Ko je Stevan Brajdić?
Čovek koji je svestrani umetnik. Radio sam razne poslove, od crtanja stripova, ilustracija, maketa, priprema za štampu, knjiga… svega što je vezano za umetnost.
Čega se rado sećate iz detinjstva?
Pa, sećam se da me je strip stalno privlačio. Otkad znam za sebe, stalno sam crtao. Još u osnovnoj školi stalno sam crtao svojim drugarima. U srednjoj školi sam počeo da se bavim stripom. Završio sam srednju mašinsku školu i tri godine Mašinskog fakulteta. Onda sam morao u vojsku, a po povratku mi se otac šlogirao, tako da nisam mogao da nastavim fakultet.
Šta Novi Sad iz tog doba razlikuje od Novog Sada danas?
Mislim da je Novi Sad tad bio nekako življi. Ljudi su bili poletniji, opušteniji. Nije bilo kompjutera, čak ni televizora, pa smo se kao deca mnogi više družili. Rodio sam se na Podbari, u Temerinskoj ulici. Posle osnovne škole sam se preselio na Detelinaru, gde sam živeo 35 godina. Brat i ja smo imali spačeka. Nijedan od nas nije radio, a prelazili smo dnevno po 150−200 km!
Kad ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
Prvi stripovi koji su me najviše zainteresovali su bili Princ Valijant, Tarzan, Rip Kirbi i Flaš Gordon. Takođe i Bak Rodžers i Mišel Vajan. Naročito me je privlačila naučna fantastika. Negde kad sam bio 4-5. razred, moj kum Franja Straka i ja pravili smo naše novine, u kojima smo precrtavali stripove i pravili ih u tri-četiri primerka. Na Kekecu i Biblioteci Lale sam odrastao.
Kad sam 1970. godine napunio sedamnaest godina, otišao sam u Dnevnik, gde sam dobio da upisujem tekstove u oblačiće u stripovima. U početku sam upisivao stripove pozadi, da bih onda dobio cele sveske da upisujem. Recimo, u Lunovom magnus stripu broj 55 sam u potpunosti ja upisao tekst. Kako je Dnevnik uzimao stripove koji su bili odštampani u boji, a morali su da se prebace u crno-belo, ja sam, na primer, precrtavao Alamo Kida u tu svrhu.
Kako je izgledao Dnevnik u to vreme kad ste tamo radili?
Bila je opuštena atmosfera. Sve je bilo u svetlu ekspanzije stripa. Raznorazna izdanja su nicala non-stop. Bilo nas je više koji smo upisivali tekst – onih stalno zaposlenih i nas, spoljnih saradnika. Posebno je bilo posla u martu, kad su se spremala izdanja za leto, kada su odlazili na godišnji odmor, pa su želeli da imaju spremne stripove. Čini mi se da su počeli sa četiri izdanja mesečno, da bi zatim prešli na osam mesečno.
Kako je izgledao rad na jednoj svesci Lunovog magnus stripa?
Postojao je jedan Živko Bogomoljac. On je upisivao naslove na sveske ručno. Za naslovne strane korištene su italijanske naslovnice, ali se ubacivao naš naslov. Dušan Stanojev je bio glavni, a tu su bili i Milica Korošec i Mirjana Zamurović. Redakcija je bila prebačena iz zgrade Dnevnika u zgradu Radničkog univerziteta, koja je tokom 1990-ih izgorela.
Kada ste počeli da se profesionalno bavite stripom?
Neke duže epizode sam počeo da radim na fakultetu, negde 1973-74. godine. Radilo se o stripu Foto tema, koji je u neku ruku autobiografska i govori o mom događaju na moru. Jedan prijatelj je hteo da me slika kako skačem sa stene, ali se pokvario foto aparat! Zatim sam radio partizanske stripove za pojedine konkurse, pod uticajem Toze Obradovića i Baneta Kerca. Bili su to stripovi po scenarijima Pere Aladžića, mog brata Josipa i mojim scenarijima.
Vaš brat Josip se takođe bavio stripom u to vreme?
Da. On se više bavio pisanjem. Sem toga, pošto je voleo da crta automobile, pomagao mi je u tome.
Jedan od strip-serijala za koji ste uradili najveći broj tabli bio je Gea. Kako je došlo do poznanstva sa Dudom Vukojevim, koji je radio scenario za ovaj strip?
Otišao sam jednom prilikom do Foruma i odneo neke svoje table. Primio me je Slavko Draginčić i rekao mi da ima jednog momka koji piše scenarija, a živi kod mene, na Detelinari. Duda Vukojev je u to vreme objavljivao Šrafka. Onda smo se upoznali i Duda je napisao scenario za strip na četiri strane Bomba. Forum je to otkupio. Zatim smo uradili strip Prsten, da bi Duda predložio da započnemo neki serijal. Uradili smo osam probnih strana Gee, a zatim dve epizode od 30-32 strane, što je Forum takođe otkupio. Duda se nakon toga više angažovao oko Tarzana, a ja sam dobio da uradim dve epizode Velikog Bleka za Dnevnik, pa se sa Geom stalo.
Kako je došlo do saradnje sa Dnevnikom?
Non-stop sam bio u Dnevniku. Uvek je bilo nekog posla – upisivanja teksta ili da se nešto precrta. Stalno sam nosio neke svoje radove… da bi mi jednom dali i dva scenarija da po njima nacrtam epizode. Prvi je bio scenario Pere Aladžića, a drugi scenario Toze Obradovića.
Sa kim od strip-autora ste se u to vreme najviše družili?
Sa Marinkom Lebovićem, Dušanom Pivcem, Bogdanom Ljubičićem, Brankom Plavšićem, Banetom Kercem. Kod Baneta sam odlazio jedno pola godine pre nego što je otišao u vojsku, da posmatram kako on crta Poručnika Taru.
Kako je došlo do saradnje sa Perom Aladžićem na stripu Ilegalci?
Pera Aladžić je stanovao u istom ulazu gde i Bane Kerac, samo sprat više. Bane me je upoznao s Perom i počeli smo saradnju.
Kako je tekao Vaš profesionalni život?
Naporno. Morao sam da ustajem oko pet. Radio sam u Petru Drapšinu, na snimanju novih mašina za hladnu deformaciju vijaka. Kad bih se vrato kući malo bih crtao, a uveče sam izlazio sa društvom. Radio sam u Petru Drapšinu od maja 1979. do novembra 1999. godine.
Tokom 1990-ih ste manje radili na stripu?
Da, sredinom 1990-ih sam počeo da radim ilustracije, školsku lektiru, školske priručnike… Počeo sam da radim pripremu za štampu, kao i kartonske figure za sajmove, bioskope…
Dosta se sarađivali sa Franjom Strakom?
Mi smo se upoznali na svadbama naših roditelja, pošto su se oni venčali istog dana. Franja se rodio tri nedelje pre mene. A sarađujemo takoreći od kad smo se rodili, odnosno od kad smo shvatili da nas obojicu zanima strip. Negde 1970-ih otišli smo u Gornji Milanovac i u Dečjim novinama smo se dogovorili da radimo Ajka. Zajedno smo pisali scenarija, a Franja je crtao.
Radili ste i na licencnom Tarzanu…
Da, radio sam jednu epizodu po sopstvenom scenariju, ali kad je epizoda bila završena, već se ugasilo Marketprintovo izdanje, tako da ta epizoda nikad nije objavljena.
Takođe ste sarađivali sa Nebojšom Đukićem?
Da. Radili smo zajedno u Petru Drapšinu i nekako smo došli do toga da Nebojša piše, a ja crtam po njegovim scenarijima.
Koliko je na Vaš rad uticala muzika i kultura uopšte 1960-ih i 1970-ih?
Mnogo, posebno muzika. Slušali smo tad Radio Luksemburg, koji je radio do četiri sata ujutru i ja sam to redovno slušao.
Kada se pojavila Duga devetka, Vaši stripovi su postali okosnica tog izdanja?
Gospodin Mazos se dogovorio sa Franjom Strakom da pokrenu tu reviju. Franja je objavio veliki broj mojih stripova.
Koliko danas pratite strip?
Veoma mnogo. U vezi sam sa Tozom Obradovićem, Vukom Markovićem. Pratim aktuelnu produkciju.
Koliko pratite domaći strip?
Upoznat sam sa radovima Marinka Lebovića, Mikice… Dušan Pivac bavi se reklamama, Bogdan Ljubičić se bavi slikanjem… Družim se s njima, ali ne bave se stripom.
Kako biste ocenili stanje domaćeg stripa?
Karakteristično je to da nema novaca. Pojavljuje se mnogo ljudi koji su kao i ja – bitno je da ti strip bude objavljen, a novci nisu važni. Ipak, novac kasnije postaje bitan.
Kako ste se učili radu na stripu?
Samostalno, jedino što sam odlazio kod Baneta i gledao kako on radi, pa sam od njega „kupio fazone“.
Kako ste se upoznali s Banetom?
Odnosio sam svoje radove u Dnevnik. Sreo sam tamo Sretena Draškovića i on me je upoznao sa Tozom i Banetom.
Da li ste pokušavali da stupite u kontakt sa stranim izdavačima?
Da, trebalo je da radim nešto za Holandiju. Uradio sam neke probne radove – šest strana horora. Trebalo je da radimo po scenariju Martina Lodevajka. Bile su predviđene dve ekipe u Srbiji – prvu ekipu činili smo Marinko Lebović, Sibin Slavković, Branko Plavšić i ja. Trebalo je da ja crtam zgrade i objekte. Drugu grupa autora bila je iz Beograda, ali je ta ideja stala. Drugi projekat je bio tinejdžerski strip, sredinom 1990-ih, ali ni on se nije uspešno završio − zbog sankcija.
Koliko se danas bavite stripom?
Više radim ilustracije, a strip uglavnom pripremam za štampu. Prinuđen sam da se bavim onim što obezbeđuje egzistenciju, a strip to trenutno nije.
Šta je, po Vašem mišljenju, potrebno da Novi Sad doživi preporod stripa?
Trebalo bi uraditi nešto poput Francuske – da se strip više uvede u škole, jer su se deca bukvalno odvikla od stripa u poslednjih dvadeset godina. Danas strip prate uglavnom ljudi od 40 godina pa naviše.
Kakva je po Vama budućnost domaćeg stripa?
Domaći strip ima budućnost, ali u inostranstvu! Ko bude imao prilike da radi za inostrane izdavače, taj će uspeti. Kod nas ne vredi raditi strip…
Kako vidite odnos države prema stripu?
Država nema nikakav odnos, mislim da čak uopšte ne razmišlja o stripu. Država o umetnosti u celini ne vodi računa.
Šta zamerate savremenom društvu?
Dvadeset prvi vek nije onakav kakav smo očekivali. Ne samo kod nas, nego i u svetu. Ne postoji neka perspektiva… Ugasila se gomila radnih mesta. Sad bukvalno ne znaš za šta da se školuješ. Ja sam po struci mašinac, a kod nas jednostavno više nema zanimanja za mašince.
Vrlo aktivno ste se bavili i streličarstvom?
Da, kao mladi, kum Franja i ja smo imali organizaciju PMA – pleme Maskalero Apača. I naše novine smo nazivali PMA. Pravili smo lukove i strele. Tek mnogo kasnije sam od kolege iz firme saznao da on ima profesionalni luk i kolega mi je ponudio da ga uzmem, pa sam ja 1983. godine počeo da se bavim streličarstvom. Bio sam dosta uspešan na državnim prvenstvima krajem 1980-ih. Kad su počele sankcije, jedini sam ostao u klubu i jedini išao na takmičenja.
Stevan Brajdić je rođen 7. januara. 1953. godine u Novom Sadu. U rodnom gradu završio je srednju mašinsku školu i studirao je Mašinski fakultet.
Od 1970. godine honorarno je radio u novosadskom Dnevniku kao upisivač slova u edicijama Lunov magnus strip i Zlatna serija.
Sredinom 1970-ih objavljuje stripove u studentskom listu Mašinskog fakulteta. Tokom 1981. godine zajedno sa Franjom Strakom radi na scenariju za strip Ajk, koji je objavljen u Stripoteci. Sarađivao je sa scenaristima Petrom Aladžićem, Dušanom Vukojevim, Nebojšom Đukićem, Svetozarom Obradovićem i bratom Josipom Brajdićem.
Uradio je dve epizode licencnog stripa Veliki Blek, od kojih je jedna objavljena, kao i jednu epizodu Tarzana, koja nije objavljena. Strip Ilegalci objavljen je 2012. godine u okviru albuma Večernja akcija.
Sve do 1999. godine radio je u Petru Drapšinu, da bi 2000. osnovao privatnu firmu za dizajn i štampu.
Sem stripom, veoma uspešno se bavi i i ilustracijom. Bio je i veoma uspešan streličar.
(2011.)
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар