Ko je Goran Đukić?
Ne znam, jer je moje iskustvo da se ljudi kriju iza reči. Tako da, šta god da kažem, to neće biti ono pravo, niti ono što treba reći...
Rođeni ste u Sarajevu…
Tamo sam se samo rodio. Bilo je to 1956. godine. Moji roditelji su u to vreme dobili posao u Višegradu, tako da sam u tom gradu proveo detinjstvo. Tamo sam se i upoznao sa stripom, prvenstveno kroz Kekec, uz koji sam naučio da čitam. Moja majka je bila učiteljica i redovno mi je donosila taj časopis. Beli vitez, Džeri Spring, Princ Valijant – to su bili moji omiljeni stripovi. Kasnije sam se sreo sa Plavim vjesnikom, Malim novinama…
Kada je u pitanju detinjstvo, najviše se sećam osećaja dečačke slobode… Naravno, ot- kad znam za sebe voleo sam da crtam, što je samo još više doprinosilo tom osećaju.
Godine 1963. doselili smo se u Vojvodinu, u Apatin, gde se nastavila moja zanesenost stripom. Iz tog kasnijeg detinjstva posebno pamtim Meta Meriota. Taj strip me je privlačio svojim grafičkim izgledom,šrafurama kojima je rađen. To povlačenje linije do linije kako bi nastao oblik, bilo je vrlo interesantno. Pod uticajem tog stripa i sam sam pokušao da crtam, ne misleći da ću se ikada time ozbiljno baviti. Čitajući izdanja iz tog vremena uvek sam obraćao pažnju prvenstveno na crtež – čitao sam stripove koji su bili lepo nacrtani. Preseljenjem u Novi Sad, u vreme kada sam kretao u gimnaziju, zanimanje za strip se prekinulo, ljubav prema crtanju ne...
A onda se jednog dana u Spunk novostima pojavio konkurs za strip-crtača Tarzana. Kako sam u to vreme igrao košarku, poznavao sam Tozu Obradovića sa košarkaških terena.Tada još nisam znao da se on već uveliko bavio pisanjem scenarija za strip. Sreli smo se na terenu gde je trenirala KK Vojvodina kad sam to od njega saznao. Naravno, jasno mi je bilo da sve to nije slučajno... Rekao sam mu da bih pokušao da se prijavim za taj konkurs, ali da ne znam kako se crta strip! Onda mi je Toza objasnio da se strip crta u velikom formatu i to tako da se dijagonalno poveća strana na kojoj će strip kasnije biti objavljen. Ja mu nisam verovao! Bukvalno sam nacrtao celu epizodu na A4 formatu i poslao je u Forum! Kasnije, kad sam počeo da sarađujem sa Forumom, i kad su Sibin Slavković, Đuka Jovanović i ostali otkrili da sam ja „autor“ tog famoznog dela, ispričali su mi kako su se slatko smejali u redakciji kad su dobili taj „strip“.
Upoznao sam i Baneta Kerca, Branka Plavšića, Marinka Lebovića… i mnoge druge.
Sa Tozom sam čak izvesno vreme igrao košarku u istom klubu! Jednom prilikom on mi je dao par kratkih scenarija. Jednog se sećam – bio je to scenario za priču Čovek koji je voleo kišu. Taj strip od dve table odneo sam Banetu u Dnevnik, kako bi Bane dao svoje mišljenje. Naravno, ništa tu nije valjalo, čega sam i sam bio svestan... Međutim, nisam se predavao.Vežbao sam i dalje. U to vreme su u Spunku krenuli sa objavljivanjem škole stripa – baš u vreme kada sam morao u vojsku. Dakle, ja sam otišao u vojsku, a da praktično ništa još nisam uradio u stripu! U vojsci sam imao sreće što sam radio zidne novine, pa me kapetan nije davio drugim obavezama – imao sam zato dovoljno vremena da vežbam crtanje. Radio sam bukvalno po Spunkovoj školi stripa.
Kad sam se vratio iz vojske, Toza je video neke stvari koje sam uradio i prokomentarisao je da sam ja jedini čovek kome je vojska, što se crtanja tiče, pomogla. Tad smo uradili epizodu Osvetnici, koja je izašla u Spunk specijalu. Možda je interesantan podatak da je ta naša prva epizoda vrlo brzo objavljena i u inostranstvu, u Švermetalu (Schwermetal).
Druženje sa Banetom, Sibinom, Brankom i ostalim autorima uticalo je na mene. Posebno mi je pomogao i Miša Mijatović, iako naš stil i pristup radu nije sličan. Možda baš zbog toga su mi i njegovi saveti bili dragoceni... Bilo mi je vrlo značajno i druženje sa Perom Meseldžijom i, svakako, sa Pavelom Kozom. Zanimljivo je da se sa Janjetovim i Nenadovim nikad nisam nešto posebno družio. Mi ostali, na čelu sa Banetom, koji je bio predvodnik Novosadske škole stripa, više smo bili pod uticajem američkog, nego francusko-belgijskog stripa, čiji uticaj nikako nije zanemarljiv.
Kad smo Toza i ja počeli da radimo Baladu o Slovenima bio sam pod uticajem Nebresa, što se po tuširanju Balade i može videti…
Sa Banetom i dan danas sarađujem. Neke ilustracije za knjige i časopise koje sam ja radio, on je kolorisao i obrnuto. Radili smo i za Baštaj epizodu Očaravanje, koju je on napisao pod pseudonimom Eerie Shiver.
Baladu o Slovenima video je Sibin Slavković, koji je tad radio kao urednik u Forumu. On je u Baladi zapazio nekoliko kadrova, koji su mu ličili na Tarzana i ponudio mi je saradnju. Dobio sam scenario Dude Vukojeva za epizodu Loš dan za uljeze. Uradio sam tu epizodu sa uživanjem. Branko Plavšić mi je posle pričao kako je i on tu epizodu tuširao sa uživanjem. Bilo je to za njega nešto novo, nakon epizoda koje je uradio sa Banetom i Sibinom. Branko je tuširao dosta mojih epizoda.
Prvi put kad sam s Banetom i Sibinom otišao u Dečje novine – u to vreme sam uradio deo epizode o Lunu kralju ponoći, primio nas je urednik Slaviša Ćirović. On je pogledao table koje sam doneo i odmah mu se javila ideja da to preradim i napravim od toga Nindžu. Bane je tad u svom stilu rekao „nije važno biti mlad i perspektivan, važno je biti star i perspektivan“, što se tada odnosilo na mene, ali može biti poučno za sve koji vole strip i žele da se njime bave. Uglavnom, uradio sam nekoliko stripova za Dečje novine. Oni su, zapravo, planirali da ja preradim Banetov istorijski strip Oliver, koga su oni hteli da objave kao album. Bane mi je to dozvolio sa punim poverenjem. Preradio sam njegovu prvu epizodu na svoj način, ali je zbog svih tadašnjih previranja, stvar stala.
Nekako u to vreme sam za Dnevnik uradio i jednu epizodu licencnog stripa Bufalo Bil. Interesantniji je podatak da sam ja verovatno jedini novosadski autor koji nije uradio nijednu epizodu Velikog Bleka! Ni danas ne umem da objasnim zašto...
Čime ste se bavili pre stripa?
Ja sam nesuđeni ekonomista – završio sam Višu ekonomsku školu, ali nijedan dan se nisam bavio ekonomijom!
Bufalo Bil nije nikad objavljen?
Tačno. Radili smo to za jednu, ako se ne varam, švedsku kompaniju, sa kojom je Dnevnik sarađivao. Bane je odradio predložak likova, a ja na osnovu toga jednu epizodu po scenariju Toze Obradovića. Mislim da se zvala Zeleni pašnjaci...
Da li je ikad došlo do razgovora o zapošljavanju u Dnevniku?
Ja sam bio na tom čuvenom konkursu u Dnevniku za strip-crtača i nisam prošao. Ali, nije mi to mnogo smetalo. Ruku na srce, nisam ja bio tada, kao što možda nisam ni sada, neki crtač. Kao honorarni saradnik mogao sam dobro da zaradim, a i nekako me je vukla sloboda… Bio je jednom i neki konkurs za koloristu u Forumu. Branislav Perković je već sarađivao sa Forumom, tako da je i taj konkurs bio namešten za njega. Na stranu to što je bio ko zna koliko puta bolji kolorista od mene... No, bilo je to vreme slobode. Čovek je mogao da objavi sve što je uradio, ako nigde, a ono u Dečjim novinama. Nekoliko stripova smo Toza i ja objavili kod njih – Mali i veliki, Um caruje… Radili smo i tu epizodu Nindže, koja je prekinuta.
Dosta ste sarađivali sa Draganom Stanković?
Draganu Stanković, po čijim scenarijima sam dosta radio, upoznao sam jednom prilikom, kada je želela da napravi intervju sa mnom kao sa crtačem Tarzana. Rekao sam joj da sam je u toj priči samo najamni radnik, a da su za Tarzana zaduženi i zaslužni prvenstveno Slavko Draginčić i Bane Kerac. Pošto nisam želeo da uradimo intervju, predložila mi je da uradim jednu epizodu po scenariju koji je ona napisala. I tako je započela naša saradnja, koja se nije završila radom na Tarzanu, već se nastavila radom i na nekim drugim stripovima.
Šta je, po Vašem mišljenju, doprinelo da strip u Novom Sadu 1980-ih dobije takvu afirmaciju?
Pa, to nije bilo slučajno. Odjednom se tu pojavilo puno ljudi koji su zavoleli strip, ali sigurno se ne bi pojavili da nije bilo edicija koje su im to omogućile – poznati Crtani romani, pa i Nikad robom, koji su podstakli ljude da čitaju, a pomalo i da crtaju strip. Čim se pojavio prostor za domaći strip – a mislim da su ga nekako Bane i Toza prvi osvojili, pokazala se potreba i za novim autorima. Jednostavno, to ležerno vreme je omogućilo da se pojave svi ti ljudi. Ja sam znao i da po dve godine crtam, a ne objavim ništa. Trebalo je imati strpljenja za to. Danas je to besmisleno. Kada bih danas nekome rekao da treba toliko vremena da potroši da bi eventualno nekad nešto plasirao, svi bi mislili da sam lud, i bili bi u pravu. S tim što sad ni nema domaćih izdavača koji su nalik Forumu i Dnevniku. Tu su bile i Dečje novine, pa je čovek imao mogućnost da živi od stripa, radeći više ili manje. Ja sam bio u ovoj drugoj grupi…
Koliko Vas je ispunjavao rad na stripu?
Rad na stripu nikad nije bio pod moranje. Uvek me je vuklo to da kroz crtež nešto kažem. Jer, svaki čovek koji stvara, kroz svoje delo nesvesno otkriva samoga sebe, svoje unutrašnje biće. Prvo postoji ta neka unutrašnja realnost, koju ti onda izraziš u onome čime se baviš. To postaje simbolika tvoje unutrašnjosti. Tako da se kod svakog autora može videti njegov duhovni koncept – šta njega u životu zapravo zanima. Mene je to ispunjavalo. Ja sam uvek bio zaljubljenik u istoriju i to se vidi – radio sam i Olivera i Baladu o Slovenima sa stalnom mišlju o tome šta ja to, zapravo, radim. To se i danas vidi – ilustracije koje sada radim za Politikin zabavnik, sve su više-manje istorijske. Šta ja znam, nekako mi se čini da ljudi nedovoljno uče iz istorije. Moja je želja da se neke stvari u duhu tih davnih vremena ponove. Ne da mi budemo neki vitezovi koji nose oklop i mlate mačevima okolo, nego da budemo vitezovi u duši. Postoji ta opšta priča o modernizmu i tradicionalizmu, ali dobar i pošten čovek se u svakom vremenu prepoznaje i uvek je potreban. Ne čini ga takvim to što je moderan ili tradicionalan, nego ga takvim čini duh koji čuči u njemu... U tom smislu govorim o vitezovima – o nekom ko ima više ciljeve, ne samo materijalističke. U nekadašnja vremena je to bila uobičajena pojava, a danas je to retkost. Aludirajući na to vreme ja uslovno govorim o nezadovoljstvu sadašnjim vremenom. Mada, ima vitezova uvek, samo su danas negde skrajnuti. Što je i logično…
Kakav je Vaš odnos prema strip-scenariju? Koliko ste se striktno držali uputstava scenarista, a koliko ste sami nadograđivali scenario i unosili nešto svoje?
Imao sam sreću da sarađujem s ljudima koji su mi dozvoljavali da se slobodno izrazim. Toza je prvi od tih. On nikada nije insistirao na tome da tabla bude bukvalno onakva kako je napisana. Njegov scenario je bio jedan predložak na koji sam ja onda mogao da se nadogradim. On je dozvoljavao apsolutnu slobodu. Naravno, priča je imala neke svoje zakonitosti koje je trebalo ispoštovati. Mislim da ni ono što sam radio sa Dudom Vukojevim, Draganom, pa i Rastislavom Durmanom, nije bio problem. I tu sam uspevao da se snađem. A nisam imao ni nekih velikih primedbi kada sam radio za Amerikance. Dobijao sam scenarija za epizode koje sam radio za Malibu Komiks i ja sam ih pratio. Ameri nisu baš imali neke primedbe – nikad nisam dobijao tablu nazad da doradim nešto. Mada, ja sam tada radio pod Banetovom i Sibinovom supervizijom i oni su mi u svemu tome mnogo pomogli. Naravno, postoje neki stripovi gde sam bukvalno preradio ono što je Toza napisao. Na primer, desilo se to u stripu Stoneman za koji smo dobili nagradu Dečjih novina. E, taj Stoneman je bio potpuno drugačiji lik nego što ga je Toza zamislio, ali on me je pustio da ga napravim onako kako sam ga ja video – kao lika od kamenja i cigli koji se po želji jednog dečaka iz priče pojavljuje iz betona i zidova i kad je ovaj u nevolji, pomaže mu.
Šta se onda dešavalo početkom 1990-ih?
Gašenjem Tarzana došlo je do mogućnosti saradnje sa inostranim izdavačima i to je uglavnom sve išlo preko Ervina Rustemagića. On je bio naš menadžer, koji nam je nalazio posao i distribuirao naše radove. Prvo smo radili kratke horor priče za Baštaj. To su radili i Španci, koliko ja znam. Mi smo uradili veliki broj epizoda. Ja sam radio sa Tozom i Banetom, a radili su i Marinko Lebović, Paja Koza i drugi.
Drugo iskustvo mi je bilo saradnja sa Malibu komiksom iz San Dijega. Zapravo, to je Platinum studio, koji se bavio stripom kroz Malibu komiks, ali su imali i svoju kuću, koja se bavila proizvodnjom ideja za filmove, za koju sam ja radio svašta. Za Malibu sam radio superherojske stripove – The squad, Hard case, neke epizode The solution... Posle toga su oni počeli da prave galeriju likova, koje su onda nudili producentskim kućama, kao predložak za filmove i serije. Imao sam sreću da uradim ilustracije koje su pomogle prodaju ideje za film Cowboys & aliens. To je bila njihova ideja, ali je trebalo da se to vizuelno uradi za producente, koji nemaju puno vremena, već kad prolaze kroz studio, onda im vizuelno rešenje neke ideje za film može privući pažnju. Ljudima iz Drimvorksa (Dreamworks) dopala se naša vizuelna prezentacija i posao je sklopljen… Ali, prošlo je desetak godina dok se ta ideja pretočila u film.
Uradio sam i jednu epizodu Hard case, sa kojom sam jedino bio zadovoljan, ali ona nikad nije objavljena. Rađena je za godišnjak od blizu 60 strana. Bila je to zanimljiva priča o američkim superherojima iz Prvog svetskog rata. Oni propadaju kroz neki vremenski procep i dospevaju na francusko-nemačko ratište, a jedan od likova je i Hitler, koji je tada bio kaplar.
Da li ste imali priliku da odete u SAD?
Pa, nisam… Bilo je svojevremeno nekih razgovora o tome, ali se onda zakuvala čuvena priča na Balkanu i sve je propalo. Mada, ne znam ni da li bih otišao. Ipak, bilo je zabavnije raditi ovde za njih. Dobro se zarađivalo…
Kasnije sam dosta radio sa Sibinom. Iskolorisali smo na stotine strana za Kjuberta, a za Bonelija sam kolorisao Dr Misterea.
Kako je došlo do saradnje sa Bonelijem?
Bilo je čak prilike da crtam za njih. Ervin je to jednom prilikom spomenuo i mene je to povuklo… Tada se pojavio Nejtan Never. Marini ga je izvanredno crtao. Napravio sam nekoliko probnih tabli i poslao ih Ervinu. Njemu se to dopalo, pa ih je pokazao Boneliju. U to vreme je bilo puno crtača Nejtan Nevera, pa mi je poslat scenario za Marti Misteriju. Scenario je pisao neki naš čovek koji živi u Švedskoj, međutim nije ga nikad završio. Pročulo se da ja sa Sibinom radim kolorisanje, pa su mi to ponudili – da kolorišem Doktora Misterea. S Bonelijem nije išlo dalje. Nudili su mi da bojim i Martija Misteriju, ali nisam pristao. Ipak bi to za mene bilo veliko opterećenje.
Kako je Goran Đukić postao Gorski?
Onog trenutka kada sam se okrenuo nama, u smislu da sam počeo da radim ono što je karakteristično za našu istoriju. U to vreme je počela saradnja sa izdavačkom kućom Zmaj. Bane je već sa njima sarađivao, pa sam ja upao kao kolorista nekih ilustracija koje je Bane uradio, a neke sam uradio i sam za knjigu Sveti Sava – princ monah. Tada sam postao Gorski. Hteo sam da napravim neku distancu u odnosu na moj dotadašnji rad. Počela je ubrzo i saradnja sa Politikinim zabavnikom, gde sam pokrivao sve priče sa istorijskom tematikom. Prve ilustracije sam radio stripskom tehnikom – olovka, tuš, otisak, kolorisanje sivog otiska – i tako urađenu ilustraciju sam slao poštom. Sad to radim sasvim drugačije – bez tuša, uradim olovkom, ubacim u fotošop,obojim i pošaljem.
Toza i ja smo jednom razgovarali sa Zeferinom Grasijem, glavnim i odgovornim u Zabavniku, o saradnji, negde u vreme čuvenog bombardovanja. Dogovorili smo se da napravimo celu seriju istorijskih priča. To bi bio veliki posao. Jeste da sam se ja uvek zanimao za istoriju, ali Toza je to drugačije posmatrao – on je više sklon avanturi, ne ulazeći previše u istorijsku potkovanost neke priče, na čemu su oni insistirali, a već su imali svoje pisce u Politikinom zabavniku, koji su za to bili vrlo potkovani.
Saradnja sa Zabavnikom započela je mojom željom da uradim strip o Svetom Savi. Čak sam se dogovorio sa Zoranom Kolundžijom, urednikom Prometeja, da ga prvo uradim za njih. Međutim, nikad nije došlo do realizacije tog projekta. Ali, negde i dalje imam te table… Ipak sam uradio strip od četiri strane Sveti knez Lazar i to sam odneo Grasiju u Zabavnik. Njemu se to dopalo, ali ne kao strip, jer oni to ne praktikuju, već kao ilustracije za priču o Kosovskom boju. I tako je počela naša saradnja dok je još trajalo bombardovanje. Odvijala se s prekidima do danas.
Koliko danas pratite strip?
Slabo. Manje-više ga ne čitam, ali prođem internetom, pogledam radove crtača za koje sam čuo da su interesantni. Pratim pre svega šta se crta, koje teme zaokupljaju svet stripa. Znam da mnogi naši momci rade za inostranstvo. To je lepo, ali bi bilo mnogo lepše kad bi za te pare radili ovde. A možda će jednom tako i biti…
Kako gledate na situaciju u domaćem stripu?
Nažalost, to je pre svega pitanje finansija. Jako je teško uraditi nešto za šta ne znaš unapred da li će biti plasirano, kada i u kojem tiražu. Nekad se to znalo – ako uradiš licencni strip za izdavača koji je afirmisan, znao si da ćeš dobiti nadoknadu. Pošto za to danas kod nas nema mogućnosti, momci koji rade su prinuđeni da sarađuju sa Francuzima, Amerikancima… To je neminovnost. Koliko domaći izdavački kapital može da pomogne da se ljudi okupe ovde i nešto urade, ne znam. Nemam nikakve podatke koliko se čita strip kod nas. Ne verujem da je sjajna situacija sa Stripotekom, pitanje je kako prolazi Veseli četvrtak… Pitanje je koliko su produkcija i plasman domaćeg stripa uopšte mogući... Videćemo.
Kakav je odnos našeg društva prema stripu?
Sumnjam da je društvo ikad bilo zainteresovano za strip. Društvo čine pojedinci. Neki od njih čitaju strip, neki ne. A nekada se strip čitao… Cele generacije su odrastale na stripovima koje su objavljivali Dnevnik i Forum. Onda su se pojavili i izdavači koji su objavljivali francuske i američke stripove…
Danas, ukoliko bi država imala interes da uzme neki porez na stripu, pokazala bi i interesovanje. Ovako, on opstaje samo zbog zaljubljenika. Mislim da bi strip mogao da se pojavi kod nas kao bitan medij, ukoliko bi se nametnuo kvalitetom. To nije samo kod nas tako… Ne mislim na kvalitet izdanja – taj spoljni izgled, nego na sadržaj. Strip se pretvorio bukvalno ili u vračanje, gatanje, aždaje, babaroge, demone svake vrste, ili u superheroje – puku zabavu. To je najčešće iživljavanje scenarista, koji svoji najdublje duševne probleme ispoljavaju kroz scenarija, tipa užasnih horora, koji nemaju dubljeg smisla, osim da šokiraju. Ali to može u samo par brojeva. Mislim da se generalno postavlja pitanje smisla, kao i u svemu drugom. Ako samo insistiraš na zabavi, to onda posle izvesnog vremena postaje kontraproduktivno. S druge strane, ima mnogo kvalitetnih ljudi, koji po mom skromnom mišljenju, a bez želje da nekoga uvredim, traće talenat na gluposti. Toga ima pogotovo u Americi, u američkim stripovima. Video sam neke stripove koji su sjajno nacrtani, gde se dva heroja u četiri-pet epizoda mlate na krovu neke zgrade. A svaka epizoda je na 20 i kusur strana... i to je sve! Posle kažu – kriza stripa! Pa, naravno da je kriza! Treba ljudima ponuditi nešto bolje. Strip treba da bude idealni spoj vrhunskog teksta i dobrog crteža. Pritom ne mislim da treba stripovati pesme. Poezija i strip ne idu, osim epske poezije, koja može da se „ekranizuje“, ali druga vrsta ne. Danas se sve svelo na to da stripsko kolo u Evropi vode scenaristi. Zašto? Zato što žele da prodaju svoje ideje za film. Suština priče o današnjem stripu je da autor želi da ga pretoči u film i da tako zaradi od prodaje prava. Nema drugog razloga što, posebno evropski scenaristi, tako beskompromisno insistiraju na striktnom praćenju scenarija. Pa i neki naši crtači koji rade za francuske izdavače se žale na to. Tamo su scenaristi neki bogovi sa vrha Olimpa ili Ajfelove kule koji svima diriguju kako da rade. Ne dozvoljavaju crtačima da se iskažu. Ima među njima momaka koji su izvanredni i koji bi mogli neke stvari da pomere − kad bi ih scenaristi pustili. Možda u svemu ovome grešim, ali moj utisak je takav.
Kao i u životu, u stripu je mnogo važnije šta radiš, a ne kako. Naravno, to važi tek onda kad se dovoljno osposobiš da neku priču možeš kvalitetno da nacrtaš. Strip se danas pretvorio isključivo u zabavu... Doduše, i zabava može da bude vrhunska.
Da li ste poslednjih godina pokušavali da sarađujete sa francuskim izdavačima?
Iskreno rečeno – nisam. Videvši zahteve koji su bili postavljeni pred neke moje kolege, nisam se našao u tome. Nisam imao ni želju. Izašao sam iz toga, ne žaleći – ropstvo ima svoju cenu, sloboda svoju. Šta je tu problem – kada čovek uđe u neke godine, a traži mu se da crta kao neko drugi, a on već ima nekog iskustva, ima neki svoj rukopis, jako mu je teško da imitira rukopis nekog drugog crtača. Može se čovek siliti neko vreme da radi na taj način, ali je pitanje koliko će u tome izdržati. Danas crtači pristaju da budu robovi zbog finansijske situacije. Onaj koji te plaća svodi te bukvalno na najamnog radnika. Pa, ako nećeš ti, doći će neko drugi. Meni je to opterećujuće u ovim godinama, mada... nikad se ne zna!
Koliko trenutno radite na povratku stripu?
Intenzivno razmišljam, ali je sada sve to pitanje vremena. Dosta radim ilustracije, a radim i na jednoj knjizi – Poema o Voždu. Sa Zmajem imam dogovor da uradim knjigu o Stefanu Nemanji. Ali, imam želju da se vratim nekim stvarima koje sam ranije radio. Kada sam nedavno imao izložbu u Beogradu, momci iz Udruženja stripskih umetnika – Zoki Stefanović, Zoran Tucić... stalno su me pitali da li ću uraditi Olivera ponovo, da li ću nastaviti Baladu… Oni bi to voleli da vide!
A da li bi Vi to voleli da vidite?
Pa, naravno! Samo, treba sklopiti finansijsku konstrukciju. Ukoliko se neko ponudi… Jer, sad dobro uraditi album u smislu da uradiš olovku, pa da lepo obojiš, da to uradiš kako valja, tu treba najmanje godinu dana. Sad treba neko da te plaća godinu dana, a da ne zna šta će posle biti!?... Mada, nije nemoguće! Ja sam u finansijskom pogledu veoma fleksibilan...
Koliko se družite sa strip-autorima?
U kontaktu sam sa Banetom, Sibinom… Sa Perom Meseldžijom se vidim kad god dođe. Sa Mišom Mijatovićem retko… S Tozom se najčešće i čujem i vidim.
Kako ste zadovoljni izložbom koju ste 2011. imali u Beogradu?
Zadovoljan sam. Sreo sam dosta ljudi koje nisam godinama viđao, a upoznao sam i po prvi put neke autore, kao što je Aleksa Gajić. Dosta dugo nisam u svetu stripa, ali je interesantno da, iako godinama radim za Politikin zabavnik, sem Zeferina Grasija nisam poznavao tamo gotovo nikog. Mnogi su se pitali ko se krije iza pseudonima Gorski i tad su imali priliku da to otkriju, da me upoznaju, a i ja njih.. Takođe sam sreo jednog starog prijatelja iz sveta filma, Nikolu Stojanovića, čiji scenario za film je svojevremeno bio nagrađen i koji mi je predložio saradnju. Bila bi to neka koprodukcija sa Kinezima. Scenario je otkupilo Ministarstvo kulture, Kinezi su spremni da isfinansiraju svoj deo, ali se sad čeka odgovor našeg Ministarstva. Sve se svodi na to ko će biti novi ministar!? Priča za film je veoma interesantna i bilo bi lepo napraviti i strip. Tema je istorijska, ali se provlači do naših dana. To bih, recimo, jako voleo da uradim!
Koliko su druge umetnosti – film, muzika… delovali na Vaš rad?
Bilo je, svakako, puno raznoraznih uticaja. Slikarstvo, pre svega, ima u mom radu pokušaja da se primene i neka slikarska iskustva. Uzgred, možda je po mom mišljenju najveći umetnik Mikelanđelo, ali ne u slikarstvu, nego u vajarstvu. Mene je njegovo vajarstvo fasciniralo! Svaki čovek koji se bavi vajarstvom, a kleše, genije je! Zašto? Zato što ti ne vajaš tako što ti stvaraš oblik, nego oduzimaš od komada višak, da bi dobio željenu skulpturu... Muzika mi je, naravno, uvek bila bitna, mada u poslednje vreme više slušam duhovnu muziku. I film, filmsko kadriranje, svakako da su uticali…
Šta najviše zamerate savremenoj civilizaciji?
Mislim da je savremena civilizacija nekrofilna. Ne obožava se život, već mrtva materija. Sad je bitno samo materijalno, ali ne tako da ga zaradiš, već da dođeš do njega kako bilo. Jedući hleb koji nismo zaradili, zaboravljamo da tako jedemo tuđi trud.
Kakvo je mesto umetnika u takvom svetu?
Da na neki svoj način to pokaže. Slaveći život na način na koji je to radio, recimo, Andrej Rubljov – monah koji je posvetio život najvećoj vrednosti. Umetnik je pozvan da ljudima otvara oči, ali one unutrašnje, na koje je savremeni čovek navukao skramu. Umetnik bi trebalo da bude neko ko ume ono što ne umeju drugi.
Koliko su umetnici danas sposobni da promene nešto u civilizaciji? Koliko umetnost i strip mogu da menjaju društvo i pojedinca?
Kada sam pričao o umetnicima, tu nisam sebe ubrajao. Pojam umetnosti je postao toliko izvikan i profan da je izgubio svaki smisao. Šta može umetnik da promeni? Može da odškrine vrata nekom unutrašnjem traganju čoveka. Time se Dostojevski bavio. Trudio se da odškrine duhovne oči, da odgonetne smisao svog bivstvovanja ovde. Opet bi se mogli vratiti vitezovima i vrednostima koje zastupaju... Danas mladi ljudi nemaju ideal, kao moja generacija koja je kao mlada bila svesna da mnoge stvari ne valjaju, ali, ruku na srce, ništa nije uradila po tom pitanju. Ogroman broj ljudi se ponaša kao da su narkomani – ili nam je premalo, ili nam je preskupo... Ako umetnik ujutro ustane, pogleda se u ogledalo i zapita: „Čemu sve ovo“, on sigurno nije zadovoljan svetom u kojem živi. Svaki čovek, tvrdim, otprilike zna u kakvom svetu živi, ali istovremeno i naslućuje u kakvom bi svetu želeo da živi… Svaki prevarant, narko diler, ubica, u suštini zna kako svet treba da izgleda. A ljudi kao da nemaju snage da pre svega u sebi nešto promene.
Ima li onda strip budućnost?
Naravno! Nekom klincu će značiti neki vitez, pa će i on jednom postati vitez. Možemo se i preko stripa zapitati koje su to prave ljudske vrednosti. Sve što na istinski način izražava ljudski duh može čoveku da pomogne da izađe na pravi put. Kada bi se napravio neki strip o našim kosovskim junacima, čitaoci bi mogli da se zapitaju oko nekih stvari – istih onih koja su mučile i te junake. To su pitanja: treba li voleti drugog i da li išta treba uraditi za njega? Da li ja treba sutra da dam život za komšiju?
Kako Vam izgleda Novi Sad danas?
Grad je onakav kakvi su ljudi koji žive u njemu. I to se vidi. Danas treba zaista puno ljubavi da bi se istrpelo sve što se dešava u gradu. Meni smeta ta jedna nebezbednost koja vlada u gradu. Kad to kažem mislim na moje klince – moj najstariji je drugi razred gimnazije, dok je mlađi osmi razred. Priče koje od njih čujem kad se vrate posle izlaska „u život“, nisu bezazlene. A bojim se da društvo zatvara oči pred tim stvarima. I sama škola danas je jedna tužna pojava… Sve to povećava značaj kućnog vaspitanja.
Kad čovek to malo šire sagleda shvati da je kod nas sve ikebana – pogledajmo samo politiku – bulumenta ljudi koji nam rade šta hoće, a od nas očekuju da im aplaudiramo!
Šta je potrebno da se mladima ponovo približi strip?
Moji klinci konkretno ne čitaju strip. Više su vezani za Politikin zabavnik – pročitaju Garfilda, Hogara. I oni doživljavaju strip kao jevtinu zabavu – pročitaš ga, nasmeješ se i to je to. Šta treba uraditi – pa podići kvalitet stripa. Privući omladinu… Mi možemo da pričamo da valja ili ne valja Hari Poter, da ne valja strip koji se nudi mladima, ali šta je alternativa? Treba nešto uraditi. Na kraju krajeva, mi smo napravili tu knjigu o Svetom Savi. Sveti Sava je u svoje vreme, kao mlad čovek, bio sve samo ne oličenje mladog čoveka danas. Sada je vreme kada ne živimo svoje živote, nego tuđe. Gledamo kako drugi žive. Pre ili kasnije će se ljudi vratiti pitanjima koje ja postavljam. Čemu sve ovo služi? Da li samo trenutnom uživanju? A šta posle? Ne vidim u tome smisao života, u prolaznim stvarima.
(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар