Krv boje mastila

O tome kako danas nastaje dobar strip svedoči, iz prve ruke, Valter Venturi, čuveni italijanski crtač...

Na prošlogodišnjem Hercegnovskom strip festivalu među brojnim gostima bilo je i jedno dobro poznato lice. Glavom, bradom i zalizanom kosom brat Valter Venturi, italijanski crtač, verovatno jedan od najboljih u ovom trenutku.

Čovek koji je toliko puta pohodio ovdašnje stripske festivale i ostala događanja da komotno može da traži srpski pasoš. Ili da makar kupi stan ovde, kako mu je to jednom prilikom predložila i rođena žena. Tako se ukazala prilika da iz prve ruke saznamo kako nastaju stripovi.

Tačno u podne

Kako to obično biva, sada pedesetogodišnji Valter stripovima se zarazio kao klinac u rodnom Rimu. Otac mu je bio knjigovezac, pa kad bi neko doneo stripove na koričenje, ovaj bi ih brže-bolje krao. Nekoliko dramatičnih prilika kasnije, bekstva od besnih mušterija, mali Valter je shvatio da i on ume da crta.

Počeo je sa Zoroom, a posle umetničke škole i vojske, ozbiljnije se dohvatio pera i tuša. Kaže da je to tad još bio hobi. Prirodno, brzo mu je dosadilo da precrtava poznate likove. Kao svaki pošten stvaralac, mora da izmisli nešto svoje. Tako je objavio desetak brojeva svog fanzina s novim likom, "Kapetanom Italijom". Dobro, ne baš toliko novim, pošto se nije ni trudio da krije uzore.

Radio je još neke žanrovske stripove, ali ih je uporno slao u izdavačku kuću "Serđo Boneli". Ovi su ga još upornije odbijali. A ako nekome treba posebno da se predstavlja, "Boneli" je ona kuća koja objavljuje Teksa Vilera, Zagora, Mister Noa i još mnoštvo stripova, omiljenih u Italiji, ali i na ovim prostorima. Tako decenijama.

Valter kaže da je gotovo digao ruke i oprostio se od nade da će ga "Boneli" ikada pozvati. Uradio je stripove i za druge izdavače. Onda je, negde 2012. godine, jednog dana zazvonio telefon. Usred ručka. A Valteru je, kao i svakom poštenom Rimljaninu, to svetinja. Ipak, javio se preko tanjira špageta karbonara. Razgovor  moramo da citiramo:

     - Ovde Davide Boneli.

     - Blurp.

     - Hoćeš li da radiš za mene?

     - Bluuuurp.

Onomatopeja (umalo) davljenja špageta.

Prvi posao bio mu je Bred Beron, po scenariju Tita Faračija. Kada se tu dokazao, dobijao je sve više likova. Naravno, tražio je da crta Zagora. Duh Sa Sekirom oduvek mu je bio jedan od omiljenih. U "Boneliju" su se razmišljali. Onda ga je pozvao urednik Zagora Moreno Buratini. Tako je uleteo u grupu crtača. Venturi kaže da misli da je to bilo stoga što je izuzetno brz crtač. To je uvek važno.

Tek posle Zagora dobio je da crta najpoznatijeg teksaskog rendžera, Teksa Vilera. A taj strip, koji je prošle godine obeležio sedamdeset godina izlaženja, Italijani smatraju svojim kulturnim blagom. Tu negde su umetnuo i "Veliki Belconi", gde je Valter, za strip o Italijanskom istraživaču Egipta s početka 19. veka, napisao i scenario i nacrtao table. Nego, da se vratimo na to kako nastaje jedna epizoda stripa.

Važnost detalja

Valteru, kao i bilo kom drugom crtaču, iz "Bonelija" najpre stiže scenario epizode. Nema tu mnogo biranja, šta ti pošalju, to i crtaš. A onda kreće verovatno najnaporniji deo: istraživanje. Nekada je to bilo mnogo teže, sakupljanje dokumentacije, kopanje po knjigama, potraga za starim fotografijama, gledanje filmova. I stalno skiciranje nečega što bi crtaču zapalo za oko. Otuda one pune sveščice koje stalno vuku sa sobom.

Naravno, internet je olakšao posao. Ako znate da tražite, možete da nađete sitnice koje nikada nisu štampane. Kako bi inače neko znao kako izgleda sitna grnčarija nekog indijanskog plemena? Zato u kancelarima "Bonelija" u Milanu postoje replike oružja karakterističnog za američki Divlji zapad. Valter kaže da i on kod kuće drži nešto od toga. Tu je "vinčesterka", vojni "kolt", "bouvi" nož. Ako slučajno zaboravi kako izgleda iz nekog ugla, očas posla dohvati oružje i prebaci na papir.

To istraživanje i pored interneta može prilično da potraje. Tako je istraživanje za Belconija trajalo mesecima. Ipak se radi o početku 19. veka, nema fotografija, samo mnogo gravira ili crteža.  A sve to valja naći i pogledati, do u detalj. Potom prebaciti na table stripa.

Pošto pročita scenario, Valter postavlja crtež, potom celu tablu. Radi se o najosnovnijem krokiju, koliko da postavi likove u kadrove. Posebno ističe da je on stara škola, ništa tableti, ništa elektronske table za crtanje. Samo mastilo i papir. Mnogo mastila i mnogo papira, zapravo. Tek onda kreće krvnički rad. Prvo olovka, pa tuš preko.

Za crtače je sreća što ne postoje strogi rokovi. Scenarije dobijaju na vreme, pa ih niko ne juri, dokle god ne prate neki svoj tempo. Kod Valtera je to jedna tabla dnevno. Ili nekih dvadeset strana mesečno. Dobro, ponekad i rokovi pritisnu, ali ne prečesto.

Na pitanje da li strip uvek mora da bude istorijski tačan, Valter odgovara da nema strogih pravila. Svako razdoblje ima nešto što mora da se nacrta i ispravi do najsitnijeg detalja, ali i te kako ima prostora za igru.

Teks protiv Zagora

Tu smo ga i sačekali. Postoji priča o nečemu što se zove "Knjiga pravila Teksa". S obzirom na to da je Teks Viler broj jedan u "Boneliju", neki crtači su pominjali stroga pravila koja moraju da se poštuju. I to do najsitnijih pojedinosti. Na primer, kada Teks skida šešir, kada mu ostaje na glavi. Koliko visok mora da bude džep na grudima u odnosu na celu košulju. Valter kaže da takva knjiga ne postoji. Nešto kao što je "Biblija Teksa" više je legenda među crtačima.

Zapravo, postoji nešto. A to je sedamdeset godina izlaženja stripova sa tim likom. Još od prvog crtača, legendarnog Aurelija Galepinija, poznatijeg kao Galep, uspostavljena su neka pravila koja crtači moraju da poštuju. Postoji određena doza umetničke slobode, ali mora da postoji i poštovanje za lik. Zna se ko je i šta je Teks. Ozbiljan čovek, uglavnom bezizražajnog, da ne kažem kamenog lica, koji se retko smeje. A i ako se nasmeje, to više liči na grč mišića. Kako čovek da se smeje, kad su društveno-političke prilike na Divljem zapadu, istoku, severu, a vala i jugu, takve kakve jesu. Krajnje ozbiljne i zabrinjavajuće.

Tek, kanon je za tih sedamdeset godina uspostavljen. Sve dok ga se crtač drži u osnovnim crtama, ostalo mu je dozvoljeno. Mora dobro da crta konje, to je uvek važno. Pištolje. Nekada je važilo pravilo da oružje ne mora da bude previše tačno. Tako se događalo da stripovi čija se radnja događa u prvoj polovini 19. veka budu puni omiljenih "vinčesterki". Nevolja je samo u tome što te repetirke nisu počele da se koriste sve do osme decenije tog veka. A i tada su bile retke.

Pored toga, viđali smo sve i svašta. Kako ljudi osipaju brzu paljbu iz "mornaričkog kolta". I to jednom rukom. Muka je samo što se radilo o ogromnom revolveru, prilično teškom za upotrebu, s ogromnim trzajem. Da se i ne pominju kremenjače koje ispaljuju kišu metaka bez ikakvog punjenja. Toga više nema. Ili se pojavljuje u mnogo manjoj meri. Valter kaže da takve stvari više ne mogu da prođu kroz Teksov serijal, dok je kod Zagora ta slobode nešto veća. Ipak se radi o fantaziji, pa makar i smeštenoj na Divlji zapad. Zagor trpi sve. Ponekad i previše, dodao bi ovaj novinar.

Moji su drugovi...

Ako je reč o indijanskim plemenima, tek tu mora da se pazi. Kao i u svemu ostalom, u Zagoru mogu da izmišljaju plemena. I opet,. kod Teksa sve mora da bude istorijski tačno. U dlaku. Zato većina crtača ima mape rasporeda plemena u Severnoj Americi tog doba. Nađe se tu i Južna, ako se radi Mister No.

I pripradnik svakog plemena mora da izgleda kao da je malopre išetao iz vigvama ili izašao iz kuće uklesane u steni. Sve mora da je na mestu. Nošnja, oružje, nakit. Teško da može da se dogodi da Apači imaju perjanice na glavama, a da nisu u gotovo obaveznim košuljama. Isto tako, apačke trake teško bi prošle na nekom plemenu sa severa.

Valter vodi računa čak i o razlikama u crtama lica pripadnika različitih plemena. Davno je prošlo vreme kada su indijanske žene crtane po uzoru na holivudske glumice, pa su tako u mnogoj skvo mogli da se prepoznaju obrisi Ave Gardner. 

Kad smo već kod likova, postavlja se pitanje kako se crta mnogo sporednih likova, pogotovo u takozvanim "masovkama". Valter se smeje, kaže da često ubacuje likove svojih bliskih prijatelja. Tako je u jednoj epizodi Zagora završio i Aca Seltik ovdašnji, pa još neki drugari s ovih prostora. Lakše mu je da crta poznate ljude nego da izmišlja sve nova i nova lica. Kroz razne epizode prošli su svi njegovi drugari, ujaci, teče, tetke. A i ako ga neko iznervira, lako može da ga ubije, a da za to ne odgovara.

Tako, reč po reč, saznali smo neke malo poznate detalje. Tu je i onaj kako boji stripove koji to zahtevaju. Zapravo, to radi njegova žena, Ticijana. Samo još da kći Erika krene njihovim stopama, pa možemo da govorimo o porodičnoj manufakturi Venturijevih. Ili dinastiji, što da ne?

Autor: Nemanja Baćković

Tekst i fotografije preuzete iz štampanog izdanja Politikinog zabavnika.