Ko je Dušan Reljić?
I ja bih voleo to da znam.
Često, kada se brijem, zagledam se u lik u ogledealu i pitam se ko je taj nepoznati čovek koji bulji u mene i šta on radi u mom kupatilu? Opet, kad u istom tom kupatilu, obrijan i u sedećem položaju kreiram ideju za neki projekat, često se osvrnem tražeći tog drznika koji izlazi iz ogledala. Kada ge ne vidim, malo mi lakne, ali zato u ogledalu vidim, između dva plava oka, smešten nos koji je toliko puta parao oblake na nebu i sanjalicu koja je ceo svoj život dosanjavala neki san i želela da ljudima ponudi nešto lepo, da ih usreći i šalom nekome ulepša dan.
Ili kada, do nosa utopljen u kadu (sa obaveznom žutom patkicom) na ustalasanoj površini vode ugledam iskrivljen odraz lika, kojeg dobro znam, poželim da gurnem nos dublje, prestanem da dišem i udavim se, jer sam ga do sada pitao bar hiljadu puta: „Šta uradi od života, budalo? Da li si napravio pravi izbor? Mogao si biti muzičar, uspešan sportista ili političar a ti, tupane, izabra da se baviš stripom, ilustracijom, karikaturom..., kretenu jedan!“.
Ili dok zaranjam sve dublje u zelenu vodu obojenu Paljerijevim gelom za kupanje i dok mi iz pluća izlazi i poslednji balončić vazduha shvatam: „…Pa, to je ono što volim, što me čini srećnim i što posle toliko godina i dalje…mirno spavam“. I… naravno… odustanem od davljenja.
Rođeni ste u Novom Sadu. Čega se iz detinjstva najradije sećate? U kojem delu grada ste živeli, koju školu ste pohađali...?
Samo sam rođen tamo. Otac mi je bio vojno lice, pa smo stalno menjali mesto boravka. Najduže smo se zadržali u Banjaluci. Tamo sam iša u osnovnu školu i gimnaziju. Kada je otac otišao u penziju, ja sam nešto ranije došao na studije u Beograd. Porodica se preselila u glavni grad 1968. godine u januaru, a u septembru je katastrofalni zemljotres srušio Banjaluku. Sreća što smo izbegli tu katastrofu, jer smo stanovali u zgradi u kojoj je izginulo najviše ljudi. Nekoliko mojih dobrih prijatelja je tada izgubilo život.
U Beogradu sam upisao filofofiju i sociologiju. Da me je neko tada pitao zašto, ne bih znao da odgovorim, jer tada zaista nisam znao šta ću raditi u životu.
Kakva su vam sećanja na Novi Sad?
Lepa sećanja. Tamo su mi ostali babe, dede i pradede. Uvek se osećam lepo kada, doduše retko, dođem tamo. Sećam se, dok mi je još paperje izrastalo ispod nosa, da sam se zagledao u neku Julišku, Mađaricu, koja je tada radila u babinoj frizerskoj radnji. Ježio sam se dok je provlačila prste kroz moju kosu. Još sam se više naježio kada sam video frizuru. Ličio sam na ošišanog ježa. Znam da se vežbala, ali ja joj to nikada nisam oprostio. Volim taj ravničarski mentalitet i te ravnice okolo.
Kada ste se prvi put susreli sa stripom i koje stripove ste tada voleli?
Sa stripom sam se prvi put sreo na kiosku ispred zgrade u kojoj smo živeli u Banjaluci, dok sam čekao da stigne očeva Borba. Naravno, prvo što sam video bio je Politikin zabavnik, a posle i ostala strip-izdanja.
Počeo sam da crtam veoma rano i, pošto nije bilo papira, počeo sam šarati po marginama očevih službenih knjiga. Sećam se da sam jednom nacrtao na margini jedne njegove knjige konja. Pošto je i otac imao talenta za crtanje, majka je, ugledavši konja, rekla ocu: „Lepo si nacrtao ovog konja“. Otac, koji je čitao Borbu, videvši konja, pogleda u mene i zareža: „Dolazi ovamo! Sada cu ti ja pokazati tvoga konja!“. I ja tako, dobih batine.
A prvi strip koji sam nacrtao je krenuo sa poslednje strane sveske iz matematike, a zadaci i brojevi su išli sa prednje. Sreli su se na sredini a profesor je, videvši taj sudar, rekao: „Reljiću, na mesto… kec!“. Bio je praktičea i bezdušan, kako samo jedan profesor matematike može da bude, da mojoj buntovnoj, ravničarskoj duši zabrani da radim ono što volim? Pa ja sam iz Novog Sada, heeej! Nisam tada znao za Zvonka Bogdana. On i ta pesma su došli kasnije. I to je jedan razloga što nikada nisam voleo matematiku.
Kako je teklo vaše školovanje?
Po završetku gimnazije sam došao na studije u Beograd, dok je porodica još ostala u Banjaluci. Živeo sam kod tetke, majčine starije sestre, koja je tada bila udata za poznatog slikara starog Beograda, Luku Mladenovića.
A da me pitate zašto sam upisao filozofiju, odgovor bi bio…nemam pojma. Možda što sam u Beogradu bio sam, pa nije bilo nikoga da mi da savet. Samo jedno znam, te moje studije su jedine godine koje sam protraćio… nizašta! I dok sam, kao i svi studenti okolnih fakulteta, provodio vreme u kafani na Kolarcu, gde je Milovan Vitezović ljuštio vinjak a ja kafu, poželeo sam da pored filozofije upišem i Akademiju umetnosti. Profa gleda moje probne radove i pita me: „Mali, šta ti tražiš ovde?“. Ja njemu: „Hoću da studiram lepe umetnosti“. On meni iz lule zadimi (tada su sve umetničke duše pućkali lule i nosili nakrivljene francuske beretke): „Da bi te nešto naučili, morao bi da izbrišeš ono što si sam naučio. Ostale bi ti samo dve godine da naučiš nešto po našem probramu i na kraju bi postao… nula. Zato, briši odavde!“.
I tako ja ostah bez pravne verifikacije onoga što sam radio celog svog života, ono što je bila moja profesija i što je izraslo iz hobija i ljubavi. Ali, ne opterećujem se mnogo time. Jer, upoznao sam samo par slikara koji su mogli da rade strip. To je potpuno različit načim gledanja i percepcije. Slikari gledaju očima, a mi… podsvešću. Oni mlataraju četkicom iz ramena, a mi… oslanjamo lakat na sto. I to je jedini način na koji smo znali taj lakat da koristimo. Ne da se laktamo i stremimo tamo gde leži lova, da imamo teniski lakat i milione na računu. Ne, mi nikada nismo saznali šta je lova, jer je nikada nismo imali, jer smo svi imali šuplje džepove na pantalonama. A za to sam najbolji primer ja sam. Kao tadašnji predsednik omladine u Borbi sam mogao lako zakorači u politiku… i lovu.
Kako je tekla vaša dalja karijera? Kakva su vam sećanja na rad u Borbi?
Pre Borbe moji prvi kontakti su bili sa Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca. Prvi crteži i stripovi su rađeni pod dobronamernim pokroviteljstvom Žike Atanackovića. Svi stripaši moje generacije su prošli kroz njegove ruke. Divan, drag čovek.
U Borbu sam primljen sa nekoliko kasnije veoma afirmisanih novinara i to u beogradsku rubriku Raše Lazarevića, gospodina i bonvivana. Uvek doteran, sa šticovanim brkčićima, prosed i lep čovek, dostojanstvenog držanja i lepih manira. Uvek je imao strpljenja za nas mlade, a devojke su ga prosto obožavale. Bio je divan, dobar čovek. Sećam se, jer sam u redakciji sedeo ispred njega, da je Liberu Markoniju, boemskoj legendi Beograda, svako jutro otkupljivao crteže koje je ovaj crtao na odštampanim stranama Borbe… za piće. Mislim da je Libero samo zbog toga i dolazio kod Raše. A kada bi primio platu, jer je radio u Borbi, opet je dolazio, predavao novac Raši na čuvanje, bar na nekoliko dana. Govorio je: „Uvek imam najviše prijatelja kada dobijem platu“. Ja sam u međuvremenu crtao ilustracije za Borbu i njena izdanja. Karikaturu nisam ni pokušavao da radim, jer nisam hteo da se mešam u posao Dragana Savića, Nedeljka Ubovića ili Koraksa koji su tada radili za novine. Taj tip novinarske, likovne i vizuelne forme sam izmestio u Rad, Student, Mladost, Omladinske novine, Popaja... Bio je to neki, nazovimo ga, početak ali ne čiste političke karikature već političkog strip-kaiša. Pravom političkom karikaturom sam se počeo baviti tek po mom dolasku u Grčku.
Nikada nisam voleo izložbe i nagrade. Mislim da mi je jednu da silu dodelio Ciril Gale zbog Zvitorepeca.
Ko su vam bili uzori i ko je najviše uticao na vaš rad?
Harold Foster i Aleks Rejmond definitivno su bili prvi. Oni su bili prvi koje sam video. Posle su došli Frenk Robins, Sten Drejk, Džim Holdavej, Viktor de la Fuente, Kavacano…
Koji je bio prvi strip koji ste objavili i gde?
Svoju prvu ilustraciju sam, sećam se, još kao klinac sam objavio u sarajevskim Malim novinama, ali se zaista ne sećem godine kada je to bilo, a prvi strip bila je tabla o nekom zeki u nekim od izdanja Dečjih novina. Ni te godine se ne sećam. To bi verovatno znao Zdravko Zupan da je danas živ. A prvi pravi strip sam napravio kao član grupe Beogradski krug 2. Bio je rađen po Nušićevim Hajducima. Napravio sam preko 50-60 tabli, ali ga nikada nisam završio. Ni objavio.
Bio je i jedan strip nešto ranije. To sam otkrio pretražujući dokumentaciju za ilustrovanje ovog intervjua. Strip se zvao Damaj. Hvala ti, da ne bi tebe, to bi bio još jedan strip koji se zagubio. Mislim da ga nisam nigde objavio.
U YU stripu debitujete 1979...
Mislim da se radilo o stripu Neretljanski gusar. Pored njega, tu je bio i strip Iskupljena čast, koji je trebao da bude kolektivni nastup i predstavljanje svih članova tadašnjeg Beogradskog kruga 2 u YU stripu. Svaki od nas je trebao da uradi pravi strip. Sećam se da moj imao 10 strana. A do tada sam uglavnom pravio jednostrane table. Sećam se nekih naslova: Il fiso, De rerum natu…,The entrapment, Vitium. Sećam se i table Vitez Kanibali,ali nisam siguran da je to izašlo u Yu stripu. Gde je objavljen… ni to ne znam. Treba da nas razumete. Mi smo tada samo želeli da ctramo. Statistika nas nije interesovala a pošto nam u većini slučajeva nisu vraćali originale a mi pogubili štampane primerke kasnije, kada je to trebalo, kao vama sada, nismo mogli da da damo odgovore na ta pitanja. Stvar oko zaboravljanja je išla toliko daleko da se mani dešavalo da, ne samo da nisam znao kad sam i koliko strana nekad nacrtao, jer je toga bili na hiljade, već sam zaboravio i na naslove nekoliko stripova kaje sam nacrtao. Tako sam, recimo otkrio u nekim novinama strip Njonja. Ni danas neznam gde je objavljen, jer sam ga isekao (da sam iscepio celu stranu i na margini bih imao tu informaciju) i obacio u neku fasciklu. Ili, recimo, još uvek imam problem sa se setim Sime Karambola. Ne sećam se ni kako izgleda, ni gde je objavljen. Nije to, dragi moji, Alchajmer, već su te stvari bile zatrpavane gomilama novih ideja i projekata, nacrtanih stripova, ilustracija, skica, scenarija…Morate ovo razumeti, moj opus ne predstavlja stotinak ili hiljadu nacrtanih ili objavljenih tabli već… mnogo, mnogo više. To su gomile
Kako je došlo da saradnje sa Vladimirom Nedanoskim i nastanka stripa Neretljanski gusar?
Vlado Nedanovski je tada 1983. radio kao novinar i mislim, urednik u Dugi, a bio mi je i školski drug iz banjalučke gimnazije. Radosni zbog ponovnog susreta, dogovorili smo se da nešto napravimo. Tako je krenulo sa Neretljanskim gusarom.
Sledi rad na stripovima Orion, Kondor i Leptir, koje ste radili pod pseudonomim (Douree?). Možete li reći kako je došlo do ideje za ove serijale, ko je još bio u ekipi sa vama (Askanio Popović, Vladimir Nadanoski, Jelena Radovanović, Dragomir Đorđević...) Koliko epizoda je izašlo i u kojim revijama?
Ovo je nastavak priče o Vladinoj i mojoj saradnji. Ja sam od Ježa dobio prostor da u specijalnom izdanju Kondora plasiram nešto. Želeo sam da napravim superheroja, jer je tada to bio trend, ali ne marvelovskog, već nekog ko je bio ranjiv, osećajan, nesavršen kao, uostalom, i svako ljudsko biće. Seo sam sa Vladom i osmislili smo Oriona. Kao naslednik čuvara razvoja planete Zemlje Sukora, nepretenciozan kao i svaki čovek, jer je poticao sa Zemlje, trebao je da bude superheroj koji to nije, smotan i običan, koji je mogao da leti i pomera stvari samo svojim mislima, zaljubljen u jednu plavušu Saru, putujući oko sveta sa Sarom i Bo, dve integrisane metalne naprave koje su imale dušu, ljubomorno i do ludila zaljubljene u Marka Barnabija zvanog Orion.
Vlada je napisao dobar scenario. A onda su počeli problemi za koje sam ja bio isključivi krivac. Budala, tj. ja, je prihvatila da radi još jedan strip u istom izdanju - Leptir. Trebalo je, dakle, nacrtati 128 tabli realističkog stripa mesečno. Pri takvom tempu, kada niste imali vremena da ispravite neku pogrešno povučenu liniju ili da izbrišete olovku posle tuširanja, scenario se morao u hodu podešavati i ispravljati. Vlada je trebao zbog toga dolaziti skoro svaki dan, a to je bili vrlo, vrlo naporno i za njega i za mene. Počeo sam sam da ispravljam scenario, jer u suprotnom sigurno ne bih stigao da završim strip na vreme, pa sam za sledeće albume scenario pisao sam. Vlada se negde izgubio, verovatno povređen. Nekoliko meseci, koliko je cela ta stvar trajala, bio sam u nekoj vrsti bunila nesvestan ni vremena ni prostora oko sebe.
Posle toga se više nisam ni čuo ni video sa Vladom Nedanovskim, mojim školskim drugom i prijateljem. Kao da je u zemlju propao. Ne znam ni da li je više živ. A želeo bih od bilo koga saznam gde je, šta se sa njim desilo i da mu se izvinim, jer tada nisam imao vremena za to… bukvalno.
Elem, kada sada rekapituliram ono šta se dešavalo i kako su Orion i Leptir rađeni, svestan da nisam imao vremena da ispravim ni jednu jedinu ctricu ili da obrišem olovku (tu je moja supruga Mira bila heroj) strip mi sasvim dobro izgleda i pored mnogih uočenih grešaka.
Stvar se završila sa četiri knjige edicije Kondor, sa četiri objavljene epizode Oriona (epizode Otmica fizičara, Chobagosi, Zetota sa planete Bujra i Zvona lutajuće zvezde) i dve epizode Leptira (Tajna lože 32 i Lažni Stradivari) i Ratnici iz drugog vremena, jedine neobjavljene epizode Oriona od 64 strane. Za te dve epizode Leptira scenario je pisala Jelena Radovanović pod pseudonimom Jeanette (Žanet). Da nisi u pitanju naveo njeno ime ne bih ni znao kako se Žanet zvala. Inače, nikada se nismo ni videli ni upoznali.
Za Oriona su naša imena bila sastavljena od prva dva početna slova naših imena i prezimena. Vlada je bio Vlannes (Vlane), a ja Dourees (Dure) sa akcentom na prvom e. Tako da niko živ nije znao da su autori „naše gore list“.
Posle četiri epizode Oriona i dve epizode Leptira, nisam više imao snage da radim dva stripa istovremeno, pa je rad na Leptiru nastavio Askanio Popović. Mislim da je uradio tri epizode, s tim što ni njemu nisu objavili ni platili jednu epizodu. Njegov scenarista je bio Dragomir Đorđević.
Još jedan duži strip koji ste samostalno uradili bio je Dekameron...?
Ah, Dekameron! Zaista sam uživao radeći na njemu. Rodio se u Beogradskom krugu 2. Mislim da je to bilo 1979. Godine. Ceo koncept Dekamerona je bio jako dobro zamišljen. Kao, probudim ja i izvučem iz groba Đovanija Bokača da mi piše scenario za sto priča iz Dekamerona. Tek kada sam mu zaplavio oko, jer je tražio nerazumno visok honorar za to, pristao je da u mojoj radnoj sobi piše za mene. Tako je rođen Uvod u Dekameron. Mislim da je uradjeno pet epizoda te serije. Prva je bila Pokajanje, pa Đavo u paklu, zatim Uvod u Dekameron, posle su došli Slavuj i Ključ.
Uvod u Dekameron je bio duhovit predgovor koji je trebao da poveže svih tih 100 priča iz tog opusa. Mislim da je prvi put bio objavljen u Erotici. Žao mi je što nisam uradio više epizoda. Naravno, u tim epizodama koje sam napravio, nisam se striktno držao kostura priče mog novog scenariste Đovanija. Bilo je tu otprilike 30% Bokača i 80% Dušana Reljića. Lascivni dijalozi i humor iz te serije mi je, mislim, otvorio put ka bavljenjem humorom i karikaturom u grčkom periodu. Osećao sam se otkačeno.
Pored Dekamerona sam napravio još nekoliko „seksi“ stripova: Slučaj službenika GSP-a, Do not disturb, Kate i… Lizzet. Uličarka Lizet mi je poslednji projekat i još radim na njemu.
Značajan broj stripova uradili ste i za specifičnu štampu (radničku, akcijašku...). Možete li reći nešto o ovim stripovima i junacima - kako su nastali, na čiju inicijativu, kakva su sećanja na rad, gde su stripovi objavljivani, kad i koliko tabli... (Radiša, Štedljivko, Sima Karambol, Vasa Trasa...)?
To je bio period mog eksperimentisanja oko novinarskog izraza. A pošto sam već naglasio da se nisam hteo mešati u posao karikaturista, počeo sam eksperimentisati sa političkim strip-kaišem, koji tada, mislim, izuzev Milorada Dobrića i njegovog Kurira Fiće niko nije radio.
Tako je rođen Radiša u Radu, listu Saveza sindikata Jugoslavije 1984. godine, gde je objavljen pozamašan broj, uglavnom aforizama.Tada je glavni urednik Rada bio Staša Marinković, kome sam 1984. dao otkaz u Borbi i otišao iz novine u nezaposlene, sa dva nedorasla deteta i počeo preživljavanje pišući scenarije i crtajući Toma i Džerija i Bila i Bula za Vjesnik.
Saradnja sa omladinskom štampom je počela 80-tih godina, nekoliko godina pre Radiše, rođenjem Vase Trase u Omladinskim akcijaškim novinama, ali to je bio, nekako, sezonski posao, jer se na akcijama kopalo samo leti, kada su mladi karanfilići (komunisti) i naučili da je najbolje kopanje u hladovini.
Štedljivko je nekoliko urađenih reklamnih strana stripa za jednu banku i to je objavljeno u nekom od njihovih izdanja, a zamrlo kada su prestali da plaćaju.
Još jedan strip za koji sam zaboravio da sam ja autor je Njonja i njegova senka. Ne sećam se gde je i kada objavljen, nisam ni znao da ga imam, dok ga nisam slučajno pronašao u brdu papira. A ja, budala, isekao strip iz novina, umesto da ga samo iscepim, pa bih bar na margini imao te informacije. Izašao je samo jedan broj.
A na deo pitanja, kako su nastajali moje ideje i stripovi, stvar praktično izgleda ovako. Nešto ti klikne, poigraš se malo time na „tabuli razi“, pogledaš da li liči na nešto, pitaš svoje bližnje za mišljenje, pa iz toga napraviš nešto ili ne napraviš…ništa.
Radili ste i na nekoliko stripova za decu?
Aligator Ale je bio prvi pojekat koji mi je prirastao srcu. Objavljivan je u omladinskoj stampi (Vidici). Uradio sam mnogo neobjavljenih table i mislim da još leže negde u kutijama, a iz njega je su izrasla dva meni najdraža projekta - Družina Kliker, koja je izlazila 1987. u Politikinom zabavniku i serijal Daniel i Marko, inspirisan mojim sinovima, koji je izlazio 1988. godine u Kekecu.
Po Družini Kliker sam zaista postao poznat, ali mislim da je razlog to zbog činjenice da je strip tada izlazio u Politikinom zabavniku, koji je tada bio najbolji i najpopularniji časopis takve vrste u ovom delu Evrope. Ali, mislim da me isto toliko znaju i zbog Oriona, Dekamerona ili Balka iz grčkog perioda. Ali taj izraz „poznat“ je relativan. Najviše sam stripove radio pod pseudonimom i skoro 20 godina sam bio van zemlje. Znali su me uglavnom oni koji su se bavili ovim poslom.
Zatim sledi rad na licencnim stripovima Tom i Džeri, Bil i Bul... Kako je došlo do ove saradnje, sa kim ste sarađivali...?
Posle otkaza u Borbi 1984. godine sam bio bez posla, a trebalo je prehraniti porodicu. Ne sećam se tačno kako je do saradnje sa Vjesnikom došlo. Mislim da je bilo na nagovor Zdravka Zupana ili Slobodana Ivkova. Na Tomu i Džeriju je već radila ekipa iz Beograda. Bio mi je potreban taj posao, pa sam se i pored nekih namrštenih pogleda, pridružio ekipi. Nisam želeo nikome da oduzimam posao, kao što se iz istih razloga nisam bavio karikaturom do mog odlaska u Grčku, ali se pokazalo da je njihov strah bio neopravdan. Posla je bilo i previše. Čak sam prihvatio da radim dodatne epizode Bila i Bula u istom izdanju.
Što se Toma i Džerija tiče, mislim da je to bio najmasovniji projekat koji sam do tada radio i trajao je od 1984. do 1987. godine. Nisam siguran koliko je strana bilo urađeno, ali mislim da je blizu hiljadu tabli bilo u igri. Scenario sam radio sam. Po odlasku Pavla Lugarića i zaključenju saradnje sa Vjesnikom, jedino smo Zoran Kovačević i ja uspeli da povratimo originale. Išli smo u Zagreb zbog toga. Nisam siguran da smo uspeli da dobijemo natrag sve, jer nisam tada imao sve štampane epizode da bi mogao odrediti tačan broj.
Sledi rad i na drugim licencnim stripovima - Paja Patak, Komandosi, Paperpot... Možete li o svakom stripu reći po nešto, kako je došlo do inicijative za rad na ovim stripovima, sa kim ste sarađivali, gde su stripovi objavljeni i kad...?
Saradnja sa Politikinom zabavnikom je, pored Družine Kliker, bila proširena i na ilustracije za rubrike, naslovne strane ali isto tako i rad na Diznijevim licencama. Pored par epizoda Paje Patka i Mikija, najviše sam radio na naslovnim stranama Mikijevog zabavnika. Mislim da je, što se tiče Diznija, tu najviše pružio Zdravko Zupan.
Talični Tom je rezultat saradnje sa Zoranom Kovačevićem za Mamut komiks, redakciju u kojoj sam, po preselenju u Atinu, bio zaposlen. To su bila četiri luksuzne izdanja albuma igara, zagonetki i umetnutog kartonskog maketarskog dela. Kada se iz četiri knjige sve isecka, spoji i zalepi, moglo se uživati u ogromnoj maketi Noting Galča sa kućama, salonima, hotelima, zatvorom, perionicom, ljudima na ulici, železničkom stanicom sa vozom i predivnom maketom putničkog broda sa Misisipija. Moj posao su bile igrice, zagonetke i naslovne strane. I danas kod sebe imam Morisov potpis za odobrenje prve naslovne, jer je sav materijal morao da ide kod njega na odobrenje.
Zoran Kovačević je zaista odlično obavio taj posao. On je imao veliko iskustvo sa takvom vrstom posla. Ja sam mu se nekoliko puta pridružio, kada je radio za nekog nemačkog izdavača. Za taj period nemam vizuelnu potvrdu, jer do danas nisam video ni jedan odštampani primerak. Samo se sećam da je tu bilo nekoliko epizoda poznatih ctranih serija za decu, koje sam viđao na TV. Zoran zna više o tome.
Sa Zdravkom Zupanom sam 2001. godine sam radio Pink Pantera i Peru Detlića za Univerzal, a preko Elenike Gramate. Uradili smo ukupno preko 400 ilustracija za osam knjiga i četiri luksuzne bojanke. Ja sam radio olovku, a Zupi je radio tuš njegovim sigurnim potezima. Mislim da je to rezultiralo time da iz Univerzala nije stigla nijedna primedba niti korekcija, kada im je materijal poslat na uvid. Zaista, odlično odrađen posao. Relacija Atina – Beograd je lepo funkcionisala.
Komandosi su četiri epizode stripa (SOS Hostage story, Johnny Red, War games i Fotball games), rađene za engleski Igl, preko Snežane Pejaković iz Zebre, dok sam još bio u Beogradu. Trebao sam da uradim i jednu epizodu Sudije Dreda, ali ne znam zašto se od toga odustalo.
Par reči o vašem stripu Dejan?
Dejan se desio u periodu kada sam se pored stripa bavio i muzikom. Tada sam se još učio da crtam. Priča je zanimljiva. A počela je tako što se na Kolarcu iz dosade, skupila grupa studenata i studentkinja i odlučili su da malo pevaju, a samo dvoje, moja rođena sestra i jedan koji je duvao trombon, su studirali muziku. Ostali su bili totalni amateri. Postasmo renomirani oktet RTV, dahtali smo u mikrofone, pevali kao prateća grupa na Beogradskom proleću, snimili 11 ploča sa Lepom Lukić, Nedeljkom Bilkićem i drugima. Mira Vasiljević, divna i pametna osoba, za razliku od nekih, želela je od našeg okteta napravi folk-grupu ali mi to neodgovorno odbismo, jer smo samo želeli da se zabavljamo. Mira je posle formirala grupu Đerdan i stvorila Draganu Mirković. Posle toga mi se u snovima često prikazivao đerdan.
Elem, suština priče o oktetu je bila ta da su u njemu pevalo petoro Banjalučana. Banjalučke dnevne novine Glas 1972. godine objaviše rubriku i impresivnu fotografiju slavnog okteta RTB sa Beogradskog proleća, uz konstataciju da je tamo terciralo 84% Banjalučana. Uz navalu adrenalina da su se setili izbeglice koja je pobegla od razornog zemljotresa u Beograd, koja je ostavila sve ostale da se sami izvlače iz ruševina jednog predivnog grada i najlepših devojaka na svetu. Zbog svega toga, a i zbog griže savesti što nisam poginuo sa njima, osetih strašnu želju da im poklonim nešto, po čemu će moći da me pamte. Nisam siguran, ali mislim da je to bio prvi strip ikada objavljen u Glasu. Uradio sam više strana nego što se sećam. To bolje zna Zoran Stefanović. I to je bio prvi pokušaj da se, blago rečeno, novinarski angažujem. Dve godine kasnije sam se zaposlio u Borbi. To je bio moj prvi strip objavljen u dnevnim novinama, pre Radiše, Vase Trase, Njonje i njegove senke….
Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Kako sam doživeo raspad Jugoslavije? Kao i svi. Teško. Turbulencije koje su usledile okranula je sve naoračke. Ostavio je traga na sve, izuzev za onu bandu koja je za to uzela lovu i ostavila narod u procepu. A ja? Morao sam početi moj život ispočetka. Od nule. Doslovno.
Kako je došlo do preseljenja u Grčku? Možete li se prisetiti kako vam je bilo prvih godina u Atini, kako je tekla vaša karijera, koje stripove ste objavljivali?
Zoran Kovačević i ja smo pre rata i raspada Jugoslavije, sarađivali sa nekim inostranim izdavačem, a pošto smo popili embargo, neko odande zaključi da varvari tj. mi …Srbi, ne zaslužujemo njihovu marku. Nije bilo šanse da se preživi čekajući da ti nešto padne s neba.
Bane tako Zoki Kovačević na vrata kod mene u Petrogradsku, tada se još zvala Lenjingradska, na Vračaru, pita me hoću li sa njim u Grčku? Ne sećam se tačno šta sam odgovorio, on me ugura, u mislim, neki crveni jugo, mašući mi pred nosom nekim papirićem koji je dobio od neke tetkice, a na kojem je bila neka kontakt adresa i mi zapucasmo za Solun, u Grčku. Imali smo na papiriću ime čoveka koji je trebao da nas sačeka u Solunu. Tip se nije pojavio.
Prepušteni sami sebi, obezglavljeni, jer nikada nismo bili u Grčkoj i ne znajući šta da radimo (podsvesna želja da se gurne ukraj ono što je ružno ili loše, rezultirala je da se tih trenutaka prisećam kao u bunilu)... Mislim da su nas prihvatili neki dobri ljudi i dali nam šansu da pronjuškamo po Solunu. U tom njuškanju smo pokupili informaciju da, ako se nešto događa u Grčkoj, to se događa u Atini i da tamo treba ići. Posle nekoliko dana spavanja na dušeku u nedograđenoj sobi i jednom nenamerno slomljenom klozetskom daskom, ljudi nas ispratiše da nas više nikada ne vide. I mi pođosmo na jug.
Kada smo stigli u Atinu, bili smo šokirani i dezorijentisani. Aman, ljudi moji, tamo sve kuće i ulice izgledaju isto, nije bilo nikakvih markera po kojima si mogao da se orijentišeš, da bi mogao da znaš gde se nalaziš. Ako skreneš u neku ulicu, imaš osećaj da se vrtiš u krug. Zato smo parkirali auto i kranuli peške. Posle nekoliko dana smo počeli da uočavamo neke orijentire, pa je posle išlo lakše.
Da skratim priču, počeli smo zavirivati u novine na kioscima, pokupili nekoliko adresa i počeli se nuditi kao kurve. Da skratim još malo, počelo nam je već ponestajati para za boravak. Naravno, štekovali smo pare za benzin do Beograda. I tada su se počele dešavati lepe stvari. Ja uradih jedan posao za magazin Para Pente. Uradih nekoliko portreta nekog njihovog velikog komičara, pare podelismo bratski, fifti-fifti i dobismo šansu da još malo ostanemo u Atini.
Sledeća lepa stvar se desila kada smo pozvani u redakciju Mamut Komiksa, koji izdaju albume Asteriksa i Taličnog Toma i ponudiše posao jednom od nas. Zoran se predomišljao a ja, znajući da nemam šta da izgubim, odmah prihvatih ponudu. Ostalo je da oni pokrenu zakonski postupak za zapošljavanje stranca, a za to treba da prođe neko vreme. Smestiše nas u nekakav hotel ispod Akropolja, ubaciše u kola, odvezoše nas u nekakvu tavernu blizu mora, staviše gomilu tanjira i tanjirića ispred nas. Sve neka predjela. Divna, raznolika, jako ukusna, ali preteška za jedan izraubovani i embargovani želudac jednog Srbina. Ne stigoh ni do glavnog jela, a već sam morao natrag u hotel…da se ispovraćam. Zoki je imao, moram da priznam, tvrđi želudac.
Hotel u koji su nas smestili je imao neko čudno ćiriličko ime, nešto kao MPAHPON. Pošto Grci nemaju slovo B, već ga u alfabetu izgovaraju Vita, a mi Beta oni slovo B pišu kao MP (zamislite ovo P kao ćirilično P). Kada sam shvatio da se hotel zove BAJRON, shvatio sam da smo spavali u hotelu koji nosi ime velikog Bajrona, koji je nekada spavao u njemu a posle toga i nas dvojica.
Kada smo odlazili, dadoše nam neke pare, napuniše torbe najpotrebnijim stvarima, a u Beograd smo stigli kao dva Deda Mraza koji nose poklone deci. Tako se nekako završio moj prvi boravak u Grčkoj.
Posle nekog vremena na kućnu adresu stižu svi potrebni papiri i poziv da se 1. Januara 1994. javim u Mamut Komiks na posao. Tako je počelo. Radio sam za njih dve godine, a posle sam morao sam de se snalazim. Drugu godinu su me poklonili jednom tipu koji je proizvodio i prodavao častitke (uglavnom ih je uvozio iz Kine). Neću da imenujem firmu, jer je jedno od najvećih i najuglednijih čestitkara u Grčkoj, a i zbog toga što sam imao ludačku želju da vlasniku zaplavim oko ili razbijem nos kao mom scenaristi Đovaniju Bokaču, kada sam ga digao iz groba i ubedio da mi piše scenario za Dekamerona. A zašto sam hteo tom umišljenom tipu da razbijem nos ? Ne zato što me je recimo, zloupotrebljavao, itd. Ne, tip mi je redovno isplaćivao mesečnu platu i tu je bio fer. Hteo sam ga razbucati jer je je prepotentno izigravao mačo tipa, koji je voleo da bije žene. Zašto je baš meni to voleo da priča, ne znam. Valjda je mislio da smo mi Srbi nekakvi mačo tipovi, koji su na Brankovom mostu pokazivali srednji prst Klintonu i Klarku, pozivajući ih da nas bombarduju ako smeju. Možda je hteo da na mene napravi utisak. Budala, da je samo znao da je samo moja ravničarska i miroljubiva duša razlog zašto do tada već nije popio batine, a i zbog toga što sam želeo da spavam u mojoj iznajmljenoj garsonjeri na Egzarhiji, a ne u nekoj grčkoj Zabeli, da daskama i za klopu dobijam viršle i parizer, jer bi me tip sigurno prijavio policiji. Izdržah nekako godinu dana i odoh, uz onaj poznati srpski prezrivi pogled.
Posle sam (možda 2-3 godine) radio za reklamne agencije sve što je trebalo, od stori bordova, finalnih crteža za proizvode i reklamu, maskota itd. I tu su me dosta tražili pa sam nekako opstajao i slao novac i pune torbe kući. U tom periodu sam radio seksi karikature za Plejboj i Penthaus, Metro, itd. Tada sam dosta sarađivao i sa humorističkih i strip-magazinom Para Pente, sa divnim čovekom i glavnim urednikom Jorgosom Bazinasom i koji mi je pomagao kada god je trebalo. On je i sam jedva preživljavao i pravio je taj magazin i nekoliko sporednih izdanja stripa sa više ljubavi nego što sam ja video kod bilo koga u životu. Stripovi, karikature, aforizmi i humor… to je Para Pente. Radio sam za njega portret karikature I nekoliko naslovnih strana. Nažalost, nije više živ, ne znam ni da li Para Pente više i izlazi, ali ću se uvek sećati njegovog dragog lika. Mali, okrugao, nosat i brkat, toliko je oko sebe širio toplinu i pozitivnu energiju da je to rečima teško opisati. Nikad ga nisam video namrštenog i mislim da bih umro od smeha da sam ga nekad video ljutog. To mu, jednostavo, ne stoji.
Skoro sve najveće svetske reklamne agencije su bile locirane u Atini. Sarađivao sam skoro sa svima, a ponajviše sa BBDO-om i Panosom Rigasom i drugovao sa italijanom Fabiom, od kojeg sam mnogo naučio o advertisingu. U međuvremenu sam bio u kontaktu sa Helen Siori, Diznijevim predstavnikom za istočnu Evropu i sa kojom je Politikin zabavnik sarađivao. Ona me je povezala sa Argentincem Skalabronijem, koji je bio jedan od vodećih Diznijevih strip-crtača i koji je bio oženjen Grkinjom i živeo u Atini. Upoznao sam i Branku, koji je takođe bio Diznijev crtač. Kada je Skalabroni video moje radove iz Zabavnika, odmah ih je prosledio u Diznijev studio. Odgovor je stigao veoma brzo zajedno sa scenarijem. Međutim, kad je trebalo da počnem da crtam, ja sam se tu malo premišljao, a kasnije ću reći zašto.
Životario sam tako nekoliko godina, bilo je prostora za zaradu. Radio sam dosta, ali je sve to bilo ad hok, dok Aris Malandrakis iz Elefterotipije nije poželeo da sa mnom napravi intervju. I tako je počela moja saradnja sa Eleftrotipijom. Intervju je bio lepo plasiran sa portret-karikaturama nekih njihovih vodećih političara specijalno urađenih za taj razgovor. Izgleda da je bio lepo prihvaćen i otškrinuo mi vrata njihovih novina. Tada sam po prvi put počeo da radim novinsku dnevnu karikaturu i ilustracije za njihova izdanja, ali…honorarno.
A kada je Bil Klinton trebao da dođe u državnu posetu Grčkoj, dobih narudžbinu od glavnog urednika Nedeljne Elefterotipije za naslovnu stranu. Bili je dolazio verovatno da ubedi Grke kako smo mi varvari, mesožderi. Lično mislim da je došao da zapreti, jer su Grci jedini znali istinu o ratu i kako je do njega došlo. Uradih karikaturu , novina objavi i… tada je puklo. Asosijejtid Pres uzima karikaturu i šalje je na put oko sveta svim novinskim agencijama, a isto veče Kicos Tegopulos, vlasnik Elefterotipije, izda naređenje glavnom uredniku Nedeljne Eleftrotipije da me dovede kod njega kući u centru Atine, ispod brda Likavitos koji dominira panoramom, na večeru. Popesmo se liftom na četvrti sprat, uđosmo u sobu, ugledah za jednim velikim stolom jednog maleckog čoveka i jedan upaljen ogroman televizor ispred njega. Sedoh preko puta, namestih se da klopam i zaklonih mu vidik ispred TV-a. Valjda zbog toga jer su počinjale vesti, a da bi me se rešio, reče da bi voleo da radim za njega i da mogu već sutra da dođem na posao. Ne sećam se šta smo večerali, samo znam da nisam povraćao kao u hotelu Bajron, kada sam prvi put boravio u Atini.
I tako bi. Dođoh sutradan na posao a u međuvremenu, ovi moji na trećoj strani dnevne Elefterotipije objaviše antrfile sa mojom karikaturom, uz naslov kao: „Srbin opet zajebao Amerikance!“. A šta se ustvari desilo? Pošto sam napravio jednu masovnu karikaturu na kojoj Klinton sa Hilari doleće ispred Partenona na mitskom konju Pegazu na kome piše „Air horse one“, na temu Asteriksa, koji izviruje iz margine i cela bulumenta iz „malog galskog sela kome Cezar ne može ništa“, kojoj sam poskidao glave i zamenio ih bulumentom glava grčkih političara, ja sam nastavljajući tradiciju sakrivanja iza pseudonima umesto potpisa Uderzo, koji je autor Asteriksa, stavio potpis Dusherzo, tako da Ameri nisu znali moje etničko poreklo. Ne znam kako je reagovala američka vlada i Asosijejted Pres posle objavljivanja tog antrfilea, ali znam da sam ovde dobio status heroja. Svi su odjednom znali za mene.
U Elefterotipiji sam ostao oko dve godine. Uradio sam mnogo naslovnih strana. a u redovnom, dnevnom izdanju sam subotom crtao sam politički obojen strip Balko from Neworderland. Nije bio tipično politički, jer je bio predstavljen u trokaišnoj strip-tabli. Trajao je neko vreme, bio dosta popularan, ali je mojom greškom možda bio previše politički eksplicitan, a ja sam tada jako mrzeo NATO.
Kada je počelo bombardovanja Beograda i Srbije, u redakciji smo pokrenuli akciju, koja je propraćena velikim učešćem velikog broja evropskih i svetskih karikaturista, koji su bili protiv te vandalske agresije. Akciju je pokrio magazine Epsilon, a ja sam za tu priliku uradio naslovnu stranu na kojoj Klinton, Bler, Širak i Šreder, obučeni kao hitlerjungend (Hitlerovi pioniri) donose cveće na Hićin grob. Tu naslovnu je, mislim, prenela naša Ilustrovana politika, ali ne verujem da su ni oni znali da sam je ja radio, jer je potpis bio isečen u montaži.
Još nešto je interesantno u vezi te karikature. Nemam pojma zašto se ta naslovna našla u svečanoj Sali za prijeme, gde su bile okačene sve najvažnije strane u istoriji Elefterotipije. Našla se odmah uz prvi objavljeni broj novina uvećana na veličinu manje garsonjere. Ni danas nemam odgovor na to pitanje. Doduše, nikoga nisam ni pitao. Valjda im je bila važna za neku njihovu istoriju.
Rad u Elefterotipiji mi je doneo boljitak u svakom pogledu. Dodelili su mi kancelariju i najbolju kompjutersku opremu. Tu sam odbacio dotadašnji rad sa air brush-om i počeo kolorisati na Meku. Nije mi trebalo mnogo vremena da savladam Fotošop, Ilustrator… Jedino sam bio zakinut za usavršavanje mog grčkog jezika, jer sam u kancelariji bio… sam. Mogao sam jedino da pričam sam sa sobom, ali to bi već bio slučaj za Institut Laza Lazarević.
Nekako u vreme kada je Balko from Neworderland već dobrano pokrivao poslednju stranu dnevne Elefterotipije, da mene se smestila redakcija novonastalog strip časopisa Enea. Mislio sam da će tu biti prostora za saradnju i još neki strip, ali od toga nije bilo ništa. Uradio sam, doduše, jednu naslovnu i jedan strip bez naslova. Tip je ranije prodavao, mislim, kompjuterski materijal i mislim da strip nije ni poznavao. Znao je jedino da plati licencu, iznajmi agencijski materijal, a na filmove koje je dobijao (a morao i da ih vraća) samo montirao grčki prevod. Da pokrene neki svoj projekat, nije bio zainteresovan ili nije želeo da plati. Kada sam shvatio sa kim imam posla, saradnja se prilično ohladila, mada smo bili vrata do vrata. Čujem da je tip kasnije dolazio u Beograd i dovodio neke grčke autore na izložbu u Studentskomm kulturnom centru.
U međuvremenu sam za neke male izdavače uradio strip Kondom Billy, Ipokratus i Tromikratus (12 kaiševa) i Top Sirop, jedan strip na 6 strana. Uradio sam i tri projekta koji nisam ponudio nikome, Lefteris o hasomeris, seksi strip Kate, Menjos, a 2005. i I Nihtas tis ekloges (Noć izbora).
Posle Elefterotipije sam sarađivao sa animatorskim studio Arton, sa kojima sam sarađivao i ranije, na ilustrovanju ilustratorskog materijala za njihovu crtanu seriju i uradio nekoliko epizoda stripa Pandora i Plato i ilustrovanja knjiga na projektu Oli i Pija i predstavljanja svih olimpijskih disciplina. Trebalo je napraviti oko 100 knjiga za devojčice i dečake i predstaviti sve oficijelne sportske olimpijske discipline, jer je Grčka dobila organizaciju Igara 2004. godine. I na tom projektu smo u jednom delu, na početku, sarađivali Zdravko Zupan i ja. Međutim, pošto tipovi nisu želeli ili mogli dovoljno da plate, Zupi je brzo odustao. A ja? Ja sam to radio za platu i nisam mogao mnogo da utičem na to da Zupi dobije malo veći kolač, koji je i onako više ličio na čajno pecivo, pa nisam mogao zameriti mom drugu, što nije više želeo da sarađuje. Sve te silne knjige su urađene, a ja ne znam šte se sa njima desilo. Da li su zakasnile da se na vreme pojave na tržištu? Čujem da su prodate ili su pokušali da ih prodaju Kini, jer je Peking bio sledeći organizator Olimpijskih igara 2008. godine.
Što se tiče moga priloga za Atinu 2004, uradio sam set karikatura o olimpijskim pravilima Pjer de Kubertena, a i učestvovao sam na Konkursu za maskotu igara.
U Kosmos tou ependitis sam prešao 2006. godine . Tu sam takođe radio karikaturu i to onu klasičnu i tu sam se definitivno oformio kao karikaturista, jer sam radio klasičnu formu dnevne karikature, a i veliki broj portret karikatura. Postao sam i član Udruženja karikaturista Grčke i još me drže za svog člana, jer sam još prisutan na njihovom sajtu.
Posle tri godine, 2009. prelazim u magazin Veto. Opet karikature, portreti, strip Babis (6 tabli) i dobra plata. Sa njima sam ostao kratko, do početka 2010.godine.
Bila je to 17. godina mog boravka u Grčkoj. Supruga Mira se preselila kod mene, dok su sinovi ostali u Beogradu. Nisam mogao da ih dovedem u Grčku, jer su bili stariji od 17 godina, tako da smo bili rastrgani na dve strane. Trebalo je i dalje sve plaćati duplo, a kriza je već počela da nagriza grčku ekonomiju. Obećali su mi posao dnevnoj novini Elefteros Tipos. Međutim, prvo je list dobio novog vlasnika, pa novog glavnog urednika. Trebalo je sve to čekati. Ja sam polako krckao ušteđevinu, a već su bile vidljive ogromne pukotine u grčkom ekonomskom i političkom sistemu. Grčka je galopirala u bankrot. Sve je počelo da se raspada, a da apsurd bude veći, tih 380 milijardi evra grčkog duga zbog kojih je sve i počelo, mirno je ležalo u švajcarskim bankama. Govorim samo o parama takozvane srednje grčke klase, koja kod nas ni ne postoji, a da ne govorim o računima one više klase koja se nakrala za vreme održavanja Olimpijade. Tačno toliko je iznosio dug koji je ojadio Grčku. Da su te pare unešene u zemlju, do cele ove krize ne bi ni došlo.
Eto, zbog svega toga i godinu dana čekanja, u Elefteros Tiposu su mi saopštili da ne mogu da me prime u stalni radni odnos. To su mi saopštili jednog petka 2011. godine. Ja sam sutradan, u subotu seo sa Mirom u autobus na trgu Karaiskaki, poneo onoliko stvari koliko smo mogli da strpamo u autobus i vratio se u Beograd. Iza sebe sam ostavio opremljem stan, a dokumentaciju, sve ono sam skupljao ceo svoj život, bacio sam u kontejnere. Bacio sam u đubre poslednjih sedamnaest godina mog života i vratio se da po treći put počnem svoj život …od nule.
2011. se vraćate u Beograd...
29. maja 2011. u 7h ujutru sam nogom dodirnuo beogradski asfalt. Pošto je ta poslednja godina u Atini bila jako turbulentna i frustrirajuća, pušio sam po četiri pakle Karelije dnevno i nervirao se, pa je to bio razlog zašto sam se tog popodneva, kada sam stigao u Beograd, sklupčao od bolova u stomaku. Mlađi sin Marko me je odvezao u Urgentni centar. Sećam se da su mi gurali nekakve cevčice u grlo i posle toga…mrak. Kada sam se probudio, pitao sam se zašto se oko mene muvaju neki sumnjivi tipovi u belim i zelenim mantilima, sve špijun do špijuna, neprijatelji moje zemlje, a to sam znao po tome što su me stalno nekakvim zavojima vezivali ruke za krevet. Hteli su da ograniče moju slobodu kretanja. Iz grla mi je virila jedna podeblja cev. Bio sam…dezorijentisan. Posle sam saznao da sam 27 dana bio u komi zbog pucanja čira. Dobio sam takvu sepsu da su mi davali 1% šanse da ostanem živ. Ali, pošto sam, izuzev moje sklonosti ka čirevima, bio jako dobrog zdravlja (imao sam grip samo jednom u životu, preživeo grljenje sa mojim školskim drugom iz gimnazije u Banjaluci koji je bolovao od variole i koji je kasnije umro a ja nisam, što vakcinacije u vojsci nisu htele da mi se prime, što je jedna stara doktorka u dispanzeru u Vasinoj, gde sam vadio krvne analize, na pitanje gde živim i nakon mog odgovora, počela da viče na mene: „Našao si mene matoru da zezaš? Pogledaj ova krvna zrnca! Ti si došao sa planine! Marš napolje!“, i otera me iz ordinacije. Pošto skoro nikad nisam bio bolestan, antibiotici su delovali kao bomba, ja vaskrsnuh, a doktorka koja mi je davala 1% šanse da preživim, se uvek krstila kad god bi me videla. I da kraj završim sa lepim. Pre nego što sam pao u komu, pušio sam četiri pakle cigareta. Posle kome… kao da nikada nisam pušio. Valjda sam popušio svoje.
Sa kojim scenaristima ste sarađivali i kako ste bili zadovoljni saradnjom?
Uglavnom sam sam pisao scenarija za svoje stripove. Ne zato što mislim da sam dobar, najbolji itd. Već zato što sam uvek imao osećaj da mogu da nacrtam strip brže nego što scenarista može da napiše scenario. To se upravo dogodilo sa Vladom Nedanovskim tokom rada na Orionu. Inače, prva saradnja je bila sa Rastislavom Durmanom na tabli stripa Prostor je mali- vitez Kanibali.
Pored Oriona i Vlade Nedanovskog u Ježevom Kondoru scenario za drugi strip Leprir je pisala nekakva gospođa ili gospođica pod pseudonimom Jeanette, tek sam po tvom pitanju saznao sam da je njeno pravo ime Jelena Radovanović. Po scenariju V. Cimperlića sam uradio strip Do not disturb od 8 strana, koji je, mislim, objavljen u, mislim, u Vjesnikovom RS. Po nečijem scenariju sam, sećam se, napravio jednu epizodu od tri strane Istinite priče za Politikin Zabavnik 1983. Šta se desilo sa tim stripom, ne znam. Možda bi Zaferino Grasi to znao bolje od mene. I na kraju, najbolju i najkompletniju saradnju na scerarijima sam imao sa svojim starijim sinom Danielom. On je pametan momak, piše scenarije za filmove, napisao je roman, filmski je režiser, izvrsno govori engleski, tako da je milina bila sarađivati sa njim na Balko from Neworderland i Babisu. Nije čudno što sam sa njim najbolje sarađivao jer mi je uvek bik pri ruci i što sam uvek imao puno poverenje u njegov rad i mišljenje.
Osim stripa, veoma uspešno ste se bavili i karikaturom. Postoji priča kako se bivši predsednik Tadić prisetio baš jedne vaše karikature? Ima li cenzure u oblasti karikature?
Već sam rekao da je bavljenje karikaturom bilo ono najbolje i najlepše što sam radio u Grčkoj. Po povratku u Beograd i od oporavka od operacije, zaželeo sam da se po prvi put bavim karikaturom i ovde, kod kuće. Više nije bilo razloga da mislim da bih, baveći se time, bilo koga ugrožavao ili uzimao nekome posao, jer nisam radio nigde i ni za koga. Priča o karikaturi koje se seca Boris Tadić, počela je ovako. Šetamo 2001. godine atinskim trgom Omonija Zvonko Šimunec i ja (koji je tada živeo sa porodicom u Atini i čija je supruga Magda bila ,mislim, dopisnik Politike ili Tanjuga ili oboje). On mi pokaza naslovnu stranu Kirjakatiki Elefterotipija (Nedeljna Elefterotipia) sa onom mojom čuvenom karikaturom uz uzdah: „Ih, kada bi neko u Srbiji znao da napravi ovakvu karikaturu“. Pomalo polaskan, pokušam da mu objasnim da je duboko u pravu, jer taj koji ju je napravio ne živi više u Srbiji, već šeta sa njim Omonijom. On razrogači oči, a posle nekog vremena dođe kod mene u Elefterotipiju sa narudžbom: „Đinđićeva vlada želi da naruči od tebe karikaturu“. I tako se rodila karikatura nazvana Kamen ili zvanično Đinđifov posao, na kojoj on, Đinđić, kao Sizif gura ogroman kamen prema Evropi, potpomognut svojom vladom, koja mu radi iza leđa (ustvari gura kamen zajedno sa njim prema našoj svetloj budućnosti), a svi ostali iz publike navijaju za - kamen. Šta se posle dešavalo sa tom karikaturom, ne znam. Negde je objavljena, ali ne znam u kojim novinama. Nisu mi je platili čak ni nekom uslugom. Eto, to je priča o karikaturi koje ne želim ni da se sećam. Ali, moram, jer je zaista dobra i … vizionarska.
Boris Tadić se setio te karikature tek kada je pao sa vlasti. I ne samo on. Još u Atini sam u jednim od naših novina čitao intervju sa tadašnjim šefom policije Dušanom Mihajlovićem, koji je u jednom antrfileu iskoristio tu karikaturu , apostrofirajući to kako smo mi, karikaturisti vizionari našega doba. Iskoristio ju je kao foto-bank servis da naglasi kako je gospodin Koraksić veliki vizionar. Moje ime nije ni spomenuo. Da se razumemo ja nisam tašt čovek, gospodina Koraksića izuzetno cenim i poštujem i za mene on zaista jeste veliki karikaturista i vizionar (čuvam skoro ceo njegov opus kao oči u glavi). ali mislim da će se i gospodin Koraks složiti da je to bilo neukusno. I mislim da sam pre nekoliko meseci video i čuo da je i premijer Vučić diskretno spomenuo Kamen i Sizifa na jednom od TV kanala. Sve mi to imponuje, jer se ljudi sećaju karikature koju je neko uradio pre 15 godina, što tnači da vredela svaku paru (dobio sam šipak), a to znači… ništa. Za karikaturu za koju bi mi u Grčkoj lako dobio 1000 evra, od naših nisam dobio ni dinara.
Inače, pokušao sam ponudim svoje usluge skoro svim redakcijama, ali nigde nisam mogao da preskočim barijeru zvanu sekretarica, izuzev u Novostima. Jedini kontakt sam imao Manjom Vukotićem, mojim poslednjim šefom iz deska Borbe, kada sam dao otkaz, ali oni su već imali 2-3 karikaturista na platnom spisku.U međuvremenu magazin Svedok mi je ponudio saradnju. Sa njima sam sarađivao od 2013 do početka 2016. godine.
A što se tiče pitanja da li ima cenzure u oblasti karikature, svakako da je ima. I to svuda. Zar zaista misliš da bi ostao karikaturista na spisku za platu, za nešto što se ne slaže sa politikom lista? To su uglavnom naručene teme. I ja sam to radio. Potpuna sloboda je moguća samo u tzv. slobodnoj štampi, ali mi takvu štampu nemamo. Svi mediji su nečiji i nečije vlasništvo. Ono što me najviše čudi je činjenica, da država ne poseduje ni jedan medij, a vidi šta radi opoziciji. Odgovor leži u tome što je naša štampa izgubila validnost.
Karikatura jeste moćan medij. Ona može da ubode više nego bilo koja napisana reč. I zna da nekad povredi ljude, ali političare ne bi trebalo, jer oni nisu ljudi. Oni su posebna vrsta. A možda i grešim, jer sam ponovo ostao bez posla.
Bavili ste se i sportom i muzikom?
Sportom sam se počeo baviti još kao klinac od 15-ak godina. Prvo je to bila atletika. Trčao sam bez patika na 100 metara 11,2 sekunde, bacao disk, koplje kuglu i kladivo. I sve to bez trenera. Tada ih u Banjaluci nije bilo. Trenirao sam kasnije džudo, karate i boks. Kažu da sam bio prirodan talenat. Izgledao sam starije od 15 godina, adolescentno svestan mog mišićavog torza, pa su mi se prelepe banjalučanke nabacivale ne znajući da sam još nevin. U bokserski klub Slavija me je odveo sa korza, ustvari dovukao, posle Premuša, naš najbolji teškaš Dragan Batar, gromada od skoro dva metra, jedna od legend Banjaluke, držeći me za vrat. Mislio sam da će da me bije, jer je celo vreme mumlao u bradu nešto kao: „Sad si moj. Najzad sam te našao“. U stvari, video me je kako sam građen, pa je poželeo da me vidi u klubu. Pokazao mi je pred ogledalom kako se drži gard, rekao mi je da vežbam, a on ode da sparinguje sa nekim dugonjom. Ja, onako, ispod oka, mlatarajući pred ogledalom, u odrazu ogledala primetih da ima otvoren pleksus. I smislih ratni plan. „Ja ću tebe u burag!“ – pomislih. Kad me je pozvao u ring, da me isproba, ja primenih ratni plan. On počne da spušta desnu ruku a ja, kao, pođem da ga opet udarim u pleksus, on spusti ruku, malo podigoh levicu i onako, iz lakta, drmnem ga u bradu. On zaleluja. Zamislite, levicom, a ja dešnjak. Neki klinci, njegovi fanovi, koji su ga uvek pratili u stopu, jer je bio lokalni heroj, videše to kroz prozor. Sutradan puče glas po Banjaluci: „Dule Reljić tukao Batara!“. I znate li šta se posle desilo? Prilazile su mi sve vođe bandi iz Banjaluke i okoline, sa ponudom da se biju sa mnom, da me izlome, zaplave oči (mada sam plavook), ili šta ti ja znam, da bi kasnije mogli da kažu: „Izmesio sam, znate, onog Reljića, koji je nokautirao Dragana Batara“.
Zahvaljujući jeziku (i to maternjem, koji mi je jedino tada bio draži od goveđeg) i ubeđivanju da za to nema nikakve potrebe, nisam se sa njima šaketao, ali sam zato stekao poverenje i ugled tih nekadašnjih hajduka i vitezova, kada je još važio nekakav kodeks ponašanja, časti i poštovanja protivnika. Sećam se jako dobro, kada mi je, na poznatom banjalučkom korzu, prišao vođa najveće banjalučke bande i sa puno poštovanja pitao da li bih mu dozvolio da izvede u šetnju na korzo, moju rođenu sestru. Osećao sam se tada kao Al Paćino u Kumu i dadoh svoj pristanak. Posle sam slušao sestrine pritužbe da je tip bio jako pristojan, čak previše, da se prema njoj ophodio sa puno poštovanja, ali da nedelju dana šetanja korzom nije ni pokušao da je poljubi, pa mu je brzo dala nogu.
Drugom prilikom, okružiše me 5-6 tipova, pozvaše u šetnju u mrak kod Kastela (to je tvrđava na reci Vrbas), kao da nešto popričamo. Ja mrtav-hladan pođem sa njima. Posle nekoliko godina mi jedan od njih, sa kojim sam kasnije postao prijatelj, priznade da su hteli da me, onako zajednički oleše, ali to nisu uradili. Zbunila ih je moja hladnokrvnost, kada sam mrtav-hladan pošao sa njima u mrak, pa su odustali od te namere. A ja? Nisam imao pojma šta su hteli da mi urade… Kao što nisam znao i o boksu. Do dana današnjega. Da se razumemo, boksovao sam ja, držali su me kao malo vode na dlanu, trenirao svaki dan posle škole, ali se retko ko usuđivao da udje samnom u ring da sparingujemo jer su se plašili da ću ih ja slučajno udariti. Stvarno sam udarao jako, ali su me u prikrivanju da nemam pojma o boksu, pomagali refleksi. Ja sam bio poluteškaš- teškaš (imao sam teške kosti) sa brzinom muvaša. Sećam se kada sam, mnogo godina kasnije, u Beogradu polagao vozački ispit, kad sam pritisnuo dugme za kontrolu refleksa čuo glas: „Mirko, zovi Slavka! Pokvarila se mašina“. Ne zezam se, stvarno je tako bilo, samo se majstori nisu tako zvali. Boks sam brzo napustio. Da ne bi primetili da nemam pojma. Dobro, možda se ovde malo šalim.
A što se muzike tiče, bio sam, izuzev 11 ploča koje sam snimio sa oktetom RTV, pevao na Beogradskom proleću i mogao da budemĐerdan, pevao sam u horu Ivo Lola Ribar i to u onoj postavi koja je po prvi put pobedila do tada neprikosnovenog Krsmanca. Ah da, imao sam i svoj bend po imenu Pećinari, pevali smo i lupali po gitarama okolo. Tada sam bio fan Pet Buna, Tonija Dalare i Peri Koma, ali to je bilo dok sam još šetao po Bosni.
Koliko danas pratite strip?
Ne toliko kao ranije, kada sam se time intenzivnije bavio. Ali uvek volim da da vidim i pročitam dobro nacrtan strip, sa dobrom pričom … originalan. Znam da su se vremena promenila i da danas vladaju drugačiji standardi. Ja sam, možda, sa svojim stilom zaostao u vremenu i da se danas traži nešto drugo. Volim slobodan crtež koji diše, volim dijalog koji je elipsa i ima duha. Volim strip koji priča više slikom nego rečima. Ne volim današnji trend prenatrpane slike i natrpanih oblačića za dijalog. Volim da na licu vidim izraz, osećaj, emociju, ali emociju u nijansama, kao što se to nekada radilo, a ne marvelovske standarde u izrazima lica, kojih, izuzev u ekstremima ni nema. Gledam dečju televiziju, prenatrpanu manga stilom i hiljade njihovih imitatora, koji su postali trend. I tu nema spasa. A možda baš u tome leži odgovor zašto je današnji strip već dugi niz godina u odumiranju. Ali me ohrabruje što vidim da i danas ima zaljubljenika u strip, kao i entuzijasta okupljenih oko njega, urednika, organizatora izložbi i festivala stripa, izdavača. To me podseća na moje vreme i sigurno u njima leži budućnost očuvanja stripa kao umetnosti.
Kako vam deluje stanje u domaćem stripu?
Moje mišljenje je da smo uvek imali, a i danas imamo izuzetne majstore stripa, koji mogu izaći na crtu bilo kome na svetu. Što se tiče stanja na domaćem tržištu, a ne autora, nema mnogo pomaka. Mi smo malo tržište i naši izdavači imaju problem rentabilnosti kada ulaze u takve projekte. A divim se kada čujem da su zadovoljni kada su na pozitivnoj nuli. To je entuzijazam. Ako toga ima i bude ga još, onda srpski strip još živi, bez obzira što naši mladi autori rade stripove za inostrane izdavače.
Dok sam boravio u Grčkoj, moram da kažem da sam video da, što se tiče stripa, tonemo zajedno. I oni imaju svoje autore - heroje (Vitalisa, Arkasa…), kao što smo ih imali i mi.
A sada bih vam odgovorio na deo pitanja zašto sam odustao da radim za Diznija, mada sam prošao sve provere i primio prvi scenario za rad. Šetajući po grčkim ulicama uvek su mi kiosci bili mesto relaksacije. Voleo sam da gledam to šarenilo naslova i boja. Ono što sam primetio, izuzev par strip magazina (Para Pente, Vevel i još poneki) sve je bilo preplavljeno Diznijem. Mislim da je on udavio ne samo grčku, već i celu svetsku strip-produkciju. Ništa nije moglo bez njegove dozvole. Osetio sam neko muljanje u stomaku, nešto mi je govorilo da se manem ćorava posla i budem svoj iako sam radio mnoge svetske licence. Dakle, odustao sam od saradnje sa Diznijem, mada sam dok sam radio za Zabavnik, uživao radeći ga. A možda sam odustao i zbog toga, kada sam čuo da ukinuo Paju i Mikija Politikinom zabavniku, koji je bio jedan od prvih u svetu koji je objavljivao njegove stripove. Smučilo mi se.
Počeo sam da ga posmatram drugim očima. Ono što sam video u početku, njegovi divni crtani filmovi koji su nosili u sebi toliko topline u sebi, zaključno sa Trnoružicom, koja je još u sebi imala ona umetnički feeling, sve posle toga postalo je agresija. Likovi su postajali grubi i netolerantni, potpuno menjajući ljudsku prirodu. Filmska režija se ubrzala i karakteri su postali previše grubi. A to je bila tragedija. Deca, koja su odrasla na tom novom Dizniju su oni koji danas vode države i ratove, kojih, moramo to priznati, ima sve više. Zaboravili su da je i duša deo čovečije prirode. Postali su agresivni. Zaboravili su da vole, da se igraju i uživaju u životu. Zato nije ni čudno što kad pitate Evropljanina koga najviše mrzi u životu reći… Grka. A ja znam i zašto. Zato što Grci, kao i svi Mediteranci, među koje ubrajam i nas bez obzira što nemamo more, još uvek znaju da uživaju i ne prate stereotipe (Evropljani čekaju vikend samo zato da bi se napili, a u ponedeljak ponovo otišli na posao). I tako u krug. Uvek smo imali duha, brzo smo šalom reagovali na sve, vicevi su prštali na sve strane. Šalili smo se na tuđ ali i na svoj račun. To je moje mišljenje. Da stanovnik slobodne države Evrope koje (vidi apsurda, imaju istu zastavu koja je nekada imala zastava Amerike), podsvesno zna da ga je sistem osakatio za nešto što nije ni svestan da više nema. Zato oni više vole svoje kućne ljubimce, nego ljude oko njih. A mi? Još nismo upali u tu zamku, što ne znači da nećemo.
Ja malo zastranio. Pitao si me o domaćem stripu. Pa… mislim mislim da sam delimično i odgovorio na to.
Kakav je, po vama, odnos države prema kulturi?
Standardno je da se naša država nikada nije brinula o kulturi, izuzev o tzv. „visokoj kulturi“ (pozorište, filharmonija, filmski i razni drugi festivali), Ali je negde u vremenu zaboravila na …umetnika. I ne mogu se oteti utisku da je i na toj listi državnih privilegija bilo više entuzijazma, nego što je država u to ubrizgavala lovu. Isti taj princip stvaralačkog entuzijazma je važio i za nas, strip-autore i naše izdavače. Hajde, da budemo praktični, pa da ja pitam tebe, Ko je, izuzev nekolicine, mogao da živi od stripa?
Da li povremeno dolazite u Novi Sad?
Ja volim Novi Sad. U Novom Sadu sam rođen, doduše, u prolazu, jer mi se porodica selila po celoj bivšoj Jugoslaviji. Ali, tu sam imao babe, dede i pradede. Dakle, moji koreni vuku odatle. Uvek volim kada dođem tamo, doduše retkO, ada su neka strip -ešavanja. Imam nekoliko prijatelja tamo. Imam jednog Radiča tamo, ali on ne pripada kategoriji salata. Novi Sad zaista volim, ne zato što sam rođen tamo, nego zbog njegovog ravničarskog mentaliteta. U njegovoj okolini sam proveo detinjstvo. Kada pomislim na njega ne mogu a da u podsvesti ne čujem Zvonka Bogdana i onu pesmu „U Novom Sadu, hej…“.
Šta zamerate savremenom društvu?
Ovo me pitanje vraća u stara vremena kada su takva pitanja bila standard, samo s tom razlikom što tada niste smeli da koristite reči ‘“šta zamerate“ , već „šta mislite o…“. Da li me ovo pitaš kao novinara, karikaturstu ili stripaša? Kao novinar ću ti reći: znate, zbog međunarodnog položaja naše zemlje ponosne, a i zbog geopolitičkih interesa velikih sila, tu smo, gde smo. Treba samo naučiti čije dupe da ljubimo.
Kao karikaturista ću te pitati: znaš li nekoga ko hoće da objavi i plati moje karikature ? Ne tražim mnogo.
Kao stripaš sledi pitanje: hoćeš li štampati i možeš li platiti moj novi strip projekat Uličarka Lizet?
Ne znam da li sam odgovorio na suštinu pitanja ili sam omanuo ?
Svojevremeno ste bili član Beogradskog kruga 2. Kakva su sećanja na taj period?
Ne samo član. Bio sam deo tima koji je zvanično osnovao Beogradski krug 2 sa Bojanom Đukićem (koji je bio začetnik ideje), Zdravkom Zupanom i Askaniom Popovićem. Sećanja? Pa divna, predivna. Bilo je lepo družiti se sa ljudima koji su ti bliski, deliti lično znanje sa drugima, učiti jednan od drugog. Sastajali smo se svakog petka u Mažestiku, donosili svoje radove i živo diskutovali. Grupa se polako povećavala. Došli su Raca, Gera, Pahek, Kovačević , Sibin, Vesović, Lazarević, Odanović, Ivkov, Bosnić, Savić… Dolazili su novi klinci, a i oni koji su rasturili Beogradski krug 2. Sujeta je jaka u našem poslu. Ne želim da pričam o tome, jer se osećam ružno i…tužno.
Zato sam u ime nostalgije i zbog prošlih vremena, na sahrani Zdravka Zupana predložio da se ponovo pokušamo sastajati kao u ona stara, dobra vremena. Videćemo kako će stvari teći. Nekada smo imali više vremena a bili smo i mlađi. Danas imamo neke druge živote, znam da će biti teško, ali bih zaista želeo da se, bar delimično, vrate ona stara vremena. Želeo bih da se zaborave stare razmirice. A možda i kao omaž Zdravku Zupanu, koji nas je uvek držao na okupu.
Sa kim od strip autora ste u kontaktu?
Sa Zdravkom Zupanom sam bio u kontaktu još pre osnivanja Beogradskog kruga 2 do njegove smrti. Divno je bilo sarađivati sa tim divnim, tihim čovekom i velikim umetnikom. Ostavio je za sobom veliku prazninu.
Po povratku iz Grčke sam u čestom kontaktu sa Draganom Lazarevićem, što mi je jako drago, jer sam bio zakinut za druženje sa njim u vreme Kruga2, jer je on tada živeo u Francuskoj a ja sam kasnije već bio redak posetilac Mažestika. I treći sa kojim sam u redovnom kontaktu je Zoran Kovačević , sa kim sam u njegovom jugu prvi put posetio Grčku. Sa ostalima sam u u retkom i povremenom kantaktu. Sa njima sam u kontaktu samo na strip-izložbama i sličnim sesijama. Voleo bih da sam sa njima u odnosu kakav smo imali pre. Zato sam i inicirao ponovno druženje. Želeo bih takođe da budem u kontaktu sa nekolicinom mladih i talentovanih momaka koje sam uočio po mom povratku. I da možda naučim nešto od njih.
Vaš moto?
Radite ono što volite’! Povremeno se preispitujem u vezi toga, da li sam napravio pravi izbor kada sam birao šta ću raditi u životu? Na to, sebi lično postavljeno pitanje, još nemam definitivan odgovor. Ali znam da još uvek spavam kao beba. Zato što pošteno radim posao koji volim.
Dušan Reljić je rođen u Novom Sadu 1948. godine. Oženjen je i otac Daniela i Marka.
Detinjstvo provodi u Banjaluci, gde završava osnovnu i srednju školu, nakon čega se seli u Beograd, gde studira filozofiju i sociologiju. Tokom studiranja sarađuje sa Dečjim novinama, a za Banjalučki glas radi strip Dejan. Od 1973. do 1984. radio je kao tehnički urednik i novinar Borbe, da bi se potom potpuno posvetio stripu. U YU stripu objavljuje strip Neretljanski ratnik (scenario Vladimir Nedanoski) i strip Iskupljena čast. Za magazin Kondor radi stripove Orion i Leptir. Za list Rad kreira strip Radiša, a radi i namenske stripove Vasa Trasa i Štedljivko. Za Vjesnik radi stripove Tom i Džeri i Bili i Bul, a za Politiku Paja Patak i Miki Maus. Samostalno radi strip Uvod u Dekameron, kao i strip Aligator Ale. U Politikinom zabavniku objavljuje strip-serijale Družina Kliker i Daniel i Marko. Za britanski Igl radi strip Komandosi.
Početkom 1990-ih seli se u Atinu, gde radi na različitim stripovima, od kojih je najzapažaniji bio Balko from Neworderland, a uspešno se bavi i karikaturom. Od 2011. godine ponovo živi u Beogradu.
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар