Ko je Zoran Janjetov?
To sam ja... Otkud znam... Zoran Janjetov je u oku posmatrača... Prekomplikovano je da se opiše. Goldi Hon je slično rekla: „U toku jednog dana se osećam kao da imam tri godine, pa deset minuta kasnije kao 90... A onda 40...”. Ima milion osoba u meni, milion odnosa... Ako se to zove shizo, boli me... Mislim da su stvari toliko kompleksne, da bih mogao da se odredim, osim materijalno. Evo: jedan čovek koji sedi i živi u Novom Sadu, crta stripove – to može biti deset ljudi, to nisam samo ja.
Rođeni ste u Subotici...
U Subotici su me rodili, pa su me sa godinu dana preselili u Zrenjanin, gde sam živeo do 1969. godine. Tako sam završio prva dva razreda osnovne škole. U Subotici mi je živela baba, pa sam tamo išao za svaki raspust. A i voleo sam to mesto jer je bilo vezano za ljude koje volim – babu i prababu. Isto tako sam u Zrenjaninu živeo sa roditeljima, koji su bili divni, dobri i kul. Jedino traumatični su bili obdaništa i škole, što je i u normalnom svetu traumatično bilo gde. Gde te uklapaju u sistem, tu ti je odvratno. Najviše se sećam iz tih vremena – ni stana, ni predmeta, sećam se stripova koje sam čitao i televizije i filmova koje sam gledao. Tu sam pomalo zastranio. Moja draga Seka (supruga), mi smo već 30 godina zajedno, njoj je strašno što se sećam kad sam koju knjigu kupio i kad je koji film izašao, a ne sećam se šta je imala obučeno na nekim važnim događajima...
Koje knjige i stripove najviše pamtite iz Zrenjanina?
Najviše pamtim TV serije koje sam voleo i Bafalo Bil Džunior, Čempion Vonder Hors, Džentl Ben, a najviše Osvetnike, Lost in spejs i Tajnog agenta Smarta. I rane Džejms Bondove... još uvek su mi među najmilijim stvarima u životu.
Od stripova – Miki, Karl Barksove epizode najviše, Polnerov Miki Maus, Panorama i ono što je bilo u Panorami – Umpah Pahovi i takve stvari i, od najranijih dana, francuske i belgijske stvari. A kupovali su mi sve (jer je tad sve bilo užasno jeftino) – od Crtanih romana i Panorama i Lale i Pingvine i... ne mogu ni da se setim. To se sve kupovalo i slagalo po brojevima i pakovalo u uredne pakete da se zna gde je. Svi smo u porodici voleli stripove. Tata je voleo Sezarovog Artura Fantoma, voleo je Umpah Paha, Modesti Blejz, tako te elegantnije stripove, a ja sam voleo karikaturalne – Grega, Đoku Kraku, tako te mekane okrugle stvari – Krcko, Mašro, Pejo, Franken... Mama je volela Mumine. Kako je vreme išlo, isfiltriralo se da sam voleo što su pisali Šarlije i Gosini ili Greg što piše, pa i crta. Znači, sve vezano za Pilot, Spiru, Tin Tin – tih nekoliko časopisa. Voleo sam i britanske stripove koji su izlazili u Panorami. Recimo Karla Vikinga me je mrzelo da čitam...
Kako vam je palo preseljenje u Novi Sad?
Slabo se toga sećam, ali svakako da mi je teško palo to odvajanje od ljudi koje volim. No, odmah sam došao na Liman II 1969. godine u potpuno novu zgradu. Onda 1972. na Liman III, tako da je moje novosadsko iskustvo potpuno limansko. U Novom Sadu sam išao u škole, koje su bile odvratne, ružne, kao i sve škole. Prva dva razreda srednje sam išao u Elektrotehničku školu, ne što me je struja zanimala na bilo koji način, već što je društvo išlo tamo, a to su bili zajednički programi za sve. Posle dve godine sam se prebacio u školu Bogdan Šuput. To je bilo isto ružna, destimulativna škola, ali sam tamo imao ljude koje volim. Tamo je bio Marinko Lebović, Ljubiša Bogosavljević, koji je crtao stripove s nama (sad je slikar u Beogradu)... Bilo je normalno društvo. Pregrmeli smo nekako taj užas koji su nam nudili. I moje dete je išlo u Šuput, ali mislim da se stvari nisu mnogo popravile, pošto nije jako stimulativna sredina.
Sve što ćeš postići, postići ćeš svojim radom i svojim istraživanjem. Tvoj posao je da budeš pet ulica ispred. Ne smeš dozvoliti da te neko ko ne prati vodi kroz svet koji mora da se prati. Posle sam išao na Akademiju ovde. To je bilo strašno – to je ovde najstrašnije, jer sam očekivao da će Akademija biti kao san snova. Ideš da studiraš umetnost! Zamišljaš da će tu biti ljudi koji strahovito dobro znaju svoj zanat i da će mi oni to preneti. Zamišljao sam da ideš da šegrtuješ, da naučiš da koristiš sredstva. A oni su odmah zanemarili, osim nekoliko izuzetaka. Cela sredina je bila tužna i mračna i opet si bio prepušten sam sebi. Nije bilo nikog ko bi tvoj zanat koji hoćeš da naučiš znao bolje nego ti i ko bi mogao tome da te nauči. To je bilo jezivo tužno. Jer, ti zamišljaš – sad idem među ljude koje ne poznajem, a koji znaju to da rade. Sad ću se popraviti. Ne, samo ono što sam radiš i to je Hodorovski rekao: „Ako hoćeš da budeš umetnik, ne treba ti škola“. Hajde, da su bar na neki način pokušali da ti oblikuju ukus, da te bar na neki način oforme, da ti podstaknu kreativnost, da pronađeš u sebi... Ne... oni su te izlagali stvarima koje su bile ružne, grozne i nedovoljno dobre. Mislim da su oni očekivali i od mene i od svih ostalih da budemo nedovoljno dobri i to je meni najviše smetalo. Kao ona stara jugoboljka, mada i ne samo „jugo“ – ako je neko dobar, uguši ga u korenu; ako neko pokazuje inicijativu, saseci ga... To je boljka čovečanstva. Ljudi su zveri u najnegativnijiem smislu reči. Imao sam veliki problem da završim Akademiju, jer mi je bilo toliko odbojno da idem tamo, jer toliko puta mi se dešavalo kad se probudim da kažem sebi „Ma, danas baš i ne moraš...“. Bežao sam od toga. Kada je Suba (Mitar Subotić), moj tadašnji najbliži prijatelj, dobio žuticu i dva meseca ležao kod kuće, nije smeo nigde da ide i ničim da se bavi, ja sam svaki dan umesto na Akademiju ‒ odlazio kod njega i to mi je koristilo deset puta više! Mi smo pričali o važnim stvarima, slušali muziku, delili filmove, knjige, stripove... To je bila akademija – ono što radiš i ono što deliš sa ljudima koji su sličnog naprednog mozga, koji juri napred, koji hoće da stigne do nedostižnog... A Akademija je bila davljenje u blatu!
Već sa 14 godina došlo je do prekretnice u Vašem poimanju stripa...
Da, radilo se o knjigama Ervina Rustemagića Profesionalne tajne stripa i Čudesni svijet stripa. Na kraju jedne od njih bili su pobrojani časopisi i šta sve ima u svetu stripa. Tamo je bila i naslovna strana Metal Irlana. Pisalo je da u njemu radi Žiro, crtač Bluberija. Sećam se da je ispod pisalo da se na sve časopise može pretplatiti pismom izdavačkoj kući Veselin Masleša iz Sarajeva. Moj drug Ljubiša Bogosavljević se odmah pretplatio na Pilot i počeo je da mu dolazi. Te 1974. Pilot je bio dosta avangardan časopis. Nije više bilo dečjih stripova i bio je korak ka Metalu. Onda sam se ja pretplatio na Metal i 1975. godine mi je stigao prvi broj i to broj 5. I kad je to stiglo – ne samo da je promenilo mene, već je promenio i ceo stripovski svet. Kao 1977. pank rok, ovo je bilo par godina ranije, Metal Irlan je čudo napravio i sa filmovima i sa stripovima, sa ikonografijom... I sa muzikom... Baš je bilo revolucionarno... Od sveg tog društva koje je u Metalu izlazilo Mebijus je bio najbolji. Bio je toliko iznad svega da sam sebi rekao: „Ovog mi treba još! Sad ja hoću da crtam tako!“. Gledam to i pitam se kako ja sad da to postignem. Do tad sam hteo da crtam kao Mašro ili kao Pejo ili kao Franken. Hteo sam da crtam karikaturalno na belgijski način. I to sam pokušavao, igrao sam se, nisam ništa krenuo da radim ozbiljno stripovski, dok se ovo nije desilo. Onda – kao munja, kao big beng, sad ovo mora da se uradi! Onda sam seo, probao, mučio se... Jer to nije značilo da samo sedneš i crtaš. U osnovi svega moraš da naučiš da misliš. Ja to svom sinu, koji je počeo da se bavi istim poslom kao ja – ne stripom, već vizuelnim stvarima, stalno mu govorim: „Moraš da naučiš da misliš; moraš da radiš na mozgu, na ukusu... Moraš da naučiš da prepoznaš, da razlikuješ dobro od đubreta“. To su stvari koje su očigledne, ali je potrebno dosta vremena da tu veštinu izrezbariš kako treba. Sve dolazi iz glave. Ruka će naučiti. Ruci samo treba malo vremena i rada i naučićeš. Ne crta ruka, crta tvoj mozak. Plus onaj X faktor, o kome još ne znamo dovoljno.
Da li je sem vas bilo još onih u vašem okruženju, koji su delili oduševljenje sa Mebijusom i Metal Irlanom?
Vremenom sam shvatio da nisam jedini. Odjednom sam počeo da upoznajem ljude iz raznih drugih gradova, iz svog grada, iz Beograda. Prvo mi je prijateljica iz razreda rekla da zna još jednog koji obožava Mebijusa i ispostavilo se da je to Branko Gabrić, koji je posle izdao knjigu kao prvo izdanje. Onda sam u Beogradu upoznao Vladu Vesovića, Željka Paheka, Dragana Savića, celo to društvo, tadašnji Beogradski krug. Onda su me oni upoznali sa starijim crtačima i na kraju se stvorila mreža. Kritična masa nikad nije bila ogromna, ali su se svi poznavali, družili. Išao sam na sastanak Beogradskog kruga u Mažestiku. To je bilo divno! Sediš i pričate o stripu! Priča Bojan Đukić o materijalima, kakvu je olovčicu, kakvu četkicu našao. Željko priča kako ne može da radi na stolu nego samo na kosoj tabli. U tom trenutku počinješ da prodireš u strip, u svet sličnih, shvatiš da su svi zapravo zaluđenici totalni. Shvatiš da nisi frik, da nisi jedini kreten. U neposrednoj blizini ti si neko ko crta stripove, čudak.
Kad ste počeli da pratite stripove?
Jako davno. Mislim sa četiri godine sam prvi put primetio strip. Nedavno sam na internetu našao jednu naslovnu stranu edicije Lale i jednu edicije Nikad robom – Megdan na... Našao sam te naslovne strane koje nisam decenijama video. Trebalo je da imam te stripove uredno spakovane u roditeljskom podrumu, ali pre jedno trideset godina neko je obio taj podrum i sve to odneo, raskupusao, uništio... Nisu čak ni ukrali, nego su klinci rasturili podrum i to čitali, iscepali i otišli. Našao sam te naslovne strane. Sećam se kada sam u trafici u Zrenjaninu video taj strip i rekao: „Hoću to!“. I dalje je to misteriozni objekat za mene. Još uvek se najviše sećam naslovne strane. Onda smo krenuli da kupujemo stripove. Sećam se, iznad nas je stanovala jedna komšinica iz Gornjeg Milanovca. Jednom se pojavila sa velikim plakatom crvene boje i na njemu velika glava Miki Mausa – crne uši i bela njuška i pisalo je Miki, Šilja, Paja, Pluton i drugi Diznijevi junaci u Mikiju, koji izlazi od 1966. Tada sam totalno „upao u kazanče sa stripovima“.
Kada ste pomislili da možete i vi da stvarate stripove?
Odmah tada. Voleo sam crtane filmove, a tada su crtani filmovi išli jednom nedeljno, utorkom u šest po podne. I tih sedam minuta ako propustiš, moraš nedelju dana da čekaš sledećeg Piksija i Diksija ili Haklberija. Ili sam gledao u bioskopu neki ctrani film. To je već bio događaj! Jednom ga vidiš, šest meseci živiš od toga. Sanjao sam o tome da se time bavim, dok nisam shvatio kako se to radi. Onda sam shvatio „U, vau! Ovo je teško“! I sad kad pomislim, to je nemoguć posao. I onda sam počeo da crtam, da škrabam i kasnije se to uobličilo u neku vrstu stripa, ali ono dečjeg, hemijskom olovkom, na kvadratiranim papirima iz sveske. Nisam mislio da ću biti strip-crtač. Vremenom su se kockice slagale... Išao sam u osnovnu školu i crtao već i zahvaljujući Ervinovim knjigama, druženju sa ljudima, shvatao kako to treba da izgleda, kako se to radi – na većem papiru, hameru, tušem i perom. To je sve dovelo do toga da sam počeo da crtam „zapravo“.
Prvu stvar sam objavio ovde u Glasu omladine u Novom Sadu i to tako što sam išao ulicom. Stalno sam imao potrebu da nešto što volim nosim sa sobom. Bilo gde da idem, makar i da idem da se šetam – neki album, neki crtež, bilo šta. Imao sam mapu s radovima i sreo me je Kuza – Slobodan Kuzmanov, koji je bio tehnički urednik u Glasu omladine, ispred kafea Bulevar, gde su se okupljali ljudi u to doba. Rekao je: „Šta ti je to? Imaš neke crteže? Hajde donesi u Glas omladine, tamo na Đačkom igralištu, možda nešto objavimo“. To se tako dešavalo. Čak i posle sa Imanoidima. Javlja se jednom Darko Glavan i kaže: „Na tvojoj izložbi u Parizu je neko video tvoje radove i zovu te iz Imanoida da ideš tamo da pričate“. Nikad mi se nije desilo da sam ja išao i pitao: „Da li biste vi nešto objavili...“. Uvek se pojavio neko da me zove. To mi se jako svidelo! Stran mi je nekako taj osećaj da idem ja da nudim svoje usluge.
Sa 18 godina ste počeli da radite za Neven?
Neven je uređivao tada Mika Antić, ali Seja Babić je bila u redakciji Nevena, a Seju Babić sam znao preko roditelja. Ona me je zvala, a ona je bila jedna dobra blesava osoba. Duhovita, topla, prijatna, od ljudi kakve volim. Pošto je znala da crtam, pitala me je da li bih ja crtao za Neven. Izmislio sam Miša Kostu, neke ilustracije. Kad se Seja posle „otcepila“ od Nevena i napravila Mali neven, to je bio raj za mene. Opet je bilo „Da li bi radio za Mali neven?“, „Bih, šta?“, „Šta hoćeš, odrešene ruke...“. I što sam donosio, oni su objavljivali i to je bilo super. Jedino u međuvremenu sve što sam uradio za Mali neven, svi originali ili su uništeni ili ukradeni. Nijedan mi nije vraćen. Bilo je par stvari koje sam jedva iskamčio. Ne znam kako, neko je uspeo da mi spase par kaiševa Miša Koste. Svi Ćumislavi, sve... Svaki put sam tražio da mi bude vraćeno. Tada si predavao original, nisi ga skenirao i poslao imejlom ili aploudovao. Nego je original išao u repromašine u štampariji. Da li je to neko bacao, da li je to neko ćapio, uništio, zaboravio... Uglavnom, nijedan ne postoji. Ja Ćumislava imam samo kao fotokopije iz Malog nevena. Jako puno ljudi sad hoće da izda Ćumislava. Imam jedno tri-četiri domaća izdavača, čak i neki ljudi iz Amerike hoće da finansiraju izdanje Ćumislava, a ja sve nešto hoću da ga uradim kako treba... Da nisu samo one strane koje su izašle u Malom nevenu. Hoću da dodam još životinja, jer ja to još mogu. To je vrh mog stvaranja. To je meni jače i od Panasonika i svega, jer je mene iznenađivao. Kad sam to radio sedeo sam i smejao se glupostima koje su iz mene izlazile, kao da je nesvesno. Tu je bio najjači X faktor. Najviše sam bio ja, jer to sam ja. Hoću da ga uradim, da dodam još strana sa puno životinja, tih idiotskih tekstova, da knjigu opremim da bude objekat koji hoćeš da grliš, da ga gledaš hiljadu puta. Da na rikni bude hiljadu stvari, da na ovim forzacima bude šareno, divno, kao Dejv Kuper... Da nije samo sadržaj, već da ti nudi mnogo više. Već sam pričao sa nekoliko izdavača da ću početi da se bavim time kad budem imao vremena (a nemam). Jako bih voleo da to bude kako treba.
Dokle je trajalo to uživanje sa Mišom Kostom i Ćumislavom?
Trajalo je nekoliko godina. Trideset devet Ćumislava znači 39 meseci – samo Mali neven...
Šta se dešavalo po završavanju Akademije?
Neven je tekao paralelno sa Akademijom, koju sam završio 1986. godine. Radio sam kratke priče, Panasonik za Yu strip, koje su izlazile nekoliko puta godišnje. Crtao sam kad mi se crtalo... Živeo sam kod roditelja u Jugoslaviji! Svet za sebe, van svih tokova. Nisam to radio zbog para već zato što sam imao potrebu da to uradim. Nisam imao potrebu ni da budem zabavljač, ni umetnik, već da za sebe nacrtam nešto blesavo, da se ja smejem i da se ja sam divim tome što crtam. Ako se nekom svidi – nah, super! Crtkao sam, pevao u Heroini, radio omote za ploče, družio se sa Subom...
Jednom su me zvali da dođem u Metal Irlan. Onda sam seo na avion i otišao. Mislio sam da tamo gde idem, to je Holivud! Odnesem tamo strip i vraćam se sa sto hiljada dolara, kad im prodam Panasonika. Ono kako zamišljaš preuveličano. Onda sam otišao, ali su me spustili na zemlju. „Pa, da, ali niko ne zna za tebe, ko si, šta si...“ Ne možeš sad nešto pustiti i da ti se pokaže fantastično. Može se desiti, ali u principu to se gradi. Bilo je „Ne možemo ovo da objavimo...“, Panasonika kojeg sam odneo tamo, „Ali, upoznaćemo te sa nekim, pa imamo jedan predlog za tebe, ako možeš da sačekaš“.
A ja sam otišao u Pariz na pet dana sa parama za pet dana! Onda sam rekao da mogu da sačekam i nedelju dana sam čekao dok Hodorovski nije odnegde došao. Onda sam otišao kod Hodorovskog kući. Rekao mi je: „Imam jedan predlog, hajde da radimo nastavak Inkala“. Toliko je jak taj udar bio, da nisam ni osetio, pa sam samo rekao: „Hajde, može“. ...Dok nisam počeo da radim...
Onda sam shvatio da ne umem da crtam, sve što sam do tada znao sam zaboravio. Odjednom ne odgovaraš samo sebi i ne raduješ se i ne stvaraš samo za sebe svog dodatnog Mebijusa, već si tu da crtaš nešto što će svi gledati, o čemu će svi suditi i porediti ga sa najžešćim, sa najvišim standardima. Onda je došlo do raspada sistema, mada sam ja sve to ukrotio da izgleda pristojno. Ali, naravno, sad to ne mogu ni da gledam! Tek je šesti album Džona Difula meni bio dovoljno dobar album da bih ga ja kupio. Oni su mnogo manje primećivali i moje greške i moje frustracije. Stalo su govorili: „Dobro je, super napreduješ, kod tebe je napredak između dva albuma kao kod pet Bluberija“. Ja sam mislio: „Ljudi, jeste li vi ćoravi!“, meni je strašno... Kad sam uradio šesti album, onda sam bio zadovoljan. I sad mislim da od šestog albuma nisam ništa bolje uradio do sad. Ni Tehnopape, ni Ogregod...
Da se vratimo na osamdesete... U Novom Sadu se desila prava „eksplozija“ stripa... Ne samo stripa, već svega u umetnosti! Kada je u pitanju tadašnji mejnstrim u stripu u Novom Sadu tog vremena, čini se kao da je on vas i možda tek ponekog drugog autora (Dejan Nenadov) mimoišao. Kako da ste bili po strani...
To su bila dva sveta... Ja sve te autore znam i oni su mi dobri prijatelji, ali mi smo s drugih planeta. Ja stalno govorim da volim mejnstrim i old school, ali živim u svetu gde postoje i neke druge stvari, koje me fasciniraju. Čak ni Panasonik nije bio totalno hermetičan, izdvojen nego je bio baziran na svemu što je mene okruživalo. U njemu se vidi jako puno stvari iz mejnstrip sveta, razni Klint Istvudi, razne reference na knjige, stripove, filmove... Sve stvari iz stvarnosti, koje su velike komercijalne stvari. Nisu samo one kultne, umetničke gluposti, koje ja baš ni ne volim naročito (većinu). Bilo je tu svega i svačega. Bila je to jedna fina kombinacija svega onog što sam ja voleo. Ali, mislim da je tada ta novosadska mejnstrim scena sebi postavila niske standarde. To nije po meni bilo dovoljno dobro i to je bio stripovski svet koji sam ja voleo da trošim kada sam bio mnogo, mnogo manji. Mogu da čitam Bonelijeve stvari iz nostalgije. Sedim i čudim se kako sam mogao! Ali, mi je rad na nekom drugom nivou. Ne radi mi u mozgu, već u nekoj drugoj čakri. Mislim da tadašnja mejnstrim scena se nije poklapala sa mejnstrim scenom na planeti.
Iako ste se dosta razlikovali, da li je bilo pokušaja da budete „uvučeni“ u tu, recimo „strip-industriju“?
Bilo je, recimo, kad je Igor Kordej radio u Marketprintu, kao i Neven Antičević – ja sam bio sa njima veoma blizak. Neven je hteo da mi napiše klasičan „fantasy“ scenario Moj otac, otac grada i to je trebalo da bude neka mešavina epske fantastike i nečega prilagođenog meni, epsko, dugačko, na milionima strana. To bi bio malo drugačiji svet od onoga što sam radio, jer sam i tada, kao i sada, imao jeziv otpor od crtanja prema scenariju. Volim slobodu strašno, pa makar rezultati bili potpuno nečitljivi. Znam ako želiš da napraviš pravu stvar ‒ moraš da suspenduješ slobodu i, ako radiš u timu ‒ moraš da ubiješ ego. Ego se fuzioniše u nadego – timski ego. Sad sam to malo naučio, jer strašno volim ovu dvojicu – Lea i Rodolfa. Sa Žodom je bila opet sloboda – imao sam scenario, ali sam radio šta sam voleo. Ovo je sad ono vrlo klasično. Nekad oni koji su bili vrlo napredni jednom postanu dosadni. Ali, neću to dozvoliti. Ovo je jedan projekat sa strane. Još uvek čuče Ćumislav i Panasonici tu negde, samo što mislim ako bih seo da radim opet Panasonika, ne bih smeo da uradim isto. Ne bih smeo da uradim nastavak, nego moram da prevaziđem, da bude mnogo luđe, mnogo otkačenije, mnogo nerazumnije, da ne bude nešto što ljudima treba i što ljudi očekuju.
Spomenuli ste Bonelija i stripove koji kod nas i danas imaju veliku popularnost...
Voleo sam ja i Marka i Bleka i Malog Rendžera. Malo manje Teksa i te sve stvari. Voleo sam dok je funkcionisalo. Zapravo, još kad sam bio mali to mi je funkcionisalo kao „guilty pleasure“, nisam uživao kao kad čitam Spirua, Tin Tina, što mi je bilo pravo, dok je Boneli bio kao popunjavanje... Kao da jedeš puno keksa umesto nešto kvalitetno.
Onda su došle kasne osamdesete...
Na svu streću krenuo sam da radim nešto što sam stvarno voleo. Odmah je tu krenuo otpor radu po scenariju. Ali, Hodorovski me je puštao da radim kako hoću. Nije bilo fidbeka ni u jednom smeru. On, iako se nekad nije slagao, puštao je da na kraju uradim kako ja hoću. To mi se jako sviđalo. Onda smo došli čak nekoliko puta do situacije da sedim i pričam s Hodorovskim i kažem mu: „Pa, čoveče, nije ti dovoljno ludo ovo... Šta ti se desilo, nekad si bio kul?“. Onda mi je on govorio, on me naučio nekoliko zanimljivih stvari – ne možeš biti toliko otkačen da ljudi ne mogu da prate šta se tu dešava, ipak ti pričaš priču. Poezija je poezija, a mi ovde inkorporiramo poeziju u nešto drugo, što ima svoje zakonitosti i moraš se držati toga. Objasnio mi je najjednostavnije stvari – stvari moraju da budu jezivo čitljive, da kad staviš svoje oči na određenu sliku ti moraš prvo, odmah i lako da vidiš na toj slici šta je najbitnije, jer ništa okolo nije bitno. Bitno je samo ono što priča priču i ne smeš to da sakrivaš. Čudan ugao koristiš samo kad mu je tu mesto, jer čudan ugao nešto znači. Ako nekog gledaš iz čudnog ugla, znači da ga neko gleda iz čudnog ugla, nije funkcija strane da bude lepa estetski, nego da priča priču.
Jednom sam nacrtao neku spektakularnu scenu na nekom trgu, Džon Diful trči kroz gomilu ljudi. Hodorovski mi je rekao: „Super! Impresivno! Baci to i nacrtaj ponovo tako da se vidi Džon Diful, a ostali ljudi da se samo naznače“. Jer se nije videlo šta se dešava. Kao crtač moraš biti grafički jasan i čist, kompoziciono, pripovedački, uglovi moraju da budu pravilni, tačni, da se nadovezuju jedni na druge. U suprotnom, dobijaš pripovedački problem, onaj koji imaju recimo Tim Barton, Piter Džekson, Kusturica... Oni koji vole da se izražavaju, a nisu ovladali sredstvima. Kad gledaš scenu u kojoj ne možeš da odrediš da li su dva lika u istoj prostoriji ili se radnja pomera napred-nazad kroz vreme, da li oni razgovaraju u istom vremenu ili kroz vekove. Ne možeš da odrediš ko je od koga koliko udaljen, gde gleda, šta radi. To su stvari koje su ustanovljene i koje funkcionišu po određenim zakonitostima i koje moraš da znaš. Možeš da ih razbijaš, možeš da ih dekonstruišeš, možeš svašta da im radiš, ako je efekat pripovedački tačno kako treba. Sad je krenula nova serija The messengers, koja je tako-tako... o religiji, nekim anđelima, đavolima... Ali, ima nekoliko brzih, akcionih scena, koje su režirane inovativno, savršeno, besprekorno, moderno, gde su sva pravila prekršena, a funkcionišu besprekorno. Neko je pronašao način da se izruguje pravilima, rampama, postavljanju kamera, uglovima, brzini sečenja, tako da ta njihova pogrešnost čini scenu uzbudljivijom i žešćom. Kao Volter Hil nekad. Gledaš udarce u filmovima Voltera Hila i oni izgledaju jače i efikasnije nego kod drugih. Izgledaju ubedljivije. Jednom mi je Aleksandar Davić, režiser, rekao da je shvatio šta radi Volter Hil. Seo je i gledao je frejm po frejm i shvatio da Hil iz svakog udarca izbaci dva frejma. Ako traje tri frejma – on dva izbaci. Manipuliše tim stvarima svesno, ali ne po nekim matematičkim modelima, već po tome kakav rezultat ispada – organski manipuliše stvari.
Da se vratim – možeš razbijati pravila, ali to mora da bude namerno i da je rezultat besprekoran. Imaš one koji ne pokušavaju da unište pravila, nego ih ne znaju. E, to mi je strašno. Jezivo sam strog po tom pitanju. Kad gledam film ili čitam strip, počnem da vičem – pa, ne može tako! Zašto Sem i Gandalf izgledaju kao da su 500 metara jedan od drugog, a govore tiho kao da su blizu jedan drugom. Da li je to moguće? Takve stvari su nedopustive. Čitam Izbacivača mog prijatelja Buka, kojeg obožavam, koji je divan i megaveliki crtač. Čitam strip i odjednom vidim da je scena pogrešne veličine iz pogrešnog ugla, da bi on sprektakularno nacrtao kuću i trem ispred nje. On je narušio pripovedanje da bi to uradio. Mislim se – ne možeš to tako, druže Fransoa! Znam da imaš želju da nacrtaš to i to. To možeš kad si slobodan, kad radiš Bernarda Panasonika, ali kad pričaš ovo... Treba znati puno toga. I što sam stariji, trudim se sve više da ne pravim te greške, pa trošim vreme...
Bernard Panasonik je strip po kojem ste prvenstveno bili poznati tokom osamdesetih, ranih devedesetih...
Da, posle Bernarda nisam uradio više ništa svoje. Sve dalje je bilo spomenuto francusko... Pa, ja i dalje volim Bernarda. Ćumislav je ono što sam intimno ja, a Bernard Panasonik je persona koju dajem svetu. Ja i sad volim da pogledam ponekad Panasonika. Malo se zgrčim ponekad kad vidim kako sam neke stvari nacrtao, a nekad se i zadivim. Tamo ima stvari koje ja sad ne znam da nacrtam. Gledam kako sam to tada znao, a sada ne znam da nacrtam! Menjaš se, menjaš odnos prema svemu, a još se i menjaš psihički i fizički. Panasonik je ono što bih voleo da sam mogao da nastavim. Ali, svetu to ne treba. Bio je mali period kad su svetu trebale takve stvari. To je Mebijus pred smrt pričao: „Imao sam jednu veliku ejakulaciju ranih sedamdesetih – Arzak i još možda tri stvari, a sve ostalo je bio pad“. Njegov i sve generalno. Tako da on to računa kao vrh svog stvaralaštva, mada je posle napravio mnogo bolje stvari, ali nema veze. On je to osećao kao autentično živo i eksplozivno. Tako sam ja osećao Panasonika, pa sam tako i radio, ne kao obavezu. Posle, kad sam nastavio kao mladog Panasonika, ono što sam za Ritam radio, to je bila ta ista motivacija – hoću još tog ludila, svete, uzmi ovo! Nije to da želiš da deliš sa milionima ljudi. Tražiš jednog, tražiš dva-tri čoveka koji će to ukapirati. Niko to nije ukapirao.
Kada ste počeli da sarađujete sa Hodorovskim još nije bilo interneta. Kako je izgledala vaša tadašnja saradnja?
Svako je radio svoje. Mi smo blisko sarađivali otprilike kad se nađemo, budemo dobri i prijatni, volimo se i uvažavamo i pričamo o svemu i svačemu, a uglavnom ništa o stripovima. Osećao sam tu neku bliskost s njim. A saradnja? On bi seo, napisao scenario na španskom, onda to neko prevede na francuski, pošalje mi to odštampano na papirima, ja sedim, čitam, crtam i šaljem gotove proizvode. Nikad s njim nije bilo da ja treba da mu šaljem storibordove, olovke, skice... za bilo šta, da smišljam kako izgledaju likovi... Nikad se on nije bunio. Jedina promena bila je ona koju sam spomenuo – da gužvu smanjim i u jednom albumu je trebalo da Džon Diful nešto misli, a ja sam uradio da on to kaže, pa je Žodorovski rekao da mu nacrtam one balončiće koji sugerišu razmišljanje i da mu zatvorim usta. To su dve intervencije bile. Onda mi je on rekao da kad scenarista piše, on u glavi ima jednu sliku, kakvu je on smislio, a kad vidiš to nacrtano, to apsolutno nije to. Od bilo koga – od Žiroa do poslednjeg. Nije ono što si ti imao u glavi i uvek je prvobitna reakcija: „U, užas! Ovo nije to! Crtač je promašio!“. Ali, onda zadržiš tu reakciju, blokiraš je i nastaviš da gledaš te crteže. Posle izvesnog vremena to postaje istina, to nadomešćuje one slike u glavi koje si imao dok si pisao i to postaje taj strip. Imao sam istu takvu jezivu reakciju na Beltranove boje, koje se meni strahovito nisu svidele. I dalje mi se ne sviđaju. Uglavnom tehnikolor volim, besno, bogato, šareno, zanatski... Svaki put kad sam dobijao te albume, ja sam bio užasnut, šokiran, novi album koji je Beltran bojio svaki put kad stigne, ja sam nesrećan, plačem, hoću da se ubijem, uništen, upropašten... Onda se vremenom navikneš, shvatiš to je to i to postaje taj artefakt koji si proizvodio, bez obzira što je neko uneo svoj virus u njega i izmenio ga. Kad više od jednog čoveka stvara, dolazi do sudara. Tri mozga su tri mozga, ne mogu biti jedan. Ne postoji zajednički duhovni život. Postoji sedam milijardi individualnih.
Tokom 1990-ih sarađivali ste sa nedeljnikom Vreme?
Ja ne volim da budem direktno angažovan, ne volim da reflektujem ono što se dešava u ružnom svetu, u svetu mraka i politike. Volim da reflektujem ono što se dešava u mom svetu, ono što čitam, gledam. Ali, ti su nas „majmuni“ bili užasno pritisli tada i odjednom ono u čemu živiš počelo je da se ljulja i da se raspada, da se dekonstruiše. Video sam pred sobom te užasne gmazove koji moj svet uništavaju. Naravno, morao si ne samo da se deklarišeš da si protiv svega toga, nego da im želiš sve najgore, ali opet da se ne baviš time na taj direktan, jeftin i običan način. Jer to nije moj posao kao strip-crtača. Nije posao umetnika, bilo koga ko je na taj način motivisan. Nije posao da budeš toliko direktan, ali ako ih ismevaš, ismevaš ih kroz svoje filtere, na svoj način. Onda je to opet ispalo malo hermetično, ali je tu bilo i otvorenih stvari. Pisalo je: „Umri, Slobo“. Bilo je svačega. Grozio sam se svih tih najmračnijih stvari koje su počele da isplivavaju – etničke, nacionalne, religijske podele, te baljezgarije koje ničemu ne služe. Služe samo da bi jedna grupa upravljala drugom. I najveći šok je bio koliko se ljudi upecalo na to i kolika količina ljudi, čak i neki za koje sam mislio da su normalni, čak i nisu normalni, već su podložni tome. Da su pukli i pali na zlo mnogo lakše nego što padaju na dobro. Onda odjednom se u sred toga dogodila narodnjačka revolucija, gde je taj haos krenuo da gazi sve pred sobom. Gde su ljudi počeli da prihvataju to kao nešto što je u redu – „to je sad! to je sadašnjost“. E, pa, ne prihvatam da je to sadašnjost i boriću se protiv toga. Nisam javna ličnost i nemam nikakvu obavezu da budem objektivan, politički ispravan – samo otvorena borba protiv toga, protiv takvih stvari! Moj mali mikrofašizam, iz mog sistema prema tim užasnim sistemima. Udri po tome koliko možeš! A najbolji način udaranja po tome je da ne prihvataš da to postoji. To je zlo koje se hrani „yes“-ovima, hrani se potvrdama i hrani se tim ljudima koji su naizgled normalni, a zapravo nisu. Zato ne može neka „krmača” da nastupa u Novom Sadu na Trgu za Novu godinu. Ne može! Nema nijednog opravdanog razloga za to. Nijednog jedinog. I ko smatra da ima, nešto žestoko nije s njim.
Kaže moja Seka (supruga), pošto sam se žestoko ugojio, da moramo stalno da se šetamo. A ja joj stalno govorim: „Može, al' samo nemoj u Novi Sad da idemo!“. Novi Sad najviše volim. Ovde živim, nisam otišao u Pariz, a mogao sam. Mogli smo bilo gde da odemo. Hoću da ovde bude dobro. Novi Sad je odvratan! Toliko ga volim, ali je tako jadan i užasan! Ovde ne vlada siromaštvo, ovde je beda. I to mentalna beda je zavladala. I ta mentalna beda može da se fino sanira parama, ali nisu pare presudne. Mozgovi su presudni.
Tokom devedesetih završila se i vaša avantura sa Džonom Difulom...
Onda je sledila rupa... Šta ćemo sad, gde ćemo sad... Onda je Hodorovski predložio da radimo sledeću seriju i pitao me šta bih ja voleo. Ja sam tad bio u svom elektronskom Kraftwerk/Techno/House periodu, pa sam predložio da radimo nešto „na struju“, nešto tehnološki, sajnsfikšn, video igre, savremeno. Onda je Hodorovski pristao i napravio „isprdak“ iz Džon Difulovog sveta. Trebalo je demaskirati i rasturiti organizovanu religiju, organizovanu duhovnost. To je najveće zlo čovečanstva i to treba ismejati i uništiti. Glavni junak Tehnopapa to uspeva i tako spasava 500 hiljada ljudi. A uništio ga je tako što je ušao direktno u sistem i iznutra ga rasturio direktnim nasijem. Jer, relegija je nasilje, najmračniji način nasilja koji je čovek ikad smislio. Ona razume samo nasilje i nju samo nasilje može da skloni. Još uvek verujem u bitku za razum, ali bitka za razum operiše razumom, operiše suprotnošću nasilja. A ovi su mrakovi. Zato sam i voleo Tehnopape, pošto oni raskrinkavaju to mračno ustrojstvo našeg sveta, našeg užasnog sveta. Naš svet, svugde, sve je pod diktaturom. Postoji otvorenija ili manje otvorena diktatura. Politička pitanja u prošlosti nisu rešavana. Rešavana su samo ekonomska. I to se zove diktatura. Politika je mehanizam koji donosi rešenja koja svima odgovaraju. To se u svetu ne dešava. Nikad se nije ni dešavalo.
Dakle, dobili smo seriju koja je klasična, dikensijanska priča o dečaku koji prolazi inicijasijski krug, što Hodorovski voli, tu mistiku, dok je meni to za odrasle, a ja volim dečje stvari. No, nevažno, Hodorovski je dete, on to ne shvata ozbiljno, s tim se sprda, u maniru grčke tragedije. Sve mora da ima ironični odmah, sve mora da ima filter, koji ga spasava od patetičnosti i bljutavosti. I on to ume. Dobio sam seriju po svojoj meri. Hteo sam da je uradim hladno i pročišćeno. No, kada su to videli, i Žodorovski i ostali, rekli su da je to užasno hladno i tražili su da se vratim na stari način crtanja. Da ne bude toliko pročišćeno. Ali ja sam im rekao da se na stari način neću vraćati. „Ako nećete jednostavno i hladno, hajde da probamo komplikovano!“ Onda sam seo i uzeo najtanji rapidograf koji sam imao u kući i krenuo da radim ultrasitno. Naravno, užasnut sam bio posle par strana, kada sam shvatio koliko vremena i truda treba. Ali, nije se moglo nazad. Svima se to svidelo. Odobrili su. To je trebalo da izađe prvo u novinama sa mojim bojama, pa sam ja to delimično obojio na klasičan način, rukama na papiru. To mi je izgledalo mnogo bolje nego kasnije, ali nešto nisam stigao na vreme, cela epizoda sa novinama je propala zbog mog kašnjenja, pa su oni odlučili da daju to Fredu Beltranu da on ofarba. Ja sam bio užasnut. Hteo sam da to zaustavim ili da skinu moje ime i stave pseudonim. Nekako smo se dogovorili da vidimo kako će ići, pa ako ne bude išlo da se ja bunim, a oni će biti krivi. Ali, to je krenulo munjevito. Za prvih mesec dana prodato je 20 hiljada primeraka. Postalo je odmah hit. Prva knjiga se do kraja prodala u 80 hiljada primeraka, a poslednja u 30 hiljada, što je sasvim pristojno. Hodorovski je na kraju sve to pretvorio u jedan repetitivni ciklus, gde su se stvari jednostavno i prelako dešavale.
Kad su izašle Tehnopape, na promociji u Tokiju je bila gomila japanskih crtača, Otomo i drugi... Doduše, nisam ja bio... Ali, shvatiš da na neki način pripadaš svemu tome... Onda, recimo, kada sam bio u Koreji (Južnoj Koreji, naravno), bila je gomila crtača. Odjednom, u jednoj prostoriji spazim svoj album. „E, vidiš, ovo je moje“, pokazujem ljudima. Pogledam – stvarno korejsko izdanje mog albuma! Ja sam morao da ga kupim, jer mi niko nije poslao primerak... U Koreji je strip svetinja, kao i druge umetnosti. Postoje instituti za strip, strip se studira, postoje kvote za objavljivanje...
Bilo je 300 Korejaca, 300 ostalih... Domaćini su doneli svakom od nas po kesu. Kad smo je otvorili, u njoj je bila jedna debela knjiga od 300-400 strana. To su bili završni radovi studenata stripa na jednom od univerziteta (jer na svakom univerzitetu postoji odsek za strip) i oni su podelili tog dana 600 primeraka te knjige!
U Amadori pored Lisabona (kao recimo Futog, samo mnogo bolje) postoji strip- festival. Tamo sam bio pre nekoliko godina. Festival se održava u kulturnom centru, koji je za potrebe Festivala prepravljen, dograđivan, sa promenjenim oblicima zidova, preobratili su ga za potrebe Festivala tematski. Prvo kad dođeš tamo već ti je to događaj. Drugo, Festival traje mesec dana! Svakog vikenda ima nekoliko gostiju. Tokom nedelje škole iz celog Portugala dovode decu da vide izložbe. Bile su, recimo, originalne table Flaša Gordona, na primer... Čudo! Svi smo prebledeli od toga. Napravili su izložbu od toliko dobrih stvari!
Organizacija kao da je kongres partije! Pravi kulturni događaj! A kad je u Francuskom institutu u Beogradu nedavno bila izložba i kad je Buk bio, ja sam otvarao izložbu i rekao sam: „Eto, ljudi, opet smo se ovde skupili mi isti koji se uvek skupljamo. Pred vama je Buk, jedan crtač svetske klase. Da je ovo normalno mesto, škole bi dovodile decu da vide izložbu, da deca budu izložena tome...“. Taj Francuski institut u Beogradu je jedino mesto kod nas koje se ozbiljno bavi stripom... Našim stripom! Ja sam u ovoj zemlji čovek anonimus. U uskim krugovima znamo se svi međusobno, ali u svojoj zemlji ja ne postojim... I nikad se ništa ne dešava. Kad u Novom Sadu napravim izložbu, dođe 15‒20 ljudi na otvaranje. Ovde je bitno da neka kalaštura peva na trgu za Novu godinu. Na to se troši naš novac! Tako to kod nas funkcioniše...
Šta se dešavalo posle Tehnopapa?
Kad smo to završili, onda je došao Metabaron. E, to mi je, valjda, bio najgori projekat u životu. Scenario mi je bio grozan, pošto je bio ultralinearan, dosadan. Metabaron ide, nailazi na prepreke, uništava jednu po jednu raznim oružjima... Taj album je na razne načine bio proklet, pošto je to počeo Trevis Šare da radi i on je napravio nekoliko strana, radeći dva meseca jednu stranu! Izračunali su da bi mu trebalo 15 godina da on uradi taj album, pa su prekinuli saradnju sa njim i mene zvali da dovršim taj album. Nije to bilo prijatno za rad, nije mi se sviđalo... Volim Metabarone, sve je to u redu, ali mi je ta priča konkretno bila grozna. Onda je Hodorovski rekao: „Hajde da uradimo ovaj idiotski album, ovaj glupi album, pa ćemo posle raditi nešto što hoćeš“. Onda sam ja uradio to, ali su Imanoidi imali neke svoje finansijske probleme i „pukla“ je izdavačka kuća. Oporavljali su se godinama, pod sudskim upravama, bankrotima. Hodorovski pod tim uslovima nije mogao da opstane, pa je rekao da pređemo kod drugog izdavača. Tako smo za Delkur uradili Ogregoda. Meni je i on bio nedovoljno lud, meni suviše običan, ali ne znam iz kojih okolnosti to je propalo neslavno što se tiče prodaje. A prodaja je jedini razlog zašto neka serija danas opstaje na svetu. Nema više prestižnih serija.
Ogregod je bio prilično drugačiji od svega što ste radili...
Nula sam uživao dok sam ga radio. Jedino sam uživao što sam za jednog od likova stavio svog sina, a i sebe sam stavio... Bilo mi je jako otrcano, arhetipski i dosadno. Kao da to nije Hodorovski... Kao da je postao stari mudrijaš, koji više nema dovoljno ludosti, već da hoće da priča klasičnu antičku priču. Još je uzeo kao podlogu roman Žila Verna, koji nisam čitao. Kad sam hteo da ga pročitam, Hodorovski me je od toga odgovorio, uz napomenu da je roman dosadan. Nisam razumeo zašto sad radimo dosadnu priču... Priča o dve rase koje se ne podnose. Svi zajedno klinci padnu na planetu i pomažući jedni drugima postaju bolji ljudi, pobeđuju zlo... Trebalo je to kasnije da bude dobro, ali je stalo.
Trenutno radite na serijalu Kentaur sa Leom i Rodolfom?
Sad radim nešto sasvim drugačije, nešto što nije u mom svetu, a ujedno i jeste... Prvo sam uzeo da čitam Leove stripove, koji su zanimljivi, ali nikad ništa nisam čitao. Onda sam shvatio, dekodirao deo toga, ko je, šta je i kako misli. Posle kad sma upoznao Lea, svideo mi se čovek (Rodolfa sam znao od ranije). Znao sam da nije moj svet totalno, ali da je velikim delom moj svet. Da su njegove dečačke fascinacije iste kao moje dečačke fascinacije, da su koreni slični, da je prošao čitalački i konzumentski slične stvari. Sad, tu je bilo stvari koje mene nerviraju – Bermudski trougao, dinosaurusi... stvari koje ne bih stavljao u strip same od sebe. Ali, nekako se uspostavila ta neka veza. Taj album (Kentaur) je ispao pristojno, kako sam ga nacrtao. Pošto sam sopstvenom sinu dao da ga boji, on ga je podigao na kvadrat. On je izvukao taj album. Album izgleda deset puta bolje zahvaljujući njegovim bojama. Ovo ga diže strahovito.
I ta priča je imala klasičan audicijski deo. Rekao sam da bih voleo da on boji, ali su odgovorili da bi morali da vide kako, šta... Tako da je on uradio pravi test, kao bilo koji drugi kolorista. Na prvom testu su ga odbili, ali sam im rekao da ga ne odbiju odmah. Zar ne bi bilo bolje da kažu šta očekuju, jer radimo to kao tim. Onda su dali još jednu šansu, Leo je objasnio šta mu se nije svidelo. Sa sledećom probom koju je Zoka (sin) uradio, svi su bili oduševljeni i dobio je posao kao što bi svaki drugi dobio. Sad to nastavljamo i sve je bolji i bolji. Njega to muči, naporno je, on bi voleo slobodu kao i ja, da se bavi svojim stvarima, jer sad je vreme – on ima 24 godine, ali s druge strane ima posao sledećih nekoliko godina, a u isto vreme mene spasava, jer ja ne znam nijednog koloristu koji bi mogao tamo sad to da radi. Znam gomilu, pregledao sam svega i svačega. Od kolorista u Francuskoj volim Izabel Bone, Solanovu ženu, ali ona ne boji od kako je Solan poginuo. Postoji Florans Breton, koja je prezauzeta i postoji Skarlet Smokovski, Kazina žena, koja je isto briljantna, ali ona je zatrpana. Ima i nekih drugih koji su pristojni, ali to nije način na koji ja želim da bude obojeno. Tako da ja imam idealnu situaciju – tu je moj sin, koji sedi pored mene. Stvar je u tome da ga naravno pustim da radi on sam, da mu ne zanovetam, jer sam naučio da je to najbolji način timskog rada. Nekad osećam da traži malo vođstva, nekad oseća otpor prema vođstvu i to je dosta teško izbalansirati, ali rezultati su uvek po pravilu mnogo bolji nego što bih ja mogao da postignem. On ima prirodan osećaj za kolor, koji nije stekao vežbanjem, nego je on „tu“. Da bih ja postigao isto to, morao bih jako puno da riljam. I on je estetski i po pitanju trošenja spoljnih stvari još mnogo strožiji od mene. On je vanzemaljac iz budućnosti! Kentaur je krenuo 4. maja – nakon dva meseca razbija! Napokon, posle dužeg vremena imamo nešto od čega ćemo imati i koristi. Jer, postoji period dok ti sediš i crtaš strip, šta god uradio, bićeš plaćen po strani onoliko koliko se plaća i to ti je garantovano. Ali, jako prija kad ti se knjiga dobro prodaje negde. Kad ti stigne neka fina količina para ne samo od onoga što si nacrtao, već tako samo od sebe... Mi još uvek živimo pristojno i normalno, ali to živimo još ovog meseca, a sledećeg zavisi od toga šta ćemo i koliko proizvesti. Kao lokalni poljoprivrednici! Kao zanatlije – sediš i radiš, pa koliko toga napraviš, toliko će ti platiti. Uz to, kad ti knjiga dobro prođe, to ne vidiš sad, nego ti čika poštar to donese za godinu dana...
Kada sam dobio scenario za Kentaura, bio sam užasnut, jer to nije bilo dovoljno ludo, suviše normalno... Kako ću ja sad to... Stvarno me pogodilo. Ali, sad radim mnogo više priprema, mnogo je duži proces dok ne dođem do crteža. Mnogo više mislim o sekvenciranju, o objektivima, o udaljenosti, o rampama, o protoku vremena... Kao da pravim film ozbiljno. Nekad mi je to išlo prirodno. Sad kako ide vreme – godine su erodirale moje samopouzdanje i sve mora da bude pripremljeno najžešće... Sad sedim pa planiram svaku stranu. Nisam nijednu od ovih strana nacrtao za manje od nedelju dana. U Tehnopapapama sam neke radio dve nedelje, zato što je bilo sitnog šrafiranja najtanjim rapidografom pa fizički to moraš da popuniš. Ali, ovo je sad... Onda ponavljam stvari. Napravim nešto u olovci dobro, pa ga onda tuširam deset puta u deset verzija, pa cepam, čupam, gužvam, bacam, vrištim... Postaviš sebi neku donju liniju i ispod nje ne ideš... Sad, nekome je moja donja linija suviše nisko, nije tu baš gde treba. Ja brinem o tome da li ću ja moje ime smeti da stavim na tu knjigu. Ja znam ljude koji crtaju brzo i proizvode užasno puno toga, ali su svoje donje linije strahovito spustili. Ali, neću da ih nabrajam, jer su mi mnogi od njih jako dobri prijatelji.
Da li vam nedostaje potreba za pripovedanjem?
Da, nedostaje mi strahovito. Nedostaje mi generalno taj osećaj da uradim svoje kompletno. Ali, ovaj kao rad me toliko muči i iscrpljuje. Ima toliko tih drugih distrakcija u životu koje želiš da trošiš. Ovo što radim mi oduzme svu volju za rad. Imao sam jedan suludi nalet kad je umro Žiro, pre tri godine. Bio sam potpuno šokiran. Pomislio sam: „Pa, ne može on da umre!“. Nije dozvoljeno. TO ne umire! Odjednom mi se javila crtoreja. Seo sam i crtao, crtao, škrabao... ništa konkretno, ali u njegovom stilu, naravno. Hteo sam još Mebijusa. Onda sam seo i nacrtao nekoliko strana. Rekao sam sebi: „Hajde da sad crtam strip u kojem ću samo uživati. Crtaću samo stvari koje mi prijaju, za koje neću nikome odgovarati“. I onda sam osetio – to je to! To želim da radim! I to izgleda bolje i od ovih stripova što radim i od svega što sam ranije radio. Rekao sam sebi: „Dozvoliću sebi jedan dan za olovku, jedan dan, ili par sati za tuširanje i par dana digitalnog bojenja; ako se mučim i ako nešto treba da brišem i ponavljam, bacam i radim samo ono što mi se crta“. Nacrtao sam te dve stranice stripa u naletu. Mislio sam da ću ceo album da napravim. Trebaće mi dva meseca da napravim album od 50 strana. I onda posle par dana to je tako prestalo... i nikad ga nisam nastavio.
Onda sam napravio blog gde sam sa gomile papirića koje sam trpao po fijokama, krenuo da skeniram stvari, kako bih to pustio na veb i kako bi to nekome bilo vidljivo. I onda kako sam to krenuo da radim, od običnih slika sam krenuo da od svake skice napravim nešto, neki crtež... I to je trajalo neko vreme, a sad me i to pustilo. To ide u naletima, talasima. Tako je nastajao i Panasonik i tako će nastajati i sledeći Panasonik, ako nastane. Možda to neće biti to, mora da bude drugačije... U svetu se dešava da gomila starih muzičara napravi novi album i onda ustanovi da taj novi album nije pomerio stvari dovoljno i onda se vrati, napravi turneju sa stvarima koje su bile aktuelne kada su bili najveći. To svi rade sada masovno. Ja bih voleo da mi se to ne dogodi. Voleo bih da napravim nešto novo, još bolje, još luđe, još slobodnije, još kretenskije! Možda je moguće, možda nije...
Aktivno ste se bavili i muzikom?
Aktivno bavljenje muzikom preraslo je u aktivno slušanje muzike! Pravo aktivno bavljenje muzike bilo je druženje sa Subom ‒ dok je on proizvodio muziku, ja sam mu bio druga glava i drugi mozak, koji je bio kao neko ogledalo, u principu... Ono što sam pevao u Heroini, to je bilo pevanje u grupi, to su bile osamdesete. Svi su pevali u nekim grupama, svi su se bavili nekim oblikom izražavanja. Zato ja govorim kako su osamdesete bile fantastične. Kritična masa bila je ogromna. Puno je ljudi bilo koji su pratili, voleli i koji su se bavili nečim. Danas ne znam čime se ljudi bave, ali vidim da je sve srozano i da se u blatu valja. Gledaš ko je na turnejama – svi su od pre trideset godina! Aktivno bavljenje muzikom je i to što sviram mandolinu svaki dan. Ne umem, ali strašno volim! Ne znam koliko vremena dnevno, bukvalno sati... Svaki put kad se osećam pomalo izgubljeno, uzmem mandolinu i pržim! Ili uz muziku, ili sam... Oko sebe imam užasno tolerantnu porodicu. I žena i dete i mačka to trpe. Ne znam kako... I zviždim ceo dan! Virtuelno zviždim – to znam jako dobro da radim. Konstantno nešto improvizujem, da bih impresionirao sam sebe. Volim da čujem nešto vešto, zanatski i kvalitetno odsvirano i onda idem i pištim okolo. I slušam beskrajne količine muzike.
Spomenuli ste iskustva iz Južne Koreje, Portugala... Koliko vam vremena „oduzimaju“ putovanja, boravci na festivalima?
U poslednje vreme mnogo manje. Ali, prvih petnaest godina rada sa Imanoidima ja nigde nisam išao. Imao sam jedno potpisivanje u Parizu negde u knjižari, a osim toga – ništa! Gledam oko sebe, svi idu na festivale. Čak i posle kad je talas naših crtača krenuo da radi, to su bili ljudi koji su nacrtali jedan mali album za jednog malog izdavača, odmah su bili pozvani na milione festivala. A meni – petnaest godina se ništa nije desilo! Jednom dobijem direktan poziv na kuću od festivala BéDéciné, koji je u Ilzaku, u Alzasu. Pisali su da me hoće na Festivalu da su već godinama pokušavali da „me imaju“. Odgovorio sam da naravno hoću da dođem na Festival. Sanjao sam o tome! U međuvremenu, kada sam stigao na prvi festival, svi koje sam hteo da upoznam su umrli! Kad sam stigao u Ilzak prvi put, prethodne godine je umro Greg! Posle sam upoznao par autora iz te najstarije i meni najmilije generacije, ali najbitniji autori već nestadoše!
Odem na prvi festival i tamo je bilo sve super i divno. Onda se to malo provalilo, jer sam ja shvatio da su Imanoidi dobijali gomile poziva, ali su jednostavno to tako sa strane stavljali, birali kome šta. Jer, ti kad odeš na festival, upoznaš ljude, upoznaš izdavače... Iz kojih razloga oni mene nisu slali... Nije trebalo nikome ništa da plate. Festival tebe zove i snosi sve troškove. Lepo je ići na festival, ne treba ti ništa, samo da odeš do aerodroma i da se vratiš kući. Sve ostalo ti je pokriveno.
Onda, kad su se otvorile kapije, kad sam krenuo po festivalima, onda je postalo jezivo. Najmanje volim da idem u Angulem, jer je užasno veliki, naporan, preteran je, zastrašujući, kao neki stripovski Egzit, gde je tolika gužva da ne možeš da dođeš do mesta gde potpisuješ, do svog šatora. Bila je jedna godina kad sam od aprila do novembra bio na svakom festivalu! A to je užasno naporno. Na kraju, pomislio sam – ako vidim još jedan avion ili hotel, ubiću se!
Posle je to prestalo. Kad sam saznao da Imanoidi meni filtriraju pozive, rekao sam im: „Ljudi, nemojte mi filtrirati... Hajde da ja odlučim!“. Oni bi govorili: „Na ovom festivalu je loš smeštaj, loša hrana, loša poseta...“, loše ovo, loše ono. Ma, pustite me, ljudi, ja volim da putujem, naročito po tim normalnim zemljama! Volim slobodan svet. Živim ceo svoj život u vukojebini. Volim da idem po slobodnom svetu i da vidim kako živi normalan svet. Najbolje i najprijateljskije mi je u Nemačkoj. To je zastrašujuće čudno. S njima sam se najviše zbližio odmah – sa izdavačima Egmont, VGS..., oni koji izdaju moje knjige u Nemačkoj. Išao sam na najveći nemački festival u Erlangenu nekoliko puta i strašno sam to voleo. Oni su me zvali za neke svoje projekte. Najbolje je bilo kad su jedne godine na Frakfurtskom sajmu knjiga, pre nekih sedam-osam godina, radili projekat Comanga – kao comics i manga. Hteli su da naprave projekat gde bi evropski autor i japanski autor zajedno radili strip i mene su zvali da budem evropski autor. Kao, Frankfurtski sajam radi projekat, Ai Jazava, koju sam ranije već upoznao, ona je japanska manga autorica, ona bi radila jednu polovinu, ja drugu polovinu, ona radi strip s desna na levo, ja s leva na desno, sedam strana i naslovnu svako svoju, a onda da na Sajmu crtamo zajednički srednje strane (ostavljene prazne strane u već odštampanom stripu). Mi već na licu mesta crtamo te dve unutrašnje strane pred kamerama, pred ljudima, u dvesta rezervisanih primeraka. To nacrtamo, onda oni to brzo skeniraju i odštampaju na samolepivom papiru. To se zalepi u knjigu kao završetak stripa i oni koji su rezervisali dobiju naše potpise. To je bio jedan divan projekat! Uživancija! Takve specijalne stvari se dešavaju dosta retko, pošto sam ja ovde. Nisam tamo, u slobodnom svetu. Desi se tako jednog leta, javlja se Mond. Da li bi ja radio seriju ilustracija za seriju članaka o video igrama. Naravno da sam pristao. To je bilo čarobno, ja sam dve nedelje proveo uradivši pet-šest ilustracija. To je bio prvi projekat koji sam uradio kompletno elektronski. Crtao sam i slao digitalno, plaćen sam digitalno. Oni su platili suvim zlatom to. Mala količina vremena, puno vidljivosti, puno para... Samo što se to desilo jednom... Izašle su ilustracije u Malom Larusu, u enciklopediji, ali se to nešto sitno plaća, za Ekspres, pa za neke novine povodom Svetskog prvenstva u fudbalu (a ja verovatno od svega najviše mrzim fudbal!). Postoje tako neki projekti koji ti ne odgovaraju mentalno, ali ih uradiš iz raznih razloga, kao Linije fronta. Ja i Prvi svetski rat, ili Drugi ili bilo koji rat... To mi je najstranije, najodvratnije. Toga se bojim i otvoreno mrzim i da pričam o svemu tome. I kao Prvi svetski rat, mrak, pa se to onda vezuje za te neke nacionalne priče koje mi se gade najstrašnije... Ali, zvali su me ljudi iz Francuskog instituta u Beogradu, koji su mi toliko toga dobrog u životu uradili, da njima nikad ništa neću odbiti. Među prijateljima se tako funkcioniše. Imao sam sreću, mogao sam da biram koji scenario hoću. Dobio sam Rodolfa, ali sam rekao da ja taj strip moram da uradim drugačije od samog scenarija i to sam uradio. Volim što sam to uradio, bez obzira što mi je to bila najstranija stvar, kao kad bi mi sad rekli da treba da crtam strip o fudbalu. A voleo sam da čitam Rajmona Redinga, one stripove iz sedamdesetih. On je imao super stripove o fudbalu.
Koliko pratite domaću strip-scenu i koliko ste u kontaktu sa autorima?
U kontaktu sam sa autorima tako što budem nekad na nekoj strip-manifestaciji, Stripanziva na Egzitu, Novosadski strip festival u Fabrici... Pa, u Beogradu na Salonu stripa, mada me za njega mrzi malo, jer Salon generalno ima samo otvaranje, a kad odeš na otvaranje, onda je pakao. Vidiš milion ljudi, a ne možeš da pričaš, ali odem kad dođe neko... Kad, recimo, dođe Rufus... Odem na Mafest, Crtani romani šou u Zagreb... Svi su tu, cela gomila. Volim ja te ljude, sve ih volim. Odem u Banju Luku... Svi ti autori sad rade uglavnom za inostrane izdavače. Ne mogu baš sve da pratim, malko me mrzi da baš sve stripove ispratim... Onda dođe Dejan Nenadov iz Holandije, donese mi svoj novi album. Dođe Igor Kordej u Novi Sad, donese mi svoj novi album. Sretnem Aleksu Gajića, on mi dâ nešto svoje...
U stripovskom svetu tako je mali procenat idiota... I to bilo gde da kreneš... Ja ih sad znam po celom svetu i ne desi se nigde da ti bude baš odvratno... Podele po etnicitetu, kastama, poreklu, zanimanjima... odvratno mi je to sve. Ali, u odnosu na to strip-svet je super svet! Neki divni podetinjili ljudi! Kako reče Hodorovski – zanatlije koje sede za stolom i stvaraju nešto što vole i do čega im je stalo da postoji više na svetu.
Ne pratim ni francusku scenu baš... Volim Emila Brava, volim Kristofa Blena i kad nešto naiđe što ugledam u knjižari da mi se svidi. Sad me mrzi i da čačkam po knjižarama. Uopšte pogledam šta je tu najvidljivije. Onda me mrzi da to nosim, da vucaram...
Ne znam šta se dešava na domaćoj strip-sceni. Apsolutno nemam pojma. Da li uopšte postoji domaća strip-scena? To su ljudi koji sede ovde i crtaju za strane strip-scene. Jer, kad se sabere, ja nisam srpski ili jugoslovenski strip-crtač, već francuski, pošto mi je tamo centar. Ali, nisam ni francuski, nisam ništa u svemu tome. Ja sam samo ja...
Koliko ste kao običan građanin, kao posetilac, prisutni u kulturnom životu Novog Sada?
Ha, ha, ha! (Smeh)
U životu Novog Sada uopšte?
Nisam prisutan. Život Novog Sada za mene je moj stan, samousluga, pijaca. Ponekad se negde supruga i ja prošetamo, pa se vratimo namrgođeni, pošto po gradu kad ideš užasne su face. Jezivo – depresivni ljudi, ružno izgledaju, mračni su... Grad sâm se raspada pred našim očima. Drveće nestaje – neko seče drveće. Zašto baš to? Zašto ne ruše ružne nove zgrade, nego ruše lepe stare... A kulturni život Novog Sada – šta je kulturni život Novog Sada? Ja volim filmove i radovao sam se kad sam čuo da će napraviti novi bioskop, jer dugo nije bilo bioskopa, a oni napravili onaj jadež, olupinu od bioskopa, koja je odmah od starta bila loša. Oni su napravili bioskop Arena, koji je besmislen potpuno. Možda za nekog ko nije nigde izašao van vukojebine, možda to izgleda kao novi moderni hajtek bioskop. On to generalno nije. Jer ta kao finoća raspadnuta, plastična, kao ona jeftina kineska roba, loša je.
Šta ima – ima Egzit, to je jedino što Novi Sad ima i idem na Egzit kad ima nešto zanimljivo i nekad čak i kad nema. Egzit gubi na kvalitetu drastično. Kvalitet mu opada, stalno je sve lošiji i lošiji. Postoji još i džez festival na koji odem, ali se uglavnom pokupi sa nekim festivalima u Francuskoj. Odemo na koncert neki u Beograd... Ovde ‒ šta se dešava – ne znam. Bili smo na otvaranju Happy Trash-a u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, to je nešto što mi prija, volim te ljude, lepo je i duhovito i mimo ovog ružnog sveta. Sve ostalo – ne znam, niti želim da znam šta se dešava, pošto mi zvuči nedovoljno dobro.
Kako vidite naše društvo kroz deset ili dvadeset godina i kako vidite strip u budućnosti?
Jako bih voleo da vidim nešto u budućnosti! Ne mogu da se bavim tim spekulativnim varijantama, nemam dovoljno podataka. U našem društvu, ako bismo bilo koju oblast, od politike, kulture, svakodnevnog života, ako bismo je gledali na osnovu podataka koje možemo da primimo – ništa dobro, samo mrakčina. Ali, odbijam da bude mrakčina ovde! Mora da bude dobro! Ja ovde živim i neće ovde nikad biti „najkul“ mesto u svemiru, ali mora da bude dobro, mora da se uradi kako treba.
Na strip-sceni postoji stara bojazan da će strip nestati. Neće nestati, a da će mutirati – mutirao je već. Elektronski strip postoji, a elektronika je samo medijum, tako da nije strip nestao. Bio on na papiru ili u pikselima, svejedno mi je koji mu je nosač. Ja ga volim na papiru, ali isto tako tovarim kompjuter digitalnim stripovima na sve strane, kao da će sutra prestati da radi internet. Isto tako i muzikom i filmovima i knjigama.
Neće ništa nestati – šta je nestalo od bilo kojeg pripovedačkog medijuma? Da li je ijedan nestao? Nije baš nijedan. Svi su nastali i našli svoje mesto, išli gore-dole, čak i radio postoji, pisana reč postoji, muzika živa, neživa, snimljena... Nisam zadužen za budućnost stripa. Uvek je 90% svega govno. Svih tih stvari. Ali, onih 10% je tako široko, dobro i veliko, da treba pet života da prođe... uvek ćeš naći nešto.
Koliko čitate i šta čitate?
Uglavnom sam jako razočaran. Uvek imam mnogo veća očekivanja od onog što uzmem da čitam, od sadašnjih i novih i modernih, do klasika koje sam nekad čitao, nisam još naišao na literaturu koja me je totalno zadovoljila. Ja Stivena Kinga najviše volim i Astrid Lindgren, takve stvari. Jako sam razočaran u većinu stvari. Ne čitam u poslednje vreme puno, ali knjigu koju god da dohvatim, mislio sam da su mnogo bolji (Ju Nesbeova dela, na primer u poslednje vreme). Mnogi mi kažu da je to zato što sam mator, da mi je nestao onaj sense of wonder, postao si matoro džangrizalo. Ali, mislim da greška nije u meni...
Šta je vaš moto?
Drogom protiv sporta! I ima da to štampam na majici, onako ćirilicom!
Bibliografija:
Zoran Janjetov debitovao je sa 18 godina u novosadskomm Nevenu sa stripom Miš Kosta. U periodu 1979-1983. godina objavio je 126 kaiševa ovog stripa. U isto vreme u Malom nevenu objavljuje strip Profesor Čumislav, a u Vidicima, YU stripu i Cepelinu objavljuje strip Bernard Panasonik (ovaj strip je objavljen i kao album 2003. godine).
Od 1988. do 2008. radio je za francuskog izdavača Imanoid Asosje, prvo na serijalima Mladost Džona Difula, Tehnopape i Oružje metabarona (sve prema scenarijima Alehandra Hodorovskog), kolorisao je i albume Mebijusa i Viktora dela Funtea).
Od 2010. radi za Delkur, prvo na dva albuma Ogregoda, prema scenariju Hodorovskog, a zatim na Kentauru, prema scenariju Lea i Rodolfa.
Zoran Janjetov je rođen 23. juna 1961. godine u Subotici. Oženjen je i otac Zorana Janjetova mlađeg.
Detinjstvo provodi u Zrenjaninu, nakon čega se preselio u Novi Sad, gde je završio Srednju umetničku školu Bogdan Šuput, a nakon toga i Akademiju umetnosti.
Sa osamnaest godina počinje saradnju sa listom za decu Neven, a zatim i Mali Neven, gde objavljuje svoje stripove Miš Kosta i Profesor Ćumislav. Početkom osamdesetih u YU stripu objavljuje stripove čije je glavni junak Bernard Panasonik.
Od kraja osamdesetih radi za francuske izdavače – prvo dve decenije za Imanoid Asosje, gde prema scenariju Alehandra Hodorovskog radi stripove iz serijala Inkal (Mladost Džona Difula, Tehnopape, Oružje metabarona...), a zatim za Delkur radi stripove Ogregod i Kentaur.
Stripovi su mu prevođeni na brojne svetske jezike i objavljeni u više miliona primeraka.
Živi u Novom Sadu
(2015)
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар