Bilo je to pre tačno pedeset godina i jednog dana, 18. aprila 1969. godine. Na naslovnoj strani „Politikinog Zabavnika” osvanula je neobična ilustracija. Dugokosi rmpalija na pobedničkom postolju pobedonosno diže buzdovan, dok su protivnici, odnosno onaj drugi i treći propisno izubijani. U pozadini oduševljena masa brkatih ratnika pod kacigama. Taj rmpalija poručivao je čitaocima da od tog dana mogu da prate njegove slavne pustolovine.
Čitaoci su na novine navikli već godinu i nešto ranije. Od 6. januara 1968. godine i broja 836 „Politikin Zabavnik” napustio je novinski format u kom je izlazio decenijama. Tog dana pojavio se u potpuno novom, magazinskom formatu. Napuštene su one sirotinjske dve boje, pa je ovaj raskošni revijalni oblik, u punoj bojiu (četiri boje), u dubokoj štampi i sa debljim koricama, bio prava mala revolucija. Tiraž je neprestano rastao. Tajna nije bila samo u šarenilu i novoj hartiji. Glavna stvar krila se u sadržaju.
Sve stare rubrike bile su tu, a u svakom broju pojavilo bi se nešto čega nije bilo u prethodnom. „Zabavnik” je bio uvek nov, tražio je od čitalaca da učestvuju u njegovom stvaranju. Pamte se rubrike koje su slali oni sami: „Veliki strah” , „Batine koje se pamte”, po zamisli novog glavnog urednika, Nikole Lekića.
Pošto je tiraž neprestano rastao, neki drugi urednik verovatno bi se samozadovoljno uljuljkao i ostavio da se sve samo kotrlja. Ne i Lekić. Ubrzo je uveo stripski dodatak, ubacio ga u sredinu. Cela epizoda u jednoj svesci bila je čudo neviđeno. Kreće i latinično izdanje, razmišlja se o onome na slovenačkom. Pa i na albanskom. U glavi mu se rojilo još nešto.
Jednačina kod „Znaka pitanja”
Prema svedočenjima savremenika, pre svih Vere Smiljanić, Lekić se jednog jutra pojavio u novinarskoj sobi noseći hartiju s gustim žvrljotinama. Jedva su se razaznavali neki čovečuljci, pa baloni nabijeni tekstom. Objasnio je, gotovo podsmešljivo, da kad svi već imaju svoje junake, što ne bismo malo i mi. Ako mogu Gali da razvlače i mlate Rimljane kako im padne na pamet, a to rade u „Asteriksu”, mogli bi i naši prapreci, odnosno Stari Sloveni. I to bez čarobnog napitka. Smislio je već i ime. Novi junak zvao bi se Bikan. Jak kao bik, kako drugačije. Možda je došlo vreme za nešto novo. Najnovije. Domaći, „Zabavnikov” strip.
Nastajale su nove skice, priča se polako razvijala. Samo, valjalo bi da strip ima i crtača. Tu u akciju uleće akademski slikar-grafičar Lazo Sredanović.
Sam Lazo svedoči da je sve počelo negde kod kafane „Znak pitanja” u tadašnjoj Ulici 7. jula, danas Kralja Petra. Lazo je nekim poslom išao do Akademije, a komedijant slučaj hteo je da sretne kolegu Ninoslava Šibalića. Ovaj je znao da je Lazo ranije radio neke stripove, pa mu je objasnio da u „Zabavniku” pokreću domaći strip, a valjao bi im neko ko će to da nacrta. Neka se on lepo javi Nikoli Lekiću, pa da vide šta i kako dalje.
Prekomandovan u tvorca stripa, urednik Lekić, ukratko mu je objasnio šta mu je činiti. Da zajedno naprave našeg Asteriksa. Kad mogu Francuzi, možemo i mi. Dva neka Slovena, momčinu i njegovog strica, kao noseće likove. Mladić je jak, visok, dobrodušan, gotovo naivan. Kako to biva, stric star, nizak i pametan, da onaj prvi ne izgine uludo. Oni su neka vrsta prethodnice Starih Slovena na Balkanu, tu sreću razne poznate i nepoznate narode, upadaju u razne dogodovštine.
Lazo kaže da Nikola nije uticao na crtače koje je pozvao. Da, bilo ih je više, od svih je tražio probne crteže. Ništa nije govorio kakav crtež bi voleo, kakvu odeću, kosa ovakva ili onakva. Ostavio ih je da rade svoj posao kako najbolje znaju i umeju. I Lazo se potrudio.
Temperom i četkicom uradio je probne crteže. Odneo ih je Nikoli, a posle nekoliko dana stigao je glas:
– Dolazi ovamo, redakcija je izabrala. Jednoglasno smo izabrali tvoj crtež!
Ubrzo je počela da se krčka i prva epizoda. Pošto je u to vreme bila Olimpijada u Meksiku, Lekić je izmislio priču o „Buzdovanskim igrama”. Na osnovu tog sižea Šibalić je napisao scenario. Dalje ga je Lekić, uz pomoć redakcije, „doterao i zategao”. A onda je pisanije završilo kod Sredanovića na radnom stolu. Usput je novi lik i prekršten. Od Bikana je postao Dikan. To je bila zamisao urednice stripa Krinke Vitorović. Bolje zvuči, svakako. Stricu Vukoju ime je dao sam Lekić.
Nidža i Laza
Table su brzo izlazile ispod Lazine četkice, a on danas tim prvim radovima nije zadovoljan. Kaže da su loše, da su loši crteži, nije to bilo baš profesionalno. Ali, teško da je iko na to obraćao pažnju. Pa i prvi Diznijevi radovi nisu nalikovali na kasnije. O Asteriksu da se i ne govori. Trebalo je vremena da stvar sazri, mada ga baš i nije bilo. Lazo svedoči da je sve išlo veoma brzo. Nije bilo vremena da se nešto ispravlja, ponovo crta. Kako ga nacrta, tako i ide. Kaže da ima i mesta gde likovima u pozadini nedostaju noge. Ispalo je tako kada se obojilo.
Tako je već u broju 900 od 16. decembra 1968. godine izašla najava za novi strip. Dikan ima unekoliko oštrije crte lica od onih koje pamtimo od prve table. Vukoje ga savetuje da pazi šta radi, jer od 18. aprila nastupa u „Politikinom Zabavniku”.
Kada je konačno došao i taj april, stvar je eksplodirala. Starim Slovenima nije trebalo dugo da osvoje srca publike. Ponovo su tiraži rasli. Brzo se izređalo tih prvih četrnaest tabli, završena je epizoda. Doduše, danas više deluje kao skup nabacanih pričica, ali je u ono vreme bila revolucionarna. A družina je učila u hodu.
U redakciji su osluškivali poštovano čitalaštvo. A oni su hteli samo jedno. Još Dikana. Pošto Lekić nije bio zadovoljan Šibalićevim radom, ubrzo je pozvao i Milenka Matickog. I ovaj se okušao na scenariju, ali nije dugo izdržao. Nije pomagao ni Lekićev nadzor. Potom je pokušao da nagovori Lazu. Ovaj se nije dao, dovoljno mu je bilo to što crta. I šta će Lekić, nego da sam sedne i piše. Prva epizoda za koju je radio priču i scenario, „Dikan i poslednje Frrruke” izašla je 14. januara 1972. godine.
Stripovi se prvih nekoliko godina nisu potpisivali. Tako je bila prava umetnost odgonetnuti ko je pisao koju epizodu. Tu zahvalnost dugujemo istraživaču kulture Zoranu Stefanoviću. Tek nešto kasnije pojavio se skroman potpis. U jednom od donjih kvadrata table stajalo je „Nidža i Laza”. Još kasnije, uz naslov, u guščijem peru „Nidža”, uz četkicu „Laza”. Potom „L. Sredanović” i „N. Lekić”. A kako je taj dvojac radio? Kako je zapravo nastajao strip?
Lazo kaže da je Nikola obavezno skicirao svoje table. Tako je i njemu bilo lakše da postavi scenu. Tako režira situaciju, isplanira oblačiće. Opet, za crtača je najvažniji direktan dogovor. Zato je sedao u automobil, pa pravo kod Nikole u Zemun. Zajedno su prolazili jednu po jednu tablu, obično desetak na broju. Nikola je stalno zagledao crtača, očekivao njegovu reakciju. A ovaj se smeje u sebi, ali smireno govori:
– Dobro je!
Lazo je jedva stizao da uradi table. Naime, u to doba postao je načelnik štamparije u Institutu bezbednosti. Drugim rečima, načelnik u svemoćnoj Službi. Zbog stalnog vremenskog tesnaca dolazilo je i do komičnih scena.
Umesto Paje?
Tako se nije jednom desilo da se ispred zgrade „Politike” uz škripu guma zaustavlja crno vozilo Službe. Mali grad, sve se zna, a pogotovo koja su kola Državne bezbednosti. Prolaznici zastajkuju, gledaju da se sklone. Ko zna šta se dešava? Automobil nepropisno zaustavljen, sveprisutni saobraćajac gleda na drugu stranu. Iz kabine iskače Lazo, noseći sveže nacrtane table pod miškom. Jedva da je i mastilo stiglo da se osuši.
Odnosi ih do portira. Ovaj ih razgleda, ali nikako da bi se uverio da se ne radi o nekom protivdržavnom materijalu. Jednostavno, hoće čovek pre svih da pročita novi nastavak.
U poslednjem trenutku pred slanje u štampu u redakciju stižu nove table Dikana. Doduše, dešavalo se da i zbog potreba Službe, odlaska na razne vežbe, obično nenajavljene, Dikan i zakasni. Nikada previše, mada je crtač bio izložen ozbiljnim pretnjama iz ovdašnje tehničke redakcije.
Kako su se pojavljivale sve nove i nove epizode, histerija u ondašnjoj SFRJ je rasla. Tiraži su leteli do u nebo, Dikan se pojavljivao na svim mogućim i nemogućim mestima. Čak je bilo predloga da u zaglavlju „Zabavnika” zameni Paju Patka. Bio je maskota radnih akcija, vrlo masovne stvari u to doba. Reklamirao je kvas. Čak je postojala zamisao da Dikan bude maskota FK „Partizan”. Tako je ovaj novinar na buvljaku našao ceo elaborat, sa sve predlozima Dikana u crno-belom dresu, čarapama i ostalim rekvizitima.
Sprovođene su ankete – da li će Dikan konačno da se oženi Vesnom. Doduše, bivalo je i onih ne tako prijatnih komentara. Tako je iz jedne ustanove iz Prištine stigao dopis u kom se protestuje što Dikan od svih naroda na Balkanu, pa i onih koji nisu baš bili tu, uporno zaobilazi Ilire. Ipak, glavni udar došao je iz Slovenije.
Tamo je epizoda „Dikan i Vesna Sapijens” postigla ogroman uspeh. Slovenački crtač Iztok Sitar i dan-danas se kune da nikada nijedan strip nije naišao na takav prijem. A onda je nekome iz „Tribune” palo na pamet da se malo lati olovke, pa na vrhu toljage strica Vukoja docrta polukrug i tačkicu na sredini. Tako je močuga pretvorena u nešto drugo, propraćeno prigodnim izmenjenim tekstom u oblačiću. Uz komentar da se slovenačkoj deci potura pornografija.
Stvar je došla i do suda, iako Lazo nije baš hteo da se razvlači po sudnicama. Postupak je dobijen, Dikan je uredno nastavio da izlazi u Sloveniji.
Četvrti pre trećeg
Stigli su Dikan i Vukoje i do svemira. Ispostavilo se da je „Pretnja s Oriona” poslednja epizoda. Lekić je jednostavno Sredanoviću javio da ne može više, zasitio se. A ni ovaj se previše nije bunio, uz sve svoje poslove. Ima tu i nekih drugih priča zašto je došlo do prekida izlaženja.
Stari Sloveni ponovo su se došetali u „Zabavnik” deset godina kasnije, u epizodi „Dikan i Hazari”. Scenario za tu i sledeću, „Dikan i Atlantida”, napisao je Slobodan Ivkov. Delovalo je kao da su se Dikan i Vukoje vratili u velikom stilu. Bio je i maskota Šestog Beogradskog maratona gadne 1993. godine. A onda ponovo zastoj. Ponovo deset godina.
Sledeće dve epizode, „Plava špilja” i „Praznik mimoze” nacrtao je i napisao Lazo Sredanović. Dikana i Vukoja poveo je na proputovanje Bokom Kotorskom, suvozemnim i morskim stazama i bogazama. Savršeno ih poznaje, pošto je tamo proveo dobar deo mladosti. I danas u Krašićima provodi gotovo pola godine.Objavljena su i dva integrala Dikana, 2011. i 2015. godine. U tvrdom povezu, raskošnoj opremi, tu su hronološki objavljene pustolovine najomiljenijih Starih Slovena, praćene masom izuzetnih pratećih tekstova i biografija. Svaka tabla digitalno je restaurisana. Uskoro se očekuje i četvrti album. Zašto četvrti, a pre trećeg? Zato!
Ponovo je nastupio zastoj, sve do 2017. godine. Dikan je te godine odlučio da poseti Đavolju Varoš i podrobno ispita šta se krije iza ondašnjih figura. Strip je brzo pridobio nove, mlade čitaoce u „Malom Zabavniku”. A da čak i stare epizode odlično komuniciraju s novim generacijama dokazuju i pisma i crteži koji su stizali posle objavljivanja nekih starih epizoda. Jednostavno, i Dikan je takav. Večno mlad, sad već pedesetogodišnjak.
Broj: 3506 2019.
Autor: Nemanja Baćković
Tekst i fotografije preuzete sa sajta politikin-zabavnik.rs
Нема коментара:
Постави коментар