Sećanja: Intervju: Slavko Draginčić

Ko je Slavko Draginčić?

Jako teško reći u jednoj rečenici, pošto sam se bavio muzikom i u njoj postigao značajne rezultate, a strip je bio ljubav od pete-šeste godine života. Bavio sam se i kartografijom, ali ipak je suština bila u bavljenju izdavaštvom. U jednom početnom periodu je to bilo u jednom komercijalnom listu, gde sam radio kao novinar i radio intervjue. Bio je to Privredni list. Zatim sam se bavio turističkim edicijama i turističkim izdavaštvom, a s tim je povezana i kartografija, u kojoj sam i dan danas ostao. Što se tiče stripa, tu sam najviše uradio u izdavaštvu, ali i u zabavnim edicijama, edicijama za decu…

Rođeni ste u Pančevu. Koliko dugo ste tamo živeli?

Svega tri meseca! Moji su živeli u Novom Sadu, ali moj deda, koji je živeo u Pančevu, insistirao je da se mama tamo porodi. Ali, dva-tri meseca nakon mog rođenja vratili smo se u Novi Sad. Tako sam ja rođen u Pančevu, ali sam ceo svoj život proveo u Novom Sadu. Pančevo prilično poznajem jer sam detinjstvu tamo odlazio.

Čega se danas najradije sećate iz Vašeg detinjstva?

Ispričaću Vam nešto zanimljivo. Voleo sam strip još od malih nogu. Prve stripove nalazio sam u Dnevniku, koga i dan-danas čitam. Pošto je moj otac radio u Dnevniku jako dugo, tako sam se i ja navikao na ovaj list. U njemu su u to vreme na jednoj stranici izlazili stripovi u nastavcima, u kaiševima, od kojih je, na primer, Divljakuša bila jedan od poznatijih stripova. Bili su to stripovi koji su izlazili svakodnevno, u kaiševima, zapravo u nedogled. Ja sam to počeo, naravno, da sakupljam. Oduvek sam bio kolekcionar. Tako sam počeo da skupljam stripove. To je bilo moguće tako što sam isecao te kaiševe. U početku sam mislio da ću ih povezivati kao knjigu. To sam i činio u nekim slučajevima, ali ubrzo sam počeo da ih sastavljam u beskonačnu traku. 

Kada sam imao oko devet-deset godina sa Vojom Soldatovićem, koji je kasnije postao poznati režiser, inače jedan od sinova vajara Jovana Soldatovića, napravio sam predstavu za nas klinčadiju – kroz otvor na jednoj kutiji vukli smo tu traku, a iza smo postavili sveću i dobijao se utisak bioskopa! Naravno, obezbedili smo i stolice, kao u pravom bioskopu! 

Pošto sam rođen 1947. godine, onda sam još kao dete dočekao Kekeca. On se štampao u Forumu i paralelno je izlazio i na mađarskom jeziku. To vam je onda sa stripom bilo dobro – kako se negde pojavila nova mašina za štampu, razmišljalo se šta izdavati da bi ta mašina imala posla. To pomalo liči i na istoriju stripa u svetskim razmerama – na Herbsta i Pulicera. Kekec je štampan zato što je Forum nabavio ofsetnu mašinu. Ta ofsetna mašina će dugo godina biti najbolja što se tiče kvaliteta štampe i to će mnogo značiti za dalji rad i razvoj te firme. Nešto kasnije, a možda je i samo godina u pitanju, Plavi vjesnik je pokrenut u Vjesniku, jer su oni kupili duboku štampu, koja je morala da radi tiraže preko 100-200-300 hiljada primeraka, da bi se uopšte isplatila, pa je Plavi vjesnik tako štampan. Kasnije je i Politika kupila takvu štamparsku mašinu, pa su i oni pokrenuli gomilu raznih izdanja ili štampali već postojeća u novoj opremi, kao na primer Politikin zabavnik. 

Pošto se to sa Forumom, dešavalo u Novom Sadu, (Forum je osnovan 1952. godine, pre toga je bio samo Magyar Szo, smešten u istoj zgradi sa Dnevnikom), a štamparija Foruma je imala prozor koji gleda prema ulici, kroz taj prozor se moglo lepo videti kako iz štamparske mašine izlaze stripovi, jedan za drugim. Mi, klinci od nekih deset-jedanaest godina, skupili bismo se pored tog prozora i to gledali. Naravno, čim bi strip izašao, trčali bismo da ga kupimo i to je bilo onako početak sakupljanja stripova i kolekcionarstva u stripu. To se malo dešavalo kada su u pitanju časopisi, još manje kada su u pitanju novine, mada su ljudi još pre II svetskog rata sakupljali stripove, pa su se čak i pronalazile takve zbirke. Međutim, strip je doneo ogromnu promenu u izdavaštvu – vi ste sad imali ljude koji su sakupljali ta izdanja, koja su do tada smatrana za bezvredna, za nešto što se baca. To je bilo nešto što nas je držalo, da nabavimo, pa da se menjamo, ukoliko bi neko imao duplikat…

Šta je Novi Sad tada razlikovalo u odnosu na Novi Sad koji danas postoji?

U to vreme su postojala četiri centra stripa u bivšoj Jugoslaviji, u kojima su se nalazili moćni izdavači, a oni su oko sebe okupljali i autore. Bili su to Beograd, Zagreb, Gornji Milanovac i Novi Sad. Sve ono što se dešavalo i u Sarajevu, i u Skoplju, i u Ljubljani, i u nekim drugim gradovima, sve je to bilo neuporedivo manje važno i manje po obimu, kvalitetu i značaju u odnosu na ova četiri centra. Ne bih da objašnjavam zašto Beograd, zašto Zagreb – to je veoma logično. Nama se i grafička kultura nalazila u tim gradovima. Jedino su još Slovenci bili jaki u tome. Ostali čak nisu imali ni stručnjake za to. A kad imate dobre štamparske kapacitete, vi morate dobro da razmislite šta ćete da štampate, da biste te kapacitete popunili. Ti izdavači su krenuli sa ogromnim brojem zabavnih izdanja. Forum je krenuo sa stripovima i romanima, Politika je krenula pre svega sa Zabavnikom, ali i velikim brojem drugih časopisa zabavnog karaktera. 

Vjesnik je imao jako dobre časopise, sve do jako dobrog Sama (Sam svoj majstor), pa i do erotskih časopisa. Sve se to štampalo u velikim tiražima. Jedino čemu se malo čudim je pojava Dečjih novina. Jer, niste imali štampariju u Gornjem Milanovcu. Sva izdanja Dečjih novina štampana su Beogradu, Nišu i nekim drugim gradovima, jer u Gornjem Milanovcu nije postojao štampar tog nivoa. Tu je malo teže objasniti o čemu se radi, ali zato treba pročitati knjigu intervjua sa Srećkom Jovanovićem, u kojoj postoji objašnjenje zašto se to desilo sa Dečjim novinama. Međutim, oni su imali svoje predstavništvo u Beogradu, tako da Gornji Milanovac nije bio njihovo prirodno središte. A Novi Sad, Zagreb i Beograd jesu. Tu su postojale velike štamparije – Vjesnikova u Zagrebu, Politikina i Borbina u Beogradu, a u Novom Sadu Forumova i Dnevnikova. Jer, ni Dnevnik nije dugo čekao. Oni su počeli da objavljuju X-100 romane vrlo brzo nakon pojave Crtanih romana u Forumu. Kasnije su počeli da objavljuju i stripove. Bez te mašinske osnove i kapaciteta, ne bi Novi Sad postao to što jeste. Uz dva izdavača, koja su objavljivala dnevne listove, u Novom Sadu desila se jedna mala eksplozija, kojom je tokom nekoliko godina buknula strip-kultura. Ali, nemojte da zaboravite da Novi Sad zovu Srpskom Atinom. 

U Novom Sadu ste imali izuzetne štampare još pre Prvog svetskog rata i između ratova. To su bile takozvane pečatoreznice, pa su knjige tada štampane u malim tiražima, ali trebalo je znati kako to uraditi. Tu je Novi Sad bio izuzetno jak. Nemojte zaboraviti Čika Jovu Zmaja i šta je on predstavljao na polju izdavaštva. To je vuklo i mnoge druge. Pored njega su se pojavili i drugi, koji su objavljivali zabavne listove. Čika Jova je izdavao najviše, ali zabavne listove su izdavali i drugi. Uglavnom se sve to dešavalo u Novom Sadu. Kada sve to imate na umu, onda se nekako može očekivati da se sve to u Novom Sadu nastavi. Iako je malo zbunjujuće, to moram da priznam, da između dva svetska rata imate, što se stripa tiče, eksploziju u Beogradu, eksploziju u Zagrebu, a Novi Sad je bio potpuno mrtav. I tek 1950-ih godina je počelo, a to je prilično iznenađujuće kakvo je bili istorijsko nasleđe po pitanju štampe i izdavaštva. E, sad pitanje otkud toliko talenata. Pa, nisu baš svi iz Novog Sada. Ima i onih koji su iz drugih krajeva, ali su se jednostavno približili Novom Sadu, a neki su se i preselili u Novi Sad, kada su tu videli priliku da se nešto uradi. S druge strane, nije Branku Plavšiću ništa smetalo da bude u Baču, a da radi strip za Novi Sad. Nije smetalo Kordeju da sedi u Zagrebu i radi za nas. Ne može se neko ko je van Novog Sada i ne živi u Novom Sadu nazvati novosadskim autorom. On je bio jedan od autora koji je radio za Stripoteku i koga je Stripoteka formirala. Već se Plavšić ne može smatrati novosadskim autorom, mada je više novosadski od nekih autora koji su živeli u Novom Sadu, a objavljivali drugde. 

Postojala je još jedna dobra ideja, ali druga strana nije adekvatno odgovorila: pošto je Stripoteka na neki način simbol stripa Novog Sada i ona predstavlja brend u izvesnom smislu. Ona nije samo obično izdanje, ne samo zbog broja. Pošto je u Novom Sadu stvoren brend, koji se zove Egzit, onda smo se jednom prilikom sastali, da bismo videli kako dva brenda u različitim oblastima mogu da nađu zajednički jezik. E, onda su oni, nažalost, mislili, kako da to pretvorimo u komercijalnu stvar i da se sve odvija na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde se i ceo festival organizuje – da se tamo odvijaju okrugli stolovi, da se prikazuju filmovi, neka izdanja, neki radovi; da mi razgovaramo tamo i damo priliku zainteresovanima da postavljaju pitanja, da ljubitelji stripa mogu da kontaktiraju autore, izdavače… To smo i pokušali da uradimo. Znao sam odmah da je to promašena stvar. Tačno se ispostavilo ono najgore od svega: ne možete vi u jednom ambijentu gde je muzika prioritet međusobno ni razgovarati! Tu se ne razgovara! Nemate vi tu ni uslove za razgovor. S druge strane, svi tamo misle na muziku. Muzika ih opčinjava. Nije tu bilo mesta za takvo nešto. I onda su se oni ohladili. Trebalo je to drugačije uraditi. Trebalo je to svesti negde u centar grada, recimo u nekoj od manjih galerija – da je tu bila neka namenska izložba, pa da su se otvorila dva-tri okrugla stola i da je sve to bilo u popodnevnim časovima i onda bi ta ista publika nakon toga išla na Egzit. Drugo što sam im predložio je da napravimo konkurs za strip, koji bi bio nagrađen i bio bi obezbeđen fond za prve tri nagrade, a da se jave autori na temu povezanosti stripa i muzike. To može na više načina da se interpretira u stripu i upravo je to trebalo da bude izazov – nešto što je direktno vezano za saradnju sa Egzitom. Onda bi se to izdanje prodavalo po nekoj popularnoj ceni, ali isključivo onima koji dođu na Egzit. Nažalost, i to je propalo. Trebalo je tu dosta da se uradi i oni su kasnili sa pripremama. Do te saradnje u suštini nikad nije došlo. Šteta, ali u životu se ne može sve postići.

Spomenuli ste Kekec. Koji stripovi u njemu su privlačili Vašu pažnju i kako se dalje razvijalo Vaše interesovanje za strip?

Kekec i Plavi vjesnik su bili nešto što je u ono vreme moglo da pobudi interesovanje jer su bili ekstra kvalitetni. Naravno, Politikin zabavnik je uvek bio interesantan, ali je on menjao svoju formu i nekad u nekim periodima, ako smo ga voleli u onom velikom formatu, smanjenje formata nismo voleli. I ja lično nisam bio opsednut Politikinom zabavnikom, uz još jednu dopunu – to nikad nije bila strip-revija, već jedan zabavni list, koji je imao poučnu ulogu, a strip mu je bio jedan od elemenata. 

Kasnije su me privukli Panorama i Crtani romani, ali Panorama na prvom mestu i to zbog izuzetnih stripova koje je objavljivala i strip-junaka koji će da vladaju dugi niz godina – prvenstveno francusko-belgijske škole, ali su tu bili i Modesti Blejz i Džejms Bond, predstavnici engleskog stripa. Ipak, izlazak stripova u nastavcima bilo je nešto što je već pomalo smetalo čitaocima. Već pojava Crtanih romana je to ubrzala – taj osećaj da želimo da pročitamo celu priču, a ne da čekamo nedeljama i nedeljama dok se strip ne završi. 

Onda je pojava Dnevnikovih Zlatne serije i Lunovog magnus stripa, a napokon i Stripoteke to preokrenula i od tada praktično nije moguće da opstane neko izdanje koje objavljuje strip u nastavcima. 

Spunk novosti, ako se toga sećate, mada je to bila više zabava nekoga iz naše firme, koji je želeo da neke stvari iživi malo, jednostavno nisu pile vodu. Moglo se podnositi da samo pojedini stripovi u koloru, koji su objavljivani na srednjim stranicama ili stripovi o Asteriksu izlaze povremeno u nastavcima. Postalo je normalno da publika traži celovite priče, kao što je sada postalo normalno da publika traži cele knjige, u kojima imate ceo opus nekog autora. To su te promene…

Koji autori iz tog perioda su Vam ostali u sećanju?

Što se domaćih autora tiče, moram da priznam da mi je Andrija Maurović ostavio značajan utisak sa Starim mačkom, odnosno ponovljenim izdanjima, koja su objavljivana 1950-ih godina. Što se tiče naših autora iz Beogradskog kruga, sem Đorđa Lobačeva niko više nije bio živ ili je otišao i nije više mogao da objavljuje. To što je Đorđe objavio u Zabavniku ipak je bilo sporedno u odnosu na ono što su objavljivali strani autori. Govorimo o usmerenju – Zabavnik je prevashodno objavljivao strane autore, pa Đorđe nije mogao sam da privuče pažnju. 

Tih 1950-ih godina praktično nije bilo šta od domaćeg stripa da privuče pažnju, pa je ona bila usmerena na francusko-belgijski strip, prvo Asteriks, a kasnije Gaston i mnogo drugih stripova, koji su manje kvalitetni i manje bitni, ali pojavio se i Bluberi i to je bilo nešto što je ukazivalo da se kvalitet svetskog stripa u priličnoj meri seli u Francusku i Belgiju i brzo po kvalitetu prevazilazi britanski strip. Italijanski stripovi su bili interesantni, ali ih nije bilo u to vreme i tek pojavom Zlatne serije i Lunovog magnus stripa počeli su da se javljaju neki tragovi Bonelijevog stripa. 

Ono što je, dakle, mene okupiralo, to su bili francusko-belgijski stripovi, ali ne mogu da isključim ni engleske stripove Modesti Blejz i Džejms Bond. 

Značajan je bio i američki strip, koji se kod nas objavljivao i pre Drugog svetskog rata i na njegovo ponovno objavljivanje se kod nas sa nestrpljenjem čekalo. 

Pošto sam dugo uređivao Stripoteku, od 400. do hiljadu i nekog broja, onda se to lako može videti šta se meni sviđa!

Kako ste doživeli pojavu Lunovog magnus stripa i Zlatne serije i koliko ste ih pratili?

To je interesantno – u vreme kada su se te edicije pojavile, ja sam još uvek radio u turističkom preduzeću. Nisam još znao da ću se baviti stripom. Jeste da sam u Forumu radio godinu i po dana kao novinar – pre nego što ću preći u turističko preduzeće. Interesantno iz tog perioda je bilo da sam ja napravio prvu modernu kartu Novog Sada. Do tada su karte rađene ručno, a ja sam uradio prvu kartografski urađenu kartu.  Nisam tada znao da ću se vratiti i raditi baš na stripu, a da će mi to biti neka konkurencija. Mada, Dnevnikova izdanja nikad nisam shvatao kao konkurenciju, jer se naša izdanja nisu bila namenjena deci. Više je to bila naša dopuna.

Deci se obraćao samo delimično Politikin zabavnik, ali više preko tekstova, a ne preko stripa, i neki izdavači, koji su izdavali, npr. Toma i Džerija. A Stripoteka se nije obraćala deci. Bilo je tu i tamo nekih stripova za decu, ali su dominantni bili stripovi za odrasle. A Dnevnikova izdanja su bila namenjena deci i delu odraslih – ne svi stripovi. Nama je to u suštini odgovaralo. Kako da se stvori nova generacija čitalaca stripa, ako vi preskačete jedan uzrast do neke desete-dvanaeste godine, a upravo je to uzrast koji je Dnevnik pokrivao. Zato se nisam slagao sa onima koji su se o tome pežorativno izražavali. 

U početku su se neki serijali, poput Komandanta Marka i Velikog Bleka nazivali nekvalitetnim stripovima, koji se nisu mogli meriti sa, na primer, Bluberijem. Pa, naravno da nisu, kada su bili namenjeni drugoj publici. Ja sam skupljao i te stripove i, kao što sam to i u muzici činio, odvajao dobro od lošeg. Tu je bilo i jako kvalitetnih serijala, kao na primer, Priče sa Divljeg zapada. Međutim, stripovi iz te grupe, koji su preživeli do danas, to više nisu stripovi za decu. Mada, šta su danas deca? Ukoliko neko ko ima sedam-osam godina sedi za internetom, zašto ne bi mogao da čita i bilo koji strip?

Da li ste u to vreme rane mladosti razmišljali o tome da se i Vi bavite stripom? Da li ste to i pokušavali?

Crtanjem ne – to nije bilo nešto što bi me provociralo. Ali, da pišem scenarija – tu i tamo je do toga dolazilo. Ali, nije u meni to bila neka ideja koja me je terala, proždirala. Znate, kad nešto želite, a ne možete ili nećete, onda vas to proždire. Tu i tamo mi je padalo na pamet da bih mogao nešto da napišem. Onda sam pisao kad se to od mene tražilo, kao kod Tarzana.

Sem Tarzana i Ket Klou, da li je bilo pokušaja da uradite i neke druge scenarije?

Ne. Nisam ni imao nameru… Imao sam neki poriv, u nekom trenutku, da napravim jedan ozbiljan strip i da to bude naravno autorsko, ozbiljno i pogodno za serijal. To sam jedno vreme nosio u sebi, ali previše obaveza me je odvajalo od toga. Dešavale su se razne stvari. Znate kako, za mene je bilo mnogo značajnije ono što sam uradio sa Zdravkom Zupanom (Istorija jugoslovenskog stripa) i da tako mnoge stvari spasemo zaborava. Sad će biti mnogo lakše uraditi nastavak. Biblioteka u Beogradu je poharana tokom bombardovanja. Sve ono od materijala pre Drugog svetskog rata je nestalo. Ja sam gro materijala našao u Zagrebu – Zagreb nije bio bombardovan. Njihova knjižnica je ostala netaknuta. Našao sam nešto i u Matici Srpskoj u Novom Sadu. Pregršt materijala se moglo naći tako, ali sam ga ja ipak nalazio u privatnim zbirkama. Imao sam ja jako dobru zbirku, pa pokojni Aca (Aleksandar Popović)  i još neki ljudi su pomogli da zabeležimo sve ono što bi bilo zaboravljeno. Jer, u našim bibliotekama strip nema pravi tretman. Znate kako je strip razvrstan u Matici Srpskoj? Pod „Razglednice i ostalo“! I dan-danas oni o tome ne vode računa. Ja znam da im Marketprint ne šalje ništa. Hoću da kažem da je to katastrofa! Da to nije zabeleženo tada, već danas se do nekih podataka ne bi moglo doći. Recimo, Acina zbirka, u kojoj se nalazila i moja zbirka, koju sam mu poklonio, pod uslovom da mogu da je koristim kad poželim, ali o tome nisam napravio nikakav ugovor, a on je to držao u Beogradu, a Acin brat, koji je živeo u Foči, čim je Aca umro, on je to rasprodao, tako da su otišle sve stvari. Petsto peti broj Mike Miša – ja ne znam da li ga je iko osim mene imao, u to vreme kada sam ja to pisao – ko zna gde je on završio! To je broj koji je izašao naknadno – nakon bombardovanja Beograda 1941. godine. Da ne pričam dalje…

Da li ste se bavili nekim drugim oblicima pisanja – beletristikom?

Da, napisao sam čak i dva romana! Ali, to samo zato da bih video da li može uz redovan posao da se za dve nedelje napiše i roman! Pošto sam isprobao, tako sam u dva navrata uradio. To je bila proba da li mogu da tražim od nekoga da izdrži taj tempo. Danas ljubavne romane pišu domaće autorke i svaki mesec nama je trebalo nekoliko takvih romana. To smo radili i mnogo ranije, sa naučnom fantastikom i vesternima. Nikad nisam objavio ta dva romana, mada sam ih čak i registrovao u Agenciji za patente!

Kako je počelo Vaše skupljanje stripova?

Pa, posle izvesnog vremena, za to je trebalo i dosta para, pošto se lepeza stripova dosta širila, dobar deo džeparca mi je odlazio na to. Ali, tokom mladosti ipak sam i sâm zarađivao neki novac, a nešto mi je i otac davao. Kupovao sam od 1950-ih, pa do raspada bivše zemlje, maltene sve što je izlazilo. Onda se počeo javljati problem smeštaja, pa sam morao da pronađem rešenje i našao sam ga kod Ace, koji je imao stan u Beogradu. On mi je za to nešto simbolično i platio. Šteta što ta zbirka više ne postoji. Plašim se da više i nema takvih zbirki. U Marketprintu imamo kopije Mike Miša i srodnih izdanja i ispašće da je to sve što će ostati.

Jedan naš slikar, koji živi u Parizu, pasionirani je ljubitelj predratnog stripa, za koga smo svojevremeno pravili kopije, možda on ima sve to jer je prilično bogat čovek.

Koliko je kolekcionarstvo u to vreme Vaših početaka bilo razvijeno?

Dosta se brzo razvijalo. Dosta brzo, zato što su nekako sve lepše izgledala strip- izdanja, naročito s pojavom kolorne štampe. Onda je dosta mladog sveta, ali i starijih, krenulo time da se bavi. Trebalo je da vidite ko je sve posećivao naš štand na Sajmu knjiga u Beogradu! Ima tu dosta sveta starijeg i od mene! To su svi oni koje je uhvatio taj virus! Ostali su do kraja verni kolekcionari. Onda ste mogli da se krećete u tim krugovima na sledeći način – morali smo se poznavati međusobno, da bi mogli da se viđamo i da vidimo ko šta ima viška, a šta ko manjka. Nije bilo baš mesta gde bismo mogli da razmenjujemo stripove i to je bilo dosta komplikovano. A dešavalo se da, ukoliko bi se nekome nešto izgužvalo ili isprljalo, on bi morao da dođe do svog ispravnog primerka. I sam sam bio takav i bio veoma pažljiv kad sam čitao stripove.

Na koji način ste Vi dolazili do nekih retkih primeraka?

To je bilo, sticajem okolnosti, sa raznih tavana. Znali su neki prijatelji mojih roditelja i neki moji prijatelji, koji se nisu time bavili, da se ja bavim kolekcionarstvom i onda bi čuli da je kod nekog Pere ili Marka ili Janka na tavanu zaostala neka kolekcija stripova od pre Drugog svetskog rata, pa bih na taj način dolazio do stripova, kao na primer do Mikijevog carstva. A pomogli su mi i neki ljudi koji su imali stripove, to neko vreme čuvali, a onda odlučili da im to više ne treba. Tamo sam došao da 505. broja Mike Miša. Ni taj što mi ga je tad prepustio, a ni ja, nismo tad znali o čemu se radi.

Kad ste došli u Forum?

Prvi put sam se zaposlio tamo 1969. godine, sledeće godine otišao, da bih se 1975. vratio. Crtani romani, koji su još 1962. godine pokrenuti, još su izlazili. Dečje novine su tad objavljivale Nikad robom, koje su stvarno pružale najslabiji kvalitet – i grafički, sa naslovnim stranicama toliko nalik jedna drugoj! Naravno, i Dnevnik je već uveliko objavljivao svoje serijale.

Da li ste zatekli Tomislava Ketiga u vreme kada ste se zaposlili u Forumu?

Da. Trebalo je da dođem u Forum još dve godine ranije. Raspisali su i konkurs za mene, a ja sam u poslednjem momentu odustao. Malo su bili ljuti na mene, jer su morali da prime nekog drugog, ali im se on kasnije pokazao kao dobar tehnički urednik. Sa Svetozarom Tozom Tomićem sam sarađivao još dok sam radio u Privrednoj reviji. On je želeo da me što pre dovede. Pokušao je 1973. godine i to se tako završilo – dobio sam poziv za vojsku. Kad sam se vratio, nisam više imao izgovor i prešao sam u Forum.

Toma Ketig je, u stvari, preneo Panoramu iz izdavačkog preduzeća u kojem je prethodno izlazila u Forum. Njemu je to odlično došlo jer je već odavno prestao da štampa Kekeca, koga je preuzela Borba. Toma sa stripom nikad nije imao neku naročitu vezu. Čovek je književnik, bio je zadužen za Enciklopediju Vojvodine. Bio je autoritet, a suštinski o celom izboru stripova je vodio računa čovek koji uopšte nije radio u Forumu – Duda Milosavljević, čovek koji je pokrivao  najveći broj stripova iz francusko-belgijske, engleske, australijske i američke produkcije. Pokrivao je King fičers. Kada sam ja došao u Forum, King fičers je bio vlasnik, recimo Verovali ili ne, koji je izlazio u brojnim časopisima. Duda Milosavljević je taj posao radio i za Forum i za Dečje novine.

Kako ste upoznali Svetozara Tozu Tomića?

Upoznao sam ga još kao pripravnik u jednom listu gde sam radio, a za koji je on radio kao spoljni saradnik – tehnički urednik. U jednom momentu je kompletna redakcija prešla iz te firme koja je svašta radila, uključujući firmopisanje i štampanje, u Forum. Toza se tom prilikom i zaposlio. Počeli smo da izdajemo list Privredna revija u A4 formatu. Tu je počelo naše drugarstvo. Čak i dok sam ja bio u turističkom preduzeću Putnik sarađivali smo na nekim projektima jer smo štampali naša izdanja u Forumu. Kad sam se vratio, nastavili smo našu saradnju.

Kakav je, po Vama, značaj Toze Tomića za strip izdavaštvu?

Vi ste u strip-izdavaštvu u periodu od pre Drugog svetskog rata, pa do raspada Jugoslavije, imali dosta veliki broj ljudi koji je prošao kroz svet stripa kao urednik. Imate ljude koji su ostavili traga i onih koji nisu nikakav trag ostavili. Kao i u drugim oblastima… Tom periodu pre Drugog svetskog rata pripadali su Ivković, Ignjačević, Timotijević i Vidić, koji su obeležili beogradsko izdavaštvo. Posle Drugog svetskog rata imali ste Nenada Briksija u Zagrebu (Plavi vjesnik) koji je uradio to što je uradio, imali ste u Novom Sadu Mitra Miloševića u Dnevniku, u Gornjem Milanovcu u Dečjim novinama Srećka Jovanovića, a u Forumu Tozu, mene i sad Sibina Slavkovića. To su ljudi koji su ostavili neki trag. A bilo ih je mnogo urednika. Posle Mitra u Dnevnik su došli ljudi, koji uopšte nisu poznavali strip. Često su urednici postavljani samo da bi bili sklonjeni sa nekog drugog mesta. Ja sam u Forumu sarađivao sa čovekom koji nije znao razliku između kaiša i table stripa.

Kako je izgledao rad u Stripoteci tih 1970-ih godina? Počinjete i sa objavljivanjem domaćeg stripa?

Na Stripoteci sam počeo da radim krajem 1976. godine. Prvo što sam uradio, to je da sam onu lošu ideju sa dvostrukim brojevima izbacio. One igre sa smanjivanjem obima… čim sam imao nekog uticaja, a to je bilo od 400. broja, krenuli smo po novom. Sem Stripoteke imali smo još Crtane romane, pa njihove nastavke… Spunk je bio nešto posebno. Rad se svodio na to da je trebalo istovremeno praviti odgovarajući izbor serijala, koji treba da u nekom periodu budu objavljeni. Taj posao smo uglavnom Toza i ja radili zajedno i oko toga nije bilo nekih nedoumica i neslaganja. Uglavnom su se svi serijali koje smo smatrali iole kvalitetnim pojavili u Stripoteci. Princip kako da se pojavi u Stripoteci prepuštan je meni, pošto sam ja pravio raspored pojedinih brojeva. Vodio sam računa o tome da serijal ide po redu. Imao sam ekipu od nekoliko ljudi, koji su radili razne tehničke poslove, a pored tehničkog urednika. Imao sam osobu, a kasnije i dve osobe, koje su kucale tekstove na tajper mašini – preteči IBM, pa se to lepilo u oblačiće. Imali smo i čoveka koji je pravio te oblačiće. Imali smo i čoveka koji je formirao stranice od više kaiševa. U jednom dosta  dugom periodu bilo je i docrtavanja. Milimetar, dva ili tri se docrtavalo tamo gde je to bilo neophodno, ali smo mi to radili tako da se to ne može primetiti – neki pejzaž, planine… Onda su oblačići vađeni na papir, da bi onda onaj koji je kucao tekst lepio. Zatim se to sve snimalo sendvič- tehnikom. Moj posao je bio da organizujem te ljude. Pošto se kucalo na mašini, ja sam vodio računa o tome da bude što manje grešaka. A pošto nisam imao poverenja u druge, onda sam to sam radio. Uspevao sam prilično u tome. Eto, ja sam bio zadužen za taj tehnički deo, dok smo izbor stripova pravili Toza i ja zajedno. Ja sam pripremao po nekoliko brojeva unapred i onda mi se desilo to što se desilo kada je Tito umro. Trebalo bi tu Stripoteku, koja se pojavila neposredno posle Titove smrti pogledati. Prvi strip je bio Džef Hok. Kakve Džef Hok ima veze s Titom! A u prva dva kaiša jedan od glavnih junaka stoji pored nekih vrata, a iza njih neko leži. Junak kaže: „Je li stari riknuo?“. I to u prvom kaišu, na trećoj strani Stripoteke! To niko nije primetio… Ali, kad unapred pripremate strip, onda se takve stvari dešavaju.

Kako ste se u to vreme, kao urednik, informisali o strip-produkciji u svetu? Kako ste dolazili u kontakt sa stranim izdavačima?

Vrlo lako, jer sam odlazio na sajmove knjiga i stripa. Posebno je bio bitan frankfurtski sajam knjiga, a zatim bolonjski… Danas to nije moguće jer, na primer, u Frankfurtu ne postoji šansa da obiđete sve izdavače. U vreme kad sam ja odlazio, bilo je prisutno 1.800 izdavača, a danas ih je preko 10.000. Uglavnom, tu smo nalazili informacije i sve aktuelnosti, ali smo i tokom godine dobijali materijale. Čim bi se nešto novo pojavilo, odmah bismo dobijali materijale. To je bilo i logično. Interes izdavača je bio da što pre prodaju nešto što je novo, a naš interes da budemo aktuelni. Bio sam nekoliko puta na festivalu stripa u Luki. Tokom tog festivala se u Firenci, na železničkoj stranici, održavao skup kolekcionara i tu je moglo da se nađe svašta. I nalazio sam svašta. I dan-danas imam prvih osam brojeva Pilota… Puno sam knjiga nabavio. Naravno, gledao sam da ih što više bude na engleskom jeziku, ali sam uzimao i one na francuskom i italijanskom. Tako su se sticale informacije, a i kad godinama radite, morate da budete u toku. 

Prijateljstvo koje sam imao sa vlasnikom izdavačke kuće Glena sam dugo gajio i jednom sam odlučio da ga iskoristim na sledeći način: hteo sam da pokrenemo jedan list, koji bi objavljivao samo domaće autore. Da to ne bude izdanje nalik na YU strip, već da se u njemu objavljuje ono što se nudi na našem tržištu i da ne bude samo ogledalo za publiku, već i izvor potencijalnih talenata za francuske izdavače, a vlasnik izdavačke kuće Glena bi imao apsolutni prioritet da te autore angažuje. Ta ideja se njemu svidela, ali ceo sistem nismo doveli do kraja. Pogoršala se situacija i ovde i tamo. On je imao saobraćajnu nesreću i cela stvar je stala. To mi je najviše žao što nisam uspeo da uradim. Ima puno stvari u životu, koje nisam uspeo da uradim, ali nijedna mi nije tako teško pala kao ova.

Stripoteka 1979. počinje da objavljuje domaće stripove…

Evo šta se dogodilo – dogodilo se to da smo sve više imali kontakt sa izdavačima i agencijama, koje su se bavile prometom stripa. To su bile manje agencije, koje nisu ni u svojim zemljama predstavljale bogzna kako značajne izdavače ili agencije. Mi smo, naravno, od početka, krenuli saradnju sa većim izdavačima, ali smo vremenom širili mrežu i na manje izdavače. I onda smo videli sa kakvim se problemima suočavaju. Nešto slično bi se moglo reći i za naše prilike. Videli smo da je za njih izuzetno značajno ako objavimo neke njihove autore, odnosno radove njihovih autora, jer svaka prodaja van matične zemlje za njih je puno značila. Mi smo time izašli u susret nekim od tih manjih izdavača, među kojima su neki vremenom porasli, pa su počeli da i od nas traže stripove naših autora. Tako je sa Vamom počelo. Mi smo u to vreme zaposlili Igora Kordeja, Branislava Perkovića, Sibina Slavkovića, a nešto kasnije i Branka Plavšića i Branislava Kerca. Bila je to jedna ekipa koja je mogla da uradi značajne autorske stvari, koje smo mogli da plasiramo i van naše zemlje. I ja sam već osećao potrebu da uporedimo kvalitet našeg stripa sa kvalitetom svetskog stripa. To je bilo najjednostavnije učiniti ako ih vidimo u istom izdanju, paralelno jedno pored drugog. I to ne da dajemo prednost jednom ili drugom, već ih kao bilo koji sadržaj objaviti ravnopravno. To je funkcionisalo jedno dve, dve i po godine vrlo ozbiljno i tu je dosta što beogradskih, što zagrebačkih, eto i sarajevskih, što vojvođanskih autora našlo svoje mesto. Po meni je to najsnažniji uticaj Stripoteke na domaći strip u bivšoj Jugoslaviji. Mislim da je to veoma značajan period. Onda su došle neke godine u kojima se manje radilo, ali su kontakti sa stranim izdavačima ostali snažni i da nije došlo do raspada Jugoslavije, mislim da bismo imali snažan plasman stripa u Španiji, Italiji, Francuskoj, Holandiji, Belgiji. U Skandinaviji smo plasirali Tarzana… To je bio pokušaj da jugoslovenski autori preko svog izdavača izađu u svet. Ono što se posle događalo, posle raspada Jugoslavije, bili su pojedinci koji su uspeli da se plasiraju u svetu, a ne uz pomoć domaćih izdavača.

Jedan od prvih domaćih stripova koje ste objavili bio je Poručnik Tara. Kako je došlo do kontakta sa Banetom Kercem i Svetozarom Obradovićem?

Za to je bio zaslužan Toza Tomić, koji je znao za Baneta, jer je Bane već objavljivao za Dnevnik. Toza je ponudio Banetu da uradi jedan strip za Stripoteku, ali je interesantno da je Bane morao da prerađuje taj strip, jer je Toza imao određene primedbe. Tu je bilo malo povuci-potegni oko tog stripa, ali je na kraju sve ispalo kako treba. U to vreme je Bane sarađivao kao spoljni saradnik, kao i neki drugi autori, koji su se tada pojavili – Meseldžija, Nenadov… sa kojima smo radili bukvalno na svakoj tabli, svakom kadru i baš zbog toga su se posle pokazali kao sjajni autori. Gde su posle otišli raspadom Jugoslavije – ni oni ne bi nastavili tako kako su nastavili da do raspada zemlje nije došlo.

Godine 1980. pojavljuje se Spunk…

Toza Tomić je priželjkivao jedno izdanje magazinskog tipa. Ali ne treba zanemariti jednu drugu priču, a to je ono što se dešava sredinom 1970-ih godina i pojave Novog kvadrata, cele priče da se stripu prilazi i na drugi način. Nastavak svega toga bila je pojava Pegaza. Ne treba zaboraviti da smo u dogovoru sa Žikom Bogdanovićem preuzeli izdavanje Pegaza – sedmi broj izdao je Marketprint. Posle je Žika sve sam reprizirao i na kraju izbacio u celom osmom broju samo Brika Bradforda i to je poremetilo celu koncepciju i dovelo do prekida naše saradnje. Ali, Toza je priželjkivao jedan takav časopis, u kome bi bila premijera nekih stripova, uz mesto za autore članova Novog kvadrata, kao i za stripove u boji. Problem je bio što je sve to bilo jako skupo. Bilo je jasno da to ne može dugo da izdrži. Bilo je to popularno izdanje, mada se vremenom menjalo i koncepcijski i tehnički – neki brojevi su bili sa riknom, neki bez rikne. Ali, sve je to dovelo da objavljivanja knjiga, između ostalog i Princa Valijanta, za koga smo dobili priznanje od King fičersa da je najbolje izdanje u celom svetu, a objavljivano je u mnogim zemljama. A to je nešto značilo.

Nekoliko godina kasnije pojavljuje se Marvel. On predstavlja nešto novo u uređivačkoj koncepciji Marketprinta…

Novo je, u stvari, bilo nešto drugo – da se Marvelovi stripovi pojavljuju u Marketprintovim izdanjima, a do toga je došlo nakon uspostavljanja saradnje sa Marvelom. Do tada smo objavljivali, kada su američki izdavači u pitanju, samo stripove King fičersa. Imali smo mogućnosti da sarađujemo i sa nekim drugim agencijama, ali nismo hteli, jer je King fičers pokrivao najveći deo toga. Međutim, Marvel je bio nešto drugo. Mnogo ranije bi Marketprint krenuo sa stripovima i mnogo ranije čak i sa sveskama, da se nije radilo o tzv. C- formatu. A to je bio format koji u to vreme u Jugoslaviji niko nije mogao da štampa jer je moralo da bude ogromnih otpadaka papira.

Dugo smo odbijali da radimo sveske malog formata, ali smo na kraju ipak popustili. Nije se moglo izbeći to što je objavljivao Marvel. To je ispalo tako što se pribeglo montaži – od dve stranice pravljena je jedna – strašno, ali drugačije nije moglo. To je bio razlog, a drugi je bio što smo morali i određeni broj stranica da objavimo – uslov Marvela je bio, recimo, da se objavi 1 000 stranica za godinu dana. Sve to nije moglo da se objavi u Stripoteci, pa se pribeglo pokretanju posebne revije. No, ona nije dugo izdržala, ali ipak čini deo bogate istorije stripa.

Još jedno veoma popularno izdanje bio je Asteriksov zabavnik…

To je bila dobra ideja. On je pokrenut nekoliko meseci pre nego što sam ja došao u Forum. Koncepcijski mi je bilo sasvim jasno o čemu se tu radi. To su, zapravo, bili prvi strip- albumi koje je Forum objavljivao. Mnogi su zaboravili na to, pa su se hvalili strip-albumima koje su kasnije objavili.

Šta je bila nevolja sa Asteriksovim zabavnikom? 

To je bila izvanredna ideja, realizacija isto OK, ali kolorisanje je bilo litografsko. E, sad, u Forumu je postojala litografska radionica, koju je vodio čovek koji je bio izuzetan perfekcionista, pa je tako terao i ostale koji su bili u njegovom odeljenju da rade tako. On je dobijao uputstva kako treba da izgleda Asteriks, kako Obeliks, Panoramiks… i on je to uspevao koliko-toliko uspešno da uradi. Ali, bilo je perioda kada je on bio odsutan, bolestan, pa se dešavalo da bude kikseva i neke epizode su onda izgledale lošije. Uglavnom, to je bio period kada je litografija onemogućavala da se vidi kako su te table izgledale u originalu. Oni su dobijali francuski original, imali su prilike da vide kako to izgleda i prema tome su kolorisali stranicu po stranicu, ali je na primer braon boja izgledala drugačije i onda to ne bi bilo to. No, bio je to veliki projekat za taj period, ali izgleda da je trebalo dosta godina da se stvarno i ozbiljno krene sa strip-albumima.

Još dva izdanja Foruma su se u to vreme pojavila, ali su oba kratko trajala. Bili su to Avantura i Hogarov zabavnik…

Hogarov zabavnik je bila ideja da uradimo Hogara u formi mini-albuma, ali to nije moglo da potraje dugo. Što se tiče Avanture, to je bio baš moj lični pokušaj da se pokaže šta se dešavalo – bilo je materijala, koji su bili dosta zanimljivi, ali Stripoteka više nije izlazila nedeljno i oni nisu mogli da nađu svoje mesto. Trebalo je nešto smisliti da se pokrene nešto drugo, a po nekom mom uverenju je Avantura bilo nešto što je davalo prostor različitim žanrovima. Avantura može da bude i vestern i naučna fantastika. Osnovno je bilo da se radi o avanturističkim stripovima, kojima smo hteli da damo prostor koji nisu mogli da pronađu u Stripoteci. To smo pokušali, ali nisam ni ja bio zadovoljan izborom pojedinih stripova, dok su drugi bili interesantni, pa su i čitaoci tražili da neke od objavljenih serijala kasnije nastavimo.

Krajem 1980-ih pojavila su se Forumova izdanja da decu – Mapet bebe, Evoksi….

To sa Evoksima je bio deo aranžmana koji smo imali sa Lukasovom kućom, od koje smo uzeli crtanu seriju, koja se prikazivala u celoj JRT mreži u bivšoj Jugoslaviji. Pravili smo album sa sličicama, čak i pazle u dva motiva. Uradili smo strip za decu na srpskom i slovenačkom. Objavljivali smo i Alfa, koji je bio toliko popularan, da koliko god da smo ga uradili, sve se prodalo. To je bilo lepo vreme u ekonomsko-finansijskom smislu za firmu. Za moj pojam to nisu bila neka vrhunska izdanja, već izdanja kojima smo zadovoljavali dečju glad za takvim stripovima. Bilo je to slično kada smo izdavali Tarzana u malim sveskama. To je bilo popularno jer je u isto vreme išla crtana serija.

Kako su se kretali tiraži Forumovih strip-izdanja?

Različito. Sećam se da je Panorama bila ukinuta kada je tiraž pao na 24 hiljade. To smo smatrali za granicu, kada izdanje više ne može da se isplati. Stripoteka je bila uvek bolja što se tiraža tiče. Ona je išla u 40, 50, 60 hiljada. Jedne godine smo uspeli da dosegnemo i sto hiljada – kada smo sa Stripotekom davali i ploču. Već krajem 1980-ih godina tiraži Stripoteke bili su oko 45.000−50.000. Za Alfa mogu da kažem da se prodavao u 60 hiljada primeraka. Mala stripoteka i Droidi su išli u oko 30.000 primeraka. Međutim, strip nikad nije bio rentabilan. Uvek je bila poenta da je iz nekog razloga cena stripa bila veoma niska. Mi smo se izdržavali pre svega od pisanih romana.

Tokom 1980-ih Marketprint je krenuo sa objavljivanjem albuma.  Pored Princa Valijanta izbor je pao na Džeremaju…

To nije bio moj izbor. Malo je to zakukuljena priča. Jedan čovek, koji je držao strip- agenciju u Beču, imao je čudan način rada. On je kupovao, recimo, prvi naslov serijala. Ko god je hteo da objavljuje serijal, on je morao od njega da kupuje. Ali, on je od autora kupovao samo prvi nastavak, ne i ostale. Za Džeremaju je imao tri epizode. Pošto je on sa nama sarađivao, Toza Tomić je od njega kupio te tri epizode, nadajući se da će kasnije uspeti da kupi i ostale. Međutim, ostale epizode nisu imale ništa s njim. To je, ipak, za mene bio dobar pokušaj da se albumi plasiraju preko kioska. To su bili fantastični tiraži od nekoliko hiljada albuma. Bilo bi odlično da se to nastavilo. Imali smo u planu nekih desetak serijala francusko-belgijskog stripa, nešto i od američkih stripova, ali su onda došle devedesete…

Sa serijalima sa kojima smo krenuli u nekom novom vremenu, stvari su postavljene na drugačiji način – da serijal ide ceo, jer inače to ne bi imalo smisla.

Možete ukratko da prokomentarišete odnos Foruma i Marketprinta?

Forum je, kako se štamparstvo razvijalo, formirao redakciju zabavnih izdanja. Time je došao u mogućnost da štampa veće tiraže i da izdaju nešto na srpskom – takvu su redakciju formirali (inače su Forumova izdanja bila na mađarskom jeziku). U početku su to bila sporedna izdanja, specijalna izdanja, pa čak i knjige. Onda se 1962. krenulo sa Crtanim romanima. Posle toga je sve više jačala ta redakcija, jer je sve više para donosila; 1968. je krenula Stripoteka – pre toga još i Panorama. Do formiranja OUR-a 1976. godine, praktično je ta redakcija imala već nekih 8-9 zaposlenih i zato je i mogao da se formira OUR Marketprint.

Kada je 1989. godine Ante Marković napravio zakon o preduzećima i kada su svi mogli da se izjasne kakvo preduzeće hoće, mi smo, uz još dva ili tri dela u Forumu odlučili da osnujemo posebno preduzeće, a da zadržimo ime Marketprint – u početku je to bio Forum-Marketprint. Mi smo jednostavno skinuli to Forum i ostavili samo Marketprint. Praktično, od 1. januara 1990. godine mi smo se pojavili kao samostalno preduzeće. U tom momentu bilo nas je dvadesetak, a kasnije i preko trideset zaposlenih.

Šta se dešavalo početkom 1990-ih i kako je došlo do gašenja Stripoteke? Kakva su Vam sećanja na te momente?

Strašna! To je tragedija! Mi smo preko noći izgubili… Prvo smo tokom 1990. godine imali potpunu slobodu i sami smo odlučivali o svojoj sudbini. Te godine smo puno sjajnih stvari uradili. Napravili smo takav finansijski rezultat da je to gotovo bilo neshvatljivo! Mi smo imali preko milion tadašnjih maraka profit! Pazite: profit! To je bilo nezamislivo! Onda nam je, naravno, program za narednu godinu bio prebogat. I odjednom je došlo do raspada tržišta. Tu se strahovito mnogo novca izgubilo. Mi smo imali sličice koje su pratile jednu crtanu seriju – Evoksi. Finansirali smo emitovanje te serije, uz uslov da se pre svakog emitovanja pušta reklama za sličice. Mi jednostavno nismo uspeli da proizvedemo toliko sličica koliko se tražilo. Možete zamisliti da sve mašine, koje su radile pakovanja, nisu uspele da spakuju toliko sličica koliko je tržište tražilo. Radilo se o desetinama miliona sličica! I sad zamislite, sve je to u prodaji, rasprodato je, vi treba da dobijete pare, a dolazi do potpunog prekida finansijskih tokova. Tako su nam ostali dužni distributeri u Hrvatskoj, Bosni… u Sloveniji još i najmanje. U Makedoniji nije bilo tako veliko tržište. Ali, to što su nam ostali dužni u Hrvatskoj i Bosni, to su ogromne pare! Onda 1993. smo imali inflaciju… Zamislite izdanje, za koje platite autorska prava, platite štampariju, pustite u prodaju i onda kroz mesec dana dobijete novac – u hiperinflaciji je to postajalo besmisleno. Mi smo živeli od izvoza u Sloveniju. Štampali smo ljubavne romane na srpskom i prodavali ih u Sloveniji. Pazite, ovde nismo ništa davali, štampali smo izdanje na srpskom, a prodavali ga u Sloveniji! Namerno smo cenu na srpskom štampali onoliko koliko je realno – nekoliko milijardi, mada to uopšte nismo prodavali ovde. Ali, hteo sam da to ostane zabeleženo − da svi vide našu sramotu.

Kako ste uopšte doživeli raspad zemlje?

Jako teško. Bolno je to što smo tek dobili šansu da se neograničeno razvijamo. Nismo više bili u firmi koja je imala svoje prohteve, a za koju smo mi donosili tako mnogo novca. Kako smo stekli slobodu, ona je kratko trajala. Onda smo se godinama mučili i mučili i došla je jedna čudna zima 1999. godine. Ne znam šta me je uhvatilo, jer stripova tada nije bilo uopšte, sem onoga što se na divljaka radilo, a što je bilo veoma loše. Uhvatilo me je nešto i onda sam počeo da sređujem materijal koga smo užasno mnogo imali. Celu zimu sam to radio jer sam imao vremena. Onda je počela cela ta gužva – hoće li nas bombardovati ili neće. Ja sam već imao neki plan i za oktobar smo ga realizovali – izašla je Stripoteka.

Pitali su me svi da li sam ja to uradio zbog bombardovanja. Ispalo bi da sam sad kao heroj… Nije istina. Ja sam to uradio iz sasvim drugih razloga. Uglavnom, krenuli smo sa obnovljenom Stripotekom, pa sa serijalima u albumima. To je, pošto smo jako teško preživeli sve i dobar deo ljudi je bio na prinudnom odmoru, bio način da vratimo te ljude i to je bilo ono što sam ja želeo. Neki značajan novac nikad nismo ostvarili. I dalje se živi od ljubavnih romana.

Emotivno, kako mogu to drugačije osećati nego kao ogroman gubitak i u stvaralačkom i u materijalnom smislu. Lepo bi bilo da mogu da kažem da sam obezbedio svoju decu, ali neko se potrudio da to tako ne bude, nažalost. A taj neko je obezbedio svoju decu. To je deo koji počinje sa mitologijom – onda počinje ono o pravdi i nepravdi. Ne vredi se zadržavati na tome.

Po čemu se razlikovao rad na obnovljenoj Stripoteci od ranijeg rada?

Prvo, uspostaviti ponovo Stirpoteku bio je problem jer su posledice sankcija bile jako prisutne. Izgubljeni su kontakti i trebalo ih je ponovo uspostaviti. Drugo, novac kojim su se ranije plaćala autorska prava, sad nije mogao ni približno da se plaća. To je trebalo objasniti. Ja sam to vrlo jasno stavio do znanja. Znao sam kako se formira cena i to sam svima napisao. I svi su prihvatili. Jedino se nađe neko kao Kusturica, koji odjednom plati 50 hiljada maraka nekome za autorska prava (Korto Malteze) i taj neko onda neće da više razgovara s vama. Jedan Kusturica može to sebi da dozvoli, mada ne znam zašto se uopšte petljao u strip. Uglavnom, u početku je bilo jako teško, ali se postepeno uhodalo. I dalje je cena prâva niska. Na primer, u Holandiji su čak niži tiraži nego kod nas, a oni plaćaju više nego mi. To je zato što sam ja to napravio kako treba, pa su i drugi izdavači, koji su krenuli posle nas, imali otvoren put. Više nisu morali da se ubeđuju jer je sve bilo postavljeno kako treba. Strani izdavači nemaju bogzna kakve prihode od toga što nam prodaju autorska prava, ali ipak kaplje − i to kaplje redovno. Recimo, Dargo, Lombar, to kad se skupi, to bude godišnje desetak hiljada evra. To nije neki novac, ali je siguran. A oni vole novac, makar i mali, ali da je siguran. Tako se odvija taj posao i dalje, s tim da je neka bolja situacija… mada sam ja bio skeptičan da će strip u Srbiji ikad biti to što je bio u Jugoslaviji, jer prvo nema više takvog tržišta, niti će ga ikad biti, a drugo što sam uočio je da nema naraštaja ljubitelja stripa. Danas je to samo: „Moj tata je, pa sam i ja“, „Moj deda je, pa sam i ja“. Znate kad sam to primetio? Na Sajmu knjiga 1990 i neke. Ceo razred iz jedne škole je prolazio pored našeg štanda. Prolazili su, pogledali i svi okrenuli glavu na drugu stranu. Niko zastao nije! Nikome pogled nije trajao duže od dve sekunde! To je to što se stripa tiče. Decu uopšte ne interesuje strip.

Opredelili ste se za jedan prilično hrabar potez 2002. godine – da krenete sa Akirom?

To je bio jedan pokušaj da predstavimo mange. Možda je bilo pogodnije da krenemo sa nekim kraćim serijalom u Stripoteci, ali Stripoteka nije pogodna za tako nešto – sa 56 strana i koricama bilo bi to teško. Onda smo razmišljali ako ćemo već nešto posebno da radimo, hajde da radimo ono što je najpoznatije, najupečatljivije i izbor je pao na Akiru. Izračunao sam koliko treba da ima strana, da bi izašlo u četrdeset svezaka. Ideja je bila da se posle objavi pet knjiga sa po osam epizoda u tvrdom povezu. Međutim, sve je propalo. Suština je ipak u tome da je to jedna priča i da je dolazilo do zamora materijala. Već kod 20 i nekog broja čitaoci su počeli da odustaju. Iako je u početku bilo iznenađenje, a i podrške je bilo dosta, ali je to kasnije jenjavalo. Ali, uradili smo to do kraja i dan-danas to može da se kupi za male pare.

Isto ste tako krenuli i sa Konanom?

Konan je nešto drugo. On je trebalo da izdrži jedno vreme, koliko je već bilo materijala. To su baš materijali, koji su objavljivani u tom formatu. Ispostavilo se da od X naslova tih svezaka bila je jedna gomila garbidža. Možete da objavite Bjusemu, ali tu je bilo tako strašnih naslova, da bi svaki naš autor to uradio bolje. Kada smo došli do kraja tog našeg materijala, jednostavno smo odustali.

Koliko ste uopšte bili zadovoljni prodajom Stripoteke i albuma početkom 2000-ih?

Ispostavilo se da smo prva dva-tri broja većine serijala uglavnom rasprodali. Ali  posle su čitaoci odustajali, kao da to nisu pravi kolekcionari, ili je materijalna situacija tako loša. Na primer, nekoliko brojeva Komanče je odlično prodato, a onda dolazi period kada značajno veća količina ostaje. Bilo je tu zarade, nije sporno, ali ipak značajan broj primeraka ostaje. To je bilo neobično, jer kada je neko krenuo da to sakuplja, zašto nije nastavio? Posebno što se cena nije menjala tri-četiri godine. Tako da ne mogu da kažem da sam nezadovoljan, ali sam ipak više očekivao od svega. Dosta smo serijala krenuli, neke završili, drugi su živi, kao Boa Mori. Princa Valijanta verovatno neće nastaviti. Ipak sam ja govorio da je Foster − Foster. Ali, pritisak je bio toliki da smo ipak nastavili sa Princom Valijantom – tri albuma su objavljena, a da ih Fostera nije potpisao.

Sad kad ste u penziji, da li Vam nedostaje Stripoteka?

Već ranije sam Sibinu prepustio da radi na Stripoteci, a ja sam se više bavio finansijskim stvarima. Zatim, tu je bilo preseljenje firme, a to je bio ogroman posao – svi materijali koje imamo na lageru, knjige koje su se decenijama skupljale – nije to bilo jednostavno prebaciti na drugo mesto.

Šta ja znam, ne osećam tu neku tako veliku potrebu. Sibin svoj posao dobro radi, jedino što ne vidim da se nešto značajno bolje može desiti u budućnosti strip-tržišta. Bojim se kad ode jedna generacija, recimo mojih vršnjaka, ne znam ko će da prati strip.

Kako naše društvo reaguje na taj problem?

Naše društvo je totalno nezainteresovano za strip. To se lako može uočiti na sledeći način: sete nas se samo onda kada vide neku korist od toga. Onda nas prezentuju na nekom mediju, ne zbog nas, nego zbog sebe. Ja sam dobio poziv da razgovaraju sa mnom na novosadskoj televiziji, tu negde recimo 1996. godine. Rekao sam: „Dobro, o čemu da pričam, kad znate da stripa nema?“. Rekli su pa da o tome pričam. Pitao sam urednicu da li želi da ostane bez posla, jer ja ako dođem, moraću da kažem zašto nema stripa i reći ću ko je za to kriv, a da će ona zbog toga ostati bez posla. Hteo sam da kažem da zbog Slobodana Miloševića nema stripa. Skoro da je odmah spustila slušalicu!

Suština je da je naša zemlja propala. Za nju samo jugonostalgičari misle da je nešto vredela, a ja i dalje mislim da je ona imala potencijal, da je u političarima bio problem, a ne u narodu. A narod je lako izmanipulisati. Mogli smo kao cela zemlja da odavno uđemo u Evropsku uniju. Ali, nemam ja to kome da pričam… Uglavnom, kad je u pitanju neko ko je zainteresovan za strip, ne postoji institucija kod nas koja se bavi stripom. Društvo je flegmatično u odnosu na strip. Kad je strip u pitanju, to znači: vi radite šta mislite da radite, mi vas u tome nećemo sprečavati, ali vas nećemo ni podržavati. Ali, kada nama bude potrebno da kažemo zbog nekoga u inostranstvu ili ko zna koga, nešto u vezi sa stripom, mi ćemo to da kažemo, a vi ćete to da nam rado omogućite. Ja sam to u nekoliko navrata onemogućio. Tačno sam znao kad će da se jave i zašto će da se jave. Pojavi se neka osoba, recimo pojavi se Mirko Ilić, koji je bio član Novog kvadrata, koji me je, kad bi smo se sreli, pozdravljao sa „Slavko, pazi metak“, a oni znaju da je Mirko radio i strip. Sad odjednom o stripu može da se priča, jer Mirko drži predavanje o stripu, pa sad o stripu treba da se priča. Onda čuju za japanski strip. Jao, sad Japanci, pa ambasada… Onda je jedna osoba iz Beograda iskoristila celu tu priču da bi sebe promovisala kao poznavaoca japanskog stripa. Mi onda odemo u Beograd na izložbu u Francuskom institutu, povodom višegodišnje saradnje Stripoteke i francusko-belgijskih izdavača i tu dođe tri ili četiri televizije, radio, novine. Svi hoće da razgovaraju. Ja to prihvatim, ali ih pitam da li bi to isto uradili tako što bi me zvali da ja iz Novog Sada dođem u Beograd ili bi oni došli za Novi Sad, da nije te izložbe i Francuskog instituta. A oni mi iskreno kažu da ne bi. Ne shvataju suštinu. Ne shvataju da nije stvar u tome da li se mi i Francuzi slažemo po pitanju jedne materije, već da ta materija izdiže i francuski i srpski narod i da iz te materije bi trebalo korist da izvlačimo zajedno. A to možemo ako o tome stalno pričamo, ako stalno konstatujemo da naši autori izvanredno prolaze u Francuskoj, da njihov humor izvanredno prolazi kod nas. A to nešto govori – da nam je duh podjednak, da se razumemo. Ali, ne, ovo je jedna druga priča, institucionalna priča. To je izložba u Francuskom institutu, to je najvažnije. Stripoteka se samo uzgred spominje. To je sve. Takve stvari su  me nervirale sve vreme, a bile su prisutne tokom čitavog mog radnog veka. Nažalost je tako. Onda sam se uvek pitao zašto je strip baš taj koji se ne voli, ali sam ja prošao kroz to jedno iskustvo, pošto sam ja generacija Bitlsa, pa sam doživeo da me maltretiraju zbog duge kose, pantalona. Prošao sam tu fazu. Danas je to promenjeno. Rok muzika je sastavni deo društva, od toga se živi, mediji od toga imaju korist. Rokenrol je kao muzika prošao tu fazu kod nas i završio tamo gde treba. Ali, strip nije. Strip je isto tako loše primljen u startu, ali je tako i danas. Pošto danas, ipak, ne može da se priča da strip utiče loše na našu mladež, kako se nekad pričalo, postoji totalna nezainteresovanost. Mi smo ipak dobro prošli, jer smo i u Slobino vreme imali jednog Hogara, u kojem se govorilo o Srbiji koju jedan tiranin drži. Ali, to niko nije čitao od onih koji su imali uticaj. Zato smo prošli bez problema, mada sam bio spreman na sve! Da će neko da dođe, da se pojavi sa uštirkanom kragnom! Ali, ništa!

Spominjali ste ideju o osnivanju Muzeja stripa. Koliko bi takva ideja imala značaja za domaći strip?

Teško mi je da kažem, baš zbog toga što je odnos prema stripu bio takav kakav jeste, gde i u kakvom obliku bi mogla ta ideja da se primeni. Da li bi to trebalo da bude sadržajna muzejska kategorija, pa da se seli iz prostora u prostor, tj. da nema stalno mesto boravka, jer je to gotovo nemoguće i zamisliti, jer ni mnogo uvaženije postavke nemaju mogućnost da dobiju svoj prostor, ali da postoji neka briga o svemu onome što je sakupljeno i da se to prikazuje kod nas u više gradova, ali zašto da ne i u inostranstvu. Govorimo o građi koja je vezana isključivo za naše podneblje. To su izdanja i to su radovi. Ima originala, to treba sačuvati; to treba da završi na pravom mestu. E, sad, koja institucija bi vodila računa o tome i u čijem podrumu bi to bilo arhivirano, to je sad pitanje na koje bi društvo trebalo da dâ odgovor. Ja sam u svojoj naivnoj glavi zamišljao da to može da bude Matica srpska, ali nema od toga ništa.

Nešto što je obeležilo Vašu karijeru bio je i YU Tarzan…

To je bio period kada je u celoj našoj ekipi sazrevala ideja da treba nešto da radimo i onda to ponudimo i inostranstvu. To smo osećali i o tome smo u nekim neformalnim razgovorima pričali, ali ništa konkretno. Onda me je jednog dana zvao Toza Tomić, koji je bio glavni urednik. Imali smo i direktora, koji je to bio pro forme. Nije imao pojma o izdanjima, ali je voleo da bude direktor. Toza je bio glavni urednik, a ja urednik. I, Toza me je pozvao u kancelariju kod direktora. Došao sam i kaže meni Toza: „Evo, sedim ovde sa Đurkom i sve razmišljam, kada bi uzeli licencni neki lik, koji bi to bio?“. To je bio period kada su se dosta radili licencni likovi, posebno iz crtanih filmova – recimo Tom i Džeri. Nekako je to vreme bilo plodno za takve varijante. Ja sam, ni pet-ni šest, rekao: Tarzan!. Zašto baš Tarzan? Nekako sam imao osećaj da je to licencni lik, koji može da bude interesantan za naše područje, posebno imajući u vidu da je objavljivan i pre Drugog svetskog rata, kada je objavljivan Fosterov Tarzan, pa sve do tada, kada smo mi krenuli, imali samo pozitivna iskustva. Drugo, po mom mišljenju, Tarzan je konzervativan, jer je takav po ugovoru morao da bude – recimo, Tarzan nije smeo da puši – i da bi se tu dalo, baš zbog toga, neka mogućnost da se ispliva iz svega toga i da bi isplivale neke priče, koje bi bile interesantne. Uglavnom, Toza se složio i onda su počeli kontakti. Znali smo ko je nosilac autorskih prava. Prvo kontakti, onda odlazak u Ameriku i tamo susret sa Pirsom, koji je bio zet Berouza i na taj način uticao na celu priču. Uglavnom smo tada sklopili ugovor. Dotad su ugovor imali španski autori, pa je šansa pružena i nama. Odmah u startu, kada me je Toza pitao, rekao sam da ja mogu da napišem nekoliko scenarija dok ne okupimo ekipu, a bio sam siguran da Bane, Sibin i Plavša to mogu da nacrtaju. Tako smo krenuli, a ja sam napisao više nego što sam planirao… Imali smo i  konkurs, koji smo organizovali. Formirali smo ekipu i uradili impozantan broj strana. Što se tiče prodaje, slabo se to razvijalo. Epizode su objavljene u Skandinaviji, za to je i dobijen neki novac, u Nemačkoj, Holandiji i mislim u Indiji, ali to nikad nismo bili sigurni. Bilo je dosta toga što je objavljeno mimo našeg znanja. Mi nismo imali advokatsku strukturu, koje bi mogle tako nešto da vijaju, za razliku od Amerikanaca, koji bi to za čas posla sredili. Bilo je više njih zainteresovano – Nemci, Španci… ali su odustajali kada su im iz Atlantisa rekli koji deo bi oni morali da plate za autorska prava. Mi smo imali autorska prava za priču, ali autorska prava za lik nosio je Atlantis. Oni su tražili uvek više nego što smo mi tražili, tako da smo shvatili da su nas malo prevezli žedne preko vode. Ali, uživali smo u radu! Neki autori su se isprobali na tome, kao i Bane, sve dok mu nije dosadilo.

Bavili ste se i filatelijom i muzikom?

Da. Imam, na primer, švedske marke koje i Šveđani retko imaju. I Šveđani su se čudili ko to nabavlja i skuplja što ja imam. No, poenta je u tome da je i moj otac bio filatelista i on me je navukao na filateliju još kad sam imao sedam godina. Godine 1988., kao predsednik Saveza filatelista Vojvodine, bio sam tehnički predsednik Organizacionog odbora Balkanske izložbe filatelista u Novom Sadu. To je najveća filatelistička izložba koja je ikad održana na području bivše Jugoslavije. Ceo SPENS je bio zauzet! Fantastično! Godinu dana sam radio na tome. A sve to uz redovan posao. Muzika me je držala dok se nisam zaposlio, tako da sam ostavio traga u muzici od 1964. do 1968. godine. Nije mnogo, ali dovoljno da me Bogica Mijatović zabeleži u NS rokopediji. Desilo se jednom da sam iznajmio opremu grupi u kojoj je bio bubnjar Sedmorice mladih. Više sam zarađivao kad sam počeo da iznajmljujem opremu, nego dok sam svirao! A dok sam bio u vojsci, napravili smo orkestar, koji je svirao na stadionu Veleža u Mostaru. Otišao sam u vojsku kada sam imao 26 godina. Sa orkestrom sam sjajno prošao vojni rok i to mi je bio poslednji kontakt sa muzikom.

Ne može se u životu sve. Može se raditi par stvari, ali baš sve… A onda sam se u poznim godinama vratio pecanju! Kad se nečim bavim, želim da se time bavim ozbiljno. Sada mi je problem, jer sam penzioner, pa mogu da biram čime da se bavim. Ali, teška su ovo sad vremena da se čovek bilo čime bavi. Imam svoja interesovanja, redovno pratim sport…

Slavko Draginčić je rođen u Pančevu 1947. godine, ali je ubrzo postao Novosađanin. Tu je završio gimnaziju i zaposlio se kao novinar u Privrednoj reviji. Kratko vreme radio je kao urednik turističkih publikacija u turističkom preduzeću Putnik, da bi se od 1976. zaposlio u novosadskoj izdavačkoj kući Forum, gde je obavljao uredničke poslove, uključujući i uređivanje kultne strip-revije Stripoteka.

Od 1982. godine bavi se pisanjem scenarija za strip. Napisao je scenarija za pet epizoda serijala Ket Klou, koje je crtao Branislav Kerac, kao i za sedamnaest epizoda Tarzana, koga su crtali Branislav Kerac, Branko Plavšić i Sibin Slavković.

Pored strip-scenarija bavio se i publicistikom i napisao više veoma zapaženih tekstova o stripu. Sa Zdravkom Zupanom 1986. godine objavljuje Istoriju jugoslovenskog stripa. Bio je i jedan od najvećih kolekcionara stripa u bivšoj Jugoslaviji.

Tokom 1960-ih godina uspešno se bavio rok muzikom, pevajući i svirajući gitaru u grupama Ambasadori i Hobi. Bavi se kartografijom i filatelijom. Oženjen je Viktorijom i otac je četvoro dece.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)

Press: Stripburger

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com