Tutto Tex #575

Scenario: Claudio Nizzi
Crtež: Fabio Civitelli
Naslovnica: Claudio Villa
Kolor: GFB Comics

Sat — slike i časovi Velikog rata...

„Sat — slike i časovi Velikog rata“ — Valјevo otvara izložbu o srpskim junacima

   Turneja obrazovno–umetničke izložbe „Sat — slike i časovi Velikog rata“, nastale na osnovu nagrađenog grafičkog romana „Sat“, počinje na prostoru nekadašnje Valјevske bolnice 1914. i 1915, u Kulturnom centru Valјeva, u četvrtak 28. februara u 18 časova.

   Izložba „Sat — slike i časovi Velikog rata“, praćena predavanjima i promocijama, uz učešće umetnika i stručnjaka, održavaće se nadalјe u kulturnim centrima, obrazovnim ustanovama, na festivalima i sajmovima, u državnim ustanovama, u Srbiji i inostranstvu.

   O grafičkom romanu

   „Sat“ priča istinitu sudbinu srpskog vojnika Radomira Lazarevića i njegove porodice iz Roćevića kod Kralјeva u Velikom ratu. Radomir je kao vojnik Srpske kralјevske vojske 1915. godine prešao snežnu Albaniju a potom i Sredozemno more. Nije dočekao da barem još jednom vidi Porodicu, Zavičaj i Otadžbinu.

   „Sat“ je svedočanstvo o lјubavi, vernosti, hrabrosti i požrtvovanosti srpskih junaka i njihovih porodica, o brizi i posvećenosti francuskih vojnih i medicinskih radnika, ali i odanosti tuniskog naroda tokom Prvog svetskog rata i sve do danas. U pitanju je univerzalna priča o malim lјudima u velikim istorijskim događajima.

   Poduhvat je umetnički stvaran od 2015. do 2018. godine. Scenario je po porodičnom predanju Lazarevića je napisao Dragan Lazarević — de Lazare. Prvu režijsku postavku je uradio Zoran Tucić, a stvaralački su u prvoj fazi doprineli i likovni umetnici Vladimir Krstić – Laci i Siniša Radović. Finalnih četiri stotine crteža je uradio Vujadin Radovanović, dok je strip obojio Rade Tovladijac.

   Grafički roman je u izvornom obliku objavlјen u izdanju „Pčelica izdavaštva“ iz Čačka, u oktobru 2018. kao album–monografija velikog formata, na kvalitetnoj hartiji, tvrdog uveza. Osim stripa, monografija ima i ilustrovani istorijsko–obrazovni dodatak na 16 velikih strana (oko 50 autorskih kartica) sa tekstovima o istoriji Prvog svetskog rata, današnjoj obnovi srpskih vojničkih grobalјa u Africi, ali i pregledom sto godina stripova na temu Velikog rata po istraživanjima Zorana Stefanovića. Knjiga je pravlјena kao opšteobrazovno sredstvo a trenutno je u proceduri za pomoćno nastavno sredstvo za istoriju u 8. razredu osnovne škole i u srednjim školama Srbije.

   Ovo izdanje je ovenčano Nagradom 63. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga za strip 2018. godine. Uz to, na rang listi magazina NIN, knjiga je zauzela prvo mesto najznačajnijih događaja u stripu Srbije u 2018. godini, praćena drugim stripovima o Prvom svetskom ratu: edicijom „Linije fronta“ i zbirkom Do pakla i nazad.

   Takođe je povodom stote godišnjice Dana primirja u Prvom svetskom ratu ovaj grafički roman objavlјen kao sveska na roto–hartiji i poklonjen čitaocima 12. novembra 2018. u listu Večernje novosti u 120.000 primeraka.

   Time je „Sat“ postao najtiražniji i najčitaniji srpski strip poslednjih 40 godina.

   *

   Na osnovu odziva i zahteva publike sa dosadašnjih predstavlјanja, naročito prosvetnih i kulturnih radnika, nastala je povodom „Sata“ putujuća izložba sa pratećim programima gde se predstavlјa i faktografija Prvog svetskog rata, sećanje o ratu sačuvano u istoriji umetnosti, kao i potreba za očuvanjem spomen obeležja vojnika i civila, žrtava rata koji je sa razlogom nazvan Veliki.

   Reč stručnjaka o „Satu“

   ZORAN MILEKIĆ, PROFESOR ISTORIJE, ČAČAK: „Strip kao umetnička forma ima u sebi zaista zrno genijalnosti. Ispričati priču kroz niz slika a sa minimalnom količinom reči, a koja je ipak u stanju da na čitaoca „gledača“ ostavi tako jak utisak, zaista je fenomen. (...) No, ono što je istoričara zanimalo čitajući „Sat“ to je istorijska tačnost podataka. Umetničko viđenje gigantskog sukoba koji se zvao Veliki rat, kao i učešća Srba u njemu, jedna je strana medalјe. Druga su činjenice kojima se barata i koje se ne bi smele previše žrtvovati umetničkoj slobodi kad se obrađuje jedna važna tema i to na ovaj način. Tim više što je strip namenjen mladim naraštajima koji nemaju previše znanja o svojoj prošlosti. Ili ih imaju, ali na netačan i iskrivlјen način, što je još poraznije. Ovaj strip je pokazao, po mom dubokom uverenju, da se uspešno mogu kombinovati umetnički talenat, i pisca i ilustratorâ, sa onim što su neophodne istorijske činjenice.“

   VASA PAVKOVIĆ, PISAC, BEOGRAD: „Scenario stripa „Sat“ jasno i upečatlјivo prati neke od najvažnijih momenata iz sudbine ratnika Radomira i sudbine njegove porodice. Crtež je majstorski stilizovan, ubedlјiv i kolorom dodatno oplemenjen. Strip „Sat“ svakako spada u najlepše primere srpskog stripa koji se bavi Velikim ratom, a verujem da je pogodan i za savremenu školsku lektiru.“

   PROF. DR MILOŠ KOVIĆ, ISTORIČAR, BEOGRAD: „Na stogodišnjicu Prvog svetskog rata upravo nas je srpski strip iznenadio kvalitetom i količinom produkcije posvećene ovoj temi. I, što je najvažnije, iskrenošću i svežinom izraza. To ponajbolјe potvrđuje strip „Sat“ scenariste Dragana Lazarevića i crtača Vujadina Radovanovića. Klјučne vrednosti ovog stripa nisu samo u superiornom crtežu i književnom pripovedanju. U njemu je, pre svega, reč o lјubavi prema porodici i otadžbini. Glavni junaci za porodicu su vezani neraskidivim nitima, koje premošćuju prostor i vreme. Porodica i potomstvo pobeđuju ograničenost čovekove pojedinačne, tragične egzistencije. Posebno je važan kontinuitet između generacija, oličen u sećanju na pradedinu žrtvu, opredmećen u satu koji se u porodici čuva. Rodolјublјe se, u ovom stripu, zasniva na lјubavi prema svojoj zemlјi i nema ni trunku isklјučivosti prema bilo kome. Zbog svega rečenog potrebno je da se razmisli o upotrebi ovog stripa kao nastavnog materijala u našim školama. On to zaslužuje, zbog dobrih poruka koje nosi i zbog svoje umetničke vrednosti. Potpisnik ovih redova ga najtoplije preporučuje, kako čitaocima doslovno svih uzrasta, tako i našim školama.“

   SLOBODAN IVKOV, ISTORIČAR PRIMENјENE UMETNOSTI, BEOGRAD: „Učešće Srbije i Srba u Prvom svetskom ratu je kroz stripove začuđujuće retko korišćeno u srpskoj likovnoj naraciji. Pred nama sada imamo nešto sasvim drugačije! I u formalnom i u suštinskom vidu. „Sat“ je produkciono najobimnija crtano–pisana priča ikada ovde nastala na temu Srbije u Prvom svetskom ratu. Nema spora o tome da je reč o ratu, no ne radi se o nekom neposrednom sukobu, a ponajmanje o stavlјanju na stranu samo jedne od strana u borbama. Svi su žrtve, protivnici skoro da i nisu prikazivani, a delo govori o sumornim i po porodice dugotrajnim posledicama, koje se prenose i traju vekovima. S obzirom na prethodna, malobrojna srpska stripska dela posvećena Prvom svetskom ratu, „Sat“ poseduje i ogroman pedagoški potencijal.“

Autori stripa i izložbe

Scenario:Dragan Lazarević — de Lazare

Likovni umetnici: Vujadin Radovanović, Rade Tovladijac, Zoran Tucić i Vladimir Krstić — Laci

Grafičko oblikovanje: Dragan Lazarević i Rade Tovladijac

Tekstovi: Dragan Lazarević, Zoran Stefanović, 

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, Vikipedija, slobodna enciklopedija i Međunarodna kulturna mreža „Projekat Rastko“

Koncept izložbe i kataloga: Zoran Stefanović

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com

http://www.stripvesti.com/

“POLITIKIN ZABAVNIK” DANAS SLAVI 80. ROĐENDAN

Prvi broj “Politikinog  Zabavnika” izašao je na današnji dan, 28.februara 1939. u tiražu od 40.000 primeraka. Štampan je na istom formatu kao i „Politika“ (31×47 cm), a od 12 strana koliko je imao, četiri su bile otisnute u crnoj i crvenoj boji. Prodavan je po ceni od jedan dinar. Dužnost odgovornog urednika obavlјao je Miroslav D. Stevanović.

“Politika” je tog utorka pisala o “teškim” temama, kao što su, da su Francuska i Engleska dan ranije priznale vladu generala Franka u Španiji, da se Nemačka i Italija spore sa Engleskom o raspodeli rudnih bogatstava, a preko trećine stranice objavljen je oglas, ilustrovan Pajom Patkom: “Danas je izišao iz štampe i pušten je u prodaju “Politikin Zabavnik’” Tražite prvi broj od svojih prodavaca i revizora novina”.

Na naslovnoj strani prvog broja objavlјen je strip „Miki Hrabri krojač“ Volta Diznija. Druga strana bila je posvećena romanu Edgara Alana Poa „Zlatni jelenak“ i stripu „Rista sportista“ Mome Markovića, rađenom prema tekstu Ljubinke Bobić i Miće Dimitrijevića, dok su treću stranu ispunjavala dva stripa: geg-tabla „Paja Patak“ i prvi nastavak stripa „Bojažlјivi Ćira“, oba iz produkcije američkog umetnika Volta Diznija.

Kada se pojavio 1939, „Zabavnik” je izlazio dva puta nedeljno (utorkom i petkom) u tiražu od 40. 000, a sa latiničnim i slovenačkim izdanjem 1975. godine dostiže fantastičnih 330. 000 primeraka. Danas se štampa samo na srpskom, i na ćirilici, i kao takav distribuira u inostranstvo. Uz geslo “Nastavite tamo gde ste stali” slovenačka medijska kuća Media 24 predstavila je,  nakon skoro 30 godina, krajem januara prvi broj obnovljenog izdanja “Politikinog Zabavanika” na slovenačkom jeziku.

Ideja o pokretanju lista “Politikin zabavnik” začeta je 1935.  u krugu novinara, pesnika, prevodilaca i kritičara, okupljenih oko lista “Politika”, koji su činili duhovnu elitu tadašnjeg Beograda i Jugoslavije. Ideja je bila da se pokrene zanimlјivo-zabavni list istovremeno namenjen mlađima i starijima, ravnomerno prožet stripom i tekstom, zbilјom i šalom, naučnim činjenicama i uzletima mašte. “Zabavnik” je zamišljen kao pravi građanski list, a njegovi tvorci bili su ljudi školovani u inostranstvu i vrsni poznavaoci svetske baštine. Vladislav Ribnikar, Dušan Timotijević, Marko Ristić, Rastko Petrović, kasnije Ljubinka Bobić, Đorđe Lobačov, i drugi, bili su napredna ekipa koja je započela priču oko ovog lista.

Pred “Zabavnik” su postavljena dva zahteva – da zabavi i pouči. Koncept “Politikinog Zabavnika” bio je izbalansiran odnos između stripova i tekstova, poput romana, priča i zanimlјivosti. Trećinu časopisa čine stripovi, dok druge dve sadrže članke o nauci, umetnosti, prirodi, istoriji, muzici, intresantnim događajima iz života, i često su pisani u zabavnom duhu. Slogan časopisa je: Za sve od 7 do 107.

Zanimljivo je kako je “Zabavnik” dobio ime. Naime, poslednjeg dana 1939. dnevne novine “Politika” objavile su javni konkurs za ime novog izdanja. Od 34.998 pristiglih kupona, jedna petina glasala je za ime „Politikin Zabavnik“ Zvaničnom kumom “Politikinog Zabavnika” proglašena je tada devetogodišnja Antonija Savić, čiji je kupon izvučen iz bubnja.

Kao urednik stripa, Duda Timotijević bio je glavni prevodilac američkih dnevnih i nedelјnih stripova. Bio je „kum“ mnogim Diznijevim junacima, dajući im srpska imena u odnosu na njihov fizički izgled. imao je ekskluzivno pravo na, u to vreme u Srbiji jako popularne, stripove Volta Diznija. Urednik tekstualnih delova bio je Bata Vukadinović.

U moru kvalitetnih stripova preuzetih iz strane štampe, Diznijevih i drugih, poput onoga o nestašlucima simpatičnih blizanaca kod nas poznatih kao Bim i Bum, koji se, smatra prvim novinskim stripom na svetu, našla su se ubrzo i dela ovdašnjih autora, pre svega stripovi nadahnuti srpskim bajkama „Baš Čelik” i „Čardak ni na nebu ni na zemlјi” Đorđa Lobačeva, rodonačelnika beogradske škole stripa. U nastavcima su izlazili romani Marka Tvena, Edgara Alana Poa i mnogi drugi. Jedna od prvih stalnih rubrika bila je, i ostala, „Verovali ili ne!”, kojoj će se pridružiti među čitaocima i dan-danas veoma omilјena zbirka zanimlјivih opaski „Jeste li već čuli da…”

Poslednje predratno izdanje (broj 220) izašlo je 4. aprila 1941.  Prvi sledeći broj pojaviće se 5. januara 1952. godine. Urbana legenda kaže da je tome prethodila poseta atinskog predstavnika Diznijeve kompanije, koji je Titu predložio da se u Jugoslaviji obnovi strip izdavaštvo. “Zašto da ne, ja volim Paju Patka” – navodno je glasio njegov odgovor. Bilo kako bilo, činjenica je da su u obnovljenom “Politikinom Zabavniku” Diznijevi junaci dobili značajan prostor. „Zabavnikom” je, u to vreme, rukovodili Kosta Stepanović i Bogdan Popović.

Početkom 1968. godine, „Politikin Zabavnik” je doživeo značajan preobražaj. Više to nisu bile novine već moderan časopis sa povećanim brojem strana u boji i kompletnim stripom u sredini. Tadašnji urednik, Nikola Lekić, ostaće upamćen i po tome što je od karikaturiste i ilustratora Laze Sredanovića naručio strip čiji je glavni junak Stari Sloven po imenu Dikan, koji je ne časeći časa, zajedno sa svojim stricem Vukojem, pobrao simpatije čitalačke publike.

Uvođenjem sankcija SR Jugoslaviji, Diznijevi junaci prestali su da izlaze u svim “Politikinim” izdanjima. Tokom trajanja sankcija, Paja Patak koji prodaje novine, zaštitni znak koji se nalazi u gornjem desnom uglu časopisa uz njegov logo, bio je obojen u crno, tako da se mogla videti samo njegova silueta. Nakon prestanka rata i sankcija Pajin lik je ponovo vraćen. “Politikin Zabavnik” je izrazio sličan protest i tokom bombardovanja SRJ, kada je na crnoj naslovnoj strani osvanula glava Miki Mausa koji je šakama prekrio očiju. Strip Miki, koji je redovno izlazio na poslednjoj stranici, zamenio je strip o mačku Garfildu, sve do  2013. godine, od kada se na poslednjoj stranici nalazi strip o Paji Patku.

“Politikin Zabavnik” je 2006. proglašen srpskim „superbrendom“.

Tekst i fotografije preuzete sa sajta mediasfera.rs

https://mediasfera.rs/2019/02/27/politikin-zabavnik-danas-slavi-80-rodjendan/

(VČ) Obojeni program #30 - Zagor

autor lika: Gvido NOLITA
naslovna strana: Alesandro PIČINELI

DIGING BILOVI DUHOVI

tekst: Samuel MAROLA
crtež: Paolo BIZI
boja: GFB

izdavač: Veseli četvrtak, Beograd
glavni urednik: Dušan MLADENOVIĆ
prevod: Marija ĐORĐEVIĆ
lektura: Snežana GLIGORIJEVIĆ
redakcija: Igor MALOVIĆ, Aleksandar MIĆIĆ
grafička oprema: Lazar DIMITRIJEVIĆ                                                                                                                                                                                 

broj originala: 6
naslov originala: SPETTRI PER “DIGGING“ BILL

(VČ) Zlatna serija #10: Tex - Masakr!

autor lika: Đanluiđi BONELI
naslovna strana A: Aurelio GALEPINI
naslovna strana B: r. m. GERA

MASAKR!


tekst: Đanluiđi BONELI
crtež: Đovani TIČI

glavni urednik: Dušan MLADENOVIĆ
prevod: Jelena GALEBOVIĆ
lektura: Snežana GLIGORIJEVIĆ
redakcija: Igor MALOVIĆ, Aleksandar MIĆIĆ
lay-out edicije: Vuk POPADIĆ

brojevi originala: 108-109
naslovi originala: Inferno a Robber City / Massacro!

Zagor Ludens extra #298 - Stotinu lica straha

SCENARIO

Ade Capone

CRTEŽ

Gallieno Ferri

NASLOVNICA

Gallieno Ferri

BROJ STRANICA

96

ORIGINALNI NASLOV

I mille volti della paura

ORIGINALNI BROJ

291

Goran Skrobonja: Pisaca ima, ali da li ima čitalaca?

Za svakog ljubitelja horora i naučne fantastike sa ovih prostora ime Gorana Skrobonje predstavlja sinonim za dobar prevod i kvalitetnu žanrovsku književnost od osamdesetih naovamo. Kao jedan od kreatora domaće literarne scene, podatak o sve većem broju objavljenih dela naših autora – kako u oblasti fantastike, tako i u književnosti glavnog toka – objašnjava ekonomskim i tehnološkim razlozima. „Izdavačima se više isplati kada štampaju dela domaćih autora, a istovremeno je prodor interneta doprineo da danas svako može da objavi svoju knjigu. Stoga, ponuda nikad nije bila veća, ali zato imamo sve manje vremena za pažljivo čitanje, pa kvalitet često prođe 'ispod radara'“.

Iako je poznat po velikom broju naslova koje je napisao, priredio i preveo tokom karijere duge više od tri decenije, Goran Skrobonja je pravnik po struci, a 2009. godine je proglašen tehnološkim viškom u pančevačkoj „Petrohemiji“, gde je bio direktor za komercijalno-pravne poslove. Otprilike u to vreme je osnovao sopstveno izdavačko preduzeće „Paladin“, koje danas, u nešto izmenjenom obliku, funkcioniše kao prevodilačko-računovodstvena agencija u kojoj radi sa svojom suprugom. Danas za sebe kaže da ionako ne bi mogao da se vrati u taj „korporativni cirkus“, niti da ima nekog šefa nad glavom.

Između pisanja mnoštva horor i fantastičnih pripovedaka, ili visokotiražnih romana, poput „Čoveka koji je ubio Teslu“, naš sagovornik je prevodio najbolja dela savremene žanrovske književnosti sa engleskog govornog područja, i stekao zavidnu reputaciju jednog od najcenjenijih prevodilaca pisane reči kod nas. Njegovo interesovanje za takvu vrstu literature poteklo je od domaćih izdanja koja su objavljivana sedamdesetih godina, prvenstveno preko čuvene edicije „Kentaur“ koju je priređivao Zoran Živković, almanaha „Andromeda“ i časopisa „Sirius“.

Goran Skrobonja: Onog trenutka kada shvatite da možete da čitate na nekom od velikih svetskih jezika, za vas se otvara jedan potpuno novi svet. Kada sam upisao gimnaziju, u Beogradu su postojale dve najznačajnije knjižare – jedna kod Studentskog kulturnog centra,(„Mladost“) i druga pored Srpske akademije nauka u Knez Mihailovoj ulici (mi klinci smo je nazivali „Antikvarnicom“) – u kojima su mogle da se nabave, jako povoljno, strane džepne knjige i stripovi. Na njih sam trošio sve više svog džeparca.

Moj prvi prevod bila je jedna priča Reja Bredberija iz zbirke pripovedaka „The Small Assassin“, koju sam preveo tokom služenja vojnog roka, odmah posle gimnazije, olovkom u vojničkoj svesci. Tih godina sam otkrio i Stivena Kinga, kada sam na kiosku u Trstu kupio džepnu zbirku njegovih priča „The Nightshift“. Prvi ozbiljni prevodi koje sam objavio bile su četiri priče iz te knjige.

Od tog vremena pa do danas, koje su najbitnije promene zadesile polje žanrovske književnosti?

Sedamdesetih se na sceni u Americi i Britaniji pojavio veliki broj mladih pisaca koji su inspiraciju nalazili u žanrovskom pisanju, pa se veruje da su upravo oni spasili formu kratke priče u angloameričkoj književnosti. Dvadesetak godina kasnije taj pokret se malo umorio, ali njegovi najznačajniji pisci su nastavili da pišu. Od njih je, takođe, proisteklo i pretapanje žanrova. U principu, to izdavači ne vole mnogo, jer su im „mešavine“ komplikovanije za reklamiranje i marketinške etikete. Posledica toga je da danas na tržištu postoji gomila podžanrova, svaki sa svojim posebnim nazivom.

Čini se da globalna ponuda ovakve vrste književnosti nikada nije bila veća. Šta je bio glavni pokretač aktuelnog trenda?

Nekada su čitavi izdavački odbori, komisije i urednici odlučivali da li će neki rukopis biti prihvaćen za objavljivanje, i slično je i danas u ozbiljnim izdavačkim kućama. Međutim, mnogi pisci početnici sada biraju da preskoče te stepenike, pa koriste blagodeti savremenih tehnologija i jednostavno okače svoj tekst na Fejsbuk ili lični blog. To je dvosekli mač, jer koliko god da je u pitanju demokratski princip, on istovremeno podrazumeva nedostatak najosnovnije provere, pa su i rezultati, često, loši. Na kraju, tržište ipak sve izjednači – neki naslovi polako steknu kultni status, dok drugi, koji su bili agresivno izreklamirani, budu zaboravljeni preko noći.

Kako objašnjavate sve veći broj srpskih pisaca koji se okušavaju u fantastičnoj književnosti?

Kada sam se aktivno uključio u domaću scenu, bilo je veoma malo načina da se ljubitelji ovakve književnosti obaveste o zbivanjima u inostranstvu, o najnovijim autorima i knjigama. Nije bilo interneta, pa sam svaki put kada sam se vraćao sa putovanja, donosio čuveni američki časopis „Fangoria“, i sve što bih saznao iz njega prenosio sam ostalim ljubiteljima fantastike i horora, uglavnom preko fanzina „Emitor“, koji objavljuje Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Za „Emitor“ sam priredio više specijalnih brojeva posvećenih hororu, u kojima su bili prevodi priča, stručni tekstovi, prilozi o filmovima, kao i priče koje su, pored mene, pisali i ostali članovi Društva. To je kasnije – posle generacije u kojoj su Zoran Jakšić, Ilija Bakić, Boban Knežević, Radmilo Anđelković, Vladimir Lazović ili Ivan Nešić – dovelo do profilisanja kvalitetnih domaćih autora mlađe generacije, poput Darka Tuševljakovića, Pavla Zelića, Ota Oltvanjija ili Dejana Ognjanovića. Svi su oni na neki način iznikli iz rada „Lazara Komarčića“.

Uporedo sa njima, većem broju domaćih pisaca doprineo je jedan prilično banalan ekonomski momenat. Srpski izdavači, kojih je sada veoma mnogo, shvatili su pre petnaestak godina da im se mnogo više isplati kada objavljuju knjige naših autora. Na taj način su u mogućnosti da izbegnu jedan veliki deo troškova, za prevode, a zauzvrat dobijaju već gotov tekst koji samo treba urednički i lektorski pripremiti, a nekad ni toliko. Odjednom se na tržištu pojavilo puno novih pisaca, kako glavnog toka, tako i žanrovske književnosti. Ponuda je velika i zato što su troškovi štampe tokom godina značajno pali, i to čak za tri do četiri puta, i u poređenju sa zemljama u okruženju knjige u Srbiji su veoma jeftine.

Da li posledica takve politike može da bude prezasićenost tržišta, i kako se taj iznenadni kvantitet odrazio na kvalitet objavljenih dela?

Glavna posledica je da su se čitaoci našli u čudu i više ne mogu da isprate sve, pa se dešava da neki dobri naslovi ostanu dugo nezapaženi ukoliko nisu marketinški pogurani. Na posletku, nije toliko loše što ima puno ljudi koji žele da pišu, ali bih ja više voleo kada bi bilo više onih koji zaista žele da čitaju. Ujedno, nove komunikacije su dovele do toga da zapravo imamo sve manje vremena za čitanje sa uživanjem, odnosno počeli smo sve da sagledavamo površno. Tekstovima na internetu posvećujemo u proseku tek po nekoliko sekundi, a vidimo kako se to odrazilo na njihov kvalitet.

Posle tolikih hiljada stranica koje ste preveli, čitalačka publika Vas prepoznaje kao pouzdanog prevodioca, koji piše tečno i tačno. Koji biste savet uputili svojim mlađim kolegama?

Imao sam tu sreću da prevodim one naslove i vrste književnosti koje volim, i u prevođenju sam se uvek rukovodio, pre svega, osnovnim osećajem za maternji jezik. Rekao bih da mnogi mladi prevodioci danas ne žele da prihvate da na prvom mestu moraju dobro da poznaju sopstveni jezik, i da mnogo čitaju. Bez toga, prevodi će im biti bez duha, poput teksta sa Google translate-a. Čitalac treba da stekne utisak da je knjiga koju čita originalno napisana na njegovom jeziku.

Predrasude o piscima

„Oduvek je bila prisutna ta predrasuda da ukoliko pišete priče o čudovištima i strahovima iz dubine ljudske psihe, mora biti da ste nekakav čudak“, kaže Skrobonja. „Slične predrasude postoje i za pisce drugih žanrova. Stiven King je jednom rekao da nikad nije video veće dobričine od pisaca horora.“

Piše: Marko Miladinović

Izvor: Biznis i Finansije magazin

Tekst i fotografija preuzete sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-goran-skrobonja-pisaca-ima-ali-da-li-ima-citalaca-unos-11335.html

Sećanja: Intervju - Rastislav Durman

Ko je Rastislav Durman?

Zavisi od toga ko na to pitanje odgovara – pretpostavljam da bi po mene najpovoljniji odgovor dala Vanilija, jedna od naših mačaka.

Rođeni ste u Senti. Kakve su vaše uspomene iz detinjstva?

Rođen sam u Senti, ali su me u Novi Sad doneli kao malo veću bebu, tako da moje pamćenje počinje na novosadskom naselju Satelit, koje je tada bilo na obodu grada, gde smo imali veliku kuću sa dvorištem i baštom, a odmah iza bašte bagremovu šumu – taman ono što čoveku treba pre škole i kada ide u osnovnu školu i ima punu ulicu vršnjaka. U to doba bio sam – na moju veliku sreću – izložen uticaju dvojice teča oženjenih tetkama koje nisu imale decu, pa sam u njihovim porodicama imao poseban status. Prvi je bio Radomir Kostić, profesor književnosti u karlovačkoj gimnaziji, intimus više velikih pisaca, boem i bonvivan koji me je vodao kao svog „čiraka“ i od koga sam naučio gomilu znanja i veština neophodnih da se uživa u životu. Drugi je Josip Rajman, Čeh, neverovatan erudita i poliglota koji mi je otkrivao neverovatne svetove, bio je za mene ono što su danas klincima Discovery i Nacionalna geografija.

Kada i kako ste prvi put došli u kontakt sa stripom?

Kod nas u kući bila je tradicija kupovanja i koričenja Politikinog Zabavnika, tako da sam sa stripom bio „na ti“ od malih nogu. Jedino što u to vreme – pa ni dugo posle – nisam ni pretpostavljao da ću se stripom baviti na drugi način do čitanjem.

Koje stripove i strip junake ste naročito voleli?

Asteriks kao alfa i omega, do te mere da sam u Parizu otišao do Dargoa da se upoznam sa Gošinijem – to nisam, sreo sam Morisa. Kada je Gošini umro, počeo sam da pišem epizodu u kojoj je Cezarov atentat nameštaljka, a Cezar se povlači u penziju u galsko naselje, ali nisam odmakao dalje od desetak tabli, pošto su mi iz Dargoa napisali da će seriju nastaviti da radi isključivo Uderzo.

Kako je dalje teklo vaše školovanje?

Završio sam gimnaziju u maju 1975., a onda se već u decembru zatekao u vojsci svojom krivicom, nisam u vojni odsek odneo potvrdu da sam redovan student. Prebacio sam se u vanredne studente i onda se to oteglo – po povratku iz vojske počeo sam da radim na televiziji, bio friško oženjen i jugoslovenska i opšta književnost je bila poslednja stvar koja me je interesovala u životu. Kada sam video da je đavo odneo šalu, seo sam i pola treće i četvrtu godinu dao za nekih šest meseci. Tu sam se primio na učenje, pa sam u sledeće dve godine obavio poslediplomske studije, ali nikada nisam magistrirao – prijavljivao sam temu jedno tri četiri puta, ali uvek kada je bilo hoću li vreme posvetiti pisanju magistarskog ili nečega drugog, uvek je pobedilo nešto drugo.

Kako je tekla vaša karijera?

Radim kao novinar, scenarista, urednik, televizijski reditelj i medijski konsultant. Između 1977. i 1992. godine bio sam saradnik programa, urednik, scenarista i reditelj na TV Novi Sad, uglavnom kao slobodni filmski radnik. Narednih nekoliko godina proveo sam u Slovačkoj, u Košicama, gde sam bio direktor programa studija MDA i preduzeća D&D Communitacions LTD. Nakon povratka u Srbiju radio sam kao konsultant za televiziju u IREX-ovom ProMedia programu. 2002. osnivam Media Art Service International (Media Art Content doo od 2010.) u Novom Sadu, koji se bavi izdavaštvom, radio i TV produkcijom, podrškom medija i konsaltingom. Osnivač sam i prvi glavni urednik Linka, časopisa za medijske profesionalce. Od avgusta 2011. vodim Odeljenje za razvoj programa RTV Vojvodine. Kreirao sam i uredio dva stručna zbornika o lokalnoj televiziji, jedan o tržištu AV sadržaja. Autor sam četiri televizijske serije, četrdesetak radio i TV drama, stotinak dokumentarnih filmova, tri (i po) knjige proze: Svašta od mene (1983), Zagonetni znak (sa Nevenom Simin, 1986), Njofokle (1989), Verka zlatna i čarobna (2008). Prozni i dramski tekstovi prevođeni su mu na engleski, ruski, francuski, slovački, češki i mađarski.

Tokom osamdesetih godina bili ste jedan od scenarista veoma popularne serije za decu Lutkomendija. Možete li reći nešto o radu na ovoj seriji?

Pre raspada Jugoslavije bila je stvar prestiža medija da imaju pisce kao zaposlenike, pa su tako na TV Novi Sad radili Ferenc Deak, Đorđe Fišer, Đula Feher, Svetislav Ruškuc, Miroslav Nastasijević, Ana Njemoga Kolar, Pero Zubac – a verovatno sam nekoga i zaboravio. Što će reći da nije bilo teško okupiti ekipu za neki projekat. Miroslava Nastasijevića je kao urenbika dečjeg programa na seriju nagovorio lutkar Miša Radaković, pa je Nasta iz kuće uzeo Đorđa Fišera i mene, iz radija Pavla Jankovića Šoleta, iz Zmajevih dečjih igara Radeta Obrenovića, pa još Mošu Odalovića. Svako od nas predložio je svoje junake za koje je pisao skečeve i songove, a ponekad, pogotovo u drugoj sezoni, uskakali smo i u tuđe likove. Serija je doživela veliki uspeh, bila jedna od najprodavanijih domaćih serija, a i dan danas se gleda na Youtube kanalu.

Godine 1987. pojavila se knjiga Zagonetni znak. Kako je ova knjiga nastala?

Nevena Simin uređivala je u to vreme Dečju stranu u Dnevniku i razmišljali smo kako da uključimo decu, a da to ne bude samo puko objavljivanje dečjih radova nastalih u literarnoj i likovnoj sekciji. Prvo je bio objavljen konkurs za originalnu priču da nađemo talentovanu decu, a kada smo ih našli, odveli smo ih u Vrdnik na tri dana. Rekli smo prvu rečenicu: „Telefon je uporno zvonio“, a deca je trebalo da kažu šta je bilo dalje, pa posle toga sve tako do kraja. Nevena i ja smo samo intervenisali vrlo malo, recimo kada se gubila logika priče ili da vratimo na prethodnu tačku kada je skrenula u ćorsokak. Sve smo snimali i bilo je par stotina stranica stenograma koje smo Nevena i ja uzeli kao građu za roman. Takve radionice ponovili još dva puta i interesantno je koliko smo Nevena i ja u Zagonetnom znaku isto razmišljali, sedi jedno od nas za mašinom i kuca, pa ustane da skuva kafu, a drugo nastavi i ne može da se primeti razlika u rukopisu. Već u sledećem romanu, Kamena (izašao je u nastavcima u Dnevniku) građu više nismo doživljavali na isti način, pa je neka poglavlja napisala Nevena, neka ja. U trećem projektu više nismo mogli da se dogovorimo ni oko priče, pa smo građu iskoristili tako što je Nevena napisala pozorišnu predstavu, a ja scenario za TV film Kad dođe zmaj koji sam snimio u Slovačkoj. Treba reći da smo svo ovo vreme Nevena i ja bili i ostali najbolji prijatelji, ova priča samo pokazuje kako smo kao pisci sazrevali u različitim pravcima.

U to vreme ste puno radili za televiziju, posebno za dečji program. Šta biste još izdvojili?

Televizija je bila moje osnovno zanimanje – ostala do danas – tako da je sve drugo što sam napisao ili uradio kolateralna korist. Pesnik Miroslav Nastasijević je televiziju definisao kao „mašinu za ubijanje pisaca“. Srećom pa mašina i nije tako savršena.

Zanimljivo je da ste sarađivali i sa Dnevnikovom edicijom X-100 romana?

U industriji roto-romana su se osamdesetih vrtele vrlo ozbiljne pare zbog toga što je tržište bilo veliko, naslovi su išli u sto ili dvesto hiljada primeraka, a glad za tekstovima stalna pošto je, koliko se sećam, svake nedelje išlo novo izdanje. Veliki broj „pravih“ pisaca se tu pojavljivali bilo kao autori (pod engleskim pseudonimom), bilo kao prevodioci, bilo kao recenzenti. U to vreme objavljeno je dosta romana koji su samo po ambalaži bili petparački, a u suštini se radilo o dobroj literaturi. Nešto od toga objavljeno je kasnije kao „pravo“ književno izdanje, pod imenom pravog autora, ali u neuporedivo manjem tiražu i sa manje čitalaca.

Početkom devedesetih selite se u Slovačku...

Već na samom početku sam video da parlamentarna demokratija neće umeti da peva kao što smo osamdesetih pevali o njoj, a devedeset prve sam bio definitivno zgađen onim u šta se Jugoslavija pretvorila. Vlast preuzima šljam i kontroliše medije na način prema kome je ono što je Komunistička partija radila osamdesetih bilo na nivou lektire za niže razrede osnovne škole. U to vreme bio sam slobodnjak i gubitak hrvatskog, bosanskog i slovenačkog tržišta više je nego uzdrmao moj kućni budžet. Sa šljamom nisam hteo, a kako mi držanje jezika za zubima nikada nije bila vrlina, jedna po jedna redakcija za koju sam radio počela je da me stavlja na crnu listu.  

Najduže sam se održao na TV Novi Sad i to samo zahvaljujući tome što su me prijatelji držali u školskom programu pa sam bio donekle ispod radara, ali je bilo jasno da su čistke na televiziji tek počele, što se posle pokazalo tačnim. Prihvatio sam poziv prijateljice Ane Njemoge Kolar da joj se pridružimo u Slovačkoj, pa smo tako supruga, sin i ja sa dva kofera i osamsto maraka krenuli u svet. Na početku smo živeli od stana u Novom Sadu koji su moji roditelji prodali, mada sam počeo da radim već posle mesec dana. Zahvalan sam Košicama i Košičanima koji su nas primili i prihvatili kao da je najnormalnija stvar na svetu da tamo živimo, pre svega reditelju Marcelu Dekanovskom, koji je bez po reči pristao da bude slovački partner bez koga nije bilo moguće osnovati firmu, a bez firme imati radnu i boravišnu dozvolu; Andreju Lukaču koji je znao naš jezik i odmah uzeo da prevodi moje tekstove i objavljuje ih na radiju, Tiboru Vargi koji mi je bio ne samo snimatelj nego i odani prijatelj, mogao bih da nabrajam do sutra. Ukratko, Slovačka nam je tih nekih desetak godina bila pravi dom. Da smo ostali, verovatno bismo morali da se selimo u Bratislavu pošto se krajem dvadesetog veka slovačka državna televizija centralizovala i o dokumentarnom, igranom i dečjem programu u celoj zemlji odlučivalo u prestonici. Početkom dvehiljaditih dobio sam, međutim, ponudu koja se ne odbija, da uđem u Irexov tim koji je u Beogradu radio na razvoju medija.

Po povratku u Novi Sad, osnovali ste Media Art Service International?

Negde u martu 2002. nije mi u Irexu produžen ugovor, nismo se složili oko prioriteta – tadašnji šef kancelarije forsirao je informativu, ja sam mislio da je važnije raditi na podizanju kapaciteta „sporovoznog“ programa, pre svega dokumentarnog i igranog. Neko atraktivno mesto nisam mogao da nađem, pa sam rešio da idem u privatnike i tako je osnovana agencija Media Art Service International, od 2009. da bismo mogli da radimo sa inostranstvom, prerasli smo u Media Art Content doo, preduzeće za proizvodnju medijskog sadržaja. Zbog angažmana na RT Vojvodine nisam više direktor, nego sam u upravnom odboru. Media Art trenutno radi na više projekata, a primarni cilj jeste osvajanje stranog medijskog tržišta. Vezano za strip, Media Art je sredinom prošle decenije objavila pilot broj Enee, časopisa za afirmaciju stripa koji je uredio Toza Obradović. Drugi broj nije ni izašao obzirom da nismo uspeli da rešimo pitanje distribucije.

Poslednjih godina radili ste u dramskom programu Radio Novog Sada...

Negde u leto 2011. Siniša Isakov postaje generalni direktor RTV i poziva me da radimo na osnivanju Centra za razvoj, gde počinjem da vodim Odeljenje za razvoj sadržaja, koje je uradilo nekoliko značajnih stvari, između ostalog i reafirmaciju radio drame, pa je 2012. posle dugo vremena objavljen i konkurs za tekst za radio dramu. Trenutno radimo na razvoju igrane TV serije na slovačkom jeziku i nadam se da ćemo uspeti da isteramo projekat do kraja, bez obzira na finansijske i druge okolnosti koje nam ne idu na ruku.

Ljubitelji stripa posebno pamte vašu saradnju sa Krešimirom Zimonjićem na stripu Nokak. Kako je došlo do ove saradnje?

To što sam otišao u vojsku na petnaest, a ne na dvanaest meseci ima i poneku dobru stvar, a to je što sam u vojničkom klubu u Mariboru sreo Krešu i što smo se vrlo brzo sprijateljili. Kreša je u to vreme strip zvezda u usponu, uvlači me u svet stripa, ja jedva dočekao. Radimo par tabli za omladinsku štampu, a onda se rađa naš prvi zajednički junak, novinar iz starog Rima Antonijus Skriptus. Imam nekoliko sačuvanih fotokopija, ali kako dijalog nije upisan, pojma nemam o čemu se tu radilo, niti da li smo epizodu završili. Pošto smo odradili vojsku – Kreša je ostao nekoliko meseci duže – i kada nam se „otvorila“ Stripoteka, smislili smo Nokaka koji je zamišljen kao parodija Konana, ali je vrlo brzo postalo jasno da on nije ničija parodija nego sasvim svoj. Prvo smo uradili dve epizode od desetak tabli da se karakteri i svet malo „razgaze“, a onda i ceo album Akademija za ale, aždaje i čudovišta.  Izašao je prvo u Stripoteci u nastavcima, pa u Patku, a onda ga je Kreša montirao tako da je objavljen u dnevnim kaiševima u Jutanjem ili Večernjem listu, sada ne mogu da se setim. Posle toga Kreša je sve manje radio strip pošto je poleo sa animiranim filmovima u Zagreb filmu, ja sam upao u televizijsku mašinu za mlevenje mesa, pa smo rad na novom albumu odlagali i odlagali da ga nikada i ne uradimo.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih pišete scenarija za brojne autore Novog Kvadrata i Beogradskog kruga 2. Čega se sećate iz ovog perioda, kako je išla saradnja sa autorima...?

Bilo je romantično, gomila klinaca koja je mislila da će svojim radom da napravi onu polugu koja će da pomeri Zemlju. Stripovi su rađeni uglavnom za omladinsku štampu u jednoj tabli, bili su to gegovi, fantastika, razmatranja egzistencije i smisla, društvena kritika, satira, priče u Harmsovom i Birsovom maniru. Mnogo se razgovaralo o stripu i životu, debatovalo, a i pilo. Mislili smo da smo jako važni i revolucionarni što, sa ove distance, i nije bilo baš tako jako, mada se ne može osporiti činjenica da su Novi Kvadrat i Beogradski krug 2 bili pretkretnica u istoriji jugoslovenskog stripa, a u isto tako i mali kvantni skok na ondašnjoj kulturnoj sceni koji je uveo neke nove teme i neke nove pristupe. U tim kvadratnim i kružnim druženjima sam učestvovao samo povremeno, budući da sam bio u Novom Sadu, a mesta radnje bila Zagreb i Beograd. Moja scenarija je Beogradskom krugu 2 distribuirao Bojan Đukić, a Ivica Puljak i još jedan autor Kvadrata koga ne mogu da se setim su me kontaktirali na Krešin nagovor.

Sa Ivicom Puljkom ste uradili strip Gdesi Gdejms...?

Sa Ivicom me je upoznao Kreša, njih dvojica su bili drugari, a vrlo brzo smo se i sprijateljili. Gdesi Gdejms je bio prodija na vestern, uradili smo za Stripoteku jednu ili dve epizode od po, valjda, desetak tabli. Pojma nemam zašto nismo nastavili serijal.

Brboslav je takođe jedan od junaka po kojem ste bili prepoznatljivi...

Brboslav je mrav koji je imao potrebu da bude drugačiji od drugih mrava i Ivica i ja smo rešili da prvo vežbamo na epizodama od jedne table, a onda krenemo na veći format. Iako je objavljeno – valjda – desetak epizoda, nismo bili zadovolnji, i priča i crtež, iako posebno sasvim dobri, u kombinaciji su bili isuviše komplikovani za praćenje.

Sarađivali ste i sa Staborom na stripovima Diogen i Zeka Pega...

Stabor i ja smo se upoznali – i baš sprijateljili – radeći za Dnevnikov humoristički časopis Osmeh. Dnevnik je izdavao i Neven, gde smo dobili narudžbinu za Zeku Pegu – Zeka Pega bio je zaštitni znak dečje kozmetike, a Stabor i ja smo morali da ga učinimo karakterom, na isti način kao što je Mornar Popaj postao lik da bi se bolje prodavao spanać. Stabor i ja hteli smo da imamo svog autentičnog junaka, pa je tako nastao Diogen u epizodama od jedne table. Znam da smo nekoliko tabli prodali – ne sećam se i kome – kao što se ne sećam da li je taj strip uopšte negde objavljen. Moj otac uspeo je sačuva moju traljavo vođenu arhivu dok smo bili u egzilu, manji deo je propao, veći se još uvek nalazi u podrumu u kutijama koje ne planiram da otvaram u bližoj budućnosti. Sa Staborom sam se ređe viđao od kako se preselio u Beograd, a od mog odlaska u Slovačku izgubili smo svaki kontakt.

Sa Goranom Đukićem uradili ste i jednu epizodu Tarzana. Kako je došlo do ove saradnje i kakve su vam uspomene na rad na Tarzanu?

Iskreno rečeno, neke posebne saradnje – ono da smo sedeli zajedno i kadrirali, tražili rešenja i slično – nije bilo. Samo sam predao scenario uredniku, on ga je dao crtaču i strip sam video tek kada je objavljen. Bila je to industrijska proizvodnja.

Jedan ste od retkih domaćih scenarista koji nije radio na serijalu o Velikom Bleku. Da li je bilo takvih ponuda, kao i sličnih ponuda od strane Dnevnika (npr, serijal Lun kralj ponoći...)

Nije mi bilo nuđeno da radim Velikog Bleka, a i da jeste, ne bih prihvatio, budući da je to vrsta stripa koju nisam ni čitao.

Šta vas je odvuklo od sveta stripa?

Nikada se nisam video kao  autora stripa, uvek sam sebe doživljavao kao pripovedača koji kao izražajno sredstvo bira nekada prozu, nekad radio dramu, nekada dokumentarni film, nekada strip, nekada nešto sasvim treće, a šta je to u datom trenutku, zavisi od mnogih okolnosti. Posle osamdesetih, tri puta sam bio blizu stripa, ali se nismo sreli. Prvi put devedesetih u Slovačkoj, tamo je bio i Ivica Puljak, probali smo za dnevne novine da pravimo kiševe o kasi iz samoposluge, ali te novine nisu bile zainteresovane za strip, nego su nam naručili nagradnu igru. Kada sam se posle devedesetih posle dugo vremena ponovo bio u kontaktu sa Krešom, spomenuli smo kako bi bilo zgodno napraviti još jednu epizodu Nokaka, pa je na tome i ostalo, trebalo je da napišem, pa nisam. Konačno, pre pet ili šest godina pokušao sam da napišem za mog Dušana album što mi baš nije uspelo – prvo, nisam uspeo da pogodim priču koja bi bila u Dušanovom stilu, a drugo, ispostavilo se da to baš i nije scenario za strip, nego za TV seriju.

Vaš sin Dušan se uspešno bavi stripom. Da li ste vi zaslužni za razvijanje ljubavi prema stripu kod njega?

Za Dušanovu posvećenost stripu zaslužan je najviše sam Dušan. Od kada je počeo da se bavi stripom, Dušan je rešio da samostalno gradi svoju karijeru, čak samostalnije nego što se meni činilo da treba. Kada je izašao neki komentar posle Severnog bunkera u stilu „šta se čudimo što je objavio kada znamo ko mu je tata“ bilo mi je baš krivo pošto sam taj broj Severnog bunkera video tek kada ga je Dušan doneo kući. A tako je i dan danas, za novo objavljivanje ili novu izložbu saznamo tek kada se dese. Žao mi je što Dušan sada nema uslove koje sam imao ja dok sam se aktivnije bavio stripom – veliko tržište i domaće profesionalne časopise sa velikim tiražima i istim takvim honorarima. To što Dušan radi mi se dopada, pogotovo serijal o Vilamu Henrihu, iako sam u početku bio pomalo skeptičan, sada je to svet sa čvrstom logikom i autentičnim karakterima koji nose priču.

Da li i danas pratite strip i šta čitate?

Čitam Dušanove stripove i stripove koji se nađu tamo gde on opbjavljuje. Vrlo retko sebe častim starim stripovima. Nove ne pratim.

Koliko su muzika i književnost uticali na vaš umetnički (stripski) rad?

Onoliko koliko književnost utiče na formiranje ličnosti dok se ličnost ne formira. Što se muzike tiče, neposredno iskustvo je trajalo nekih nedelju dana, kada smo u osnovnoj školi osnovali grupu Vakum (sada Griva). Toliko je otprilike trebalo ostalim članovima grupe da shvate i kažu mi da bi bilo bolje da pišem tekstove nego da sviram bas gitaru. Posredno, uradio sam nekoliko spotova, od kojih dva ili tri sa Grivom, a jedan (Vojvodino, Vojvodino, što si tako ravna?) nam se baš posrećio.

Kakav je odnos našeg društva i države prema stripu i umetnosti uopšte?

Kakvo društvo, dobro da odnosa uopšte ima.

Šta mislite o ideji da se u Novom Sadu osnuje muzej stripa?

Svaki muzej u Novom Sadu je dobrodošao.

Uporedite Novi Sad iz doba vaše mladosti i Novi Sad danas.

Novi Sad je još uvek novosadski, nije isti kao što je bio dok sam bio mlad (a i krompiri su sve sitniji, što bi rekao moj učitelj Đorđe Fišer), ali normalno je da se menja kako godine prolaze, ne može, a i ne bi valjalo da ostane zamrznut u vremenskoj kapsuili. Naravno, više bih voleo da su te promene bile u pravcu koji se meni dopadaju.   

Kako gledate na budućnost društva?

Roman koji upravo završavam – za sada se zove Božanstvena komedija, rimejk 2016, a kako će se na kraju zvati videćemo – daje nekoliko projekcija budućnosti, glavni junak i njegov anđeo čuvar obilaze paralelne svetove od kojih svakih lako može da postane budućnost ovog u kome smo sada. Stavio sam tamo i utopiju, ali nisam toliki optimista.

Vaš moto?

Ne držim.

Rastislav Durman je rođen 23. maja 1956. godine u Senti, ali se veoma brzo preselio u Novi Sad. Tu je završio i Filozofski fakultet i radio kao novinar, scenarista, urednik i reditelj na Televiziji Novi Sad. Početkom 1990-ih seli se u Slovačku, a desetak godina kasnije vraća se u Novi Sad i bavi se izdavaštvom, radio i TV produkcijom, podrškom medijima i konzaltingom, da bi 2011. dospeo na čelo Odeljenja za razvoj Radio televizije Vojvodine.

Sarađivao je sa novosadskim Dnevnikom u različitim izdanjima – Osmeh, Neven, Dečji Dnevnik, Edicija X-100 (u kojoj je objavljivao dela naučne fantastike pod pseudonimom D. T. Bird).

Stripom se bavi od kraja 1970-ih. Sarađuje sa Krešimirom Zimonjićem na stripovima Antonijus Skriptus i Nokak, sa Ivicom Puljkom na stripovima Brboslav i Gdesi Gdejms i sa Borislavom Stankovićem Staborom na stripovima Zeka Pega i Diogen. Scenarista je i jedne epizode stripa Tarzan (crtež Goran Đukić).

Autor je više televizijskih i radio drama i serija, dokumentarnih filmova, a objavio je i četiri knjige proze.

Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com

http://www.stripvesti.com/arhiva/201609/index.html

Nathan Never Libellus #69

“TAJNI RAT” (Stefano Piani / Ivan Calcaterra)

“ZAGONETKA SENATORA KANEA” (Bepi Vigna / Antonio Fara)

“SAM PROTIV SVIH” (Stefano Piani / Andrea Cascioli)

Navedene priče u Italiji su izvorno objavljene u razdoblju od svibnja do srpnja 2008., a autor svih naslovnica je genijalni Roberto De Angelis!

Regularna cijena Nathanove knjige broj 69 bit će 195 kuna, a tijekom prva dva mjeseca moći ćete je kupiti za 156 kuna.

Strip revija #66

DUKE: Ja sam sjena (2/2)

Scenarij: Yves H. · Crtež i kolor: Hermann

Nakon jednogodišnje stanke nastavljamo sagu o revolverašu Dukeu Morganu. Bogat Hermannov akvarel vodi nas u Colorado u vijeme kada je Zapad bio najdivljiji.

Pojava Dukeova brata Clema na neočekivanome mjestu pokrenut će lavinu događanja. Svega tu ima — od krvne osvete, do razočaranja u ljubav, od novih prijateljstava, do novih leševa. Pravi hardcore western za ljubitelje pustinjske prašine i dima baruta.

ABRAHAM STONE: Radix malorum (2/2)

Autor: Joe Kubert

Abraham je na dobrome putu da postane zvijezda nijemog ratnog spektakla, no političke spletke, fatalne žene i jedna neobuzdana hollywoodska  zabava natjerat će ga da preispita kakav život zaista želi živjeti. Priča o crnoj strani čovječanstva vrhunski je ispričana majstorskim perom Joea Kuberta.

PETER KAMPF JE ZNAO (2/2)

Scenarij: Carlos Trillo · Crtež : Domingo R. Mandrafina

U orwellovskoj alternativnoj povijesti jedan strip postao je sredstvo širenja ekstremističke ideologije. Zanimljiv noir dvojca Mandrafina/Trillo propituje utjecaje medija, lažnih vijesti i povijesnog revizionizma na suvremeno globalizirano društvo.

IZVANSERIJSKO: Sandy

Autor: Jordi Bernet

Kratak strip o patuljku Sandyju iz 1966. godine legendarnog Jordija Berneta podsjetit će nas na to koliko svojim riječima utječemo na živote ljudi oko sebe… i možda nas navesti na promjenu.

No, nije sve tako crno!

Izgleda da smo , sasvim nenamjerno, za ovaj broj odabrali stripove koji grebu duboko u ljudsku psihu, no nismo zaboravili niti na humor.

I u ovom broju s nama su stari znanci:

ŠIC-MIC

Autor: Walter Neugebauer

TATICA

Autor: Nob

PEANUTS

Autor: Charles Schulz

ŠTEF I ŠTEFEK

Autor: Franjo Maixner

Književno veče Miomira Petrovića u Kući kralja Petra I

Književno veče „Vavilonska kula“ sa Miomirom Petrovićem, autorom romana „Black Lights“, održaće se u četvrtak 28. februara u 19 sati u Kući kralja Petra I u Beogradu, u sklopu projekta „Isidora nas sluša“. Osim pisca, o romanu „Black Light“ govoriće i autorka projekta Laura Barna.

Black Light – obojeno svetlo skore budućnosti velike Vavilonske kule, vizija jednog novog i drugačijeg Beograda, u građevini jedne nove i drugačije Evrope. U Vavilonskoj kuli Novi Čovek je pomešao jezike, narode, nacije, vere, rase… Izdelio je prostor na kantone i kvartove radi lakše kontrole, osvetlio ga crnom svetlošću, u kojoj stanovništvo postaje živa masa, a pojedinac raritet. Da li je u budućnosti moguć takav Beograd, takva Evropa, takav svet? Idemo li ka tom globalnom konceptu – u romanu „Black Light“?

Miomir Petrović je pisac, pripovedač, dramaturg, teoretičar umetnosti, teatrolog. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Odseku za dramaturgiju; magistrirao na Odseku za teatrologiju na FDU; doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Piše prozu, drame, kao i udžbenike kreativnog pisanja. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda (1996) i nagrade „Laza Кostić“ (2017). Roman „Black Light“ objavljen je 2018. godine u izdavačkoj kući Laguna.

Tekst i fotografija preuzete sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-knjizevno-vece-miomira-petrovica-u-kuci-kralja-petra-i-unos-11359.html

Tex Willer Libellus 96 i 97

Autor scenarija ove uzbudljive pustolovine je legendarni veteran Claudio Nizzi, crtež potpisuje sjajni Lucio Filippucci, naslovnice genijalni Claudio Villa, a izvorni brojevi 631 i 632 redovnog serijala u kojima je ova priča na 220 stranica objavljena u Italiji izašli su u svibnju i lipnju 2013.

Regularna cijena Texa 96 bit će 185 kuna dok će ona posebna, tijekom prva dva mjeseca, iznositi 148 kn.

Mauro Boselli autor je scenarija ove epizode, crtež potpisuje Gianluca Acciarino, naslovnice Claudio Villa, a u Italiji je izvorno objavljena u brojevima 633 i 634 redovnog serijala koji su izašli u srpnju i kolovozu 2013. godine.

Kao i obično, regularna cijena Texa 97 bit će 185 kuna dok će ona posebna, tijekom prva dva mjeseca, iznositi 148 kn.

AMC priprema TV seriju po romanu ”NOS4A2” Džoa Hila

Televizijska mreža AMC priprema desetodelnu seriju zasnovanu na horor romanu Džoa Hila NOS4A2.

Zakari Kinto i Ešli Kamings tumače glavne uloge. Kinto glumi Čarlija Manksa, zavodljivog besmrtnika koji hrani svoju mladost dušama dece, a ono što od njih ostane odnosi u Božićnu zemlju, ledeno, izopačeno Božićno selo, plod Manksove mašte, gde je svakog dana Božić, a neraspoloženje je zakonom zabranjeno. Ipak, Manksov izmišljeni svet dolazi u opasnost kada se pojavi mlada žena iz Nove Engleske.

Kamings tumači ulogu Vik Mekvin, mlade učenice iz radničke klase. Njena kreativnost je toliko razvijena da praktično postaje supermoć, koja joj omogućava da prati Čarlija Manksa. Nedostatak samopouzdanja, Vik nadoknađuje svojom hrabrošću, smislom za humor i grubošću. Ona želi da pobedi Manksa i spasi njegove žrtve, a da pritom ne poludi ili i sama postane njegova žrtva.

Izvršni producenti serije su Džo Hil, Džejmi O’Brajen i Loren Korao ispred Tornante Television.

U seriji glume i Olafur Dari Olafson kao Bing Partridž, Virdžinija Kal kao Linda Mekvin, Ebon Mos-Bakrak kao Kris Mekvin i Džahkara Smit kao Megi Li.

Prva epizoda biće emitovana na leto ove godine.

Izvor: City Magazine
Tekst i fotografija preuzete sa sajta art-anima.com
http://www.art-anima.com/vesti/nos4a2-dzo-hil

Sećanja: Intervju - Leonid Pilipović

Ko je Leonid Pilipović?

Pročitajte intervju do kraja pa procenite sami.

Rođeni ste u Subotici 1969. Čega se najradije sećate iz detinjstva?

Starog dvorišta u centru grada tipičnog za Suboticu, gde se nekada nalazilo javno Fekete kupatilo. Tu u tom dvorištu smo živeli sve do 1977. godine. Bila su to lepa vremena, živelo se skromno, ali bezbrižno i u harmoniji sa prilično šarenim komšilukom. Bilo je tu nas nekoliko klinaca, dovoljno da nam ne bude dosadno, pa čika Ivan sa svojom malom farmicom papagaja, Eta-neni sa svojim malim psom Čepikom ... Pravi mali mikrosvet u strogom centru grada. Često posetim to dvorište kada prođem tuda... Budi lepe uspomene.

Šta je tadašnju Suboticu razlikovalo od danjašnje?

Ritam. Živelo se po nekom nepisanom protokolu, bez žurbe i nervoze… Sve je imalo svoje vreme i svrhu. Ljudi su se trudili da ne remete taj poredak. Danas Subotica sve više podseća na palanku pogubljenu u aritmiji i disharmoniji. Taj nekadašnji mir se negde izgubio, ispali smo iz koloseka. Kao i svuda, uostalom.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom? Koje stripove ste naročito voleli?

Još dok sam bio u zabavištu, mama mi je kupovala male Vjesnikove sveščice  Toma i Džerija i to je, mislim, bio prvi strip, koji sam više gledao nego čitao. Kasnije, u osnovnoj, u ruke mi je dospeo nedeljni dečji časopis Neven, koji sam od prvog broja uredno kupovao sve do kraja osnovne škole (i dan danas čuvam sve brojeve). A u njemu na poslednjoj strani – strip Lijanko Radiča Mijatovića, a unutra Troje nesalomivih i Poručnik Tara Baneta Kerca i kaiševi Miš Kosta Zorana Janjetova. Stvarno sam uživao čitajući ih. U to doba početkom ’80 tih, posle kratkog zanimanja za super heroje (u Eks almanahu) Spajdermena, Dardevila, Srebrnog Letača i ostalih, u ruke mi je dospeo Yu strip magazin i tu sam potpuno odlepio na tu ekipu Novog kvadrata - Kordej, Ilić, Zimonjić… To je bilo vreme Novog talasa u muzici, na koji sam se posebno primio, pa mi je takav stripski izraz savršeno odgovarao… Časopis Spunk sam posebno voleo, ali me je nervirao loš povez.

Da li ste pratili Bonelijeve junake i koje?

Ne. Nikada. Nije da nisam pokušao, ali nije išlo. Moj prvi komšija je bio pravi zaluđenik za Bonelijeve stripove, od njega sam uzimao u par navrata neke brojeve Zagora, koji mi se učinio najzanimljivijim, pa da probam da pročitam, ali jednostavno nije me privlačilo. Jedini broj koji sam pročitao od korica do korica bila je epizoda Beli tigar. Generalno, ceo problem koji sam imao sa Bonelijem bio je crtež, koji mi se nikako nije dopadao. Ja sam crtač, vizuelno doživljavam stvari i ako me crtež ne privuče, nema šanse da ja to čitam. Znam, to nije ispravan pristup, ali tako je kako je. Isto je i sa Alan Fordom. I dan-danas ne kapiram tu vrstu humora.

Srednju školu ste pohađali u Novom Sadu. Kakve su vam uspomene na Novi Sad?

Dve najlepše godine moje mladosti. Dao bih 10 godina života da mi se ponovi taj period od 1986-1988. To je, valjda, jedina škola iz koje učenici ne da nisu bežali sa časova, već nisu mogli kući da nas oteraju. Znali smo do kasno da „blejimo“ u školskom krugu, dok nas dobri domar Ostoja ne zamoli da idemo kući. Ekipa koju sam tamo upoznao uglavnom je bila navučena na francusko-belgijsku školu stripa. Moj najbolji ortak iz razreda Buca Popović bio je pravi fan Mebijusa i imao je zavidnu kolekciju njegovih originalnih albuma iz Francuske, koje sam tada prvi put u životu video. Kao i mnogi drugi, i ja sam bio potpuno očaran majstorijama Žana Žiroa, jednostavnim linijama, savršenim crtežom. Svi koji smo se tada ložili na stripove želeli smo da crtamo tako lako i jednostavno kao on, međutim brzo smo shvatili da put do Inkala vodi preko Bluberija, tj. da bi crtao kao Mebijus moraš prvo da prođeš školu Žana Žiroa. A to nije baš tako lako. Tada mi je, valjda, postalo jasno zašto se nikada nisam primio na Bonelijeve stripove.

Da li ste tada imali prilike da se sretnete i upotnate sa nekim od novosadskih autora?

Sama činjenica da idem u školu u koju su išli Zoran Janjetov, Dejan Nenadov i ostali mnogo mi je imponovala. Sećam se da smo moj drug Buca i ja jednom prilikom odlučili da radimo neke ilustracije za naslovne strane nekakvih Dnevnikovih kratkih romana raznih žanrova i da im ponudimo, pa šta bude. Odneli smo radove, a tamo nas dočeka niko drugi do veliki Gradimir Smuđa! Meni su se noge odsekle i da mi je neko tada rekao da ću 20 godina kasnije sa tim čovekom zajedno potpisivati albume na strip festivalima po Francuskoj, svašta bih mu rekao. Dnevnik je kupio jednu moju ilustraciju i to je bio prvi ugovor koji sam potpisao i dobio, za to vreme, pristojan honorar. Bio sam jako ponosan i pored toga što ta ilustracija nikada nije objavljena. Mnogo godina kasnije upoznao sam uglavnom sve novosadske strip velikane: Smuđu, Kerca, Janju, Nenadova, Radiča… Veliki majstori!

Prve stripove objavljivali ste u fanzinima Ples, Trt, Meteor, Šuljev zabavnik. Možete li reći nekoliko reči o ovim fanzinima i stripovima koje ste u njima objavili?

Jedini medij gde je u to vreme bilo moguće objaviti bilo šta bio je i ostao - fanzin. Nekako je sve to išlo uporedo sa mojim sve većim interesovanjem za muziku i većina stripova koje sam tada radio objavljena je u muzičkim fanzinima. Ono što si mogao da kažeš sa tri akorda na gitari, mogao si da kažeš na jednoj ili dve strane stripa u nekom underground fanzinu. Pravi Pank rok! Ples Slomljenog Dupeta Na Vetru bio je ozbiljan fanzin sa ozbiljnim recenzijama, tekstovima, intervjuima, uglavnom vezanim za underground scenu, a nekako najzanimljiviji bio je Šuljev Zabavnik, kojeg sam radio u saradnji sa Mokijem Stošićem iz Novog Sada. Ideja je bila da fanzin kompletno bude pisan rukom i to na ćirilici! Umesto fotografija bendova ja sam ih crtao. Bio je to težak posao, ali i dobra zabava u svakom slučaju.

U to vreme vaš rad je bio posebno inspirisan Novim kvadratom?

Upravo tako. Kao što sam ranije naglasio, sve je to bilo u paketu. Novi talas u muzici, Novi kvadrat u stripu. Potpuno drugačiji i slobodniji pristup, za razliku od konvencionalnog izraza na koji smo do tada bili navikli… A o temama da i ne govorimo. Sve što je unutar tebe bacaš na papir, bez cenzure, bez pravila, bez granica… Potpuna sloboda. Setimo se samo onog legendarnog stripa Mirka Ilića Zabranjeno… Proces, pank-bend iz Subotice napravio je pesmu na taj tekst, dok je recimo Igor Kordej fenomenalno odradio Ona Se Budi Šarla, pesmu Akrobate i Krokodile od Električnog Orgazma… Eto koliko je to sve bilo povezano.

Sa 19 godina objavili ste strip u Mladosti...?

Za to je zaslužan moj prijatelj, na žalost pokojni, Mirko Stoilkov, koji je bio tvorac Plesa i još nekoliko odličnih fanzina. Dosta smo sarađivali, pisao je scenarije za neke moje kratke stripove i objavljivao ih u Plesu. Između ostalog i taj strip koji je objavljen u listu Mladost je rađen po njegovom scenariju. On ga je bez mog znanja poslao redakciji Mladost dok sam ja bio na odsluženju vojnog roka. Ah koliko sam bio srećan kad sam dobio primerak časopisa!!! Imao sam osećaj da je svet moj. Objaviti takav strip u etabliranom časopisu, nije bila mala stvar.

Kako je izgledao vaš rad na stripu tokom devedesetih? Objavljivali ste uglavnom u Tronu, Patku, Patagoniji...? Kakva su vam sećanja na te stripove i taj period uopšte?

To su već vesele devedesete… Svi znamo šta se tada dešavalo. Upisao sam Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu i trebalo mi je neko vreme da se naviknem na tu brzinu i „vajb“ Beograda. Tada sam već počeo aktivnije da se bavim muzikom u bendu Džukele, pa mi pored akademije i studiranja, crtanje stripova baš i nije bilo u prvom planu. I pored sve te raštrkanosti nekako sam ipak našao vremena da naškrabam nešto, onako neobavezno, dok telefoniram, slušam muziku, isprobavam nove tuševe ili papire i sl. Masu tih škrabotina sam iz ne znam kog razloga sačuvao, a neke sam pokazao mom profesoru Rastku Ćiriću, koji je prosto odlepio i pitao me da li imam još toga. Ja sam mu doneo hrpu toga, on je to porazbacao po učionici i rekao: ovo je sjajno, pravimo izložbu! Nisam baš bio na čisto šta je tu za izložbu, ali odjednom svi ti likovi naškrabani sa svojim dijalozima, onako na gomili, kao u nekom sanatorijumu, dobiše smisao. I tako bi prva samostalna izložba u Galeriji Doma omladine Beograda u martu 1994. Nazvao sam je Strip – Ilustracije – Frustracije. Na moje veliko iznenađenje bila je jako dobro posećena i predstavljala je, na neki način, ispostaviće se kasnije, moju odskočnu dasku u svet stripa. Zahvaljujući toj izložbi upoznao sam mnogo ljudi iz te branše, pa je uskoro došlo do saradnje i sa Tronom, koji mi je objavio kratku avanturu na 10 strana po scenariju Dragana Savića pod nazivom Operacija Kilabongo. Posle tog sam sve manje crtao a sve više svirao...

Sa Milanom Pavlovićem i Željkom Radićem objavljujete 2001. strip Paranenormalno i paraneizmenično. Možete li reći par reči o ovom stripu, kao i o vašim saradnicima?

Milana Pavlovića (poznat i pod pseudonimom Mr. Stocca) poznajem još iz Srednje škole primenjinih umetnosti u Novom Sadu, išli smo u isti razred, a kasnije proveli i studije zajedno na istoj klasi. Jedan od važnijih ljudi u mom životu, ne samo zato što mi je i venčani kum, već što mi bez njega život u Beogradu ne bi bio ni izbliza tako zanimljiv, kao što mi je bio družeći se sa njim svih tih suludih godina. Sjajan crtač, ilustrator i neverovatno duhovit lik, bio je jedan od najboljih na klasi. Nismo se razdvajali svih tih godina, posećivali smo kolege sa drugih klasa da vidimo šta rade, išli na izložbe i koncerte uvek zajedno... Željko Radić (pseudonim BFVRP) je bio moj cimer i kolega sa klase slikarstva. Da bih njega opisao trebalo bi poseban intervju da radimo jer ga je teško opisati u par rečenica. Jedan od najzanimljivijih i najoriginalnijih ljudi koje sam u životu upoznao. Sva trojica, „udareni”, svak’ na svoj način, često smo se skupljali kod nas „na gajbi“ i crtali onako iz dosade, ali po principu „nacrtaš kadar i menjaš se” tako da dobiješ već započet strip koji moraš da nastaviš, pa kad uradiš drugi kadar opet se menjaš i tako u krug. Bez ikakvog dogovora oko scenarija, ideje... Tako smo ubijali vreme. Gomila tabli je nastala na taj način, neke je moj cimer odneo u Rumu odakle je inače, i rumsko Udruženje multimedijalne avangarde je to objavilo 2002. Jedna od tih „zajedničkih” tabli osvanula je i u Vremenu zabave.

Studirali ste u Beogradu za vreme raspada Jugoslavije. Kakve su vam uspomene na ovaj period i da li ste učestvovali u demonstra-cijama?

Sada iz ove perspektive posle 20 godina i nije mi bilo tako loše, s obzirom da su to najgore godine kroz koje je ova zemlja prolazila. Kao što sam ranije rekao, u početku mi je bilo teško da se priviknem, nisam poznavao mnogo ljudi, malo sam se kretao. Tek negde na trećoj godini kada je bilo ono najgore ludilo, bend Džukele je izdao prvi album i počelo je češće da se svira po Beogradu. Tu sam upoznao gomilu ljudi iz sveta muzike sa kojima sam se više družio nego sa kolegama sa faksa. Odlazilo se naravno na Akademiju, KST, išlo po svirkama... Sve u svemu, trudio sam se da se klonim sveopšteg ludila koje je virilo iza svakog ćoška. I mislim da sam nekako sam uspeo u tome, pre svega zahvaljujući ljudima kojima sam bio okružen. Sećam se i demonstracija, „Plišane revolucije”, ali mi je brzo dosadilo to smenjivanje napaljenih govornika, budućih poslanika. Protestno blejanje na Terazijama pretvorilo se u zajebanciju, počeo je rat, a Milošević nas je rasturao još narednih devet godina.

Tokom devedesetih aktivno ste se angažovali u antiratnom pokretu, kako i u stripu, tako i u muzici, uključujući stripove Signed by war i Sperminator...?

Tvorac projekata Signed By War i Sperminator bio je Novosađanin Momir Moki Stošić, malo pre sam ga pominjao kao idejnog tvorca Šuljevog Zabavnika. Čovek je, bežeći od narastajućeg ratnog ludila, „zapalio“ u Holandiju i tamo krenuo da radi te uglavnom antiratne projekte. Ja sam za Signed by War uradio jedan strip - Čiji je ovo grob?, kao i naslovnu stranu. Kasnije sam uradio još jedan kaiš za antiratni strip magazin AUT!#3 zajedno sa Edmondom Spirtsom, Marcelom Ruitersom, Peterom Pontiakom iz Holandije i Zografom i Wostokom iz Srbije.

Da li umetnik ima obavezu da reaguje na društvena zbivanja (kakva su bila ona koja su dovela do rata u Jugoslaviji) ili ima prava i da ćuti?

Umetnost ne sme da bude obaveza, nekako mi to ne ide zajedno. Ukoliko umetnik ima unutrašnju moralnu ili već neku drugi ličnu potrebu da reaguje, on to treba da učini bez zadrške, ali to NE sme biti nikakva obaveza nametnuta spolja. Naravno, ukoliko tu potrebu nema, ima pravo i da ćuti. Jednostavno, nemam stav o tome i tome i kraj priče.

Da li ste i pre susreta sa Čabom Kopeckim pokušavali da plasirate neke svoje stripove u inostranstvu?

Ne. Nisam imao tih ambicija nikada, nekako mi je to bilo previsoko... Ličilo mi je na priču o fudbaleru treće opštinske lige koji želi da igra za, recimo, Mančester Junajted. Ono... Preveliko je to za mene, nisam ja toliko dobar.

Kako je došlo do poznavanja sa Čabom i početka rada za Delkur?

Čaba je poznat kao vrstan poznavalac kako francuskog tako i domaćeg stripa i odlično je povezan sa gotovo svim većim izdavačima u Francuskoj. Često dolazi na ove prostore u lov” na talente, pokupi sve što misli da valja i predstavi to urednicima francuskih izdavačkih kuća. Tako se i mojih 10 tabli objavljenih u Tronu našlo na stolu nekog urednika i prvi poziv je usledio. Bila je 1995. godina, ako se ne varam, i ja sam taj poziv odbio. Čaba nije mogao da veruje da postoji osoba koja odbija životnu priliku o kojoj mnogi mogu samo da sanjaju, ali ja sam stvarno bio ubeđen da nisam dorastao tom poslu i da jednostavno neću moći da izguram to do kraja. Prevelik zalogaj.

Međutim, Čaba ne bi bio to što jeste da nije jako uporan, pa su pozivi usledili i godinu dana kasnije, pa opet za par godina, a ja sve vreme odbijam stalno tražeći razloge i opravdanja. Doduše, tada sam se već ozbiljno udaljio od crtanja stripova, posvetio se tetoviranju i muzici i nije mi padalo na pamet da se upuštam u tako ozbiljan posao pogotovo ne tako „zarđao”. Ali, Čaba nije odustajao. 2004. godine smo se konačno našli uživo po prvi put, jer smo ranije komunicirali isključivo preko telefona i ponovo je priča krenula od početka. Uspeo je da me ubedi da makar probamo, pa ako ne ide, nikom ništa i ja sam na tu bezbolniju varijantu pristao. Nakon par nedelja stigle su četiri strane scenarija za serijal Tajna istorija Žan Pjer Pekoa, uradio sam storyboard u olovci i poslao, ubeđen da će mi se zahvaliti na pokušaju i obećati da me neće više maltretirati. Grdno sam se prevario, bili su oduševljeni i evo maltretiraju me i dan danas!

Kakva su iskustva saradnje sa Pekoom na Tajnoj istoriji i Velikoj igri?

U početku nije baš bilo lako. Ja sam bio totalni početnik, nisam razumeo čak ni tu filmsku terminologiju, a Peko je prilično „škrt” što se pisanja tiče. On pažnju najviše posvećuje dijalozima,  dok su njegove deskripcije kadrova  veoma kratke i šture, jer nije vizuelac. On ostavlja na volju crtača da to vizuelno prikaže, što je u stvari sjajno, ali za mene kao početnika to je bila noćna mora. Danas, posle devet albuma koje sam crtao po njegovom scenariju, stvar je mnogo mnogo lakša, dobro se poznajemo. Iako ponekad malo konfuzan, Pekoov scenario se lako crta, ostavlja dosta prostora crtaču da sam reši problem. Sve u svemu, volim da radim sa Pekoom.

Kako je došlo do saradnje sa Kordurijem? Da li se rad sa njim razlikuje od rada sa Pekoom?

Došla je ponuda od Soleja da se radi jedan heroic fantasy serijal, što se meni učinilo jako zanimljivim, iako sam i dalje radio Veliku Igru sa Pekoom, pomislio sam: što da ne? Scenarista je bio Silven Korduri, sušta suprotnost Pekou, kada je reč o načinu pisanja. Sve je do najsitnijih detalja opisano i moram priznati nije baš bilo lako sve to upakovati; ali priča je bila fantastična, jako uz   budljiva, pravi fantasy triler. Silven je sjajan lik, uvek spreman za razgovor, hoće da pomogne i bila je prava satisfakcija raditi serijal Ravermoon sa njim.

Za deset godina saradnje sa Delkurom objavili ste 12 albuma i po tome ste jedan od najproduktivnijih autora iz Regiona. Šta vas razlikuje od drugih?

Uh, pa ne bih rekao da sam baš toliko produktivan. Pogledaj samo Kordeja i Mazu kako šišaju, obično oni jure scenariste da požure s pisanjem. Dobro, 12 albuma onako na gomili izgleda impozantno, veliki je to posao, ali ja ne spadam u one koji brzo crtaju, naporotiv, mislim da sam prilično spor u poslednje vreme. Jedno vreme sam radio dva naslova u isto vreme i to mi se pošteno obilo o glavu. Precenio sam sebe i svoje mogućnosti, mislio sam da mogu i posle tri godine rada na dva serijala istovremeno došlo je do pregorevanja. Tzv. burnout. Ali dobro, svaka škola se plaća, ja sam cenu platio i mislim da se više neću upuštati u takve avanture. Prilično je stresno. Jedan album godišnje i to je to. Ne znam šta me razlikuje od drugih, ne merim svoj rad prema drugome, a nije mi to ni važno. Svako ima neki svoj ritam i način rada.

Da li je rad na navedenim albumima samo rad ili zna da bude i uživanje?

I jedno idrugo. Sve zavisi i od scenarija. Postoje ti momenti kada baš i ne uživam dok crtam. Recimo, kada imam neku scenu gde dva-tri lika razgovaraju u kancelariji,  na tri-četiri strane. Zna da bude prilično dosadno, ali i to je deo posla. Ipak je uzbudljivije crtati kad se dva ratnika u oklopu dohvate na nekom stenovitom brdu i krenu da se „palijaju“. Da se razumemo: ovaj posao je jako težak, često i stresan, ali kad stigne gotov primerak iz štampe sve to zaboraviš i shvatiš koliko je u stvari lep posao kojim se baviš.

Da ste u mogućnosti, da li biste radili autorski strip ili sarađivali sa nekim od domaćih autora?

Sigurno, kada bih imao vremena kog u poslednje vreme baš i nemam, a i ne želim da mi se ceo život svede samo na crtanje. Tu je i muzika, radim povremeno omote za albume raznim bendovima, po koji plakat, dizajn za majice, svašta-nešto... U planu je da uradim nešto za Vekovnike sa Markom Stojanovićem, samo zbog mog nemanja vremena to planiranje već dugo traje... Ali, Bože zdravlja biće i toga.

Posebno je popularan strip koji ste radili sa Darkom Kovačevićem What's new in da zoo. Kako je došlo do ideje za ovaj strip i kako je izledala saradnja sa Darkom?

E, to je bila fenomenalna zezancija. Darko i ja smo imali ideju da u kulturni vodič kroz Suboticu Flash na poslednju stranu, gde se inače u svakom broju nalazila mala reportaža sa novostima iz Palićkog zoološkog vrta, ubacimo kratki strip-kaiš sa gegovima gde su glavni akteri životinje. Darko i ja smo se nalazili jednom nedeljno i smišljali fazone. Ljudi su to jako voleli i bilo je jako zabavno. Bila je priređena i izložba tih kaiševa u galeriji Zoološkog vrta. Nažalost, to je trajalo svega dve godine. 

Mnogima ste poznatiji kao muzičar, član bendova Džukele i Goblini. Kako biste ukratko sumirali svoj muzički angažman?

Ne sećam se šta me je prvo privuklo, muzika ili strip i teško mi je da govorim na koju stranu više naginjem. To je kao da me pitaš da li više volim mamu ili tatu. Pojava pank-roka i Novog talasa bila je prelomna za moju muzičku „karijeru”. Iako nikada nisam imao ambiciju da sviram u nekom bendu, to se ipak kasnije dogodilo. Tri akorda? Pa to mogu i ja, daj da probam. I eto me posle 30 godina i dalje sviram i neverovatno uživam u tome, jer bina je kao neka droga od koje nema leka. Džukele su bile aktivne od 1992. do 2002. Izdali smo dva albuma i nešto je ipak ostalo. Ja sam u periodu od kraja 1994. do proleća 1996. prešao u Gobline (pošto su dva člana Džukela bila na odsluženju vojnog roka), i sa njima snimio album U magnovenju. Goblini su se potom razišli 2000. da bi se na moju veliku radost okupili ponovo 2010. Ja sam im se priključio 2012. i od tada sam stalni član. Album Roba s greškom izašao je 2013. Ukratko, muzika, Goblini, svirke.. To je moje pogonsko gorivo, tu se praznim i ponovo punim baterije i prosto ne vidim kako bih mogao da funkcionišem bez toga.

Koliko pratite domaću strip scenu?

Ne mogu da kažem da pomno pratim, ali sve informacije uglavnom dobijam iz neposrednih razgovora sa kolegama, pogotovo kada se skupimo jednom godišnje na Balkanskoj smotri strip autora u Leskovcu. Tu se sjati ceo region, sajno je druženje, razmenjujemo iskustva, crteže... Ma, milina jedna. Žao mi je što izdavaštvo nije na nivou na kome bi trebalo da bude, malo je izdanja, u knjižarama ima jako malo domaćih stripova ili ih uopšte nema... Ali, umesto da sad prozivam državu i društvo, ja ću da kažem sledeće: svaka čast izdavaču System Comics, svaka čast Vekovnicima i posebno Marku Stojanoviću, koji je trenutno, po meni, ključna figura domaće strip scene.

Koji stripovi (i domaći i strani) su vam posle-dnjih godina privukli posebnu pažnju?

Od domaćih definitivno serijal Linije Fronta u izdanju System Comicsa. Valkira Dražena Kovačevića je pravo remek delo, posebno specijalno luksuzno izdanje. Pravo je zadovoljstvo činjenica da je System Comics to licencno objavio kod nas. I Aleksa Gajić sa svojim Skrep buk minijaturnim izlivima ludila. Fenomenalno. Od stranaca teško pratim bilo šta jer, za razliku od nas, tamo ima stripova na tone pa je teško „od onol’ke šumetine prepoznati valjano drvo”. Svideo mi se serijal Velika smrt (autor Mali Vensan)  koji je čak i Stripoteka objavila.

Koliko književnost inspiriše vaš rad?

Da budem, iskren ne čitam ništa sem knjiga koje se bave fenomenom rokenrola, autobiografske knjige rok muzičara i bendova. Nedavno sam našao neke New Musical Exprese iz ’83. i ’84. To me zanima. Inspiraciju više crpim iz filmova, jer su usko povezani sa stripom, da ne kažem kao da su u nekom srodstvu.

Kakav je odnos države prema kulturi?

Mislim da je glavno pitanje kakav odnos mi, ljudi, imamo prema kulturi, a ne država. Država nema nikakav. Nema ga. Država je prepustila kulturu tržištu, dala nacionalnu frekvenciju Pinku, Hepi TV i sada imamo to što imamo. Sve u svemu, čabar. Ja mislim da ljudi sami treba kulturno da se obrazuju, a ne da im to radi država. Teško onom koga država kulturno uzdiže. Znači, gasi TV, pravac pozorište, strip ili knjigu u šake, neku ploču na ringlu i da vidiš!

Koje su, po vama, prednosti, a koje mane društva u kojem živimo?

Prednost? Neiscrpan izvor inspiracije za muziku, strip, književnost… A mane?  Mogao bih do u nedogled, ali stvarno nemam snage da ponavljam sve ono što svi manje – više već znaju.

Vaš moto?

Crtaj, sviraj i pusti druge da crtaju i sviraju!

Leonid Pilipović je rođen 26. Juna 1969. godine u Subotici. Oženjen je Biljanom i otac dvoje dece.

Završio je Srednju školu za dizajn Bogdan Šuput u Novom Sadu i diplomirao na odseku grafike i knjige u klasi prof. Bogdana Kršića, na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu.

Stripom se počeo baviti još u osnovnoj i srednjoj školi pod jakim uticajem tadašnje zagrebačke strip scene, odnosno grupe Novi kvadrat U početku objavljivao uglavnom po lokalnim fanzinima (Trt, Stroj, Ples Slomljenog Dupeta Na Vetru, Šuljev Zabavnik, Meteor...). Prvi ozbiljni strip objavljen u časopisu Mladost 1988. godine. Kasnije, objavljivao po strip časopisima kao što su Patak, Tron, Striper, Patagonija, Stripoteka...Učestvovao na međunarodnim  strip-projektima sa anti-ratnom tematikom: The Dignity Of A Human Being is Vulnerable, Signed by War, i Sperminator, zidni strip magazin AUT! Aleksandrom Zografom i Wostokom (Srbija)...Kratke strip kaiševe objavljivao jedno vreme u subotičkim Danima.

Zajedno sa Darkom Kovačevićem (Kowalsky), autor je kultnog stripa u kaiševima What's New In Da Zoo?, koji je skoro dve godine izlazio u subotičkom nedeljnom kulturnom vodiču Flash. 

Od 2004. profesionalno se bavi stripom. Za francusku izdavačku kuću Delkur nacrtao dve epizode (4. i 5.) serijala Tajna istorija prema scenariju Žan-Pjer Pekoa i sa istim scenatristom je uradio serijal pod nazivom Le Grande Jeu (6 epizoda). Uporedo, za Solej završio serijal Ravermoon scenariste Silvena Kordurija (3 epizode). Za Delkur je nacrtao jednu epizodu serijala Jour J (scenaristi Peko i Fred Dival). Stripovi su mu licencno objavljivani u SAD, Holandiji, Nemačkoj, Španiji, Italiji i Hrvatskoj.

Bavio se i ilustracijom, dizajnom i tetovažom, kao i muzikom. Sredinom osamdesetih, kratko vreme bio član alternativne grupe Drama (gitara), a od 1990. do 1992. bio je gitarista benda Alegro. Bio je gitarista Džukela (1992 – 2002) i Goblina (1995, album U magnovenju).

Od marta 2005. do 2011. bio član izvorne grupe Iskon (tambura, tarabuka, vokal) i, uporedo, član Bakoš Arpad kvarteta (tapan, tambura, tarabuka). Od marta 2010. nastupa sa Slobodanom Trkuljom i grupom Balkanopolis (tambura, tapan). Trenutno je gitarista Goblina.

Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com

http://www.stripvesti.com/arhiva/201611/index.html