Žak Tardi (1946) jedan je od najcenjenijih francuskih strip autora starije generacije koji se u svom bogatom opusu kretao širokim prostranstvima od fantastičkih do realističkih priča uvek iscrtanih prepoznatljivim manirom koji spaja karikaturalne likove i fotografski precizne enterijere i eksterijere.
U svakom slučaju Tardijevo ime je bilo i ostalo garancija kvalitetnih stripova. I album „Ja, Rene Tardi, ratni zarobljenik u Štalagu IIB“ potvrđuje ovu tradiciju. Reč je o koliko ličnom, toliko i kulturološki važnom delu čiji je prvi tom objavio agilni beogradski izdavač „Darkwood“. U najkraćem, Rene Tardi, Žakov otac, rođen 1915, bio je jedan od 1.830.000 vojnika koje je zarobila vojska Trećeg rajha prilikom osvajanja Francuske 1940. godine; inače, album je deo serijala u tri knjige koji se bavi sudbinom još jednog zarobljenika, Žaka Granža, Reneovog posleratnog prijatelja.
Žak je od svog oca tražio da mu zapiše svoje uspomene što je 80 godišnji starac uradio, onoliko koliko ga je sećanje služilo. Na osnovu tih zapisa i skica stvoren je ovaj strip; na svakoj tabli su tri crteža a prvi tom ima 180 strana. Otac priča sinu svoje doživljaje (otac je nacrtan kao 25-togodišnjak, koliko je godina imao u trenutku zarobljavanja, a Žak kao dečak), vodi ga na „mesta dešavanja“, objašnjava mu neke termine i postupke, umeju i da se sporečkaju, a sin ponekad žali što, dok je otac bio živ, nije tražio da mu sve napisano razjasni pa neke pojmove i dešavanja on ne ume da objasni čitaocima.
Rene Tardi (i njegov prijatelj Žak Granž) deo su istorijskog nasleđa koje su savremeni Francuzi zaboravili. Naime, kad je reč o Drugom svetskom ratu govori se o porazu 1940, o kolaboracionistima i pokretu otpora te oslobođenju, dok se o zarobljenicima koji su 1940. poslati u logore Trećeg rajha uglavnom ćuti kao da je njihovo stradanje sramotno. I sam Rene je svestan takvog statusa i o tome svedoči svom sinu. Njegova priča počinje neposredno pre rata: Rene je tenkista koji veruje u nadmoć francuske tehnike i sposobnost oficira ali ga činjenice brzo demantuju. Njegova jedinica luta bez plana i traži neprijatelja dok izbeglice beže pred nemačkom vojskom i razaranjima. Ipak, Rene će ući u borbu, uništiti bar jedan nemački tenk a onda 22. maja 1940. biva zarobljen. Slede dugi marševi, okupljanja zarobljenika, ukrcavanja u stočne vagone i teško putovanje. Rene ne zaboravlja da pomene sve muke gladi, proliva, kiše i hladnoće, zbijenost mnoštva ljudi u vagonima, batinjanja i maltretiranja kao i sopstveni bes prema ratu, francuskoj vojsci i oficirima, Nemcima... Teško putovanje završava se u Pomeraniji, odnosno u Štalagu IIB na Baltičkom primorju. U prostoru ograđenom žicom otvara se novi krug stradanja. Iznad svih događaja - od upisivanja u knjige i dobijanja identifikacionih pločica, smeštaja u barake, svakodnevnih prozivki (i na minus 20 stepeni) i njihovog konstantnog sabotiranja, trpljenja svakojakih poniženja do odlaska na rad kod lokalnih seljaka - iznad svega toga lebdi avet svakodnevne, životinjske gladi koja muči zarobljenike i u potpunosti opseda njihove misli i uslovljava ponašanje.
Pored Francuza u logoru ima i Poljaka, Jugoslovena a kasnije stižu i Rusi; te zarobljenike stražari tretiraju kao niža bića i muče bez prestanka, a isti status imaju i crni zarobljenici koje je Francuska mobilisala u svojim kolonijama. Dolazak zarobljenih Amerikanaca znak je opadanja moći Trećeg rajha i buđenje nada da će se ipak doživeti oslobođenje. Do tada, međutim, život protiče u stalnom traženju hrane, sklanjanju od kundaka i pendreka, bespomoćnom posmatranju besmislenih ubistava kao i, sasvim suprotno, neočekivanoj blagosti ponekih čuvara. Ljudskost se doživljava kao izuzetak a surovost i brutalnost kao normalna lica zarobljenika, stražara, vojske i rata.
Autor: Ilija Bakić
Tekst i fotografija preuzeti sa sajta dnevnik.rs
Нема коментара:
Постави коментар