Ko je Dragan Ivković?
Ukratko - zaljubljenik u umetnost, slikarstvo, strip, filmove i muziku. I, naravno, zaljubljenik u svoju porodicu i svoj Srpski Miletić.
Čega se najradije sećate iz detinjstva?
Zaista mnogo čega. Živeo sam u ulici na periferiji Miletića. Jedan red kuća, a preko zemljanog i prašnjavog puta nekada je bila reka zvana Mostonga. Na samo nepunih desetak metara od kuća. Tu smo kao klinci naučili da plivamo. Preko zime ta Mostonga bila bi zaleđena i to poprilično debelim ledom. Sećam se da smo pravili klizaljke od drveta sa nekom debljom žicom ispod i klizali se. Koliko se sećam, te klizaljke smo zvali sličuge.
Mostonga je inače bila prepuna riba. Hvatali smo te ribe preko zime, ali kako... U to vreme imali smo sladoledžiju koji je sekao ogromne količine leda i taj led odnosio da skladišti u neku ogromnu rupetinu, koju je posle zatrpavao slamom i nekakvim daskama. To mu je preko leta služilo za pravljenje sladoleda. E, na tom mestu gde bi on vadio led, izlazilo je toliko mnogo riba da su se međusobno gurale ne bi li došle do vazduha. Vadili smo ih golim rukama. Kad bi se taj otvor ponovo zaledio, mi smo svako za sebe probijali rupe u ledu veličine do jednog metra u prečniku i čekali ribu, jer smo znali da će se pojaviti da bi uzele vazduha.
Nakon nekoliko godina prokopan je kanal Dunav Tisa Dunav i sva voda iz Mostonge je nestala. Kako je voda polako nestajala. tako je i riba počela da se vidi takoreći i golim okom. Sećam se da se celo selo sjatilo da hvata tu ribu. Odrasli su imali prave mreže, a mi klinci krali smo iz kuće zavese sa prozora. Hahaa!! Kakve smo batine dobijali zbog toga.
Nakon potpunog isušivanja Mostonge pored kanala D.T.D. zasađene su topole od kojih je nastala prava šuma. E, to je bio naš raj. Tu smo se igrali svega i svačega. Ponajviše kauboja i indijanaca. Pravili strele, drvene pištolje, drvene noževe. Ma svašta smo pravili. Pravili smo maske sa perjem kao i u indijanaca. Ovde govorim samo o mojoj ulici i deci iz ulice. Bilo nas je zaista mnogo i detinjstvo nam je bilo prepuno zabave i bezbrižnosti.
Krađa voća je bila neizbežna. Od trešanja pa do oraha u kasnu jesen. Ma toliko bih mogao da pričam o detinjstvu da bih mogao knjigu da napišem.
Kakav je bio Srpski Miletic tada, a kakav je sada?
Sećam se da su mnoge kuće bile pokrivene trskom umesto crepa i to skoro jedna trećina u selu. Putevi po ulicama zemljani. Jedino je put glavne ulice bio zasut sto sitnim do krupnim kamenjen. Trotoari su bili popločani ciglom. Preko leta ti putevi su bili prepuni prašine, a kad kiša padne, to je bila takva kaljuga da su jedino konjskom zapregom mogli da prolaze. Konjske zaprege su tada bile jedino prevozno sredstvo za meštane. Doduše retko ko je imao svoju zapregu, ali je tadašnja Zemljoradnička zadruga izlazila u susret meštanima i vršila prevoženje ljudi u zavisnosti od hitnosti i potrebe. Zadruga je imala mnogo zaprega, a konjima se i obrađivala zemlja tada.
Vodovoda naravno tada nije bilo, već su na nekoliko mesta na ulici bili iskopani bunari, odnosno pumpe za pijaću vodu. Da bi natočio kantu vode, morao bi da poprilično dugo čekaš da dođeš na red. Bilo je mnogo bunara sa đermom. Neki su odatle pili vodu i koristili za kupanje i stoku.
Struja je bila nikakva. Mogao si da popališ nekoliko sijalica, slusaš radio, ako si ga imao. TV nije imao niko u selu. Bio je jedan TV koji je postavljen u jednoj velikoj seoskoj Sali, gde su samo odrasli mogli da ulaze i uključivan je uvek predveče. Ljudi su bili zaposleni na ciglani, kudeljari i Zemljoradničkoj zadruzi. Pamtim da su tada ljudi imali mnogo krava i da je svako svoje krave izvodio na ulicu na mesto gde prolazi seoski čuvar krava, koji je iste terao na ispašu van sela na jednoj ogromnoj livadi. Vraćao se sa njima predveče i svako je morao da sačekuje svoje krave. Interesantno da su mnoge krave same dolazile kući, koliko su već bile navikle.
Danas je Srpski Miletić naravno nešto sasvim drugo. Sve ono što nismo imali danas imamo. Jedino više nemamo posao, jer su nam oteli zadrugu, kudeljaru odavno ugasili i privatizovali, ciglanu oteli i srušili do temelja.
Ostali su samo kafići i kafane kao i jedan nazovi omladinski dom koji je iskorišćen samo desetak posto. Mislim da sam ovim sve rekao. Ako nastavim, pripašće mi muka… Uostalom, u celoj državi je isto…
Kada i kako ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
U kontakt sa stripom došao sam kad sam bio u drugom razredu Osnovne škole. Prvi list na koji sam se pretplatio bile su, koliko me sećanje služi, Male novine. Kasnije sam počeo da uzimam novine Jež, dok nisam došao u kontakt sa Politikinim zabavnikom.
Prosto sam bio opčinjen tim listovima, kada sam ugledao jedan kaiš stripa o Tarzanu, koji je išao u nastavcima, i Princom Valijantom... Tarzan me je toliko opčinio da sam odmah počeo da ga crtam gde god sam stigao.
Ni dan danas ne znam zbog čega. Čak sam ga i slikao u to vreme, odnosno kolorisao. Nisam mogao da se odbranim od školskih drugara koji su tražili da im crtam Tarzana.
U to vreme najviše sam čitao Tarzana i Princa Valijanta, zatim sve stripove Nikad robom (Mirka i Slavka), a u Politikinom zabavniku Flaš Gordona.
Kako je vreme prolazilo, počeli su da se pojavljuju na kioscima raznorazni stripovi. Prosto sam „gutao“ stripove, bilo vestern, bilo ma koji drugi. Svaki dinar koji sam dobijao za užinu u školi ja sam trošio na stripove.
To je trajalo čak i u srednjoj školi, pa i posle završetka srednje škole. Sve to se smanjilo kad sam otišao u JNA. Ali, nakon izlaska iz JNA opet sam nastavio da ih kupujem i čitam.
Da li ste pratili i Dnevnikove edicije Lunov magnus strip i Zlatnu seriju?
Naravno da sam prati. Njih je bilo u to vreme ponajviše, Teksa Vilera, Kapetana Mikija, Komandanta Markaa, Bleka....
Kako je teklo vaše dalje školovanje i karijera ?
Nisam se dalje školovao. Postao sam vrstan automehaničar i poljomehaničar. Usavršavao sam svoje znanje na raznoraznim seminarima u zemlji i inostranstvu. Najviše ovde kod nas i Slovačkoj..
U međuvremenu sam položio mnoge kurseve - mašinbravar, limar i autolimar, zavarivač. Prosto sam želeo to sve da naučim. Interesantna stvar je da mi je sve išlo od ruke.
Kada ste počeli da se bavite stripom?
Odgovoriću na ovo pitanje, samo što bih ga ja malo preformulisao, jer mi je to vrlo važno da ispričam tako da i cela slika o mom bavljenju stripom bude jasnija.
Odakle mi ideja da se bavim stripom i kako je doslo do te ideje? Moj životni san nije bio ne da se bavim stripom, već da sam na sopstveni scenario napravim jedan strip. Mislio sam, kada ga završim, da platim nekome da mi taj strip odštampa ovde u lokalnim štamparijama u nekih 20 primeraka, čisto kao uspomenu i da sam sebi dokažem da i to mogu da uradim. Ni na pamet mi nije padalo da se aktivnije bavim stripom, jer sam bio svestan, čitajući i gledajući stripove, da nisam bio ni blizu tog kapaciteta. U tu avanturu upustio sam se davne 1985. godine. Da sve bude interesantnije, koliko god sam voleo da crtam Tarzana, ja sam se odlučio da nešto sasvim drugo uradim. To je trebao da bude strip o Vikinzima. Gledao sam ih po stripovima u Politikinom zabavniku i bio sam oduševljen njihovim brodovima, odećom, oružjem...
Kada sam počeo da radim, nisam ni slutio da ću ući u tantalove muke. Interneta nije bilo, a imao sam vrlo malo podataka o Vikinzima. Trebalo je dosta toga znati o njima da bi strip bio verodostojan. Morao sam da menjam scenario i svodim priču gde neću morati da se bavim tim podacima.
Miodraga Ivanovića Mikicu sam samo poznavao iz viđenja. Nisam imao pojma da se bavi crtanjem stripova.Viđao sam stripove sa njegovim potpisom i čitao ih, ali nisam pojma imao da ih crta moj Miletićanin.
Jedan moj prijatelj građevinski inženjer dolazio je kod mene i video šta crtam. Pošto je radio zajedno sa Mikicom, on je Mikici preneo šta ja radim, odnosno da crtam strip. Bio je toliko radoznao da je došao iz Miletica kod mene kući u Bački Brestovac, gde sam se u međuvremenu preselio, da vidi šta ja to crtam. Tada smo se prvi put u životu zvanično upoznali. Poneo je bio neke svoje radove da ih vidim. Dugo smo razgovarali, a ja sam kao sunđer upijao svaku njegovu reč. Video sam odmah da nije bio oduševljen mojim crtanjem, jer sam grešio na mnogim mestima. Ponudio mi je pomoć u savetima, što sam ja, naravno, sa oduševljenjem prihvatio. Tako je počelo nase druženje i saradnja. Skoro dve godine ja sam samo vežbao crtanje. Anatomiju čoveka, konja, delove tela, glava, ruke noge, prsti. Ma sve živo dok nisam postigao neki zadovoljavajući rezultat u crtanju. Vikinge sam ostavio po strani, računajući nastaviću ih, ima vremena. Ja sam stalno mislio na moj strip Vikinge i ni na kraj pameti mi nije bilo da crtam Bleka. Pogotovo ne za Dnevnik.
Kad je došlo vreme, Mikica i ja odlazimo u Dnevnik u redakciju za strip, kod urednika Sretena Draškovića, stara zgrada, četvrti sprat. S obzirom da je Mikica bio provereni strip crtač, Drašković je prihvatio Mikičinu preporuku da se okušam u stripu. Dao mi je jedan stari scenario Bleka i tražio da mu odradim po tom scenariju prvih pet strana. Tri u olovci i dve u tušu.
To sam veoma brzo odradio. Već sledeće nedelje Mikica i ja odlazimo kod Draškovića sa mojim radovima. Kada je pregledao moje radove, Drašković nije verovao da sam ih sam uradio, pa je tu preda mnom pitao Mikicu nije li Mikica umešao prste... Pošto smo ga uverili da Mikica nema udela u tih pet tabli, Drašković mi je rekao: „Ivkoviću, ti si od stotinu crtača jedini koji je iz prve dobio scenario za strip. Svaka čast, čestitam“.
Otvorio je svoju fijoku, izvadio scenario i uručio mi.
Priznajem da sam bio presrećan i veoma uzbuđen. Dok smo se vraćali kući, ja sam svo vreme razmišljao u šta sam se ja to uvalio i hoću li ja to uspeti da odradim na 72 strane stripa.
Jedva sam čekao da stignem kući i procitam scenario da bih video šta me čeka..
Radio sam tu epizodu oko dva i po meseca. Zapravo, posto sam bio u radnom odnosu, crtao sam posle posla i vikendom, što je ipak puno manje od dva i po meseca crtanja, ali toliko je vremena prošlo dok strip nismo odneli u redakciju.
Drašković je bio zadovoljan stripom koji sam uradio za prvi put. Odmah sam dobio sledeći scenario, a honorar koji sam dobio potrošio sam u njihovom restoranu u Dnevnikovoj zgradi, na devetom spratu. Pola članova redakcije je jelo i pilo dok se dobro nismo ožderali. I dan danas se smejem tome.
Bilo je to 1988. godine, a taj moj prvenac zvao se Dugotrajni dvoboj.
Jedva sam dočekao da se taj moj strip pojavi na kioscima od Triglava do Đevđelije..
Drugi strip sam takođe čekao sa nestrpljenjem, a onda je to sve posle nekako splasnulo i nisam više vodio računa kad će koji moj strip izači iz štampe. Valjda zbog toga što sam postigao svoj životni cilj. A, zapravo postigao sam i više od toga. Uradio sam ukupno šest epizoda Velikog Bleka.
Da li ste se u to vreme družili sa drugim strip autorima?
Osim sa Mikicom i Pekom nisam se družio više ni sa kim. Upoznavao ih jesam, ali se nisam družio sa njima. Pamtim Branislava Kerca i Sibina Slavkovića iz Foruma, gde smo se i upoznali.
Bio sam kod Branka Plavšića u Malom Baču i kod njega smo proveli ceo dan, ako se to može nazvati druženjem. Sve ostale sam upoznavao na Salonu stripa u Vinkovcima. Sećam se i bračnog para Muminović iz Sarajeva koji su crtali porno stripove.
Inače, Mikica i ja smo kumovi. Ja sam venčao Mikicu i krstio mu decu. To kumstvo se desilo nakon mojih nekoliko izdatih stripova. Negde krajem osamdesetih.
Sem Bleka, na čemu ste još radili za Dnevnik?
Sem još nekoliko naslovnica za stripove, radio sam i naslovne strane u koloru za pisane roto romane, što vestern, što ljubavne, što krimi.
Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Bio sam šokiran događajima. Nisam mogao da verujem da nam se to događa. Lakše bi mi bilo da se to odvijalo na način Česke, Slovačke i Moravske. Ali ovako kako je to ovde bilo je strasno.
Kako je tekla vaša karijera tokom devedesetih?
Početkom devedesetih sam samo nastavio sa slikanjem koje sam započeo još davne 1975. godine. Bio sam, a i danas sam jako produktivan, a crtanje stripa mi je još vise pomoglo u slikanju.
Do sada za ovih 40 godina slikanja po mojoj nekoj proceni uradio sam preko 5 hiljada slika, što u ulju, što u pastelu, što u grafitu. Najviše su ulja na platnu.
Imao sam 14 samostalnih i preko stotinu kolektivnih izložbi. Ne postoji kontinent gde nema mojih slika.
Da li je bilo pokušaja da se vratite stripu?
Nije.
Da li pratite strip i danas?
Danas strip ne pratim, ali baš nikako. Prosto nemam vremena za to.
Kakav je, po vama, odnos države prema kulturi?
Nikakav ! Jadan i sraman.
Postoji li sansa da se vratite stripu?
Mislim da sam definitivno završio sa crtanjem stripa. No, nikad ne reci nikad!
Koji je vaš moto?
Napraviti nešto u životu što ćete nadživeti i po čemu će te pamtiti. Nemoj da odeš sa ovog sveta kao da nisi ni postojao.
Dragan Ivković Gagi je rođen 08.09.1953. godine u Odžacima. Detinjstvo je proveo u Srpskom Miletiću, a jedno vreme je živeo i u Bačkom Brestovcu. Oženjen je i otac troje dece. Završio je školu učenika u privredi.
Još u ranom detinjstvu počinje da slika. Svoje prve radove je slikao sa svega osam godina, a prva ozbiljna dela kao i aktivno bavljenje slikarstvom počeo je sa 22 godine.Imao je 14 samostalnih i preko 100 kolektivnih izložbi u našoj zemlji i u inostranstvu. Učesnik je velikog broja humanitarnih akcija i slikarskih kolonija. Osnivač je slikarskog udruženja Viktorija, na čijem je čelu bio 17 godina. Njegova dela danas se nalaze širom sveta. Pretpostavka je da je do danas naslikao preko 5000 dela.
Od 1985. do raspada Jugoslavije bavi se stripom i za novosadski Dnevnik crta stripove o Velikom Bleku. Uradio je ukupno šest epizoda, od koje su dve objavljene. Kao kompletan autor uradio je strip Osvetnik, kao i dve neobjavljene epizode stripa Nindža.
Živi i radi u Srpskom Miletiću.
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар