Najuticajniji i verovatno najvažniji junak modernog srpskog stripa traje pet decenija i postao je jedna od ikona ovdašnje pop kulture
Dikan je napunio 50 godina, ali je i dalje najmlađi Starosloven koji ne prestaje da skita, upadajući u razne pustolovine. Iako se pričalo da je jugoslovenska kopija Asteriksa, mnogo je krupniji od njega i nema ambiciju da ratuje protiv velikog carstva. Potom se tračarilo da je kopija Hogara, ali se ispostavilo da je Hogar četiri godine mlađi. Dakle, Hogar je mogao samo da bude dubler Dikana. Za neke najsličniji je Bleku Steni. Bio je junak naših roditelja, sada naše dece. I crtani drugar, jak, dobroćudan, pravedan i pomalo naivan, nema nameru da nas napusti, dok mu društvo pravi stric Vidoje, vodeći ga mudrim savetima kroz život.
Najuticajniji i verovatno najvažniji junak modernog srpskog stripa postao je jedna od ikona ovdašnje pop kulture. Akcioni heroj Dikan, koji upada u smešne situacije, trideset godina je mlađi od svog tvorca Laza Sredanovića, akademskog slikara grafičara. Stvoren za decu i objavljivan u „Politikinom zabavniku”, umeo je da bude i politički angažovan, pa su se mnogi moćnici iz Titovog vremena štrecali zbog Dikanovih nestašluka. Naročito zbog toga što ga je čitalo 400.000 ljudi.
Tako je junak iz šestog veka koji je sa svojim stricem zalutao na Balkan, pre Velike seobe Starih Slovena, nailazio na razne izmišljene države i narode. Zalutao je, recimo, na pleme Sarmatija, gde je njihov glavni proizvod sarma koja se izvozi. Jednom prilikom, kralj s balkona obraća se narodu porukom: „Sarma Sarmatima!” Naizgled, kraljevski predlog za gurmane, ali su u komitetima prepoznali tada aktuelnu političku poruku između redova, koja je glasila: „Fabrike radnicima”.
– Strip ne prati istorijske činjenice, ali se, tokom pet decenija, pokazalo da je bio proročki. Sreo sam kolegu kod kafane „Znak pitanja” i, pošto je znao da se bavim karikaturom i stripom, uputio me kod Nikole Lekića, jer je on nameravao da pokrene domaći strip u „Zabavniku”, kao glavni urednik. Nekoliko nas je napravilo probne crteže na osnovu njegove ideje – da glavni junak treba da bude mlad, jak i pomalo naivan, sa stricem, starijim čovekom koji ga vodi kroz život kao mudra glava. Redakciji su se najviše svideli moji probni crteži i povereno mi je crtanje prve epizode s nazivom „Buzdovanske igre”, koju je napisao Ninoslav Šibalić – seća se Lazo Sredanović.
I avantura je počela. Kad se rodio Hogar, u isto vreme je objavljen u 200 listova u svetu. Za razliku od Dikana, koji se kroz život probijao buzdovanom!
Dikan je, iako Starosloven, poslat na prinudni odmor 10 godina, od 1983. do 1993. godine. Sredanović ne zna zbog čega.
– Samo je tadašnji direktor „Politike” Vukoje Bulatović rekao da Dikan više ne ide – kaže Dikanov likovni otac.
Možda zbog toga što je Dikan kroz avanture Starih Slovena pričao o tadašnjim fenomenima koji traju i danas. Kada se s ove distance čitaju neke od epizoda prepoznaju se događaji koji su usledili. U epizodi stripa „Dikan i poslednje Frrruke”, dve oblasti, Donje i Gornje Frukište, ratuju zbog poslednjeg para mitskih životinja koje im daju hranu i odeću, pa niko ne mora da radi. Stanovnici oblasti izumiru, ali ne žele da se udruže, jer među narodima postoje „ogromne kulturološke razlike”. Jedni kažu „trbuv”, a drugi „trkuk”. Jedni kažu fruka s dva r, a drugi s – tri.
Osim društvenog angažmana, Dikan je voleo i da švrlja. Stric Vukoje ga je odvraćao da juri za ženskama, jer se plašio da će momčina da se zaludi. Mada je Dikan imao svoje drage, poput Sarke Jaguarke, nikada se nije skućio.
– Jednom prilikom, pravljena je anketa na ulicama Beograda i pojedini čitaoci su se interesovali da li će se Dikan oženiti Vesnom, jednom od junakinja – seća se Sredanović.
Dikan, dakle, nije imao ni kuću, nije imao ni domovinu, lutao je po Spalatijumu, odnosno Splitu, potom Naisusu, odnosno Nišu. Probao je da se skrasi i u Šunkadiji, ili Šumadiji. Ali nigde ga nije držalo mesto.
Od 2004. godine, Sredanović je sam pisao tekstove, a kako se ranije nije ogledao u pisanju, odveo je Dikana u Boku Kotorsku, gde je koristio svoje lične doživljaje i pripisivao ih junaku. Dikan počinje da obilazi Plavu špilju, ribarsko selo koje se odnosilo zapravo na Krašiće, gde su žene ribari, tako da su mnogi meštani iz Krašića komentarisali kako strip crta neko ko ih jako dobro poznaje. Sredanović je rođen u Nikšiću, ali je živeo u Herceg Novom, a zatim je došao u Beograd na studije.
– U epizodi „Plava špilja” Dikan svom prijatelju ribaru zatvara oči da pogodi ko je. Prijatelj mu kaže tri imena. Pomenuo sam tri meštanina iz sela, pa su se ljudi iz Krašića zaista prepoznavali u stripu – smeje se Sredanović.
Poslednja Dikanova epozoda je „Đavolja varoš”. Sredanović ga je vratio iz Boke u Srbiju, ili na zapadni Balkan, gde prolazi kroz nekoliko banja i stiže u Đavolju varoš. Reka deli dva sela koja ratuju između sebe. Jedno selo se zove Bubnjarevo a drugo – Trubačevo. Misteriozni stranac svađa seljake, dok Dikan i Vukoje uspevaju da pomire meštane. Seljaci se, naime, svađaju oko instrumenata, bubnjeva i truba. Konačno se mire, naprave veliki festival i shvataju da je muzika lepša kada se pomire i spoje bubanj i trubu. Stranac je huškao meštane oba sela, ali ga je Dikan oterao.
Drugi imaju Asteriksa i Obeliksa, Mikija i Paju, Taličnog Toma, a mi imamo Dikana. O njemu se objavljene dve knjige. Lazo Sredanović često objavljuje karikature u „Politici”, u rubrici „Satirikon”.
Radni vek proveo je u Institutu bezbednosti na Banjici koji je pripadao Saveznoj službi državne bezbednosti i učestvovao je u projektovanju i formiranju štamparije Instituta. Sredanović je kasnije postao i načelnik štamparije i foto-tehnike Instituta bezbednosti, pa eto još jedne fame o Dikanu, kao tajnom agentu koji se smuca po regionu.
I ne namerava da odustane, na radost svojih obožavalaca.
Autor: Aleksandar Apostolovski
Tekst i fotografije preuzete sa sajta politika.rs
Нема коментара:
Постави коментар