavšiću ostavio 20 dana da istušira, jer smo morali da za mesec dana uradimo 16 tabli. Nikad neću uzeti i prihvatiti posao, ukoliko nisam siguran da ću stići. Pero sam izbacio – sad koristim samo flomaster. Sa 30 godina sam znao da crtam 16 sati! Bio sam podstanar, pa sam se stalno bojao da ću ostati bez para. Mislio sam da ukoliko radim više ću imati više, ali ne ide to tako. Mogao sam tako da radim četiri-pet dana, ali nakon toga sam bežao od stola! Što dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji!

Dosta ste sarađivali i sa Dušanom Dimitrovim?

Dule Dimitrov je najduhovitiji tip koga poznajem. Nas dvojica smo uradili nekoliko duhovitih stripova. Realistički crtež, ali sa odvalama. Pavle Lugarić iz Vjesnika kupio je dve epizode Rija i još neke epizode. Kasnije su ti stripovi preštampani u Italiji, u Lankastoriju i Skorpiju.

Koliko danas pratite strip?

Jako malo, gotovo da ne pratim uopšte. Potpuno sam posvećen ilustraciji, tako da nisam u tom stripu. Ne kupujem stripove. Nekako, ne mogu reći da sam stripu okrenuo leđa. Meni je bilo strašno žao što me je neko izopštio iz stripa. Kod mene se nešto okrenulo za 180 stepeni – okrenuo sam se ilustraciji. Sad sam uradio nekoliko probnih tabli za jednog francuskog izdavača, s kojim me je povezao Čaba Kopecki, pa ćemo videti šta će biti.

Ponekad odem na forume i primetim zanimljive komentare. Recimo, bio je jedan od nekog tipa, čini mi se iz Osijeka, koji je napisao da od svih epizoda Velikog Bleka najviše su mu se dopale Lebovićeve i da bi voleo sve da ih ima. Možda je on primetio da su moji konji jako fini, da su moje puške dobre.

Koliko ste u kontaktu sa strip-autorima?

Sa Banetom i Sibinom se čujem, sa Duletom Dimitrovim se vidim svakog ponedeljka i četvrtka na kafi. Tu i tamo me je angažovao Sibin na nekim poslovima, sad i Bane…

Otkud ljubav prema sakupljanju maketa automobila?

To traje još od detinjstva. Ja sam dete koje je od šestog meseca bilo u jaslicama, pa potom u obdaništu. Imao sam sreću da je hausmajstor u obdaništu pravio makete aviona i onda je on nama klincima omogućio da uđemo u radionicu i pomognemo mu u pravljenju. Zatim, u osnovnoj školi sam bio član brodomodelarske sekcije i uvek sam voleo da radim sa maketama. Moj ujak me je, s druge strane, veoma često častio maketama aviona i automobila. Negde od 1972. godine sam počeo da se ozbiljno bavim kolekcionarstvom maketa automobila. Hteo sam da sakupljam i železnice i avione i brodove, ali negde 1979. godine sam prelomio i nastavio da sakupljam samo modele automobila. I mislim da neću nikad prestati.

Kakav je Novi Sad danas?

Nekako mi je izgubio svoju jednostavnost. Nekako mi je postao komplikovan. Novi Sad, kao geografski pojam, podjednako mi se sviđa kao i pre četrdeset godina, čak možda i više, pošto sam sad u njemu. Ali, sadržaj Novog Sada i sve ono što se u njemu dešava je ono što me brine. Šteta za ovakav grad, za neke ljude u gradu što su doživeli danas da sa nesigurnošću izlaze na ulicu, da ne možeš da pustiš svoje dete. Svedoci smo svake kolateralne greške u Novom Sadu. Nije to onaj grad od pre 20 godina gde ti uveče nesmetano izađeš, šetaš, gledaš nasmejana lica. To mi smeta. Bio sam na nekom stonoteniskom turniru 1986. godine u Varšavi i tu sam to prvi put video i onda sam se zgrozio koliko ljudi sebi u bradu mrmlja i sami su sebi dovoljni. Sad to gledam u Novom Sadu. Ne sviđa mi se… mislim da je narod sad totalno drugačiji. Neke vrednosti su se promenile. Ono što je nekad bilo sramota, sad je dika. Novi Sad je pre 20 godina imao neko okrilje, mir. Mogao si da zastaneš na ulici da nekog nešto pitaš, a on bi se raspričao. Sad kad nekog sretneš, on ti se prodere: „Šta mene pitaš!“. Tu se nešto sa psihologijom grada izmenilo i to mi jako smeta. Potičem iz Subotice, gde ti u devet-deset sati nisi mogao na ulici da čuješ nikoga. A sad galama počinje u jedanaest! I nema nekog opravdanja za to. Brine me i ta letargija – hajde, sedećemo i čekaćemo. Niko se ne trudi da nešto preduzme.

Gde grešimo?

Promenili su se uzori u životu. Promenio se odnos između roditelja i dece. Najlakše je reći da je kriva država. A moja deca su odrastala za vreme ratova. Ali, kad bi počinjao dnevnik, mi smo njima puštali Diznijeve crtaće. Dozvoljavali smo im da sami zaključe ko je dobar, a ko nije. I dan-danas one nikoga ne gledaju koje je vere. Nema nacionalizma. Mislim da su one prave Sose. Vrednuju čoveka kroz vrednoću, poštenje… I moja supruga i ja smo se trudili da naša deca ne skrenu. Ali, gledam neke njihove vršnjake, koji su vrlo opredeljeni, vrlo ksenofobični i vrlo im je svako kriv što oni nisu uspeli u životu. Ja sam ipak uveren da sam ja najveći krivac za ono što mi se dešava u životu.

Veoma ste aktivni i u udruženju paraplegičara?

Da, aktivan sam koliko mi to obaveze dopuštaju. Nažalost, ja jesam osoba sa invaliditetom, ali za razliku od tebe, ja samo ne mogu da trčim. Koliko god mogu, dajem svoj doprinos za blagostanje osoba sa invaliditetom. Na raznoraznim sam okruglim stolovima i diskusijama učestvovao. Mislim da je naše udruženje puno učinilo da ih izvuku iz kuće i da se ruše barijere, mentalne i fizičke. Imao sam tu sreću da onaj dan kada sam nastradao i kad sam izašao iz bolnice, nisu dali da uvenem, nego su me ubacili u žrvanj života. Primajući otpusnu listu, rekao sam doktorici da nameravam da nastavim da se školujem, a ona mi je rekla da neću moći. Danas ima puno invalida koji i žive od svog rada i koji su zaposleni, ali ima daleko više onih koji očekuju da im država sve sredi. Ja sam kao invalid završio školu, kao invalid sam radio i nikakvih problema nisam imao, da me je neko gledao kao manje vrednog, zato što sam invalid. Čak volim onaj zdrav humor – sedeli smo u kancelariji i znam da smo svi bili u nekom velikom poslu. Bane reče: „Joj, bilo bi dobro da neko ode da nam donese neki doručak, kupi neki burek…“.  Pa, rekoh: „Evo, ja ću!“. Na to reče Bane: „Ja ne bih da večeram u firmi!“. Niti me je neko uvredio ni namerno, ni slučajno. Zahvaljujući njima, ja sebe ni ne vidim kao osobu sa invaliditetom. To što ne mogu da trčim, izvini! I da mogu, nemam vremena!

Uspešno ste se bavili i stonim tenisom?

Da, do pre pet-šest godina sam se aktivno bavio, ali onda sam imao povredu. Pošto od 1970. godine ne hodam, prilikom bacanja kugle sam imao povredu leđa. To je bio bol kakav ne bih voleo da se ponovi. Teško mi je da se uspravim, da ustanem. Kad se to malo zalečilo, prvo mi je bilo da odem na trening stonog tenisa. Onda se bol ponovio i shvatio sam da je dosta. Inače, bavio sam se atletikom, streljaštvom, stonim tenisom i relijem.

Marinko Lebović je rođen 18. maja 1955. godine u Subotici. Oženjen je Valerijom i otac dve kćerke.

Od 1970. godine živi u Novom Sadu, gde je završio Srednju školu primenjenih umetnosti Bogdan Šuput.

Pod uticajem Zorana Janjetova 1979. godine počinje da se bavi stripom, a 1980. godine zapošljava se u novosadskoj izdavačkoj kući Dnevnik, kao profesionalni crtač. Za ovog izdavača radi na serijalima Veliki Blek i Lun kralj ponoći.

Tokom 1980-ih sarađuje sa novosadskim Forumom na serijalu Tarzan.

Sa Dušanom Vukojevim osmišljava serijal Maksimilijan Ston, koji objavljuju Dečje novine u ediciji Gigant, dok sa Dušanom Dimitrovim za zagrebački Naš strip radi strip serijal Rio. Tokom 1990-ih godina uglavnom radi za strane izdavače. Posebnu popularnost doživljava serijal Roel Dijkstra, koji je radio sa Brankom Plavšićem kao tušerom. Radi i veliki broj tinejdž horora, koji se objavljuju u Gešpenšter Gešihten, Lančiostori i Skorpio. Prema scenariju Predraga Đurića uradio je strip Dobrovoljac.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2011)

Autor: Predrag Đukić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com