Sećanja: Intervju: Sreten Drašković

Ko je Sreten Drašković?

Rođen sam 1933. godine u Makedoniji, u Kočanima. Da bi se razumelo otkud ja tamo, moram vam ispričati priču o svom ocu. On je rođen u Hercegovini. U Prvom svetskom ratu nije želeo da se bori na strani Austrougarske. Italija je bila u Prvom svetskom ratu saveznik, pa je tamo prešao. Uspeo je da pređe preko nekih 15 „žica“ da bi dospeo u Italiju. Bilo je zimsko vreme... Onda je stigao u Rim, gde je završio francusku obuku, pa kao srpsko-francuski dobrovoljac otišao na Sоlunski front. 

Kad se završio Prvi svetski rat, on je peške kao vojnik prešao put od Soluna do Pečuja. Ja sam time još kao dečak bio šokiran! I sada, kao čovek koji je proživeo svoj život, isto o tome razmišljam i divim mu se! Stvarno neverovatno! Jer, on je mogao da ode u SAD, a ne u Solun da ratuje.

Mnogi solunski dobrovoljci dobili su zemlju ili u Vojvodini ili u Makedoniji. On je dobio zemlju u Makedoniji. U Sremskoj Kamenici je završio školu za žandarmeriju i dobio  zaposlenje. Vremenom je postao upravnik jedne žandarmerijske stanice tamo dole. Bio je jedno vreme angažovan protiv komita. Tu je bio sve do 1941. godine. Sagradio je novu kuću u Skoplju. Mi smo prešli u tu kuću. Onda su došli Nemci, a za njima i Bugari. Da Bugari nisu došli, mi bismo ostali u Skoplju stalno. Međutim, kada su došli Bugari, sve Srbe su proterali u roku od 24 sata u Srbiju. Među njima smo bili moj otac, ja i naša porodica. Ja sam imao brata, sestru, mamu. Tako smo postali izbeglice u Srbiji.

Za vreme rata bila je glad. Moj otac je dva puta preživeo bombardovanje. Ja sam kao dečko preživeo u Čačku bombardovanje nemačkih štuka – pamtim kao da je juče bilo. Imao sam osam godina... Partizani su 1941. oslobodili Užice i Čačak, pa su Nemci u znak odmazde bombardovali te gradove. Posle rata je tata prešao u Novi Sad. Zašto? Zato što se u našu kuću u Skoplju uselio jedan visoki partizanski funkcioner i nismo mogli da uđemo u našu kuću. Tata je tako ostao u Novom Sadu i ja sam tu rastao...

Pošto je posle oslobođenja bilo jako teško stanje, tata je predložio da idem u neku srednju stručnu školu, a ne gimnaziju, kako bih što pre došao do zaposlenja. Ja sam odabrao, pošto sam imao sklonosti ka crtanju, arhitektonski odsek u srednjoj školi. Završio sam to i dve godine radio kao arhitektonski inspektor u Somboru. Pošto sam želeo da se razvijam na umetničkom planu, hteo sam da upišem Akademiju umetnosti u Beogradu. Međutim, kako za to nisam imao para, a u Novom Sadu je pre osnivanjа Akademije umetnosti postojala Viša pedagoška škola – likovni odsek, to sam upisao i završio. Profesori na Višoj školi su bili isti oni koji su kasnije prešli na novoosnovanu akademiju – Bogumil Karlavaris, Jova Soldatović, Boško Petrović... To su bili moji profesori.

Nakon što sam to završio, hteo sam da upišem istoriju umetnosti. Opet nisam imao para za Beograd – u Novom Sadu je postojao Filozofski fakultet, ali bez odseka zа istoriju umetnosti. Onda sam upisao književnost i diplomirao. Kao profesor književnosti sam dve godine radio u Prijedoru. Zašto tamo – jer je plata bila duplo veća nego u Novom Sadu!

Kako ste dospeli u Dnevnikovu redakciju zabavnih izdanja?

Radeći u Prijedoru, pročitao sam oglas da Dnevnik traži novinara-urednika za zabavna izdanja. Pročitam – traži se filozofski fakultet, književnost i likovna umetnost! A ja imam i jedno i drugo! Neverovatno kako se to potrefilo! Konkurisao sam, ali nisam odmah bio primljen. Mitar Milošević, koji je bio direktor Organizacije udruženog rada Izdavačka delatnost u Dnevniku pozvao me je na razgovor. Njegova uzrečica, kao Crnogorca, bila je „Sedi, kneže!“. Seo sam i više od sat vremena razgovarali smo o svemu i svačemu. Onda mi reče: „Kneže, primljen si!“. 

Onda je tako bilo. On je odlučivao o tome. To je bilo 1966. godine. A nisam znao uopšte ni čime se bave Zabavna izdanja! Bio sam primljen i trebao sam da upoznam posao. Vlada Dubravčić je bio glavni urednik Redakcije zabavnih izdanja. Izlazile su nedeljne novine Veseli svet i Vlada me je ubacio u taj list. Veseli svet je bio dosta interesantan u to vreme i na neki način progresivan. Bavio se umetnošću tako što je kontaktirao sa umetnicima – pozorišnim, filmskim, likovnim... Ja sam imao zadatak da pravim intervjue sa umetnicima. Sećam se Staše Pešić, čuvene glumice (Pozorište u kući) – bila je izuzetna osoba! Razgovor smo vodili u Narodnom pozorištu u Beogradu. Bila je pomalo ogorčena – svaki dan je imala po neku predstavu, za razliku od koleginica i kolega koji imaju po nedelju dana ili 15 dana razmaka, a plata je bila ista!

Onda, 1968. godine, pokreću se Lunov magnus strip i Zlatna serija, na inicijativu Mitra Miloševića. Ja tu postajem jedan od urednika strip-izdanja. To je za mene bila novost, jer se ja nisam bavio stripom. Od samog starta sam morao da učim i da upoznajem tu oblast. Prvenstveno sam obraćao pažnju na likovni aspekt – scenario me nije toliko interesovao. Vremenom, sve više sam upoznavao junake, kao i odakle mi dobijamo stripove – Boneli i Dardo iz Milana. Mi smo sa njima uspostavili kontakt, imali međunarodne ugovore; često smo putovali tamo. U samom startu me je iznenadilo jer smo dobili odrešene ruke da sa njihovim materijalom radimo šta želimo.

Relativno brzo vaša redakcija uspostavlja saradnju i sa domaćim autorima...

Kako je vreme teklo, na naše prijatno iznenađenje, tiraži su sve više rasli. Recimo, od 30 hiljada, 50 hiljada, što je bio ogroman tiraž za one vreme, mi smo dostizali 100 hiljada primeraka po jednom broju, što je bilo neverovatno za Jugoslaviju. Mi smo to negovali... Međutim, odjednom se kod Darda (vlasnik Sartoris) stvorio vakuum – nije više bilo novih epizoda Velikog Bleka! Nismo znali šta da radimo. Jedno vreme smo čekali... A onda su se pojavili Bane Kerac i Toza Obradović, sa njihovim stripom Poručnik Tara... Dolaze dva mladića od nekih dvadesetak godina, onako snishodljivo ulaze, sa tremom i meni se obraćaju. Daju  mi dve-tri table tog stripa. Ja pogledam onako na prvi pogled – dopalo mi se sa likovne strane (nisam znao sadržaj). Tražio sam od Toze da mi dâ sinopsis. To mi se dopalo, pa sam tražio i gotov scenario za jednu ili dve epizode. Toza mi dâ scenario, ja pročitam, dopadne mi se i kažem: „Hajde, radite!“. Oni su bili oduševljeni! E, sad, kako su oni došli do mene? Slavka Bošnjaković, koja je bila likovni urednik, radila je strip Kurir Mladen (scenario je napisao Vlada Dubravčić). Strip je objavljivan u Zlatnom klikeru. Bane i Toza su to čitali i pomislili – umesto da idu u Forum ili Dečje novine, što da ne odu u Dnevnik? Uz to, Toza je imao vezu sa Staborom – izuzetnim karikaturistom Borislavom Stankovićem. Toza je otišao kod Stabora, rekao mu da bi želeli da sarađuju sa Dnevnikom. Stabor ih je doveo onda do mene.

Pitao sam Tozu da li bi on mogao da piše scenario za Velikog Bleka, nakon što prouči sve objavljene epizode. Toza mi je odgovorio: „Ne znam, ali pokušaću, pa ćemo videti...“. Onda se pojavio Branko Plavšić. Izuzetan crtač. Vrlo simpatičan. Toza je prvo s njim počeo da radi Bleka. Ja sam se oduševio Brankovim crtežom! Branko je radio prilično sporo, ali odlično! Posle Branka se pojavio Sibin Slavković... Branko se obratio nekom crtaču iz Dečjih novina. Međutim, umesto njega u Bačku Palanku, gde je Branko živeo, došao je Sibin. Tamo se upoznao sa Brankom i Tozom. Oni su ga prvi put tada videli! Posle su se sprijateljili, postali kumovi... Kad je Sibin počeo da radi Velikog Bleka, ja sam se oduševio. Radio je nešto drugačije od Branka, ali sam ja bio prezadovoljan, jer sam dobio svoje crtače i moglo je da se nastavi izdavanje Velikog Bleka!

Pored Baneta kao crtača, koji je bio izuzetan i najbolji, pojavljivali su se i novi – Pavel Koza, Marinko Lebović, Slavko Pejak, Radič Mijatović, Mikica, Ahmet Muminović... Jako sam bio zadovoljan Ahmetom. Bio je vrlo tačan, a dobar crtač. To je bila ta jedna osnovna ekipa. Radili su mnogo, ali su zarađivali i dobre honorare. To je bila ekipa koja je proslavila novosadski strip u celoj Jugoslaviji. Kad kažem proslavila, mislim da su naša izdanja imala nezamislive tiraže u to vreme, a kad kažem nezamislive – nama je 100 hiljada primeraka jednog izdanja bilo uobičajeno, za razliku od drugih izdavača iz Zagreba, Sarajeva... Interesantno da Srbija nije bila naše glavno tržište. Hrvatska je bila glavno tržište, a i Slovenija, Bosna isto tako. Dnevnik je doživeo na bazi stripa potpuni krah kad se Jugoslavija raspala. Ostala je samo Srbija, a to je bilo otprilike jedna petina tržišta u odnosu na ceo tiraž.

U Sloveniji sam imao jednog izuzetnog crtača – Jelka Peternelja. Izuzetan čovek, koji je bio jako brbljiv... Bio sam dva puta u njegovoj kući i Sloveniji... Na osnovu TV serije Kuda idu divlje svinje, koja je bila veoma popularna, Jelko i ja smo razmišljali da li može da se napravi strip od toga. „Jelko, sve zavisi od tebe“, rekao sam mu. „Ja ću nabaviti filmski scenario, koji ćemo pretvoriti u stripski. Ostalo je sve na tebi“.

Ja sam bio toliko zadovoljan njegovim radom, ne samo crtežom, već je on tako pratio scenario, da kad čitaš strip (nazvali smo ga Crni Roko), to je bilo kao da gledaš film! A pogodio je facu Samardžića fantastično! Dobro me je gnjavio sa honorarom, uvek je tražio više, što je i zaslužio... Ali, morao sam da vodim računa i o redakciji koju sam vodio...

Konkurenti su nam bili Dečje novine i Forum, ali su oni imali drugačije sadržaje i nisu bili konkurencija u pravom smislu.

Intenzivno ste sarađivali sa stranim izdavačima...

Sa Bonelijem smo održavali stalne kontakte, jer smo imali dosta junaka – Zagora, Teksa, Komandanta Marka... Imali smo vrlo dobre odnose. Jednom prilikom pozvao sam Bonelija i Sartorisa da budu gosti Dnevnika. Bio je neki jubilej... Oni su bili stvarno oduševljeni jer nisu znali kako izgleda naša produkcija ovde.

Često smo putovali u Italiju, nekad našim autom, nekad avionom. Baš smo često putovali. Čak mi je to pred kraj karijere i dosadilo pa sam molio Stanojeva da umesto mene šalje nekog drugog. Putovanja su uvek bila zanimljiva i uvek su nas veoma lepo dočekivali. Sećam se da nas je Boneli vodio na večere po ekskluzivnim restoranima, pio se viski na flaše... Saradnja je bila dobra!

Često sam odlazio i u Dardo. Jednom prilikom smo na neki čudan način, u nekom magacinu, našli zaostale epizode Velikog Bleka, za koje ni  Sartoris nije znao! Bavio sa nekim drugim poslovima, automobilizmom... Ja sam bio van sebe od sreće! Jer, pored Branka, pored Sibina, imali smo još i te epizode!

Možete li nešto reći o vašem poznanstvu sa Mitrom Miloševićem?

Kad sam ja došao u Dnevnik, Mitar je već bio u godinama. Njegov Lun kralj ponoći, koga je objavljivao pod pseudonimom, imao je veliki tiraž. Pre stripa, Mitar je svojim romanima uspeo da obezbedi materijalnu bazu za ostalo. Bio je veliki gospodin, inače prvoborac NOB. Otišao je iz armije kao major, već 1946-1947. Odmah je počeo da se bavi pisanjem. Sećam se, na primer, da iako nikad nije bio u Londonu, Mitar je nabavio sve moguće turističke prospekte i koristio ih za romane, nijednom nije pogrešio u nazivu nekog londonskog kvarta. Bio je veoma dosledan. Bio je vrlo inteligentan, prijatan za društvo. Nekih petnaestak godina radili smo zajedno, a onda je kao borac otišao u invalidsku penziju.

Najviše ste sarađivali sa Duškom Stanojevim?

Duško Stanojev je, nažalost,  umro jesenas. Nas dvojica smo bili veoma bliski prijatelji. Zajedno smo došli u Dnevnik. Duško je bio pravi profesionalac. Jako rano je počeo da se bavi novinarstvom, još kao gimnazijalac. U autotransportnom preduzeću je uređivao i pisao za njihov list, pa je odande došao u Dnevnik. I politički je bio dosta angažovan, pa je nekoliko godina bio delegiran ispred Dnevnika u Izvršno veće Vojvodine.

Prema saradnicima je bio dosta strog u smislu davanja predloga i praćenja ostvarivanja tih predloga. Bio je potpuno predan poslu, veoma cenjen u Dnevniku. Kad je Mitar Milošević otišao u penziju, Duško je postao direktor OUR-a. Bio je neumoran, zaljubljen u svoj posao, izdavaštvo i novinarstvo, potpuno predan Dnevniku. Osam godina je bio mlađi od mene...

Možete li ukratno da predstavite vašu tadašnju Redakciju zabavnih izdanja?

Moja redakcija, kojoj sam ja bio odgovorni urednik, imala je 22 člana, otprilike pola žena, a pola muškaraca. Svi su imali srednju školu, a pojedini i fakultete. Najviše je bilo onih koji su završili studije književnosti. Likovnim delom su se uglavnom bavili spoljni saradnici.

Između ostalih, lektor u Redakciji bio je i Mirko Čanadanović. U Redakciju je došao kad je „zglajzao“ kod Tita, kao magistar književnosti. Sve do penzije je ostao u Dnevniku. Među lektorima je bio najobrazovaniji i najbolji. Tu je bila još i Milica Korošec, koja je bila profesor književnosti i radila je kao novinarka i urednik, zatim Mirjana Zamurović, koja je isto radila kao lektor. Tako su naši tekstovi jezički bili veoma čisti. Strogo smo vidili računa da se nijedna jezička greška ne potkrade. Onda smo imali dosta upisivača teksta, uglavnom sa srednjom građevinskom ili nekom srodnom školom, tako da je i titlovanje bilo na visini. Uvek se mislilo na čitaoce, da oni neguju i čistotu jezika i lepotu pisanja.

Redakciju su činili još i ljudi zaduženi za distribuciju. Sa njima smo imali tesnu vezu. Oni su pratili i čuvali svaki broj koji se vratio kao remitenda, čekajući leto. Cela remitenda je preko leta slata na Jadransko primorje i sve se prodalo tamo! Zahvaljujući tome, Dnevnik je bio finansijski najjači izdavač u Jugoslaviji. Bili smo veoma zahvalni tim ljudima iz distirbucije koji su vodili računa o svakom primerku remitende.

Ja se nisam bavio samo stripom. Bio sam odgovorni urednik stripa, ali i urednik drugih izdanja. Među tim drugim izdanjima bili su i albumi sa sličicama, koji su bili veoma aktuelni u to vreme. Pokojni Duško Stanojev, moj odlični prijatelj, direktor OUR-a, jednom me je pozvao i predložio da razmislim o albumu sa sličicama Povratak otpisanih. Ta serija je bila toliko popularna da kad bi se emitovala, nikoga nije bilo na ulici. Posebno je bila popularna među dečacima, jer je bila pravljena baš za njih, za uzrast 15-16 godina. Složio sam se, ali i istakao da se moramo povezati sa autorom – Draganom Markovićem. On je bio urednik Nina, ali i jedan od „otpisanih“ za vreme Drugog svetskog rata. On je napisao scenario za film i posle za seriju i mene nije mrzelo da odem lično kod njega. Upoznali smo se u redakciji Nina. Bio je to jedan izuzetan čovek, pametan, vrlo skroman, prijatan. Dugo smo razgovarali o našem planu i on se složio. Dogovorili smo se da sklopimo ugovor. Marković me je uputio na Radoslava Zelenovića, urednika filmskom programa na televiziji. On je bio dosta težak za razgovor, ali kada sam mu rekao da me je Marković poslao, malo se odobrovoljio. I sa njim smo sklopili ugovor o autorskom honoraru. Pola je honorara išlo njemu, a pola televiziji.

Duško Stanojev i ja smo razgovarali ko će sad tu seriju da adaptira za album. Duško je rekao da niko to ne može da uradi sem mene. Tako da sam ja uradio tu adaptaciju.

Onda nam je sledio jako težak period obezbeđenja autorskih prava za glumce koji se tu pojavljuju, pa prava režisera Aleksandra Đorđevića... Da bih što bolje ušao u materiju, ja sam dva puta putovao na Kosmaj, gde su se snimale epizode serije. Tu sam se upoznao sa glumcima – Draganom Nikolićem, Vojom Brajovićem, Pavlom Vuisićem... Sem albuma, pravili smo i velike postere sa njima. 

Jednog dana na snimanje je došao i Draža Marković, tada jedan od vodećih funkcionera Centralnog komiteta. Za njega se znao sto za kojim je sedeo. I, naravno, jaganjci su se pekli... E, sad, on je dolazio iz Beograda oko 10-11 h na kartanje. A što se tiče jaganjaca, koji su se pekli zbog njega, on praktično nije ni jeo to – gotovo sve su glumci pojeli i ja zajedno s njima!

Bila je to jedna tarapana s tim albumom koja je trajala nekoliko meseci! Od Zelenovića sam dobio celu filmsku traku. Morao sam da do detalja proučim radnju i povežem sličice. Najviše sam se plašio kako će naša štamparija, koja nije bila na nekom nivou, da uradi svoj deo posla. Međutim, kad sam video prve primerke, bio sam oduševljen!

E, sad, zašto sam se dotakao ove teme? Pošto smo Duško Stanojev i ja vodili računa o finansijama (meni je 50% radnog vremena odlazilo na praćenje finansija, prihod−rashod, štamparija, distribucija...), kad je album otišao na tržište, prihod je bio takav kao da smo izdali stotinu brojeva Velikog Bleka! To niko nije očekivao! Uložili smo mnogo truda, ali vratilo se stostruko! Zahvaljujući prihodu od ovog albuma, mi smo praktično pokrili sve rashode Dnevnika, svih redakcija, štamparije, nas, sve! I još nam je ostalo jako, jako mnogo!

Izdavački sektor imao je posebnu redakciju romana – i umetničkih i krimi-romana... I oni su dosta donosili prihoda, pa onda Neven... Bila je to jedna OUR koji se bavio mnogim stvarima. Ja nisam imao svoje radno vreme. Ali, uvek sam dolazio prvi u redakciju. Ne zbog sebe, već zbog mojih saradnika. Zbog toga me i nisu naročito simpatisali, ali moralo se raditi... U redakciji je bio i Pera Mojak, slikar, pa Branislav Dobanovački, koji je posle otišao na Akademiju umetnosti...

Naša redakcija je bila kao jedna velika porodica. A kad su došli ratovi 1990-ih, sve se srušilo kao kula od karata! Sticajem okolnosti, ja sam tada otišao u penziju. Najgore su prošli oni koji su ostali.

Kako je došlo do ideje da se pokrenu  Lunov magnus strip i Zlatna serija?

Na ideju smo došli Mitar Milošević, Dušan Stanojev i ja, ali je Mitar bio glavni pokretač. Imao je njuha, procenio je da to može da ide... Onda je praktično on uspostavio kontakt sa Italijanima, a mi smo nastavili. U početku je to više bilo ispitivanje čitalaca. Kroz nekoliko godina bilo je primetno kako tiraži rastu. To je bio znak da treba da nastavimo. Onda su se množili junaci – spomenimo samo Mister Noa.

Mi smo dobijali gotove stripove od Italijana. Imali smo nekoliko prevodilaca – pokojna Ksenija Tomašev je bila glavna. Uspostavili smo jedan izdavački ritam, kakakv su imali i Italijani. Ispočetka smo morali da nabavimo dosta brojeva. U principu, nismo preskakali brojeve. Smatrali smo šta je prolazilo kod Italijana, proći će i kod nas. Politika se nije mešala uopšte u naš rad, pa samim tim ni neke naročite cenzure nije bilo.

Kasnije smo sarađivali i sa Larusom, na jednom izuzetnom izdanju – Otkriće sveta u stripu, 24 albuma u koloru sa izuzetnim crtačima.

Onda smo pokrenuli jedno izdanje književne lektire u stripu. Zašto smo to uradili? Kad bi učenik otišao u biblioteku, tamo je bilo svega nekoliko primeraka određene lektire, a trebalo je da ih bude pedesetak... S druge strane, stip je mladima bio primamljiviji... Sa komercijalne strane, to je bila vrlo uspešna serija, ali isto tako i gledano sa vaspitne strane.

Sredinom 1970-ih pokrenuli ste reviju Zlatni kliker...

Da, Zlatni kliker je bio nastavak Veselog sveta. Bio je kolažnog karaktera, a u sebi je sadržao i stripove. Hteli smo jednostavno da vidimo kako bi to išlo. Tiraž nije bilo naročito velik, ali su prihodi uspevali da pokriju rashode.

U približno isto vreme jedna druga redakcija Dnevnika pokrenula je reviju Osmeh. Ona je sadržala isključivo viceve i karikature, što je išlo vrlo dobro.

Onda krajem 1970-ih pokrenuli smo Strip-zabavnik, koji se i vizuelno i sadržajno razlikovao. Okosnicu su činili Marčelov Dr Žistis i još jedan strip Rahan. Ovo izdanje je osrednje išlo, bez nekih jako velikih tiraža.

Koliki su bili tiraži Zlatne serije i Lunovog magnus stripa?

Najveće tiraže imao je Blek. On je standardno išao u tiražu 100−150 hiljada, a jedna epizoda dostigla je i 180 hiljada. Ali, najveći tiraž od svih je doživeo Zagor sa Čikom, koji je dostigao tiraž od 200 hiljada. To je bio jedini strip koji je išao u tolikom tiražu. Praktično smo malo i rizikovali sa tolikim tiražom, ali je to prošlo.

Kako ste doživeli situaciju u Dnevniku pred kraj vašeg radnog veka?

Sama kriza je došla s ratom. Sve dok nije bilo rata, nije bilo ni krize. Tako da sam ja otišao u penziju relativno zadovoljan. Jedino mi je bilo žao ljudi koje sam ostavio...

Kako gledate danas na svoj rad u Dnevniku?

Kao na najteži, ali i najlepši period u mojoj karijeri!

Odlaskom u penziju potpuno ste se distancirali od stripa?

Nisam sačuvao veze sa stripom. Tu i tamo sam se sretao sa Banetom i Tozom. Ali, kako je moje osnovno opredeljenje slikarstvo, a za šta nisam imao uopšte vremena tokom rada, već desetak godina slikam. Isključivo ulje na platnu, najviše vojvođanske i novosadske motive. Slike mi se nalaze u nekoliko galerija, uključujući Gradsku galeriju, Auru... Kad imam inspiraciju slikam prvenstveno za  svoju dušu. Ali mi je veoma značajno i kad se neka od slika proda, jer tako mogu da kupim materijal, koji od svoje penzije ne mogu da kupim.

U braku sam sa Milicom, devojački Raletić. Imam ćerku koja ma 50 godina i dva unuka.

Prema vašem mišljenju, da li bi Novi Sad trebalo da dobije Muzej stripa?

Svakako da bi trebalo. Na taj način bi se i nešto pokrenulo. Tu su Bane, Toza i društvo oko njih, koji bi sigurno podržali tu ideju. Ja sam za!…

Sreten Drašković je rođen 1933. godine u Kočanima, Makedonija. Oženjen je Milicom i otac jedne ćerke. Po završeteku Drugog svetskog rata seli se u Novi Sad. Tu završava srednju školu i Višu pedagošku školu – likovni odsek, a zatim diplomira i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek književnost.

Jedno vreme radi kao profesor književnosti, a onda se 1966. godine zapošljava u novosadskoj izdavačkoj kući Dnevnik, gde radi u Redakciji zabavih izdanja. Prvo radi kao novinar u časopisu Veseli svet, a od 1968. godine postaje urednik stripa u edicijama Zlatna serija i Lunov magnust strip. Tokom narednih trideset godina, kao urednik ovih i drugih strip-izdanja.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2014)

Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com