Ko je Predrag Ivanović?
Komplikovano pitanje! Jedan poljoprivredni tehničar koji je crtačku i slikarsku genetiku pokupio od oca. Brat i ja imali smo sreće što smo nasledili taj talenat. Normalan čovek kao i svi drugi.
Kako je izgledalo detinjstvo u Srpskom Miletiću?
Detinjstvo je bilo burno, pošto sam i ja bio buran klinac! Otac nam je bio moler, koji je radio privatno, pa nam je život bio vrlo teskoban – živeli smo u nemaštini. Ali, moglo je koliko-toliko da se normalno funkcioniše. Roditelji su nas forsirali da završimo školu. Ja sam završio srednju poljoprivrednu školu, pošto je u to vreme u Miletiću postojala vrlo moćna zadruga (brat se opredelio za građevinu). Bio mi je neki cilj da se ubacim u zadrugu, što je mi kasnije i uspelo. Dakle, bio je to jedan idiličan seoski život!
Koji su bili Vaši prvi kontakti sa stripom?
To je ujedno bio i momenat kada smo brat i ja počeli da sakupljamo stripove – bilo je to krajem 1970-ih godina. Pošto sam bio jako miran, zaglavio sam u bolnici – operisao sam bruh, otac mi je doneo prvi strip. Uglavnom, bila je to Zlatna serija. Od jednog čoveka koji je takođe ležao sa mnom u bolnici dobio sam još jedan strip. Oba stripa sam posle doneo kući. I tako je sve počelo, i sa sakupljanjem i sa crtanjem.
Koji stripovi su Vas tada najviše privlačili?
Kao i većinu, stripovi o Zagoru i Velikom Bleku. Kasnije su počeli da izlaze i neki drugi junaci… Voleo sam i Konana, uvek su to bile neke interesantne priče, ali bio mi je i crtački zanimljiv.
Vaše ime se, nekako, vezuje za Vašeg brata. Koliko je Mikica uopšte zaslužan za Vaše bavljenje stripom?
Kako da ne… Mnogo je zaslužan, s obzirom da je on prvi počeo da crta strip, a ja sam onda gledao kako on to radi, učio i video sam da to funkcioniše. Pored njega sam i ja počeo da radim. Zato su nam stilovi i bili slični, pošto sam ja pored njega radio. Malo sam, doduše, bio lenj, pošto sam imao neka druga interesovanja, ali krenulo je u tom pravcu. U kući se crtalo, pa sam i ja krenuo da crtam amaterski, ali kada sam video da od toga može da bude nešto, a i da može da bude finansijski isplativo, krenuo sam time da se bavim ozbiljnije.
Kada ste počeli profesionalno da se bavite stripom?
Počeo sam 1986. godine. Krenuo sam sa Nindžom, koga sam radio za Dečje novine iz Gornjeg Milanovca, kao i sa naslovnicama. Brat je već tad uveliko radio Velikog Bleka, pa je došao na ideju da mu budem ispomoć. Produkcija je tada bila velika, epizode Velikog Bleka imale su po šezdeset tabli, a da ne bi on previše gubio vremena, predložio mi je da ja uradim dvadeset tabli u olovci, koje bi on onda istuširao. Tako sam ušao u svet stripa sa 23 godine.
Koliko truda je zahtevao rad na Nindži i Velikom Bleku? Koliko ste uživali u tom poslu?
Uvek sam uživao radeći strip. Kada sam ušao u strip-produkciju, neke stvari su morale da se kanališu, da se držiš nekih utabanih puteva. Sećam se nestrpljivosti da vidim urađen rad objavljen. Naravno, uvek mi je bilo drago kada bi neko primetio moj rad i pohvalio ga.
Tokom 1980-ih bavili ste se samo stripom?
Počeo sam da radim u firmi 1984. godine, a dve godine kasnije sam počeo da se bavim stripom. Dakle, paralelno sam radio i jedno i drugo, ali vremena su onda bila normalnija…
Da li ste u to vreme zajedničkog rada sa Mikicom, razmišljali da pokušate da nešto uradite i samostalno?
Da, naravno. San svakog crtača je da nastupi samostalno. Međutim, u ono vreme niko nije razmišljao da će se desiti to što će se desiti početkom 1990-ih. Mislili smo da ima vremena i za samostalne crtačke projekte. Međutim, kao samostalan autor u Dnevniku pojavio sam se na sasvim drugi način – kao scenarista.
Kako je došlo do toga da počnete da se bavite strip-scenarijem?
Uvek sam voleo da maštam i imao sam šlifa za priču. Brat je to znao i onda 1990‒1991. godine Dnevnik je ostao bez scenarista. Glavni urednik je predložio Mikici da on radi scenarija. Međutim, on ma koliko da je crtački jak, toliko za scenario nije imao nikakvog šlifa, pa je predložio mene. Krenuo sam odmah sa Blekom. Odneo sam scenario za nekoliko tabli i dobio sam zeleno svetlo da to mogu da radim.
Šta se dalje dešavalo početkom devedesetih godina prošlog veka?
Pošto više nisam bio anonimus – imao sam već nekoliko epizoda Bleka koje sam uradio zajedno sa Mikicom, izašao sam pred urednika sa predlogom da samostalno uradim neke epizode. Dali su mi prvo da radim neke kraće stripove, koji su išli iza glavnih stripova. Radio sam jedan kraći strip po scenariju Dude Vukojeva i radio sam Džoni Densera, takođe prema Dudinom scenariju. Onda je krenula inflacija, isplata je kasnila, a kada bi bila isplaćena izgubila bi vrednost, tako da je to sve sa Dnevnikom stalo. Onda smo pokušali da sarađujemo sa Politikinim zabavnikom. Toza Obradović je uradio scenario za strip Jazula, a Mikica je nacrtao. Tadašnja urednica Zabavnika rekla je da je zainteresovana. Toza je, iz određenih razloga, izašao iz toga i Mikica i ja smo odlučili da nastavimo s tim, samo pod drugim imenom – Galar, pa sam ja uradio 5‒7 scenarija, a na osnovu 4-5 njih su nastali stripovi. Bile su to priče od po 12 tabli. Kada smo odneli te epizode u Zabavnik, na uredničko mesto je došao Zeferino Grasi, pa nam je rečeno da više nemaju novaca za objavljivanje novih stripova. Možda smo i mi napravili grešku, trebalo je da to damo da se objavi bez ikakve naknade. Jer, sad za Galara retko ko zna.
O čemu se radilo u Jazuli, odnosno u Galaru?
To je bila neka domaća verzija Konana. Šteta što nije publikovano.
Koliko ste tokom rada na scenarijima imali prilike da unesete nešto svoje, lično?
Radeći na Bleku, morao sam da se držim osnovnih normativa. Inače, imao sam potpunu slobodu. Čak kad sam radio Blekovog dvojnika nisam ni znao da je već postojala takva epizoda!
Tokom 1990-ih udaljili ste se od stripa?
Da. Tada je sve krenulo sa ratnim zbivanjima, koja su ovde bila veoma blizu i ja sam se potpuno udaljio od stripa. Negde 1997. godine krenuo sam da se bavim slikarstvom. Živeo sam u maloj sredini, gde internet nije postojao. Bio sam ubeđen da strip više nigde ne funkcioniše, kao što je to bio slučaj kod nas! Moram da priznam da sam nekih 15 godina živeo u toj zabludi! A onda sam video da to u svetu funkcioniše prilično dobro. Onda smo Mikica i ja pozvani da dođemo u Osijek, na promociju strip-festivala u Makarskoj. Tada sam video da postoji još ljudi koji su zainteresovani za strip. Posebno mi je bilo značajno poznanstvo sa Dejanom Đokovićem Dekarom – to je bio jedan veliki preokret. Sa njim sam počeo mnoge stvari da radim i njemu moram mnogo da zahvalim za to što radim. On me je trpeo, podržavao, davao mi reference, prevodio sa engleskog...
Prvi strip posle pauze bio je Zabava za celu porodicu?
Da, to je došlo posle 15 godina pauze, tokom koje uopšte nisam crtao. Međutim, kad se prva epizoda Zabave odštampala, meni je to izgledalo katastrofalno! Crtački sam verovatno bio bolji od drugih autora koji su radili Zabavu, ali je sama epizoda izgledala gore. Pitao sam Dekaru šta misli o tome i rekao mi je da treba da pročistim crtež, da izbacim sitne linije. To je neki momenat mog novog razmišljanja o stripu. Posle sam radio još jednu epizodu Zabave.
Uradili ste i jednu epizodu Džeka Siborna?
Da, to je bilo 2010. godine. Opet je Dekara bio zaslužan za to. Uradio sam dve epizode, jednu sa Plavšićem, a drugu sam. Dekara mi je predlozio da uradim četiri probne table za strip-serijal o zombijima scenariste Gerija Rida iz SAD. To se njemu svidelo, pa sam uradio dvadesetak tabli koje su publikovane 2007. godine u izdanju Dad World Chronicles. Zatim sam sa Dejvidom Hiltonom uradio jedan ceo album od 48 tabli, ali mislim da to nije nikad objavljeno. Prvi posao koji je donosio novac, bio je strip sa Krisom Meklajnom Celtic shaman. Imali smo jako dobru saradnju. Čovek je bio maksimalno zadovoljan sa mnom, a i ja s njim. Tih 48 tabli je odštampano kao sveska. Zatim je došlo do saradnje sa Jovanom Jeftićem, Beograđaninom koji živi u Francuskoj. Uradio sam jedan strip s njim za francusko tržište. Tako sam se približio francuskom stripu i tu sam sebe nekako prepoznao i opredelio se. Uradio sam 48 tabli tog stripa – prvi album, a zatim i deset tabli druge epizode, ali je tu stalo. U međuvremenu je sa mnom kontaktirao francuski scenarista Mišel Difran, pa sam i sa njim uradio neke probe. Trenutno ponovo radim na stripu Celtic Shaman sa Krisom Makvejdom i na ilustracijama.
U poslednje vreme ste se više orijentisali na crtanje, a ne na scenario?
Da. Za francuske izdavače veoma je teško progurati sopstvenu priču. Mislim da je to jedini način da se autor ubaci na francusko tržište.
Vi ste se 2008. opredelili da se potpuno posvetite umetničkom radu, odnosno prestali ste da radite u zadruzi. Da li mislite da ste pogrešili?
Mislim da je to trebalo mnogo ranije da uradim! Da sam imao prilike da ranije saznam za zbivanja u savremenom stripu, mislim da bi to bilo mnogo bolje za mene! Posao koji sam imao bio je takav da me je sputavao i da ništa drugo nisam mogao da uradim. Plate ko plate nisu bile nikakve. Tavorio sam u firmi. Imao sam stalan posao, ali kad sam došao do ovih saznanja, doneo sam odluku. Prvih dve-dve i po godine radio sam za džabe. Ne mogu da kažem da je bilo svejedno. Dolazio sam u situaciju da razmišljam da li sam dobro postupio.
Koliko danas pratite strip, a posebno rad domaćih autora?
Jako slabo. I dan-danas jako retko kupujem stripove, a i što kupujem, to je ono što mi je interesantno crtački. Ne obraćam toliko pažnje na scenario. Jednostavno sad i nemam vremena.
Šta Vas je u poslednje vreme privuklo kada je strip u pitanju?
Nikada svoje gledanje na strip nisam tako usmeravao. Moj rakurs gledanja u stripu se kreće od stilizovanog, do potpuno realističkog stripa.
Koliko se družite sa ljudima iz sveta stripa?
Moje druženje se i svelo na ljude iz sveta stripa. Posećujem Salon stripa u Beogradu, Mafest, Crtani romani šou…
Prema Vašem mišljenju, šta je potrebno da bi domaći strip imao šansu da uspe?
Ne znam. Mislim da je situacija takva da je nešto krenulo, ali nema se novaca. Nisu to više ona izdanja koje si kupovao, čitao i bacao. Gledam današnje klince, za 200-250 dinara pre će izaći u kafić, nego što će kupiti strip. Mene oduševljava Dekara sa svojim izdavaštvom, Slobodan Jović iz Darkvuda… Bore se, mada im se ne vraća taj entuzijazam koji ulažu.
Koliko se u Miletiću zna za ono što Vi radite?
Jako malo ljudi zna. Čak jako malo ljudi zna da se bavim slikarstvom. Nisam od onih tipova koji to na sva zvona oglašavaju.
Kako konkretno izgleda Vaš rad na strip-tablama?
Sve zavisi od stripa. Znao sam da radim jednu do četiri table dnevno u olovci, pa i jednu do dve table u tušu – kada sam radio za Amerikance, a kada tabla ima po tri-četiri kadra. Međutim, table koje sam radio za Francuze ‒ to je već malo kompleksnije. Mnogo više je kadrova, mnogo više pažnje je neophodno. Tu mogu nekad da izvučem jednu tablu dnevno u olovci i jedan dan mi je potreban za tuš, ali uglavnom su to dva dana za olovku i jedan dan za tuš. Ceo mi je život sad u crtanju i više povratka nema!
Kako danas posmatrate savremeno društvo i XXI vek? Da li je on opravdao Vaša očekivanja?
S obzirom na sve što smo prošli, nismo se pitali kako će izgledati XXI vek, već kako ćemo preživeti XX! Nisam puno razmišljao o tome… Nisam očekivao da ću se vratiti stripu. Zamišljao sam sebe kao nekog ko će u firmi dogurati do penzije… Sad se to prilično istumbalo. Sad imam neku drugu viziju – da uđem ozbiljno u strip. Vreme će pokazati svoje.
Predrag Ivanović Peka rođen je u Odžacima 15. februara 1963. godine. Oženjen je i otac jednog sina. Živi u Srpskom Miletiću.
Srednju poljoprivrednu školu završio je u Somboru. Preko dve decenije radio je u zadruzi u Srpskom Miletiću; od 2008. godine u potpunosti se posvetio stripu.
U svet stripa ulazi 1986. pod uticajem starijeg brata Mikice. Započinje saradnju sa Dečjim novinama na serijalu Nindža, gde radi epizode po scenarijima Svetozara Obradovića i Petra Aladžića. Istovremeno crta naslovnice za izdanja Dnevnika i pomaže bratu u radu na stripovima o Velikom Bleku. Početkom 1990-ih počinje da piše scenarija za epizode Velikog Bleka. Tokom narednih godina sa bratom radi na serijalu Jazula i Džoni Denser, po scenarijima Dušana Vukojeva; nakon toga u potpunosti se posvetio slikarstvu.
(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)
Autor: Predrag Đukić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар