Sećanja: Intervju: Slavko Pejak

Ko je Slavko Pejak?

Crtač stripa u prošlom milenijumu, potencijalni penzioner.

Detinjstvo ste proveli u Bačkom Petrovcu?

Da. Igrom slučaja. Ja sam, inače, rođen u Bečeju. Moji roditelji su bili prosvetni radnici, otac profesor srpskog, a mati nastavnik geografije i biologije. U ono posleratno vreme rasporedili su ih u Bečej. Tu sam se rodio, ali kad sam imao tri godine, roditelji su dobili premeštaj u Bački Petrovac. Otac je u gimnaziji predavao srpski, a mati je dobila mesto upravnika internata. Taj internat je bio veoma zanimljivo mesto. Tu sam postao svestan sebe. Sećam se tog trenutka – sedeo sam na stepenicama i odjednom kao da sam se ja uselio u to svoje telo! Sećam se tih svoj misli – ja sedim na stepenicama!

Internat je bio mešovitog tipa, u kojem su stanovali školarci sa strane, koji su pohađali gimnaziju. To je meni ispalo bogomdano mesto. Tu sam se sreo i sa muzikom, koju nisam imao prilike ranije da čujem, kao što je Čabi Čeker, Čak Beri i Bitlsi... Nio je to kraj 1950-ih, početak 1960-ih. Međutim, 1966. godine prešao sam u Novi Sad, pošto su moji tu počeli da prave kuću. Tu sam bio upisan u školu Vasa Stajić, koju je pohađao i Bane Kerac. Bilo mi je vrlo zanimljivo njega videti – on sedi u školskoj klupi i crta strip u svesku! I to mnogo dobro, za moje tadašnje pojmove. I ja sam tad pokušavao da crtam, ali to nije bilo ni približno onom što je radio Bane. Počeli smo da se družimo, posećujemo. On je crtao, a ja sam gledao. Iskreno rečeno, nisam ni pokušavao. A Bane je bio čarobnjak! Sećam se, on je jednom preda mnom nacrtao pet tabli stripa i istuširao! Neki konkurs za strip je bio u pitanju i ja sam imao neku koncepciju i to ja pokažem Banetu. On je to uzeo, namrštio se i rekao: „Vidi ovako...“. I uzme pet tabli stripa i iscrta ih komplet! To bi danas 'ladno moglo da se objavi! Ja to imam negde... Bio je to neki maskirani vitez... Bilo je to mnogo dobro, onako ad hok urađeno. U to vreme počeli smo zajedno i da sviramo, imali smo bend. On je u Medicinskoj školi nekako izdejstvovao da se kupe instrumenti i da on bude taj koji će određivati ko će tu svirati. I mi tu napravimo bend... Nismo bili neki muzičari, ali smo održavali igranke subotom, s vremena na vreme, tu i tamo... Čak smo i održali par koncerata, u Kisaču, Bačkom Petrovcu... U Petrovcu im se nije baš svidelo, pa su nas čak i jurili... motorima smo bežali, ali je sve dobro prošlo, bez žrtava!

U tokom detinjstva u Bačkom Petrovcu da li ste imali prilike da dođete u kontakt sa stripom?

Da, u komšiluku u Kulpinskoj ulici, družio sam se sa vršnjakom Pavelom Dorčom. U njihovoj kući prvi put sam se susreo sa stripom. Naime, neposredno posle rata u njihovoj porodici živeo je Vilijam Bauderer, koji je bio strastveni ljubitelj stripa i kolekcionar i koji je skupljao i koričio gotovo sve što se pre rata i neposredno posle rata objavljivalo. To je za mene bilo veliko zadovoljstvo prelistavati. Nešto što nisam do tada video! Ukoričeni strip! Tu je bio Mandrak, Flaš Gordon, Princ Valijant! To me je oborilo s nogu! Tu sam, u stvari, otkrio čaroliju stripa! Onda sam posle u kioscima nailazio na Kekec, Plavi vjesnik, Strip- reviju... Sve sam to počeo da skupljam. Bilo je dosta fanova stripa u to vreme. Dešavalo se da zakasnim, da ne kupim nešto – a tačno se znalo koji dan šta izlazi, pa se to rasproda. Onda sam jurio da se sa nekim trampim. Uglavnom smo mi menjali te stripove, čitali ih, družili se. E, tu sam ja i počeo ponešto da crtam – nešto od toga sam i sačuvao. To je period kad sam imao devet-deset godina. Naravno, nisam znao da je za crtanje potreban određeni alat, format... Posle sam to sve video kod Baneta.

U gimnaziji se nisam bavio stripom. Kontakt sa Banetom sam održavao samo preko muzike, a ja sam dospeo u neke druge vode, pogotovo kad sam upisao Pedagošku i zanosio se da ću postati slikar. Međutim, nisam postao ni slikar, nekako sam se više usmerio na dizajn, više silom prilika, jer se od nečeg živeti mora. Da se nisu desile devedesete, verovatno bih uradio više. Početkom devedesetih se ukazala prilika da se rade tinejdžerski horori preko Ervina Rustemagića. Uradio sam nekoliko epizoda, ali je izdavač imao finansijskih problema, pa je to stalo. I  to je bilo to kada je strip u pitanju. Onda sam počeo da preživljavam držeći videoteku...

Kad ste završili Višu pedagošku, Bane se vratio iz Beograda...

Družili smo se intenzivno. Bane je crtao, crtao je svašta, nekoliko stripova uporedo. Ja tu energiju nisam imao, a nije mi ni padalo napamet da ulažem toliko vremena u šta nisam previše verovao. Mislim da se Bane 1980. godine zaposlio u Dnevniku, a ja sam već od 1975. godine radio u korekturi u štampariji. Onda mi je Bane stalno kroz druženje napominjao da je krajnje vreme da i ja nešto počnem da radim u stripu. Ali, sve je ostalo na priči, dok nisu počeli da se zapošljavaju crtači. Bane je onda izvršio malo jači pritisak na mene i sve je krenulo...

Pratio sam Stripoteku i druga Marketprintova izdanja. Nastavio sam da budem strip- kolekcionar. Od Dnevnikovih izdanja izdvojio bih jedino Otkrića sveta u stripu, kao jedino vredno pažnje. Jednostavno sam navikao na neke standarde... Iskreno rečeno i Bleka kad sam video, nisam bio preterano oduševljen. Ipak, shvatio sam to kao posao i radio koliko sam morao. Više sam to shvatao kao radnu obavezu, nego što sam to voleo da radim.

Kako je tekla Vaš strip-karijera?

Može se reći da sam dosta kasno krenuo sa stripom. Radio sam u Dnevniku korekturu. Tu sam sam uspeo nekako da se uglavim. Znao sam da se pokreće strip, da je krenuo Blek. Zahvaljujući mom kumu Banetu Kercu, sa kojim se znam još od osnovne škole – on je uspeo tu da me ubaci. Znači, nisam ja nešto zaslužan... Krenuli smo i ja sam uradio par probnih tabli. To je nekako prošlo. Uradio sam celu epizodu Bleka. Posle toga je raspisan konkurs. 

Inače, prvi je primljen u Pan art studio Branko Plavšić, zatim Bane Kerac, Miša Mijatović, pa ja. Marinko Lebović je primljen u međuvremenu kao ilustrator. Radio je kao ilustrator, mada je radio i strip. Posle Bleka došlo je do tumbanja. Bane i Plavša prešli su u Marketprint, a Miša, Marinko i ja smo krenuli da radimo Luna, ali opet po Banetovoj viziji. Bane je osmislio celu koncepciju, od likova do kostima – napravio je kompletno novu postavku u odnosu na ono što je Mitar Milošević osmislio. Mitrov Lun je više ličio na Džejmsa Bonda, dok je Banetov Lun bio kostimirani heroj. Koliko je to bilo uspešno – pa, jeste, dobro se to prodavalo. Mislim da, kad je serijal krenuo, tiraž je bio barem 50.000, jer kad je Lun ugašen posle 30. broja, rekli su: „Pa, šta je to 30.000, to nije ništa – to ćemo mi ugasiti“. A Blek – on je išao u 100‒150.000 primeraka.

Krenuo sam s tim Blekom... Nije to bilo neko moje remek-delo. Više sam to otaljavao. Još odmalena bio sam veliki zaljubljenik u strip i nisam verovao da ću se ja jednog dana time i baviti. Završio sam inače gimnaziju i Višu pedagošku školu  ‒ likovni smer i nekako sam se već bio šaltovao da ću biti slikar ili nastavnik... Bane me povukao, stalno je crtao i napredovao. On je živeo za strip. Stvarno je bio fanatik stripa i postigao je zaista puno. Vredno je radio i verovao je u to. A ja sam se našao nekako zatečen u tome. No, nekako je to krenulo. E, onda sam ja počeo tu nekako da šaram... Bilo je to povoljno vreme. Odlazio sam na more, pošto mi nismo imali neko fiksno radno vreme, nego smo dobili scenario za epizodu i radili kod kuće, pa kad bi završili – predavali bi epizodu. I tako smo na šest meseci radili po jednu epizodu. E, onda sam ja otkrio more – da tu mogu da se rade portreti. Onda ja odem u junu na more, u Poreč, Vrsar... i ostanem do septembra. A onda se vratim kući i žurim da uradim što više Bleka, da onda sledeće godine mogu ponovo na more. Voleo sam ja da radim strip, ali nekako kao da se nisam našao u tome. Moglo je to bolje i drugačije. Uklapao sam se u zahteve i stil kojim je trebalo da radim, ali ipak je to bilo daleko od nečega što je dobro...

Kako je izgledao rad u Dnevniku?

Pa, to je nešto što se meni nije sviđalo. Za Sretena Draškovića mislim da je bio čovek na mestu. S njim nisam mnogo kontaktirao. Lazar Lukajić mi je bio neposredno nadređeni i on je stalno imao nekih primedbi kako se i šta se radi. On je voleo da se meša u sve, ali nije bio pravi čovek za tu stvar. On je bio marksista, koga su stavili da uređuje strip. Šteta je za Dnevnik što je Bane otišao tako brzo, a otišao je jer je procenio da u Marketprintu može mnogo više da postigne, jer bi u Dnevniku verovatno ostao na Bleku. Nekih pravih ideja nije bilo, već su se nekritički preuzimali Bonelijevi stripovi. Bilo je tu stvarno velikih gluposti, posebno onih dodataka nakon Bleka, nekih sačuvaj bože stripova! Zahvaljujući Bonelijevom sistemu, taj strip je vrlo dobro prodavan, ne zato što su naši bili sposobni, nego zato što su preuzeli nešto što ide, što se prodaje. U Forumu su ljudi razmišljali, poznavali strip i imali planove. Žao mi je što nisam ništa objavio u Spunku – imao sam nameru, ali nikad  nije došlo do realizacije. Inače, mi crtači smo se mnogo dobro slagali, prvo zato što nismo bili konkurencija jedni drugima. Ljudi su bili vrlo tolerantni, vrlo pozitivni, bilo je mnogo druženja.

Početak Luna je bio vrlo interesantan. Bane je postavio plot, onda sam ja to iscrtavao, Miša Mijatović je tuširao, a Marinko je radio automobile i oružja. Dok Marinko nije preuzeo na sebe crtanje tehničkih detalja, naš pištolj je bio isti i kod hajduka i kod kauboja. Automobili pogotovo – bitno da imaju četiri točka i šajbnu. A kod Marinka se tačno znalo i koji je model i koja je godina proizvodnje. To je bila srećna okolnost i mislim da je ta prva epizoda Luna uopšte bila i najbolje nacrtana. Svako od nas je dao nešto i to se sklopilo. Već sledeće epizode – vidi se da to nije bilo tako dobro, ali je prolazilo kod čitalaca. Tiraži su bili solidni i išlo je po inerciji. Onda se tu još desila neka intervencija sa strane, politička. Došao je novi direktor Vlada, koji je sve uradio da se to naše preduzeće upropasti što više. Napravio je neko spajanje sa Radničkim univerzitetom. Uvalili su nam nekih tridesetak ljudi, na konto toga da se mi proširimo na jedan sprat. Za to uopšte nije bilo nikakvog razloga, jer je u Dnevniku bilo dovoljno mesta. Ali, eto, nas su dislocirali. Tu smo bili jedno vreme, ali su nas onda raspustili kućama i ja sam vrlo retko dolazio u firmu, dva-tri puta godišnje ili kad nešto zapne. U principu smo bili pušteni da radimo kod kuće, jer je to bilo jeftinije. Meni je to odgovaralo, osećao sam se kao slobodnjak.

U vreme kada se Redakcija raspadala, pozvala me je sekretarica Olgica Kulišić da pokupim neke od svojih tabli. Uzeo sam jednu od neobjavljenih epizoda Bleka Lažni traper. Još dve moje epizode su bile tamo ostale, ali Olgica nije mogla da mi kaže gde su se one nalazile. Tada se u redakciji nalazila kolekcija cele Zlatne serije i Lunovog magnus stripa. Uzeo sam samo hrpu stripova koliko sam mogao da ponesem i razdelio klincima, koji su se tad našli oko mene. Nisam mogao da pretpostavim da će ta kolekcija jednog dana da vredi čitavo malo bogatstvo.

Svega nekih dve nedelje kasnije, zgrada Radničkog univerziteta, u kojem se nalazila Redakcija zabavnih izdanja je izgorela, a s njom i gomila dokumentacije, gomila originala, naslovnica...

Jedan ste od retkih novosadskih autora koji nije radio Tarzana?

Da, nisam imao prilike, jer sam bio okupiran Blekom i Lunom.

Kako je tekla Vaša muzička karijera?

Bane i ja smo se intenzivno družili 1967-68. i slušali muziku – Bitlse, Stonse, Kridense... Ja sam imao očevu  gitaru i polako krenuo da sviram. Kao duet, nazvali smo se Iksre.j Mada, grupu u pravom smislu smo osnovali kad je Bane krenuo u Medicinsku školu. Pridružio nam se jedan moj rođak Brana, gitarista, ali se on vrlo kratko zadržao, jer je otišao u vojsku. Onda je došao Stevan Korovljev, koji je danas vodeći gitarista u jednoj grupi u Adelaidi. On je bio zaista dobar gitarista. Zahvaljujući njemu smo mogli i da držimo koncerte. Znao je da „skida stvari“ i jako dobro je svirao solo gitaru, pevao je. Pevao je i Bane, a ja sam svirao bas. Bane još uvek čuva demo snimke. Zvali smo se Saguaro. Sećam se prve igranke na kojoj smo svirali u Medicinskoj školi. Ta prva trema, to je bilo jako zanimljivo! Stajali smo na improvizovanoj bini – Stevan i ja smo svirali gitare, a Bane bubnjeve. Noge su mi se odsekle! Nije to ni zvučalo tako loše... Steva je posle otišao u grupu Proces, a zatim i u Australiju...

Kako ste doživeli  raspad Jugoslavije?

Mislim da je to bio kraj, ali zaista kraj svega dobrog što je do tada bilo. Država uništena, narod prevaren, izmanipulisan... Prvo sam bio u šoku, kao i svi mi. Nisam mogao da verujem da će doći do rata... Na poslu su rekli da više ne moramo da dolazimo... 1991. smo još radili, a 1993. smo raspušteni i do 1996. smo bili na plaćenom odsustvu. Ja sam otvorio videoteku i od toga živeo, kao i Toza Obradović. Onda 1997. godine su krenule mnoge televizije, kompjuteri i to je ugušio video-produkciju. Kad se završilo plaćeno odsustvo, bio sam raspoređen u Štampariju, gde sam radio na mestu dizajnera u pripremi za štampu. Zapravo, uglavnom sam skenirao fotografije, čistio ih... Plata je bila nikakva, pa sam lovio tu i tamo poslove... Onda sam imao porodičnu dramu – supruga mi je obolela od kancera... Trenutno radim kao dizajner u jednom privatnom studiju, a razmišljam i o povratku stripu. Možda za početak nešto kraće...

Koliko danas pratite strip, posebno domaći?

Uglavnom ga i ne vidim! Ranije je strip bio u prvom planu. Vidim tu i tamo hrvatska izdanja. Ponekad pročitam da je neko od naših mladih autora uspeo u Francuskoj, Holandiji, Americi. Ono što je meni zanimljivo jeste to da se strip uvek probijao kad je nastala neka kriza, ali se to kod nas nije desilo. Biće da su za to zaslužni neki drugi mediji.

Kako biste uporedili Novi Sad iz vremena kad ste se u njega doselili i Novi Sad danas?

Novi Sad je tad bio jedna divna varošica, vrlo fina i prijatna za život, u kojoj sam se vrlo dobro osećao. Danas mi je Novi Sad prevelik, previše je novih ružnih zgrada, neki je haos u Novom Sadu, nekako mi je postao bezbojan...mada mi je još uvek suđeno da živim u njemu.

Slavko Pejak je rođen 21. decembra 1952. godine u Bečeju. Oženjen je i otac dvoje dece (sina i ćerke).

Osnovnu školu je pohađao u Bačkom Petrovcu i Novom Sadu, a gimnaziju i Višu pedagošku školu – likovni smer u Novom Sadu, gde i živi od 1965. godine.

Od 1975. godine radio je u Dnevniku, prvo na poslu korektora, a od 1983. i strip-crtača.

Uradio je devet epizoda licencnog stripa Veliki Blek, od kojih je šest objavljeno, osam epizoda Luna kralja ponoći kao i tri epizode horor stripa za nemačkog izdavača Gešpenštner Gešihten.

Ranih sedamdesetih bavio se i muzikom, svirajući bas u grupi Saguaro.

Osamdesetih godina radio kao portretista na moru (Poreč, Vrsar, Biograd, Primošten). Trenutno radi kao dizajner.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2013)